Dostupni linkovi

logo-print

Byford: Dan kada su se Englezi pravili Francuzi


Jovan Bajford

Jovan Bajford

Jovan Byford je socijalni psiholog i vanredni profesor na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta (Open University) u Velikoj Britaniji. Rođeni je Beograđanin, ali od 1991. živi u Engleskoj. Objavio je nekoliko knjiga o antisemitizmu, teorijama zavere, sećanju na Holokaust. Danas se više bavi istorijom nego psihologijom i ne mari mnogo za granice koje razdvajaju naučne discipline. Najsrećniji je kod kuće, u krugu porodice, u jednom malom engleskom selu.

Subota, 14. novembar

Dan započinjem ranije nego što bih želeo, već oko pola četiri ujutru kada moja troipogodišnja ćerka Clara prvi put te noći pokušava da se uvuče kod roditelja u krevet. Gunđa dok je ispraćam nazad u njenu sobu. Pošto je ponovo zaspala, onako na pola razbuđen grabim telefon sa noćnog stola. Tada saznajem za terorističke napade u Parizu. Bilans žrtava u to vreme još nije bio poznat, ali bilo je jasno da se događa nešto nezapamćeno. Ne mogu ni da zamislim scene iz kafića, restorana i sa koncerta na koji je izvršen napad, i osećaj bespomoćnosti i panike koji mora da su osetili oni koji su našli na udaru rafala terorista, u trenutku kada se jedno sasvim obično veče pretvorilo u krvoproliće.

Dok sviće, čitam izveštaje medija u Srbiji. Tabloidna štampa je u elementu: među najvažnijim vestima je to da Ana Ivanović, ipak, nije pala u ruke "Islamske države". Srbija, dakle, može da odahne. Tokom dana se pažnja usmerava na izjavu Novaka Đokovića, koga je nedavna pobeda na turniru u Parizu u očima tabloida pretvorila u eksperta za sva pitanja vezana za ovaj grad. Đoković je, sasvim prirodno i očekivano, rekao da je ostao bez reči, ali i to je valjda vest, kada je u pitanju Đoković. Odlučujem da ne čitam dalje, da ne bih morao da se suočim sa time šta su o napadima u Parizu rekli Zorana, Stanija ili Kristijan Golubović.

Nedelja, 15. novembar

Kao i svakog vikenda kada je napolju ružno vreme, kuću pretvaramo u pozorište. Ceo dan naizmenično izvodimo predstave bazirane na Disneyevim filmovima "Zaleđeno kraljevstvo", iliti "Frozen", i "Pepeljuga". Pravila su sledeća: ja igram sve muške uloge, moja supruga sve sporedne ženske uloge, a ćerka Clara je, naravno, Elsa ili Pepeljuga, u zavisnosti od toga šta je na repertoaru. Uz to Clara je i scenarista i režiser. Šta možemo, to su bakini i dedini geni. Naređuje nam šta da radimo, govorimo i pevamo, i užasno se nervira kada nije sve savršeno. I tako, od jutra do mraka.

Ponedeljak, 16. novembar

Nailazim na primerak časopisa "Elevate", zvaničnog časopisa kompanije Air Serbia. Nailazim na reportažu o Sarajevu i počinjem da čitam i ne mogu da verujem. Navodno, Sarajevo su u 20. veku obeležila tri događaja. Prvi svetski rat, drugi svetski rat, i Zimska olimpijada 1984. godine. O ratu iz 90-ih, o opsadi Sarajeva, o granatiranju grada, snajperistima, o masakru na pijaci Marakale, o mezarjima po gradu, ni reči.

Raspremajući radnu sobu nailazim na primerak časopisa "Elevate", zvaničnog časopisa kompanije Air Serbia koji sam poneo sa sobom na povratku iz Beograda prošle nedelje. Prelistavam ga pre bacanja u reciklažu. Nailazim na reportažu o Sarajevu i počinjem da čitam. Čitam, i ne mogu da verujem. Navodno, Sarajevo su u 20. veku obeležila tri događaja. Prvi svetski rat, drugi svetski rat, i Zimska olimpijada 1984. godine. O ratu iz 90-ih, o opsadi Sarajeva, o granatiranju grada, snajperistima, o masakru na pijaci Marakale, o mezarjima po gradu, ni reči.

Čak se na jednom mestu navodi da je zgrada Vijećnice skoro "obnovljena", ali se ne navodi zašto je to bilo potrebno, odnosno da su je gotovo potpuno uništile srpske snage 1992. godine.

Svi ovi "detalji" iz istorije Sarajeva potpuno su izbrisani iz verzije koju svojim klijentima plasira srpska nacionalna avio kompanija. Šta li će pomisliti neupućeni putnici Air Serbije kada na fasadama u Sarajevu budu primetili još vidljive rupe od snajperskih metaka ili oštećenja od gelera? Da su ih napravili Gavrilo Princip ili Vladimir Perić Valter?

Utorak, 17. novembar

Današnji dan obeležila je prijateljska fudbalska utakmica između Francuske i Engleske na londonskom Vembliju. Samo četiri dana posle terorističkih napada u Parizu, nikome nije bilo do igre, ali opet meč je morao biti održan. Sa tribina, baš kao i sa terena, poslata je poruka bratstva i solidarnosti. Wembley je bio osvetljen bojama Francuske zastave, a na panaoima na ulazu bile su ispisane reči Liberté, égalité, fraternité.

London je te večeri bio uz Pariz. 60,000 Engleza je, doduše dosta stidljivo zbog nepoznavanja jezika, ali ipak dostojanstveno i ponosno mumlalo reči Marseljeze. Tokom cele utakmice, na out liniji stajali su venci koje su tamo položili treneri dve reprezentacije. Verujem da nema onoga ko se, gledajući ove scene u direktnom prenosu, nije naježio. Emocije sa Vemblija su me podsetile na onu scenu iz "Casablanke", kada Victor Laszlo naređuje orkestru u Rickovom kafeu da svira Marseljezu, podižući na noge sve prisutne, koji prkosno nadglašavaju pevanje pijanih nemačkih vojnika.

Vojnici izvode Marseljezu, ilustracija

Vojnici izvode Marseljezu, ilustracija

Ima nešto u Marseljezi što je čini posebnom, pogotovo u ovakvim trenucima. Retko koja himna istovremeno predstavlja ratni poklič, odu slobodi i jednakosti, i univerzalni simbol prkosa i otpora zlu. Danas su se i Englezi pravili Francuzi.

Sreda, 18. novembar

Dok se vraćam sa posla slušam na radiju vesti BBC-a, i izveštaj sa dešavanja u parlamentu. Jeremy Corbyn, lider Laburističke stranke, ponovo je u nevolji. Njegova interpretacija događaja u Parizu je da, zapravo, Zapad nosi glavnu odgovornost za to što se dogodilo, i da je pojava "Islamske države" posledica spoljne politike zapadnih država prema Bliskom istoku. Gotovo da nema medija u Engleskoj koji ne dočekuje Corbyna na nož zbog ove nespretne izjave i njegovog veoma pojednostavljenog viđenja uzroka terorizma. Čak se i njegove kolege iz vlade u senci javno ograđuju od svog lidera.

Korbin je pre nekoliko meseci došao na čelo laburista kao kandidat ekstremne levice, kao najglasniji kritičar mera štednje koje sprovode konzervativci. Međutim, oni koji su za njega glasali se u vreme kampanje, na žalost, nisu preterano udubljivali u njegove stavove po drugim pitanjima, poput spoljne politike ili bezbednosti.

Naravno, bilo je onih koji su ukazivali na njegovo problematično viđenje međunarodne politike po kojem su uvek i za sve krivi Amerika i Engleska, na njegov neobjašnjiv afinitet prema organizacijama poput Hezbolaha i Hamasa, a sve u ime pacifizma, i slično. Ali, ova upozorenja niko nije slušao. Kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da je Corbyn bio loš izbor, i da je laburistička stranka zapala u noćnu moru iz koje će se, nadam se, uskoro probuditi.

Četvrtak, 19. novembar

Danas se vraćam pisanju. Radim na članku vezanom za sećanje na Drugi svetski rat u kome, između ostalog, obrađujem i pitanje osvete. Među beleškama nalazim izvod iz dnevnika Vladimira Dedijera u kome opisuje svoj susret sa Milovanom Đilasom u julu 1942. Đilas mu preprijava svoj ulazak u selo Hurije u Hercegovini, neposredno nakon što je kroz njega prošla ustaška Crna Legija i počinila masakr nad civilima. Đilas se osvrće na odustvo emocija i suza kod preživelih i kod svedoka, i kaže:

Milovan Đilas

Milovan Đilas

"Ali, ipak, čovjek bi se isto tako hladno osvetio. Doista, jedno jedino i u mozgu i u srcu, u cijelom biću kod mene, a sigurno i kod svih: ne vrijedi živjeti na ovom svijetu dok ima ljudi koji rade takva nečovještva. Nema druge: ili mi - ili oni..."

Razmišljam o ovom osećaju, i osveti kao iskonskoj, gotovo instinktivnoj reakciji na nepravdu. I što je najgore prepoznajem ovaj osećaj kod sebe, i nalazim ga u mojim razmišljanjima, na primer, o događajima u Parizu od prošle nedelje, I o tome šta predstavlja adekvatnu reakciju. Konstatujem da je osvetoljubivost oduvek bila moja karakterna osobina, i to mi se ni malo ne sviđa.

Petak, 20. novembar

U Britaniji dolazi zima, a sa njom i sunce. Topli, ali kišoviti dani su iza nas, danas je sunčano i hladno. Svi sa nestrpljenjem očekujemo vikend. Sutra nam dolaze prijatelji u posetu: ne smem da zaboravim da danas posle podne odem do obližnje farme i kupim svežu jagnjetinu koju ispeći za ručak. Ovo je velika prednost života na selu – uvek se može naći sveže meso, povrće, jaja!

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG