Dostupni linkovi

logo-print

Ma šta glumili i ma koga kopirali, pravilo je jasno - jedan je Zoran


Saša Stojković

Saša Stojković

Saša Stojković rođen je 1963. godine u Vranju. Glumac, novinar i reditelj. Od osnivanja piše za novine "Vranjske", najznačajniji štampani medij u Srbiji van Beograda. Od osnivanja je i u OK Radiju, najuticajnijem elektronskom mediju na jugu Srbije, trenutno na poziciji programskog direktora. U pozorištu je ostvario više od 80 uloga, i režirao pet predstava, od kojih je "Narodni poslanik" nagrađivan i u inostranstvu. Dobitnik je više novinarskih i pozorišnih nagrada. Živi u Vranju.

Subota, 16. avgust

Kao i obično, subotom idemo na groblje. Sada već decenijama. Očekivao bi čovek da bar tamo nikad nema ništa novo. Ali, ove subote, prenatrpano vranjsko groblje pravo je radilište. Ne budem lenj, pa se raspitam. Vladika vranjski, gospodin Pahomije, izdao još jedino slobodno parče crkve zemlje da se na njemu postavi stanica za mobilnu telefoniju. Usred groblja, na pet metara od crkve Svete Petke, izgrađene pre 300 godina. I dobio sve dozvole, ima pravo, kažu, na svome da radi šta hoće.

Pahomije

Pahomije

Ono, Pahomije je u čitavom svetu poznat po toj navici, da radi šta hoće. Sud ga je tada oslobodio, na ovaj ili onaj način, od optužbi za seksualno zlostavljanje dece. To mu je, čini se, došlo kao dozvola da i dalje radi kako hoće. Gledam u panj nedavno posečene stogodišnje lipe i kažem Suzani: ništa, kopaćemo se negde drugde. Ona se smeši, ali, vidim, nije joj do smeha.

Nedelja, 17. avgust

Kao i uvek, nedeljom prvo čitam novine. I samo nedeljom. Internet me nagrađuje brzinom, ali mi oduzima miris sveže štampanog papira. Prelistam jednu, pa drugu, pa se vratim, da proverim datume. Otkako imamo novu vlast, sve mi vesti liče jedna na drugu, i mogu se čitati bilo kog dana. Najbolje u nedelju, čisto da se uverim kako se, kao i uvek, ništa nije promenilo.

Ponedeljak, 18. avgust

Kao i uvek, ponedeljkom počinje ludilo. Menjaju mi teme, tražim nove sagovornike, u radiju pa svi na odmoru. U pozorištu počinju pripreme za novu sezonu, rade se Miro Gavran i Luka Đakomici. Strašno, od kad su mi zapalili pozorište staro 120 godina, nemam volje ni da mislim o predstavama, režijama, glumi… Mirnoća sa kojom lokalna i srpska javnost primaju tu činjenicu, da je nekakav kriminalac slučajno zapalio jedno pozorište, prosto je zapanjujuća. Da grad sa pozorišnom tradicijom od sto godina nema para za renoviranje tog hrama, možda je nekome i shvatljivo, u ova teška vremena. Meni nije.

Na kraju dana, i malo iznenađenje: ekipe dve odvojene predstave sede zajedno za stolom i valjda probaju. Šalim se na FB-u: to li probate zajedno, jedan pa drugi tekst, ili kako? Otuda štur odgovor: "Pa to su samo čitajuće probe. Kao da to ima neke veze."

Utorak, 19. avgust

Beograd, 2013.

Beograd, 2013.

Kao i uvek utorkom, Suzana popodne leči narkomane i alkoholičare, pa je možda vreme za kafanu. Kod Pere Diska nema iglu gde da baciš. I ovde se prave pozorišni planovi. Kažem, manite se ljudi, daj bar leti da danemo dušom. Gledamo televiziju, prenos li, snimak li, stote godišnjice pobede na Ceru. Lepo, samo što mi više, očigledno je, nismo isti narod. Ono, to je primetio i aktuelni premijer mekog srca, Aca Vučić. Pa kaže, mora da se menjamo, i mi sami, i zemlja u kojoj živimo. Da Srbija bude zemlja za koju se vredi boriti. Nekako mi je taj ton poznat, pa se setim jednog skorašnjeg, ali pravog zaleta ove zemlje. Setim se Zorana, te energije i proročkih reči. I prvo me imitator ljuti, a posle mi smešno. Znam - ma šta glumili i ma koga kopirali, pravilo je jasno, za sve i za svako vreme: može biti samo jedan. Jedan je Zoran.

Sreda 20.avgust

Kao i uvek, sreda je dan za "Vranjske". Volim da odem tamo, mada, od kako je redakcija zašla u godine, sve ređe svraćam. Slabo se sedi po kafani, slabo i divani, sve je sad nekako samo posao. Ono, ide 20 godina od prvog broja, biće to negde u decembru, pa možda će tada bolesni da ozdrave i trezni da neku popiju. A do tad, kožu na šiljak. Ali, tako je svih ovih 20 godina, ne pamtim da nam je nekada bilo bolje.

Malo nade bude novi medijski zakoni, al da vidimo praksu, pa da pričamo. Mir redakcije remeti vest da na sajtu Agencije za privatizaciju piše da je zaustavljena privatizacija RTV Vranja. Kako sad pa to, nije valjda državno mezimče preskrcalo i ovog puta? Posle se ispostavilo da je u pitanju tehnička greška Agencije. Džaba su se, dakle, radovali. Sad mora da se šljaka, odraslo se.

Četvrtak, 21. avgust

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Kao i uvek, u radiju najviše volim da radim četvrtkom. Sve se nekako slegne, pa polako, za sve se ima i volje i vremena. I samo četvrtkom sam nekako nevin za ulazak u studio, za taj polumrak, samoću i tren istine i čistog nadahnuća. Onda krenu vesti, sve sličnije jedna drugoj, svakim danom. Dok čitam pismo čitaoca u kome on traži od nas ono što mediji ne mogu da rade, da hapsimo i rešavamo, stiže vest da je u "Simpo" došao novi kupac, ovoga puta iz Litvanije. Čekaj, zar to ne beše "Ikea", pa rusko "Delo"? Čak je i PMS Vučić sa njima potpisao neku hartiju o razumevanju. Sad, Litvanac, najnovija šarena laža za ljude koji već šest meseci ne primaju plate. I nije ga u Vranje doveo lično "Simpova" inkarnacija Boga, Dragan Tomić, nego njegova supruga Edita.

Živa svađa u redakciji. Jedni misle da Tomić više ovde ne sme ni da svraća, drugi misle da je prestar za toliki put, treći veruju da je Litvanac ustvari samo neka lutka od papira, neki Golem, smišljen za zaseni sveopštu i nezadrživu propast. A ja se nešto mislim - ova igra banaka koštaće egzistencije desetak hiljada ljudi. I tužan sam što ni ja, ni bilo ko oko mene, povodom te činjenice ne može ama baš ništa da preduzme.

Petak, 22. avgust

Kao i uvek, petkom imamo vremena da pravimo planove. Da se ide na more! Ovo naše, u Grčku. Predlažem Suzani tu negde, odmah iza granice. Njoj svejedno, idemo tamo na odmor, dakle najveći deo svega ostaje kod kuće. Ajde, dok nema pozorišta, oko polovine septembra, ništa specijalno. Al' ne ide to kako sam ja zamislio. U gradu ima desetak agencija, i nigde mesta za septembar.

Kažu, Grčka u septembru, rasprodata je još u maju, sad se hvataju mesta za oktobar. Sednemo u "No comment" na kafu, pa se nešto mislim - kako je moguće da u zemlji koja puca po svim šavovima, u kojoj beda ne sveprisutna, nego naša svakodnevnica, kako u jednoj takvoj zemlji ne možeš da nađeš aranžman za inostranstvo, jer su svi davno prodati? Nešto mi tu nije kako valja. Suzana je bezbrižna, kaže: "Snaći ćemo se, baš zainat". "Kao i uvek", dodajem.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG