Dostupni linkovi

logo-print

Dnevnik Igora Marojevića: Džet-leg kao EU


Igor Marojević

Igor Marojević

Igor Marojević je pisac iz Srbije. Napisao je romane Obmana, Dvadeset četiri zida, Žega i Šnit, dve knjige priča - Tragači i Mediterani. Za roman Žega dobio je i nagradu onda Borislav Pekić. Drama Nomadi izvedena mu je u Španiji 2004, te u Srbiji pod imenom Tvrđava Evropa. Dnevnik je vodio nakon povratka sa Kube. Kako se prilagodio stvarnosti u Srbiji, kako je prošao u Rusiji, jer je do Havane leteo preko Moskve. Najavljuje novi roman - Beograđanke.

* Subota, 13. april
Baš da vidimo koliko će trajati džet-leg na ovoj strani planete. U Havani me je početkom marta, po sletanju, drmao samo četiri-pet dana, ali uz pristojne učinke: stalno sam zaboravljao šta sam počeo da govorim, izgubio sam vizu i dva para cipela, opipavao se efektivno bar dva sata dnevno da ne izgubim još nešto, prečesto zaturao ključeve apartmana, spavao kao s repetiranim pištoljem na potiljku.. Trećeg dana povratka u Srbiju manje gubim stvari nego na Kubi ali još manje spavam. Osećam da sam podeljen na evropsku i latnoameričku stranu ličnosti. Umoran sam kao da uopšte ne spavam ili kao da sam se tek probudio iz dvanaestočasovnog sna. Eufemistički rečeno, nisam koncentrisan. Ne dao bog ni neprijatelju. Dao mu nešto gore.

* Nedelja, 14. april
Osim kad sam prošlog septembra sleteo iz Ukrajine, ovo je jedini put da sam se u Srbiju vratio osećajući se kao da ponovo dolazim u uređenu državu. Utisak je pojačan povratkom iz Kube preko Rusije gde sam na presedanju u oba navrata imao zanimljive neprijatnosti. Pošto je od Beograda do Havane presedanje u Moskvi trajalo nešto više od petnaest sati, bio sam rezervisao hotelsku sobu u blizini aerodroma Ali policija me nije pustila da iskoračim iz „Šeremetjeva“ jer nisam imao vizu. Posle otprilike dva sata sam nekako uspeo da objasnim veoma zainteresovanim, prilježnim i empatičnim službenicima da građanima Srbije nije potrebna viza u Rusiji. U povratku su me sat vremena kao od šaltera do šaltera šezdesetih godina šetali od terminala D do terminala F moskovskog aerodroma kako bih čekirao kartu, što je učinjeno maltene u trenutku poletanja aviona.

Umereni entuzijazam prema Srbiji drži me dok se ne uputim u političke vesti. Mediji pumpaju značaj pregovora o Kosovu i Metohiji maltene kao što na kubanskoj državnoj televiziji – jer druga ne postoji – tvrde da Kuba po razvoju tehnologije ide u korak s najbogatijim svetskim državama. U Havani uglavnom nisam imao internet jer je uglavnom nedostupan, a i želeo sam da se diskonektujem i destresiram. Poslednji put sam bio na takvom odmoru 2003. Odlučio sam da se nadalje anplagdujem u značajnijem vremenskom intervalu ne jednom u deset godina nego jedared godišnje.
Vidim koliko sam dobio što nisam pratio vesti dok čitam intervju Ivice Dačića za „Raša tudej“. Koliko sam mogao da razumem, on prvo kaže da bi voleo direktne pregovore sa Albancima, zatim se otprilike žali da oni neće skoro ništa da prihvate, onda veli „mi bismo voleli da Evropska Unija deluje kao garant“, a na kraju kaže „u našem je interesu da postanemo članica EU“ ali i da se Srbija nalazi u veoma komplikovanoj situaciji, između ostalog jer je „okružena članicama (...) EU ili zemljama koje su na putu ka EU“. Podsećam sebe da je čovek ovako izvanredne narativne logike i pamćenja premijer Srbije. Možda i njega drma neki džet-leg.

* Ponedeljak, 15. april
Sinoć sam spavao četrnaest sati. Od ambasade Republike Srbije u Havani i-mejlom dobijam obaveštenje da sam u ozbiljnoj konkurenciji da Ministarstvo kulture Republike Kube „u 2014. godini, u cilju produbljivanja bilateralne saradnje u oblasti kulture, na Međunarodnom sajmu knjige u Havani (februar-mart) objave delo savremenog srpskog pisca“. Već odavno obično ne obelodanjujem poslovne pregovore, ali ovaj je toliko specifičan da ne mogu da odolim. Ili ću krivicu i za to svaliti na džet-leg. Delujem sebi slabo kao ljudi koji ličnu spornost pravdaju osujećenošću tuđim uticajem, ili kao političari koji sopstveni neuspeh uvek pripisuju dejstvu stranog i jačeg faktora. Dačićevski rečeno, džet-leg je moja Evropska Unija.

* Utorak, 16. april
Sinoć sam spavao dva sata. Jutros sam proučio opaske i sugestije koje mi je poslao „Lagunin“ i moj urednik Dejan Mihajlović uz urednički fajl mog novog rukopisa, knjige priča Beograđanke. Njegovih komentara nema toliko, koliko su značajni: ili ukazuju na manje razvijene narativne motive čijim bi dodatnim „pošumljavanjem“ pojedine priče dobile veću punoću, ili su u pitanju sitnice za čije bi opažanje običnom čitaocu bilo neophodno nekoliko čitanja, a koje Dejan Mihailović ume da primeti iz prve. To ga i čini možda najboljim urednikom u Srbiji. Uz ostale stavke, ukazao mi je na problem redosleda ciklusa. Predvideo sam da najpre, u okviru celine Filozofija za svakog, idu pripovesti o Beograđankama u Beogradu. Zatim bi se, unutar bloka Prodavnica poklona, nizale one o junakinjama koje žive u inostranstvu. Takav redosled mi se činio logičnim. Makar do jutros. Dejan misli da bi on to bio i po meri publike, ali da su zbog distance omogućene prostornim izmeštanjem junakinja u Barselonu, Minhen, Berlin, London... pripovesti iz drugog ciklusa svežije, ako ne i bolje, čime se on kvalifikuje da otvori knjigu. Zaključujem da je, sve zajedno, to još dosta posla i odluka koje moram da donesem. U ovakvom stanju zaista ne mogu da posežem za hitrim rešenjima, niti to ikada treba činiti kad je objavljivanje knjige u pitanju. Javljam svom uredniku da odlažem objavljivanje Beograđanki najmanje do kraja avgusta.

* Sreda, 17. april
Sinoć sam spavao četiri sata. Ujutro sam zvao stolara da dođe i premeri prostor za nove police koji mi se pokazao neophodnim kad sam gomilicama ranije nesortiranih knjiga pridružio one koje sam doneo iz Havane: sve romane, zbirke priča i drame „kubanskog Kafke“ Virhilija Pinjere i neke knjige koje govore o njemu i njegovoj poetici, narative Hose Lesama Lime i drugih, manje značajnih tamošnjih autora. Havana

Havana

Prisećam se kako sam se devedesetih, kad sam prvi put čuo za tu mogućnost, pred ovim problemom tešio nadom da ću sve knjige iz svoje biblioteke prebaciti na cedeove i time uštedeti kućni prostor i zaraditi prodajom polovnih izdanja. Naravno da se CD ispostavio kao nepotpun suplement, lišen mirisa, varljiv jer monitor kompjutera svetluca i formalno ne nudi dno stranice na dovoljno ubedljiv način, zbog više razloga nedostatan da zameni listanje. Ni kindl mi se nije ispostavio kao valjana zamena i prilika za uštedu prostora. I ne samo prostora. Mislio sam da ću glavne zdravstvene probleme imati s visokim pritiskom. Na kraju će količina prašine iz knjiga možda ipak prevagnuti te ću kao bolesnik biti značajniji zbog nekog obnovljenog procesa na plućima. Tja, o čemu razmišlja jedan sredovečni gospodin načetog zdravlja.
Uveče se u kafeu „Pool“ kod moje zgrade u Novom Zemunu nalazim sa Goranom Radovanovićem, filmskim rediteljem koji je godinu dana proveo na Havani u svojstvu profesora a mene je pred put snabdeo informacijama o Kubi. Prenosim mu pozdrave i poklone zajedničkih tamošnjih poznanika, kao i sopstvene utiske o boravku. Pomalo je iznenađen kad čuje da nisam izbivao iz Havane. Objašnjavam mu da kad sam uvideo koliko taj grad ima lica – turistički centar i stari grad koji nikad ne spavaju, buržujski Vedado kao neki veći i lepši Vračar sa bujnom vegetacijom i još trošnijim zgradama, Istočnu Havanu sa plažama i uvek letnjim tripom, bedne industrijske zone u kojima čovek očas posla na svojoj koži iskusi devetnaesti vek – zaključio da je bolje da upoznam jednu sredinu nego da tek omirišem pet. Na kraju pitam Gorana ono što mi pred put nije padalo na pamet: kakvo iskustvo je imao sa džet-legom. Kaže mi da se ne seća.

* Četvrtak, 18. april
Sinoć sam spavao šest sati. Konačno normalna porcija sna. Osluškujem se i osmatram sa što je više moguće distance: čini mi se da su posledice džet-lega konačno minule i da ću moći da od sada funkcionišem mnogo bolje. Kakvo olakšanje.
Garderoba u kojoj mi je vruće po danu već predveče se ispostavlja oskudnom. Ljudi na različite načine rešavaju ovaj problem. Odevnom šarenilu dana neko prilaže zimski kaput a neko kratke rukave i minisuknje. Šta reći: tipičan aprilski dan u Beogradu, kad se mešaju bar dva godišnja doba. Svako bira odeću po sezoni koja mu je bliža i po svom glavnom adutu, bilo po lepoti tela ili prolećnom virusu, ako ne i nekoj bolesti.
Uveče odlazim u Srećnu galeriju Studentskog kulturnog centra, na izložbu „Od korica do korica“ „Laguninih“ dizajnera Marice Bucek, Lidije Aguaho i Dragana Ćirića. Izložena su njihova probrana likovna rešenja, ne samo ona koja su finalno ukrasila određena izdanja, nego i neka koja na kraju nisu realizovana, uglavnom iz komercijalnih razloga, a koja u umetničkom smislu umeju da ponude autentičnije rešenje. Urednica u „Laguni“ Mina Kebin otvara izložbu rečima o pomalo zaboravljenom značaju korica u industriji knjige i niže njihove umetničke konotacije. Prisećam se koliko je pažnje obraćano na tu vrstu posla u bivšoj Jugoslaviji, kada je bio čuven potpis „lepotom knjige bavio se Bole Miloradović“. Kao i prosečne ljude, prosečna i skučena društva poput Kube, Rusije ili Srbije devedesetih a nažalost, u dobroj meri, i dvadesetprvog veka, krasi odsustvo sluha za manje upadljive oblasti. Na izložbi srećem etabliranu dizajnerku Draganu Nikolić, koja je autor likovnog rešenja za moju zbirku eseja Kroz glavu. Slažemo se u tome da su ovakve izložbe pravi način da se u Srbiji ponovo svrati pažnja na ovu bitnu oblast umetnosti i izdavaštva. I ne samo u tome.

* Petak, 19. april
Sinoć sam spavao dva sata.
XS
SM
MD
LG