Dostupni linkovi

logo-print

Da li je vreme za 'balkansko proleće'


Antivladini protesti u Podgorici, januar 2012.

Antivladini protesti u Podgorici, januar 2012.

Talas protesta i štrajkova potresa Balkan. Na ulice izlaze gnevni i očajni radnici koji su ostali bez posla, ili ne primaju plate, demobilisani borci, potrošači nezadovoljni poskupljenjima osnovnih životnih namirnica.

Na protest se odlučuju i građani nezadovoljni odlukama vlasti, kojima se osiono krše elementarne civilizacijske norme, čime se favorizuju tajkuni koji dobijaju na sumnjivi način dozvole za gradnju poslovnog prostora i bogate se preko noći.

Demonstranti se pri tom odlučuju i na drastične poteze kao što je odsecanje prstiju, polivanje benzinom da bi skrenuli pažnju na svoj neodrživ položaj.

Međutim, ti izlivi nezadovoljstva, ma koliko da su učestali, nisu masovni. Ne štrajkuju čak ni svi radnici neke fabrike koji ne primaju platu.

Da li je u pitanju apatičnost, strah ili uverenje da protestima ne mogu da poboljšaju svoj položaj?

Stoga se postavlja pitanje - u kojoj meri ovi štrajkovi mogu da promene situaciju jer su vlasti i poslodavci uglavnom neosetljivi na muke armije modernog proletarijata koja se svakim danom uvećava?

Sve je više nezadovoljnih i obespravljenih u BiH - od demobilisanih boraca, preko osiromašenih radnika, do penzionera koji preživljavaju uglavnom zahvaljujući pomoći dece. Nema, međutim, organizovanih protesta kao u svetu.

Sindikat nije u stanju da organizuje radnike i artikuliše njihove zahteve, tako da, na primer, ratnim veteranima ne preostaje ništa drugo nego da se odluče na drastične poteze, kao što je štrajk glađu ili samospaljivanje pred stranim ambasadama u Sarajevu, kako bi se izborili za svoja prava. Veruju da je to jedini način da se nešto promeni, piše Žana Kovačević u tekstu Protesti se nižu, ali nema masovnog bunta.

Bezizlazna situacija

U Crnoj Gori, za veliki broj ljudi, protest postaje način života, bilo da se radi o zahtevima za isplatu zarada koje kasne više meseci, otpremninama, izmirivanju obaveza na ime doprinosa da bi penzionisani radnici mogli da primaju prinadležnosti ili jednostavno želji da se živi od sopstvenog rada.

Ljudi moraju da izlaze na ulice. To, međutim, ne znači i da probleme uspevaju da reše, pa je protest, često, samo način da se izrazi nagomilano nezadovoljstvo, ocena je iz teksta Esada Krcića Protest postaje način života većine građana.

Stotine radnika u Srbiji svakodnevno pokušava da se izbori za svoja egzistencijalna prava, ali su efekti često zanemarljivi. Odsecanja prstiju, polivanja benzinom, štrajkovi glađu – pokazatelj su radničkog očaja.

Šta je potrebno učiniti kako bi poslodavci i država odgovornije prihvatali radnička prava i svoje obaveze analizira Radovan Borović u tekstu Gde se izgubila snaga radništva.

Protesti i radnički štrajkovi u Hrvatskoj rezultat su bezizlazne situacije u kojoj se, zbog otkaza ili neisplate zarada, svakodnevno nalazi na hiljade ljudi.

Malo ko od njih veruje da se blokadama fabrika i štrajkovima glađu može nešto bitnije popraviti. Čak i u sindikatima priznaju da se agonija samo odgađa.

Deo sociologa upozorava da i ne može biti većih efekata, sve dok se na socijalnim protestima razvijaju nacionalne zastave, prenosi u tekstu Prosvjedi i štrajkovi izraz su krajnjeg očaja Ankica Barbir Mladinović.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG