Još uvek nisu izgubljene sve šanse da Srbija dobije datum za početak pregovora sa Evropskom unijom. Uz napomenu da se nada da će se to dogoditi pre nego što mu u avgustu istekne mandat u Beogradu, to je za Radio Slobodna Evropa izjavio predstavnik delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer nakon što je sat i po vremena odgovarao na pitanja srednjoškolaca iz Beograda, Vršca, Niša, Lebana, Rače i Leskovca o perspektivama Srbije u Evropskoj uniji.
Većina njih, barem ako je suditi po razgovorima koji smo zabeležili u beogradskom Domu omladine, gde je diskusiju organizovao „EU – info centar“, i ne smatraju da je Evropska unija nešto ka čemu treba težiti po svaku cenu. Tojest, posebno ne po cenu, kako često ponavljaju, gubitka Kosova koje bez zadrške označavaju „kolevkom sprstva“, „srcem Srbije“ i tome slično.
Aplauzi kojima su uputili pozdrav samom ambasadoru Dežeru, lako bi se moglo protumačiti kao izraz simpatije prema evropskoj ideji. Simpatije možda, ali ne i uverenja da je to put kojim bi Srbija morala neizbežno da ide. Objašnjava zašto tako razmišlja sedamnaestogodišnji Leskovčanin Mladen Ivanović:
„Taj uslov da se Srbija odrekne svoje teritorije nije odgovarajući. Evropska unija ne može to da traži od nas. Ali, na političarima je da odluče da li su spremni da žrtvuju teritoriju i nešto što je baština naše države“.
Možda baš tako postavljene dileme muče vodeće srpske političare sada kada su na, kako se izrazio predsatvnik EU Dežer, pred korakom koji mora biti učinjen ukoliko Srbija dobije datum za početak pregovora. To je primena dogovora sa Kosovom. No, prethodno, da li će datum biti dobijen:
„„Još uvek pokušavamo da postignemo dogovor. Napori su učinjeni u tom pravcu. Ne bi trebalo da budemo pesimistični po tom pitanju, imamo još vremena i šansi za kretanje u dobrom pravcu. Prvi korak je da se pronađe dogovor između Beograda i Prištine u predstojećim danima“.
Navodi Dežer koji je zasut najrazličitijim pitanjima, među kojima su se ipak češće ponavljala ona upravo vezana za Kosovo:
„Ja sam Katarina Krstić, Medicinska škola ’Zvezdara’. Pitam vas zašto Evropska unija postavlja Srbiji preduslov da reši pitanje Kosova i Metohije, kada to nije tražila za Kipar, Irsku i Gibraltar – on nije u Evropskoj uniji, a oko njega se spore Velika Britanija i Španija koje su u EU“.
Uz naglasak na to da se u balkanskom slučaju radi o sveže postkonfliktnom području, Dežer poručuje:
„Kada se priključite EU pitanja teritorija, granica, onoga što razdvaja ljude, postaju manje bitna“.
Za srednjoškolku Miljanu Stošić teških pitanja nema. Njen stav je jasan:
„Naša država ne treba da uđe u Evropsku uniju. Mi kao samostalna država možemo da uspemo. Imamo velike resurse koje možemo da iskoristimo na različite načine. Nama ne treba pomoć nekih iz Evropske unije kada smo mi sposobni i imamo velike naučnike koji odlaze samo zbog toga što država ne može da ih finansira i školuje“.
Disciplina i red
Zanimljivo bi bilo videti koje štivo prati naša sagovornica ili čiji stav je za nju autoritet, ali, nije usamljena. Mada neki zauzimaju širu poziciju pa Nebojša Savić pita, zbog čega „neke zemlje žele da izađu iz Evropske unije kada je tamo toliko dobro“.
Nagrađen je aplauzom svojih vršnjaka, što se nije dogodilo posle Dežerovog podsećanja da su u Evropi daleko češći glasovi onih koji se zalažu za unutarnju reformu Unije. Ali i napominje:
„Istina jeste da se u državama članicama, što često čujem i od svojih prijatelja, postavlja pitanje svrhe proširenja kada je i sama EU u krizi. Ljudi pitaju zbog čega se širiti kada imamo probleme sa više krađa, sa lažnim azilantima. Mi dakle moramo naći način da druge ubedimo da smo na istom brodu, i da delimo odgovornost u daljim procesima. To je ono što moramo da uradimo i na to pitanje nema jednostavnog odgovora“.
Da se rešenje krije upravo u tom pravcu, veruje Kristina Jović, jedina (barem u našoj anketi) koja ne gaji sumnje:
„Treba da uđemo u Evropsku uniju upravo zbog te discipline i reda koji tamo postoje. To sam videla kada sam bila u Evropi. Mislim da je tamo sve mnogo disciplinovanije, da postoji red i da je sve mnogo uređenije. Bila sam u Austriji, Italiji i Sloveniji“.
Verovatno je da je generaciji rođenih u verme izolacije drugačije iskustvo, ono što nedostaje. Da je tako vidi se i iz epizodu koju je zabeležio sam Dežer, a ispričao je u odgovoru na pitanje o pravima gej osoba:
„Bio sam u jednoj školi u Užicu. Pitao sam učenike šta misle o pitanju homoseksualaca, Parade ponosa. I niko nije hteo ništa da kaže, što je bilo čudno. Imao sam osećaj da im je neprijatno da pričaju o toj temi. I onda je profesorka stala za katedru i rekla ’Znate gospodine Dežer mi u učinioci ne diskutujemo o politici’. Pogledao sam je i rekao ja ne razgovaram o politici već o društvenim pitanjima“.
Evropu ne poznaju mnogo, ali su zasuti vestima iz užeg regiona. Marija Vukomanović iz Rače pita: „Zašto na neki način ne zaštitimo ljude koji žive na Kosovu. Svakodnevno slušamo kako se ruše manastiri, crkve, njihovi spomenici, groblja“.
Vensan Dežer podseća koliko je vojnika u sastavu Kfor-a na Kosovu. „To je veliki broj i košta puno novca. Vi znate da je tamo EULEX koji obuhvata oko 2 000 policajaca, tužilaca i sudija koji su stalno angažovani. Košta puno novca da oni budu tu. Oni su spremni da zaštite srpske manastire. Bilo je puno problema, nakon uklanjanja spomenika u Preševu. Sve se to događa zato što ljudi mnogo više gledaju u prošlost, nego u budućnost“, zaključio je Dežer.
U danima kada se Srbija još jednom našla pred izborom koji je od strane vlasti predstavljen kao sudbonosan, oni koji će pre svih živeti posledice te odluke, čini se, i sami su razapeti između stereotipa i dominantnih političkih poruka. Učenica Medicinske škole iz Lekosvca Aleskandra Stojanović:
„Kosovo je kolevka srpske istorije. To je srce Srbije u stvari. Nekako tu nam leži sva istorija koju imamo i bez Kosova nismo potpuni. Ne mogu tek tako da nam kažu da se toga odreknemo“. Na pitanje da li je zabrinuta zbog mogućnosti da Srbija ne dobije datum za početak pregovora sa EU, uverava da rizik nije prevlik:
„To je moguće ali opet to ne znači da se pregovori zaustavljaju. To je privremeno“.
Na nadi se ne može zameriti.
Većina njih, barem ako je suditi po razgovorima koji smo zabeležili u beogradskom Domu omladine, gde je diskusiju organizovao „EU – info centar“, i ne smatraju da je Evropska unija nešto ka čemu treba težiti po svaku cenu. Tojest, posebno ne po cenu, kako često ponavljaju, gubitka Kosova koje bez zadrške označavaju „kolevkom sprstva“, „srcem Srbije“ i tome slično.
Aplauzi kojima su uputili pozdrav samom ambasadoru Dežeru, lako bi se moglo protumačiti kao izraz simpatije prema evropskoj ideji. Simpatije možda, ali ne i uverenja da je to put kojim bi Srbija morala neizbežno da ide. Objašnjava zašto tako razmišlja sedamnaestogodišnji Leskovčanin Mladen Ivanović:
„Taj uslov da se Srbija odrekne svoje teritorije nije odgovarajući. Evropska unija ne može to da traži od nas. Ali, na političarima je da odluče da li su spremni da žrtvuju teritoriju i nešto što je baština naše države“.
Možda baš tako postavljene dileme muče vodeće srpske političare sada kada su na, kako se izrazio predsatvnik EU Dežer, pred korakom koji mora biti učinjen ukoliko Srbija dobije datum za početak pregovora. To je primena dogovora sa Kosovom. No, prethodno, da li će datum biti dobijen:
„„Još uvek pokušavamo da postignemo dogovor. Napori su učinjeni u tom pravcu. Ne bi trebalo da budemo pesimistični po tom pitanju, imamo još vremena i šansi za kretanje u dobrom pravcu. Prvi korak je da se pronađe dogovor između Beograda i Prištine u predstojećim danima“.
Navodi Dežer koji je zasut najrazličitijim pitanjima, među kojima su se ipak češće ponavljala ona upravo vezana za Kosovo:
„Ja sam Katarina Krstić, Medicinska škola ’Zvezdara’. Pitam vas zašto Evropska unija postavlja Srbiji preduslov da reši pitanje Kosova i Metohije, kada to nije tražila za Kipar, Irsku i Gibraltar – on nije u Evropskoj uniji, a oko njega se spore Velika Britanija i Španija koje su u EU“.
Uz naglasak na to da se u balkanskom slučaju radi o sveže postkonfliktnom području, Dežer poručuje:
„Kada se priključite EU pitanja teritorija, granica, onoga što razdvaja ljude, postaju manje bitna“.
Za srednjoškolku Miljanu Stošić teških pitanja nema. Njen stav je jasan:
„Naša država ne treba da uđe u Evropsku uniju. Mi kao samostalna država možemo da uspemo. Imamo velike resurse koje možemo da iskoristimo na različite načine. Nama ne treba pomoć nekih iz Evropske unije kada smo mi sposobni i imamo velike naučnike koji odlaze samo zbog toga što država ne može da ih finansira i školuje“.
Disciplina i red
Zanimljivo bi bilo videti koje štivo prati naša sagovornica ili čiji stav je za nju autoritet, ali, nije usamljena. Mada neki zauzimaju širu poziciju pa Nebojša Savić pita, zbog čega „neke zemlje žele da izađu iz Evropske unije kada je tamo toliko dobro“.
Nagrađen je aplauzom svojih vršnjaka, što se nije dogodilo posle Dežerovog podsećanja da su u Evropi daleko češći glasovi onih koji se zalažu za unutarnju reformu Unije. Ali i napominje:
„Istina jeste da se u državama članicama, što često čujem i od svojih prijatelja, postavlja pitanje svrhe proširenja kada je i sama EU u krizi. Ljudi pitaju zbog čega se širiti kada imamo probleme sa više krađa, sa lažnim azilantima. Mi dakle moramo naći način da druge ubedimo da smo na istom brodu, i da delimo odgovornost u daljim procesima. To je ono što moramo da uradimo i na to pitanje nema jednostavnog odgovora“.
Da se rešenje krije upravo u tom pravcu, veruje Kristina Jović, jedina (barem u našoj anketi) koja ne gaji sumnje:
„Treba da uđemo u Evropsku uniju upravo zbog te discipline i reda koji tamo postoje. To sam videla kada sam bila u Evropi. Mislim da je tamo sve mnogo disciplinovanije, da postoji red i da je sve mnogo uređenije. Bila sam u Austriji, Italiji i Sloveniji“.
Verovatno je da je generaciji rođenih u verme izolacije drugačije iskustvo, ono što nedostaje. Da je tako vidi se i iz epizodu koju je zabeležio sam Dežer, a ispričao je u odgovoru na pitanje o pravima gej osoba:
„Bio sam u jednoj školi u Užicu. Pitao sam učenike šta misle o pitanju homoseksualaca, Parade ponosa. I niko nije hteo ništa da kaže, što je bilo čudno. Imao sam osećaj da im je neprijatno da pričaju o toj temi. I onda je profesorka stala za katedru i rekla ’Znate gospodine Dežer mi u učinioci ne diskutujemo o politici’. Pogledao sam je i rekao ja ne razgovaram o politici već o društvenim pitanjima“.
Evropu ne poznaju mnogo, ali su zasuti vestima iz užeg regiona. Marija Vukomanović iz Rače pita: „Zašto na neki način ne zaštitimo ljude koji žive na Kosovu. Svakodnevno slušamo kako se ruše manastiri, crkve, njihovi spomenici, groblja“.
Vensan Dežer podseća koliko je vojnika u sastavu Kfor-a na Kosovu. „To je veliki broj i košta puno novca. Vi znate da je tamo EULEX koji obuhvata oko 2 000 policajaca, tužilaca i sudija koji su stalno angažovani. Košta puno novca da oni budu tu. Oni su spremni da zaštite srpske manastire. Bilo je puno problema, nakon uklanjanja spomenika u Preševu. Sve se to događa zato što ljudi mnogo više gledaju u prošlost, nego u budućnost“, zaključio je Dežer.
U danima kada se Srbija još jednom našla pred izborom koji je od strane vlasti predstavljen kao sudbonosan, oni koji će pre svih živeti posledice te odluke, čini se, i sami su razapeti između stereotipa i dominantnih političkih poruka. Učenica Medicinske škole iz Lekosvca Aleskandra Stojanović:
„Kosovo je kolevka srpske istorije. To je srce Srbije u stvari. Nekako tu nam leži sva istorija koju imamo i bez Kosova nismo potpuni. Ne mogu tek tako da nam kažu da se toga odreknemo“. Na pitanje da li je zabrinuta zbog mogućnosti da Srbija ne dobije datum za početak pregovora sa EU, uverava da rizik nije prevlik:
„To je moguće ali opet to ne znači da se pregovori zaustavljaju. To je privremeno“.
Na nadi se ne može zameriti.
