Dostupni linkovi

logo-print
Aleksej Kišjuhas je sociolog i asistent na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Redovni je kolumnista dnevnog lista "Danas", četvrtkom. Dnevnik je pisao u sedmici u kojoj je Srbija dobila vladu na čelu s Ivicom Dačićem.

Subota, 21. juli

Od ranog jutra, što lepo zvuči ali zapravo označava podne, svi ti interneti bili su ispunjeni nekakvim sitnosopstveničkim autobuskim problematikama Beograđana, valjda u vezi sa otvaranjem srednjih vrata. Ne radi se o tome da mi iz provincije ne razumemo celu tu gungulu, već da je ne razumemo mi vozači. I da samo zato ta gužva postaje nepodnošljivija od bapskog straha od promaje i otvorenog prozora. U spirali međusobnog zlostavljanja glupostima, pomišljam koliko sam srećan sa svojim konjima pretočenim u četiri točka. Dubina podele između vozača, nevozača i podlo agnostički neopredeljenih retko ispunjava tekstove o društvenim sukobima. Srećom, nalazim se na lagodnoj strani pobednika, jer barem tamo gde živim, kolovoz predstavlja glavnu, najbržu i najefikasniju arteriju urbanog organizma. Pitam se kako bi izgledao grad da su među pobednicima korisnici javnog prevoza. Ili, ne daj materijo, biciklisti. Jer, suočimo se sa sadašnjošću: vozači ne vole pešake, pešaci ne vole vozače, ali, dođavola, niko ne voli bicikliste.

Sa računarom oko vrata, krećem ka lokalnoj kafani kriptičnog naziva „Anđeli kod Zlatnog Ježa“, gde već par godina čitam, pišem i radim, uz kafu, ratluk i sok od zove. Pred sobom i drugima se pravdam nekim naučnim studijama koje ističu da rad u prostorima kao što su kafei stimuliše kreativnost. U prave razloge se ne usuđujem da zavirim. Gotovo poetski, za par godina, plod mog koitusa sa „Ježom“ biće doktorat i još par knjiga i radova. I radim sve dok me (relativno nova) konobarica Aleksandra ne prekine jednim „Pa zar tebi nije raspust?“. Bezuspešno pokušavam da objasnim kako u trenucima kada nemam časove moram najviše da radim. Objašnjavam i da tokom semestra, zbog čak sedam predmeta na kojima držim vežbe, zapravo imam samo jedan dan u kojem nemam časove. „Znači, nedelja?“, pita me. Auh, nipošto, utorak! Pa neradni vikend se podrazumeva, studenti tad migriraju kućama, na pranje veša i domaću kuhinju, poput stoke u smiraj dana po vesternima. Smeje mi se, pa pristajem na opasku da postoje tri razloga za rad u prosveti: juni, juli i avgust. I septembar, dodajem, nama škola počinje tek u oktobru... Povlačim se, biće da su klasne razlike snažnije od vozačkih.

Uveče, kod Marka na večeru. Pravio je – i fantastično napravio – govedinu Velington, to jest biftek umotan u lisnato testo, sa još podosta preukusnih drangulija unaokolo. Na Vikipediji čitamo da naziv ovog klasičnog jela verovatno nema naročite veze sa samim Velingtonom, odnosno generalom koji je sa Prusima pobedio Napoleona na njivi iz pesme onog divnog švedskog benda. Englezi su u svojevrsnom izlivu patriotizma u mozak jedno francusko jelo jednostavno nazvali imenom svog vojskovođe, u dobu kada Francuzi nisu bili najpopularnija nacija na ostrvu. Izmišljene tradicije su beskrajno zanimljiva tema, slažemo se. Ipak nismo imali vremena, dakle volje, da proverimo Karađorđevu šniclu.

Nedelja, 22. juli

Danas su javnosti objavljena imena kandidata za ministre u Vladi. Puno više me je pogodilo izletanje Luisa Hamiltona posle briljantno bezobrazne vožnje na Velikoj nagradi Nemačke u „najbržem cirkusu na svetu“, nego preletanje nekih drugih kreatura u leteći cirkus nazvan Vladom Srbije. Uz to, iz vedrog prijateljskog neba, na poklon sam dobio knjigu posvećenu erotskoj fotografiji u vezi sa vezivanjem.

U „Ježu“ napisao kolumnu za „Danas“, o idiotizmima koji prate masakr u Koloradu od strane sumasišavšeg lažnog Džokera. Prvo, u komentarima se kritikuje relaksirani režim nabavke vatrenog oružja u Americi, pod pretpostavkom da bi pooštravanje istog navodno sprečilo tragediju. Zaboravlja se, međutim, da bi tragedija mogla biti sprečena ili biti manja da je još neko u bioskopu bio naoružan i jednostavno upucao skota. Surovo i grubo? Recimo to porodicama preminulih. Zatim, javnost uporno ponavlja svoje jeftine kritike na račun nasilja u filmu i popularnoj kulturi uopšte, iako to sa mozgom ima veze upravo onoliko koliko i idiot koji je pucao u te nesrećne ljude. Iako je bio na doktorskim iz neurologije. Bizarluk je utoliko veći što je ovo društvo imalo informativni televizijski program koji je otvoreno huškao na zločine i smrt. Ali je tako seksi proliti izlučevine sopstvene pogrešne logike po takozvanoj holivudskoj industriji zabave. Mater svima, raspitujem se za datum premijere u novosadskom bioskopu..

A ono što me zaista brine je Teodor Ruzvelt, moj mačor. Neobično je miran, a već danima slabije jede. Dođavola, imenjak mu je bio jedna najžilavijih ličnosti moderne istorije, gde su ti iveri i klade? Pripisujem sve vrućini, dok krišom pretražujem internet, postavljajući Guglu izuzetno glupava pitanja o simptomima mačjih bolesti. Na koje, naravno, dobijam isključivo katastrofičke odgovore. Umesto u prirodnu selekciju, uzdam se u sujevernu izreku o devet života, nadajući se da se Tedi ogrebao za njih dovoljno. Strah natera čoveka na poraz razuma, na najgore stvari.

Ponedeljak, 23. juli

Ponedeljak je, tradicionalno, dan za obaveze. I uprkos tako teško i još ređe ostvarivoj „od ponedeljka“ doktrini, platio sam račune, bio u nabavci, obrijao petodnevnu bradu i zatim, tragao za kineskim mercedes-znakom za auto, jer su mi ga prošle nedelje odvalili. Licitiram vreme vandalskog poluraspada ovog najnovijeg, n-tog po redu. Po povratku u stan vreme provodio u piratskosti: u kolekciju na eksternom hardu žanrovski uredno poslagao filmove poskidane za vikend, pa od Marka pozajmio studiju „Finding Philosophy in Social Science“ na fotokopiranje. Sredinu dana proveo u „Ježu“ za doktoratom, a u pauzama sebi predstavljenim kao odmor uranjao u ovo beskrajno zanimljivo delo posvećeno filozofiji društvenih nauka. Sok od zove hazardno zamenio sokom od mente, u pokušaju razbijanja rutine lažno prozvane ritualom. Kafa je, međutim, ostala nezamenljiva. I, Jelena je nešto nadrndana, a meni se ne gnjavi sa iščačkavanjem zašto.
Sa koncerta Brusa Springstina

Sa koncerta Brusa Springstina


I, uveče se konačno naterao da poskidam i proberem fotografije sa nedavnog puta. Naime, Senka, Dušan, Radovan, Zoran i ja smo išli u Prag i u Beč na dva koncerta Brusa Springstina, 11. i 12. jula. U dva dana za redom koja smo ispratili, Springstin i I Strit Banda su majstorski otprašili po preko tri i po sata propovedi, zabave i iznad svega objašnjenja šta to odlična muzika jeste.

Dok se jedna po jedna materijalizuju po folderu, razmišljam i kako fotografija deluje poput stvarnosti po sebi. Pre svega jer stvarnost koju predstavlja na njoj po pravilu ispada ili bolje ili lošije nego što zaista jeste. Međutim, ono što ostaje nepogrešivo i sa-realnošću-korespondirajuće su osmesi. Naime, evoluirali smo mehanizam da prepoznamo lažni. I, evo, tu je iskreni osmeh zumiranog Gazde na bini, koji deluje kao osoba koja se najbolje provodi na (sopstvenom) koncertu. Zatim, i nas u publici, u intermecu kada je do svesti došlo da bi se mogla opaliti koja fotka za pokazivanje unaokolo. Ne i za uspomenu, jer ta ostaje neizbrisiva i poput bubašvabe otporna na sve radioaktivne napade vremena. Naime, uz ekstazu i trans ovog hodočašća, bilo je to iskustvo i za nevericu i zabezek. Pre svega zbog osećaja prvog stvarnog susreta sa osobom koju preko muzike, čini se, poznajem ceo svoj zreli život. Uz nesumnjive elemente divljenja koje prelazi u idolatriju, poznavanjem biografskih trivijalnosti, najsitnijih detalja muzičkih aranžmana i nezaobilazno smotane identifikacije sa stihovima. I uveče sam se prošetao kvartom, ubeđen u to koliko je ova „Tmina na ivici grada“ ista kao i ona u Nju Džersiju.

Teodor živnuo, dobro je.

Utorak, 24. juli

Iznervirao se odmah na početku dana, neoprezno pročitavši izjave budućeg ministra kulture. U svojevrsnom mozgovnom umirovljeništvu, majstor je izgleda izvalio da „umetnost mora biti patriotska“ i da treba „insistirati na tradicionalnim nacionalnim vrednostima“ u njoj. Sto mu gromova, da li je Pikasova „Gernika“ španska, Betovenova „Deveta“ nemačka, a „Kazablanka“ američka umetnina? Ili zbog svoje vrednosti pripadaju svima nama, podjednako i ravnopravno. Baš kao Springstinov „Darkness“ od
Patriotizam, to „poslednje utočište hulja“, ovde je oduvek samo druga reč za zatvaranje i smrdenje u sopstvenom uskom i uskogrudom, malom i provincijalnom svetu.

juče – „Svako ima tajnu, Soni“. Najvrednija i najtrajnija umetnost, čak i kada ima lokalni motiv, je upravo univerzalna, kosmopolitska i antitradicionalna. A patriotizam, to „poslednje utočište hulja“, ovde je oduvek samo druga reč za zatvaranje i smrdenje u sopstvenom uskom i uskogrudom, malom i provincijalnom svetu. U kojem se tad osećamo bezbedno, uronjeni u glib i mrak svoje nezrelosti i valjajući se u fekalijama svog straha, praveći se da su baklave.

Gromoglasna najava podrške patriotskoj umetnosti me ozbiljno onespokojava. Naravno, u stvarnosti novca neće biti ni za kakvu umetnost, ali mogu da anticipiram kakve promaje mozga treba da trpim od nove stare vladajuće političke klase. Tad sam se setio da je osnivač sociologije, Ogist Kont, drugi deo svoje karijere proveo svesno izbegavajući čitanje dela drugih intelektualaca i kolega. Sve to je nazvao „cerebralnom higijenom“, pokušavajući da ne uprlja sopstvene ideje tuđim. Pošto je ubrzo sebe počeo preozbiljno da shvata, a zatim i izgubio razum, razmišljam da li je ovo ubrzalo ili usporilo njegovo luđenje, te da li se i definitivno prepustiti higijenisanju u vezi sa sociopolitičkim vremenom koje nadolazi. Na onaj lepljivi žuti papirić zapisao frazu „cerebralna higijena“, prilepio na monitor, i proveo ostatak dana u završavanju nekog rada o tzv. strukturalnim rupama. Tako je, pomalo poraženo se posvetivši idejama i tvrdnjama koje nešto vrede i koje imaju smisla, poput svojevrsnih izolir-traka od stvarnosti.

Sreda, 25. juli

Ujutru vidim da je Teodor samoinicijativno prespavao u lavabou, biće da mu je samo toplo. Kod Zokija, frizera, se moram raspitati za neke rashodovane mašinice za olindravanje. Pomeram ga da bih se umio, sipam mu hranu, a on zeva kao da će progutati čitav svet. Ako bi neki vanzemaljci posmatrali nas dvojicu u mom stanu, ne bi imali sumnje u to koji od ova dva oblika života vlada planetom.

Opet do „Ježa“, gde radim k'o brisači. Uspeo da pročitam i da su slepi miševi evoluirali mehanizam da čuju muve dok imaju seksualne odnose. Naime, najveći deo vremena muvoni i muvice samo mirno sede po lišću i plafonima, zbog čega ih slepi miševi najčešće ukebavaju i pretvaraju u sopstvenu večeru tek kada načuju njihov zov prepona. Nauka je najlepša kada dokazuje ono što osećamo. Jednostavno, seks ubija.

Otišao na kafu sa Jasnom, koja se posle mastera u Italiji i Grčkoj vratila u Novi Sad na par dana. Priča mi da je upoznala glumicu koja je igrala Jagodinku Simonović u „Varljivom letu '68.“. Naravno, bliži opis, odnosno spomen filma je čista redundantnost. Jagodinka je jedna jedina, gotova mitska ličnost i ovdašnja popkulturna ikona, ravna onome što globalno predstavlja jedna Kim Bejsinger, recimo. A i testo i hleb u samostalnoj zanatskoj radnji su nekako snažniji motiv od onih kliše igrarija sa jagodama, vinom i medom pred bogatunskim frižiderom. Pitam se da li sam ja upoznao nekoga ravnoj njoj i ne dopada mi se odgovor.

Zatim, na preferans sa Momčilom i Veljkom. I uz „mađarice“ u rukama i nervozu u stomaku jer u Banoštoru ponestaje rozea, definitivno planiramo avgustovski put. Dušan sad živi i radi u Beogradu, pa sa njim, transparentnosti radi, uspostavljamo vezu Skajpom, uz zahvalnost sekularnim bogovima tehnologije. Dosadašnje okvirne planove sada valja baciti na papir, a zatim u naletima kreativne spontanosti na autoputu, baciti taj papir. Dogovorili smo Motovun film fest, Grožnjan i uopšte Istru kod Gorana, zatim skok do Venecije, pa trodnevni ostanak u Toskani, pentranje gore do Minhena za pivski utrošak narednih par dana, i povratak preko Beča i Budimpešte u Agotin stan. Pričamo i o Kanu i Nici i tako tome jer, pobogu, odlično zvuči, a nama su i uši i oči velike. Rezervišemo smeštaje tamo gde nemamo prijatelje i u Toskani smo pronašli jeftinu kuću za pozajmiti koja datira iz 17. veka. Ima i ogradu od kovanog gvožđa i lavandu i kameni roštilj, a čak i visoku ocenu na jednom od nezavisno procenjujućih sajtova. Svi smo u neverici, uzbuđenje raste, a ja pomišljam na epizodu „Sajnfelda“ u kojoj je kuća u Toskani nešto ostvarivo jedino sporazumom sa ljudima iz sveta kriminala organizovanog tipa. Idemo automobilom, ja vozim, uklopićemo nekako i tu Provansu, hrabrimo se. I „menjamo krila za točkove“, kako je u ličnoj himni spominjao Springstin. Sanjam autoput, a nisam ministar.

Četvrtak 26. juli

Ivica Dačić, mandatar, danas postaje Ivica Dačić, premijer. U karakterističnom nastupu
Da li se građani zaista posmatraju jedino kao krdo u toru, pa je važan samo broj grla dotične stoke? Pa i najlošiji stočar će voditi računa o tome kako mu krdo živi, da li mu je dovoljno toplo i da li ima da jede, a ne samo o njegovom broju. Osim ako ne planira da ga brzo rasproda.

samokažnjavanja, odlučujem da ispratim sve to. I, u ekspozeu odmah ističe da je glavni problem Srbije – demografski. Slede mantranja o tome kako se ne rađaju deca, kako se biološki odumire i slični populizmi za dodvoravanje nečemu što mi nikada neće biti do kraja jasno. Da li se to može biti veliki i po nečemu što nije prva cifra na popisu stanovništva? Šta se kompenzuje tim vlažnim snovima dežurnih maštača o ovoj „na parove razbrojs“ veličini? Ispale ovakvih laprdarija problematične su jer se zasnivaju na grubom kvantitetu, umesto na kvalitetu života. Da li se građani zaista posmatraju jedino kao krdo u toru, pa je važan samo broj grla dotične stoke? Pa i najlošiji stočar će voditi računa o tome kako mu krdo živi, da li mu je dovoljno toplo i da li ima da jede, a ne samo o njegovom broju. Osim ako ne planira da ga brzo rasproda.

Zatim se spominju Džon Mejnard Kejns, Pol Krugman i Henri Ford, a kontrastiraju krv i med. Ime fotografa Rona Haviva, koji popularizuje ovu metaforu o Balkanu i čiji objektiv je hvatao užase politike partije kojom predsedava Dačić se, međutim, ne spominje. Da li ono lebdi u vazduhu drugo je pitanje. U govoru koji je pre mitingaški nego planski i strateški, mozak mi je posebno zagrebala futur-premijerova opaska da je prosečna plata „čak i u Albaniji“ veća od plate u Srbiji. Pitam se, a zašto ne bi bila? Ljudi su tamo smotani, lenji, rogati? Ratovali smo i krali, dođavola, a šta smo to uradili da ne bude? I odakle to implicitno verovanje u nekakvu parakosmičku prirodnost stanja u kojem albanske plate moraju biti ispod srbijanskih? Ili u sopstvenu mitološku nadmoć kada je reč o privređivanju i zaradi, a i svemu ostalom? Potreban nam je mentalni klistir, kako je to jednom rekao Marko. Jer dok se takvih uverenja i takvog načina mišljenja ne otarasi, srbijanske priče o miru, pomirenju i dobrosusedstvu biće praznije od srbijanskih skupštinskih klupa.

Konačno, u već poznatom političkom kiču, priziva se i Kenedi i njegov kliše o zapitanosti šta mi možemo uraditi za svoju zemlju, a ne obrnuto. Moja replika bi prizvala duh Orsona Velsa i njegovu: „Ne pitajte se šta možete uraditi za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak“. Na kraju, nezadovoljniji sam nego što sam mislio da ću biti. Uostalom, bog je u Dačićevom ekspozeu spomenut čak dva puta („daj bože“ i „daće bog“), zbog čega psovkom izražavam sumnju u realnost mehanizama za ostvarivanje mednih vremena. Spomenuta izmišljotina koja se ne odaziva na „bog“ oduvek je sa sobom donosila mnogo više krvi.

Potom, Sandra mi poručuje da je odlučila da se tetovira, ali neće da kaže šta, sve dok to ne uradi. Kaže, pokazaće mi tad i dovoljno je da znam da će se nalaziti poprilično nisko. Pitam se šta tačno znači smajli koji se kezi na kraju te poruke. A uveče u bioskop sa Momčilom, Boškom i Ivanom. Naime, uspeli smo da rezervišemo karte za „Uspon mračnog viteza“. U vezi sa današnjim danom, sasvim prigodan naslov, čini se. Film je bio odličan, a mi uz pivo u „Bezecu“ i crnohumorne i neprimereno presmešne šale raspravljamo da li je film antikomunistički ili antianarhistički, da li polemiše sa islamskim terorizmom ili je samo oda redu i zakonu. I kao starci na balkonu „Mapet šoua“ brojimo jeftine motive i dijaloge. Čak ni atribute glumica više ne komentarišemo, zlo i naopako.

Petak, 27. juli

Kada sam ustao, ona plutajuća trakica po TV ekranu me je obavestila da „Očekujemo nastavak sednice Narodne skupštine Republike Srbije“. I, ta traka pluta po nekom naučno-obrazovnom programu. Koji će, naravno, biti ugušen čim najnoviji narodni poslanici odluče da sednu u klupe i pokrenu prenos. Pitam se šta više određuje našu sudbinu? Naučni zakoni, o kojima će tako grubo prekinuti svaku televizijsku priču, ili politički dogovoreni zakoni, pretvoreni u društvenu stvarnost nekakvim dizanjem ruku nekih ljudi koje ne poznajemo u broju većem od sto dvadeset i pet. Šta nam je važnije da saznamo? I čemu robujemo više?
Članovi nove Vlade Srbije

Članovi nove Vlade Srbije


Dok mene u „Ježu“ čeka dovršavanje rada upravo o nekakvoj društvenoj nauci u vezi sa tim brojevima. Naime, Marko i ja smo napisali nešto o takozvanoj socijalnoj geometriji, odnosno o značaju brojeva za društveni život. Onaj stvarni, svakodnevni život koji je zapravo beskrajno zanimljiviji od skupštinskog. Između ostalog, pokušali smo da odgovorimo na to šta znači kada u grupu od dvoje dođe treći? Kako se ponašamo u grupi od pet, a kako u grupi od petnaest ljudi? A u grupi od trideset? Koliko ljudi broji naš stvarni svet, tj. sa koliko ljudi možemo imati definisan društveni odnos? Drugim rečima, koliko ljudi zaista možemo poznavati kao ličnosti, odnosno osobe? Uzgred, odgovor je – oko sto pedeset. To je, otprilike, maksimum koji naš mozak može da isprati. Sasvim dovoljno, dodao bih.

Svodim utiske iz protekle nedelje, o kojoj sam škrabao. Moj svet od 150, onaj jedini stvarni, činio me je zadovoljnim. Svi oni izvan ovog ličnog kruga nisu. Uostalom, „društvo“ nije ništa drugo osim apstraktnog načina da se govori o ljudima koji susreću jedni druge. Javila se i Jelena, kaže da dolazi sutra i da joj nedostajem. Zvuči dobro.

A saznao sam i da je Džeri Sajnfeld napravio novu seriju. Kratku, samo za internet, o komičarima, automobilima i razgovorima uz kafu. Zove se, neverovatno, „Comedians in Cars Getting Coffee“. U prvoj epizodi gostuje lični heroj, Leri Dejvid, a Sajnfeldova ideja „serije ni o čemu“ koju je ostvarivao sa Dejvidom, čini se, dobija svoju definitivnu formu. Uzbuđeno razmišljam kako svako ima svoju sapunicu kojom spira teskobu svakodnevnice i čini postojanje manje turobnim. To je valjda to bežanje u taj neki zdrav razum. Negde sam pročitao tvrdnju da su sitna zadovoljstva stvar za ljude u penziji, jer mi ostali imamo još mnoge bitke da vodimo. Briljantno, ali tu misao ipak ostavljam za ponedeljak. Uostalom, komedija, kafa i automobil. I ponešto horizontalnog plesa usput. Ima li šta lepše?

Da, sleduje mi poslednje ulepšavanje ovog dnevnika. A zatim i da sve to naglas pročitam, jer sam zaboravio da je radio u pitanju. Pobogu, kako mi glas odvratno zvuči.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG