Daju li knjige veterana odbrane BiH argumente optuženima

Sve češće se u Haškom tribunalu optuženi pozivaju na knjige, dnevnike i intevjue ratnih političkih i vojnih čelnika Republike BiH. U njima nalaze podatke i ocjene o početku, organizaciji i toku rata koje pokušavaju iskoristiti za vlastitu odbranu. Istražili smo postoji li opasnost da knjige veterana Armije Republike BiH, često pisane i zarad vlastite promocije autora, te podaci koji se uglavnom nepromišljeno iznose u javnost, a čiji je cilj kratkoročna korist, idu u prilog optuženima.

Poslije svakog rata veterani i politički akteri često svoja ratna iskustva prenose na papir. Pišu knjige, memoare, daju intervjue o ratnim događajima i okolnostima koji su prethodili ratu.

Pri tome, o istinitosti podataka, pa čak i o štetnosti njihovog objavljivanja malo se govori. Istovremeno, nerijetko se ti materijali nađu i pred sudijama u Tribunalu.

Jedan od nedavnih primjera jeste i korištenje knjige generala Armije Republike BiH Sefera Halilovića na suđenju optuženiku za genocid Ratku Mladiću, iz koje su izvučeni podaci o brojnosti Bošnjaka u Patriotskoj ligi 1991.godine.

Mladićav branilac Dejan Ivetić je pokušao prikazati kako su pripreme za rat počele druge strane u sukobu, a ne srpska, kako je to ustvrdio svjedok Colm Doyle, nekadašnji šef evropske posmatračke misije u BiH.

„Možete li se složiti sa mnom, da bez obzira koliko je bilo tih naoružanih vojnika na teritoriju Bosne i Hercegovine, bosanskih muslimana, da su oni po svojoj prirodi bili paravojne strukture, dakle nelegalne?“

Doyle je negirao ove tvrdnje. Ipak, elementi iz poslijeratne literature mogu i koriste se kako za odbranu, tako i optužbu. Na sudu je da razluči šta su stvarne činjenice, kaže profesor međunarodnog prava na FPN u Sarajevu Zarije Seizović.

„Možda ekstremna situacija koju bih ja istakao jeste kada je Janko Bobetko napisao knjigu, pokojni general hrvatske vojske „Sve moje bitke“ u kojoj je pisao o tome kako je zapovijedao južnom bojišnicom, a to je ustvari bojište oko Mostara. Tako da je haški Tribunal, odnosno njegovo Tužilaštvo, samo prekucalo dijelove knjige i dobilo kompletnu optužnicu. Druga varijanta je da se u svrhu odbrane koristi materijal koji je objavljivan. Međutim, načelo neposrednosti u izvođenju dokaza nalaže sudu da pozove autora i da on da svoje viđenje i objasni odakle mu je poznato ono o čemu svjedoči“, objasnio je profesor Seizović.

Ipak, pitanje organizacije odbrane BiH, odnosno priprema za rat, a koje su često tema postratne BiH, nije samo pitanje haške optužbe i odbrane, već i političkih, pa i ličnih interesa.

Tako je u javnost dospio i podatak da je 100.000 ljudi u BiH organizovalo otpor JNA. Dževad Topić Topa, ratni komandant bataljona vojne policije Armije Republike BiH kaže kako se na taj način iskrivljuje istorija, te da mnoge knjige pišu i podatke iznose oni, koji ili nisu bili prisutni, ili danas žele ostvaiti neku korist.

„Ja imam svojih nekoliko prijatelja koji su napisali knjige, pa vidim u knjigama da su slagali i ja sam im to rekao. Knjiga je sasvim nešto drugo od onoga stvarnog kako je bilo. Jako malo je ljudi u to vrijeme bilo. Ja sada kada čitam koliko je ljudi dobilo potvrde Patriotske lige, koliko je dobilo Zelenih beretki, čovjek bi stekao dojam da je ARBiH postojala i da je bila ogromna“, navodi Topić.

Razbiti mitove

Federalni ministar odbrane Zukan Helez, gostujući u jednoj tv debati, iznio je kakve posljedice ovakvi postupci koji su legalizovani mogu imati po BiH.

„Ne možemo mi kazati sada da nije bilo tih 100.000 ljudi. Oni su evidentirani, dobili su status i to je nama veliki problem. Svjedoci ratnih zločinaca temelje odbranu na osnovu toga. Do prije priznanja države BiH u Ujedinjenim nacijama, mi smo imali 100 hiljada registrovanih vojnika. Nismo ih imali, ali oni imaju na papiru i to je sad fakat-činjenica. Evo da to spustimo na 15000 oficira ranga bataljona i više. Bataljon je otprilike brojao oko 300 vojnika. Kada to pomnožite, to vam dođe negdje oko 4,5 miliona vojnika, a mi smo imali negdje oko 3 miliona stanovnika u ratu“, objasnio je ministar Helez.

Zaim Backović, ratni pomoćnik komandanta Teritorijalne odbrane BiH kaže kako realno pisanje ne može škoditi, ali i da većina autora želi sebe predstaviti kao heroje.

„Jednostavno neću da ih čitam, jer sam pročitao takvih nebuloza, koje zdravom razumu nisu prirođene. To su samo maštarije onih koji sebi pokušavaju, kroz to, dići spomenike“, ističe Backović.

Ma koliko se trudili u odbrani, podacima iz knjiga ne mogu uticati na utvrđene činjenice smatra direktor Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsad Tokača.

„To nisu dokazi koji imaju neku stručnu, naučnu vrijednost. To u suštini ne znači ništa. Ovdje se ne sudi armiji i ne govori se o tome ko je i šta imao na početku nego se govori o ratnim zločinima“, tvrdi Tokača.

A mogu li uticati na utvrđivanje prirode rata u BiH?

„Ne mislim da te knjige mogu naštetiti BiH u bilo kom smislu, ali mogu u slučaju Bobetka, vidjeli smo, itekako naštetiti njihovim autorima, koji u jednom momentu, kada im nešto odgovara, iznose činjenice da su, recimo bili neki slavni komandanti na određenom dijelu terotirije, a onda se to, njihovo prisustvo pojavljuje kao osnov optuženja“, smatra profesor Seizović.

Veliki značaj za BIH bi imalo otvaranje dijaloga na intelektualnom nivou o svim ratnim knjigama ili memoarima, koje pišu bivši učesnici sve tri nekada sukobljene strane. Na taj način razbili bi se mitovi i lakše bi se dolazilo do činjenica.

Porazno je, međutim, što intelektualna javnost ne reaguje, već ignoriše postojanje i knjiga i autora koji se ne bave činjenicama već ličnom perspektivom rata. Na taj način o ratu se stvaraju paralelne slike, koje ne doprinose procesu pomirenja u BiH.