Dostupni linkovi

logo-print

De Klerk za RSE: Umesto gorčine Mendela se okrenuo pomirenju


Frederik de Klerk

Frederik de Klerk

Poslednji predsednik Južnoafričke Republike iz redova manjinskih belaca, Frederik de Klerk (77), svakako je u senci Nelsona Mendele, koji ga je nasledio na čelu države kao prvi crni predsednik. Međutim, odigrao je istorijsku ulogu u ukidanju režima aparthejda, zbog čega ga je deo bele populacije optužio za izdaju. Izabran je za predsednika 1989, da bi 1992. bio prinuđen da raspiše referendum među belcima za podršku politici ukidanja aparthejda.

Tokom pregovora sa Mendelom, koga je međuvremenu oslobodio iz zatvora, postignut je istorijski dogovor koji je rezultirao prvim opštim izborima 1994. na kojima je Mendela postao predsednik, a de Klerk potpredsednik države. Obojica su dobili 1993. Nobelovu nagradu za mir. De Klerk se povukao iz političkog života i nastupa na skupovima širom sveta na kojima promoviše mir i demokratiju.

Tokom ovonedeljnog međunarodnog skupa „Forum 2000“ u Pragu, de Klerk je sa velikim poštovanjem govorio o Mendeli, sa kojim je, nakon što su bili ljudi politički oponenti, postao prijatelj.

„Nismo kasnije mnogo govorili o vremenu koje je proveo u zatvoru, jer nisam želeo da učinim naše odnose ličnim. Mi smo započeli odnos kao profesionalni političari. Ja sam tada bio predsednik i obojica smo shvatali da ako postignemo kvalitetan sporazum o ustavnim promenama, on će biti sledeći šef države. Zbog toga smo se fokusirali na sadašnjost i budućnost a ne na prošlost“.

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, de Klerk govori šta ga je podstaklo na politiku ukidanja aparthejda, o Mendeli kao uzoru za sve demokratske pokrete širom sveta, radu Komisije za istinu i pomirenje.

RSE: Veoma je teško i nije korektno procenjivati dnašnjim kriterijumima to vreme sa kraja 80-ih i s početka 90-ih prošlog veka. Međutim, šta je bilo ključno za Vašu odluku kao poslednji predsednik Južnoafričke Republike iz redova manjinskih belaca da pokrenete proces ukidanja aparthejda. Da li ste jednostavno uvideli realnosti da je režim aparthejda međunarodno izolovaniji – i da je njegova demontaža neminovnost – ili je reč o vašem ličnom osećanju da nije pravdeno tretirati većinsko crno stanovništvo kao građane drugog reda. To vas pitam zato što sam pronašao u arhivi da ste se prethodno, kao ministar obrazovanja, zalagali za segrergisane, odnosno univerzitete podeljene na rasnoj osnovi.

De Klerk i Mendela u februaru 1990. godine

De Klerk i Mendela u februaru 1990. godine

De Klerk: Često čujem te optužbe. Kao ministar sam bio obavezan da poštujem tadašnje zakone. Ali sam i tada smatrao da se aparthejd mora ukinuti. Bio sam pristalica nove politike ujedinjene Južne Afrike, dakle zajedništva i napuštanja dotadašnjeg koncepta segregacije. To uverenje je sazrevalo u meni od kraja 1970-ih do sredine 1980-ih. kada sam se počeo da se aktivno zalažem za napuštanje politike separisanih nacija. Smatrao sam da je moralno neodrživo da manjinska populacija belaca dominira većinskim crnim stanovništvom. Ideja pravde za sve u Južnoj Africi bila je ključna u mom opredeljenju za ukidanje aparthejda.

RSE: Šta je bilo najteže u nastojanju da se demontira režim aparthejda: promena svesti ili raspuštanje ozloglašenih službi bezbednosti.

De Klerk je rekao tokom „Foruma 2000“ u Pragu da je sa Mendelom imao povremeno veoma napete odnose, jer su bili politički oponenti. Međutim, kada god je pretila opasnost da pregovori zapadnu u ćorsokak, pronalazili su način da prevaziđemo te tenzije i nastavimo razgovore.

„Nakon toga smo postali veoma dobri prijatelji. U više navrata je bio gost u mojoj kući, kao što smo ja i moja supruga nekoliko puta bili gosti u njegovom domu. Na moj 70-ti rođendan, održao je zdravicu govoreći o našem prijateljstvu i uzajamnom poštovanju“.

De Klerk ističe da je kazao Mendeli sve što je želeo.

„Razgovarali smo redovno sve do pre 18 meseci, nakon čega se zbog bolesti u potpunosti povukao iz javnosti. Međutim, ja i moja supruga smo i dalje u redovnom kontaktu sa njegovom suprugom Grejsom Mašel, koja je naša prijateljica“.

De Klerk ne veruje da bi Mendelina smrt izazvala političku krizu u Južnoj Africi.

„Naprotiv. To bi trebalo da bude trenutak u kome bi se svi građani ponovo ujedinili i prisetili njegovog veliko delo, koje treba da sleve, na potrebu pomirenja, jer postoji opasnot od novih formi diskriminacije.“

De Klerk ukazuje da aktuelna vlast insistira da se u svim organizacijama i kompanijam iskazuje demografska strukturu Južne Afrike, u kojima treba da bude 79 odsto crnaca, 9 belaca, 6-7 ostalih „obojenih“ naroda i 2 procenta Indusa.

„To je nova forma rasnog grupisanja, odnosno rasa postaje odlučujući faktor za živote ljudi. Ekonomski resursi se, kao posledica takve politike, sve više koncentrišu u rukama crnaca, pa zbog toga belci sve učestalije napuštaju Južnu Afriku jer u njoj ne vide budućnost. Ako se ova praksa nastavi, ona će biti pogrešna kao i sam aparthejd“, upozorava de Klerk.
De Klerk: Jedan od velikih izazova bio je dobijanje većinske podrške među belom populacijom. U jednom trenutku je izgledalo kao da sam je izgubio. Izabran sam za predsednika 1989. godine. Krajem 1991. desničarska opozicija je tvrdila da nemam pravo i mandat za pregovore sa predstavnicima većinskih crnaca, koji su bili u toku. Tada sam se odlučio za raspisivanje referenduma među belcima, postavljajući jednostavno pitanje: znate kuda sve ovo vodi, da li to podržavate ili ne. Skoro 70 odsto, tačnije 69,9, belaca je podržalo moju politiku, dajući mi tako novi mandat za vođenje pregovora do kraja.

RSE: Oko uloge Mendele. Da li bi aparthejd bio ukinut na isti način i da je umesto njega neko drugi bio na čelu Afričkog nacionalnog kongresa.

De Klerk: Ne volim da spekulišem. Ne znam ko bi ga zamenio. Možda bi to, takođe, bila dobra osoba, ali ne i uspešan lider. Isto se odnosi na moju ulogu. Uloga ličnosti je svakako važna, ali, na kraju, uspeh nije zavisio samo od Mendele i mene, već i timova sa obe strane koji su bili angažovani. Njegov glavni pregovarač bio je Siril Ramaphose, koji je sada potpredsednik Afričkog nacionalnog kongresa i možda jednog dana postane šef države.

RSE: U kojoj meri Mendela može danas služiti kao model, odnosno uzor demokratskim pokretima širom sveta.

De Klerk: To što se desilo u Južnoj Africi je dobar primer za ostatak sveta, u smislu da i najžešći neprijatelji mogu da postignu mir, a to nije moguće ako međusobno ne razgovaraju. Mendela je izuzetna ličnost jer uprkos 27 godina provedenih u zatvoru, nije osećao gorčinu, već se zalagao za pomirenje, pokazujući kako da se izbegnu zamke da se ne postane zarobljenik prošlosti i mržnje. To je odličan primer za lidere širom sveta.

RSE: O radu Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi. Mnogi su pred njom svedočili, uključujući i Vas. Tom prilikom ste se izvinili za sve patnje koje je pretrpelo većinsko stanovništvo. Komisija je od 7112, odobrila 849 zahteva za amnestiju. Dok su pripadnici manjinske belačke zajednice tvrdili da je reč o revolucionarnoj pravdi, istovremeno, prema nekim analizama, Komisija je radila više u korist počinilaca zločina nego žrtava. Naime, kritičari rada Komisije smatraju da je pravda preduslov za pomirenje a ne alternativa.

De Klerk: Smatram da je Komisija za istinu i pomirenje uradila značajan posao kada je reč o amnestiji, odnosno u sankcionisanju onih koji su počinili zločine. Takođe, ona je pomogla u pronalaženju tela stradalih, jer u mnogim slučajevima rodbina nije mogla da pronađe posmrtne ostatke najmilijih. Posebno bih naglasio da su, kao rezultat rada Komisije, mnogi ljudi koji su bili zlostavljani, rukovali sa odgovornima za mučenja i druga krivična dela. Žrtve su tom prilikom izjavljivale: „Opraštamo Vam“.

Tačno je da je rad Komisije kritikovan sa različitih strana. Jedna od primedbi je da se previše fokusirala na drastična kršenja ljudskih prava od strane snaga bezbednosti, a pri tom nije dovoljno posvetila pažnju nasilju crnaca nad crncima. Više ljudi je ubijeno u međusobnim sukobima crnaca, odnosno njihovih različitih političkih grupacija, nego u operacijama snaga bezbednosti iz redova belaca. Komisija nije formirana u potpunosti na demokratski način. Njena struktura je, da kažem, bila jednostrana, pa su, samim tim, i procedure pred njom bile jednostrane.

Međutim, Komisija je bila neophodna. Nakon decenija sukoba nužan je mehanizam za suočavanje sa prošlošću – ne da se zaboravi ali da se izleče neke od rana iz prošlosti, da se jasno utvrdi istina o tome šta se dešavalo, ali u cilju pomirenja a ne daljeg proganjanja.

RSE: Kako biste uporedili ovaj pristup u Južnoafričkoj Republici sa takozvanim „Nirnbeškim metodom“. Kada je reč o Balkanu, uspostavljen je Haški tribunal za suđenje najodgovornijima za ratrne zločine. U međuvremenu, ustanovljena je regionalna komisija za istinu i pomirenje, koja, nažalost, nije uspela da ostvari značajnije rezultate, tako da još uvek postoji više nacionalnih istina ko je žrtva a ko počinilac. Kako pronaći izlaz iz ovakvog začaranog kruga.

Frederik de Klerk u razgovoru sa Draganom Štavljaninom

Frederik de Klerk u razgovoru sa Draganom Štavljaninom

De Klerk: Takva komisija bi trebalo da leči rače iz prošlosti ali ne na pogromaški način. Umesto osvete treba težiti oproštaju. Tako je naša Komisija u Južnoj Africi delovala. Vredan je i pažnje rad komisije u Čileu koja je doprinela pomirenju.

RSE: Međutim, da li treba suditi odgovornima za najteže zločine?

De Klerk: U Južnoj Africi su Vlada, čiji sam bio predsednik i Afrički nacionalni kongres, kao ključni pokret za oslobođenje, postigli konsenzus da ne treba krivično goniti odgovorne za nedela počinjena iz političkih motiva, ali da treba obelodaniti sve činjenice o tome. Ja nisam bio previše zadovoljan tom odlukom. Smatrao sam da iz amnestije treba isključiti počinice zločina, koji su hladnokrvno ubijali žene i decu.

Međutim, Mendelin Afrički nacionalni kongres je insistirao na tome, ma koliko bili brutalni zločini, da nakon potpunog obelodanjivanja svih činjenica o njima, počinioce treba amnestirati. To je na kraju za mene bio najbolniji ustupak koji sam morao da učinim. U slučaju Namibije je primenjen drugi model. Amnestirani su zločini koji su bili politički motivisani, ali ne i oni najteži. To je značilo ustanovljavanje redovnog suda koji je procesuirao odgovorne za brutalna kršenja ljudskih prava i ubistva.

RSE: Da li ste se nakon povlačenja iz političkog života krajem 90-ih suočili sa neprijatnostima, u smislu da vam je neko prišao iz većinske crne populacije i optužio za nedaće iz vremena aparthejda, bez obzira što ste inicirali njegovo ukidanje, ili da vas je neko od belaca optužio za izdaju?

De Klerk: Od kako sam u penziji u dobrim odnosima sam sa svima. Doduše, pojedini belci me optužuju da sam ih prodao, da sam izdajnik. Istovremeno, ima i crnaca koji optužuju Mendelu da je učinio previše ustupaka u pregovorima. Međutim, to me dodatno uverava da smo bili uspešni, jer nije dobro da jedna strana oseća da je pobedila a druga da je izgubila.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG