Dostupni linkovi

logo-print
Premijer Srbije Ivica Dačić je u utorak tokom posete Hilari Klinton i Ketrin Ešton izjavio da je želja ove Vlade da reši problem Kosova do kraja mandata, kako ne bi taj problem nasledila buduća generacija. Time je postalo jasno da je kosovski vruć krompir najzad vraćen u ruke onih koji su ga svojevremeno pregrejali dotle da je nezavisnost Kosova postala želja kompletnog albanskog naroda na Kosovu, pa time i realno moguća. Samo se postavlja pitanje da li je to obećanje realno.

Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka kaže da je ovo obećanje dato u trenutku kada je ova Vlada dobila otvorenu podršku Vašingtona i Brisela i to nakon velikog zastoja u odnosima Beograda i EU, ni mesec dana od kada je Srbiji pretilo čak vraćanje viza.

Očekivalo se, kaže Simić, da domaćini pokažu i na taj način spremnost da dijalogom dođu do normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Da li je, međutim, realno ovo obećanje?

„Da li je realno, to je pitanje. Ono što 120 godina nisu rešili, bilo bi veoma optimistično očekivati da će rešiti za tri godine“, ocenjuje Simić.

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković takođe ne vidi nikakvu mogućnost da se konačno rešenje Kosova nađe u tako kratkom periodu.

„Ova izjava se može jedino smatrati realnom u smislu da će se u okviru mandata ove Vlade dati neki ultimativni okvir za rešenje koji se kasnije neće menjati, a ne da će u tako relativno kratkom roku doći do potpunog rešenja odnosno razrešenja ovog konflikta“, smatra Stojiljković.

Prelazna formula

Visoke zvaničnice iz Vašingtona i Brisela Klintonova i Eštonova sasvim jasno su potvrdile da se od Beograda ne traži formalno priznavanje kosovske države, da to nije uslov normalizacije. Isto tako su jasno stavile do znanja da promene granica u Evropi nema, računajući i na granicu između Kosova i Srbije. Takođe američka državna sekretarka Hilari Klinton je i u Beogradu a posebno u Prištini snažno, da snažnije ne može biti, rekla da SAD stoje iza kosvoske nezavisnosti, nazvavši to i ličnim pitanjem za nju, njenu porodicu i američke građane. To je okvir za proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine.
Hilari Klinton i Ivica Dačić na konferenciji za novinare u Beogradu, 30. oktobar 2012.

Hilari Klinton i Ivica Dačić na konferenciji za novinare u Beogradu, 30. oktobar 2012.


Ali, da li je to moguće, ako normalizacija podrazumeva i da Beograd ne sprečava članstvo Prištine u međunaordnim organizacijama, pre svega u UN, ako se zna da se u EU teško može ući bez regulisanih granica i slično? Može li se, dakle, naći rešenje za Kosovo na duži rok bez faktičkog priznavanja Kosova, to je pitanje na koje Predrag Simić odgovara podsećanjem da postoje dva plana, plan A i plan B.

„Plan A je onaj sa kojim su došle Hilari Klinton i Ketrin Ešton. To je Merkelin, odnosno Išingerov plan o dve nemačke države koje se nisu priznale, ali su sedele zajedno u UN i u svim međunaordnim organizacijama. Plan B je koegzistencija o kojoj se razmišljalo u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova u tadašnjem vladajućem (Koštuničinom) DSS-u, a to je model Kine i Tajvana. Razlika je u tome što oni ne sede zajedno u UN, već, kad je Kina ušla u Savet bezbednosti, Tajvan je izašao. Pretpostavljam da bi jedna strana (dve dame koje su juče bile u Beogradu) priželjkivala jedno, a njihovi domaćini bi možda više voleli ovo drugo rešenje“, rekao je Simić.

Dr Zoran Stoiljković vidi okvir za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine u prelaznoj formuli koja će obezbediti normalno funkcionisanje i Beograda i Prištine.

„Mislim da će se za tim tragati u okviru formule da se formalno ne priznaje nezavisnost Kosova ali da se faktički uređuju, normalizuju odnosi i ograničava, reducira krajnja mogućnost izbijanja konflikata zbog kojih bi institucije EU zaustavile prijem Srbije u EU“, rekao je Stojiljković.

U traganju za najboljim, kompromisnim rešenjem koje će obezbediti normalan život novih suseda na Balkanu, Beograd i Priština neće biti sami. U taj proces je uključen Brisel, pa i Vašington. To bi trebalo da bude dodatna garancija da se Dačićevo obećanje o rešenju za Kosovo do kraja mandata njegove Vlade, ako se shvati kao dugoročno ali ne i konačno, može ostvariti. Pod uslovom da njegova Vlada odradi pun mandat.

I na kraju, oni koji duže pamte i koji lako ne zaboravljaju pitaju se: ima li neke pravde u tome da kosvoski problem dočeka iste one koji su hteli oružjem da reše albansko pitanje, koji su još od kraja 80-ih arogantnom nacionalističkom politikom doprineli da kosovska kriiza eskalira dotle da politički cilj nezavisno Kosovo postane ostvariv? Na to pitanje dr Zoran Stojiljković odgovara da nije siguran da je to neka vrsta tranzicione pravde, ali ima nečeg što je logika na političkoj ravni.

„Da je uvek lakše, izvodljivije da vam garanciju rešenja pruže snage koje najmanje možete optužiti za popustljivost i koje nema bog zna ko da kritikuje na internoj političkoj sceni. To je čuvena priča o hadeizaciji srpskog političkog prostora. O tome da snage nacionalne desnice ili desnog centra u ovim postkonfliktnim periodima daleko lakše obezbeđuju kredibilitet tih rešenja, jer ih niko ne može optužiti za raniju popustljivost. To je situacija u Srbiji sa naprednjacima odnosno ranijim radikalima i socijalistima“, kaže Stojiljković.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG