Dostupni linkovi

logo-print

Da li preti nova ekonomska kriza nalik na 2008?


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Dramatičan pad cene nafte i potresi na svetskim berzama izazivaju zebnju da se vraća globalna ekonomska kriza iz 2008, kako tvrdi milijarder Džordž Soroš (George Soros).

Neki smatraju da ona može biti čak i gora od prethodne. Doduše, prema mišljenju nobelovca Džozefa Štiglica (Joseph Stiglitz) trenutne turbulencije ne treba opisivati kao vesnik ozbiljnijih teškoća.

Istovremeno, drugi nobelovac Pol Krugman (Paul) nešto je oprezniji, ističući međutim da ne veruje da će usporavanje kineske ekonomije, koje se smatra glavnim uzrokom potresa u globalnoj ekonomiji, imati veće negativne posledice uz ogradu da se to ne može u potpunosti predvideti.

I Tomas Fridman (Thomas Friedman) postavlja pitanje u “Njujork tajmsu” (The New York Times) da li je reč o prolaznoj krizi ili “seizmičkom” potresu sa nesagledivim posledicama. Šta ako se bliži kraju dosadašnji globalni ekonomski model u poslednjih 30-tak godina sa visokim rastom Kine, odnosno njena sposobnost da kao do sada podstiče svetski rast izvozom jeftine robe i velikim uvozom energije i ostalih sirovina.

Sadašnje tržišne turbulencije se ne mogu objasniti samo ekonomskim razlozima već i uticajem geopolitike i geoekonomije. Naime, u prošlosti su zemlje izvoznice nafte pad cena sprečavale smanjenjem njene proizvodnje.

Međutim, sada suočavajući se sa Iranom u usponu, nakon ukidanja sankcija, poslednje što arapske zemlje žele je da smanje sopstvenu proizvodnju nafte čime bi ostavile prostor Teheranu za dodatni izvoz u Aziju i severozapadnu Evropu, piše u “Fajnenšel tajmsu” (Financial Times) Danije Jergin (Daniel Yergin), potpredsednik kompanije HIS, koja pruža tržišne i druge analize.

Pad cena nafte zbog geopolitike

Geopolitika i geoekonomija itekako utiču na tržište nafte čija cena neprestano pada. Najnoviji uzrok je ovonedeljni povratak Irana na međunarodno tržište energenata jer su mu ukinute sankcije nakon primene sporazuma o njegovom spornom nuklearnom programu.

Prvobitno je bilo predviđeno obustavljanje kaznenih mera Ujedinjenih nacija u martu ili aprilu. Međutim, to je ubrzano očito u nastojanju međunarodnen zajednice da se na predstojećim parlamentarnim izborima u Iranu ojača pozicija umerenog predsednika Hasana Rohanija, ističe Danijel Jergin.

Vrednost nafte je pala na nivo iz 2003. kada je počeo takozvani “superciklus” uslovljen strelovitim usponom kineske ekonomije sa rastom većim od 10 odsto godišnje, tako da je zbog njene velike tražnje za sirovinama njihova cena ubrzano rasla, pre svega do izbijanja globalne ekonomske krize 2008.

Neizvesnost da li je usporavanje kineske privrede posledica njene tranzicije od izvoza, ka potrošnji i uslugama – ili su u pitanju dublji strukturalni problemi koji izazivaju potrese.

Međutim, ovako visoki rast kineske ekonomije je prošlost. Na tržištu nafte vlada velika neizvesnost da li je usporavanje kineske privrede posledica njene tranzicije od izvoza, ka potrošnji i uslugama kao pokretačima razvoja – ili su u pitanju dublji strukturalni problemi koji izazivaju turbulencije, što se dešavalo na domaćim berzama u poslednjih nekoliko meseci.

Jačanje dolara takođe obara cenu nafte dok je pre deceniju rasla a američka valuta (u kojoj je izražena cena ovog energenta) bila mnogo slabija.

Kolaps cena nafte 1986. i 1998. je okončan smanjenjem proizvodnje ovog energenta. Međutim, geopolitika sada otežava takvo rešenje.

Kolaps cena nafte 1986. i 1998. je okončan smanjenjem proizvodnje ovog energenta. Međutim, geopolitika sada otežava takvo brzo rešenje, ocenjuje Jergin.

Naime, Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje smatraju da Iran nastoji da postane dominantna sila na Bliskom istoku.

Nuklearni sporazum sa svetskim silama omogućio je Teheranu ne samo pristup milijardama dolara koje su mu bile zamrznute u bankama širom sveta, već i ojačale njegovu političku poziciju koja bi mogla da dalje narasta, ako dođe do detanta u njegovim odnosima sa SAD-om -čega se pribojavaju zemlje u Zalivu - iako iranski vrhovni verski vođa ajatolah Ali Hamneji ističe da se to nikada neće desiti.

Međutim, suočavajući se sa Iranom u usponu, poslednje što arapske zemlje žele je da smanje sopstvenu proizvodnju nafte čime bi ostavile prostor Teheranu za dodatni izvoz u Aziju i severozapadnu Evropu.

Sadašnje niske cene crnog zlata imaju poguban uticaj na globalnu industriju energije, izlažući ogromnom pritisku zemlje izvoznice kao i pojedine regije u SAD, Kanadi, Škotskoj i drugde.

Širom sveta se redukuju projekti za istraživanje i eksploataciju nafte, odlažu ili čak otkazuju, što će se negativno odraziti na snabdevanje ovim energentom za 2-3 godine.

Širom sveta se redukuju projekti za istraživanje i eksploataciju nafte, odlažu ili čak otkazuju, što će se itekako negativno odraziti na snabdevanje ovim energentom za 2-3 godine.

Kompanija HIS, koja pruža tržišne i druge analize, predviđa da će zbog ovih negativnih trendova doći do smanjenja obrta u naftnom sektoru u iznosu od hiljadu i 800 milijardi dolara do 2020. godine. Vrhunski stručnjaci napuštaju naftnu industriju i mnogi se nikada neće vratiti.

Ovaj neprekidni niz negativnih trendova samo pojačava sentimente koji obaraju cenu nafte. Tome treba dodati i strahovanja da će ukoliko se ništa ne promeni, globalna industrija uskoro ostati bez prostora za skladištenje viškova nafte.

Može se očekivati da će ovaj negativni trend biti zaustavljen krajem ove ili 2017. kada će se uravnotežiti ponuda i tražnja. Međutim, u međuvremenu globalna ekonomija će biti izložena turbulencijama.

Moguće je i da dramatičan pad cena nafte izazove takve potrese da zemlje izvoznice koje sada ne žele da smanje njenu proizvodnju – uključujući Iran i Rusiju – promene svoju pozciju i postignu saglasnost sa državama u Persijskom zalivu, koje istrajavu na stavu da neće jednostrano redukovati ekspolataciju iz svojih nalazišta.

Tu je i pitanje američke nafte iz škriljaca, čija je proizvodnja smanjena za oko pola miliona barela dnevno od aprila 2015 – ne toliko koliko se očekivalo prošle godine, delimično zbog toga što su ofšor nalazišta iz Meksičkog zaliva amortizovala pad eksploatacije iz ovog novog izvora. Međutim, dalji pad proizvodnje nafte iz škriljaca u SAD može ublažiti pesimizam na tržištima.

Ironija je i da nafta iz Irana može pomoći u zaustavljanju ovih negativnih trendova. Naime, postavlja se pitanje koliko crnog zlata Teheran može da plasira na tržište. Iranski ministar finansija je opisao sadašnju cenu nafte kao “sveopšti rat” za udeo na tržištu.

Ako se ispostavi da će Teheran isporučivati manje količine nego što se predviđalo, onda će to biti dodatni razlog za ublažavanje sumornih izgleda na tržištu energenata.

Od ovog i drugih faktora će u mnogome zavisiti cena nafte u budućnosti i, u znatnoj meri, stanje na veoma rovitim globalnim finansijskim tržištima, zaključuje Danijel Jergin.

“Šta ako”

Da li je reč o prolaznoj krizi ili “seizmičkom” potresu sa nesagledivim posledicama. Šta ako se bliži kraju dosadašnji globalni ekonomski model u poslednjih 30-tak godina sa visokim rastom Kine, odnosno njena sposobnost da kao do sada podstiče svetski rast izvozom jeftine robe i velikim uvozom energije i ostalih sirovina.

“Sada sa rizikom od pucanja dužničkog mehura, rast u Kini stagnira”, kazao je za CNBC Majkl (Michael) Pento, predsednik “Pento Porfolio Strategies”.

“Vrednost juana pada, deonice na berzi u Šangaju izgubile su vrednost za 40 odsto od juna 2014. a domaći železnički teretni transport je opao za 10,5 procenata u prošloj godini. Sve to pokazuje da kineska ekonomija ne raste po stopi od oko 7 odsto kako je objavljeno, već da skoro nema nikakvog rasta. Problem je što udeo Kine u rastu globalne ekonomije iznosi 34 procenta, a u tržištima u usponu više od 50 odsto”, ističe Pento.

Tomas Fridman ukazuje da će zemlje čije ekonomije počivaju na izvozu nafte verovatno morati da se suoče sa činjenicom da je era sa cenama ovog energenta oko 100 dolara za barel nepovratno prošla i, stoga, biće prinuđene da preorijentišu svoje privrede na proizvodnju i usluge koji drugi žele da kupe.

U zemljama koje su budžete projektovale na ceni nafte od 80 do 100 dolara – a pritom imaju visoku stopu rasta stanovništva– državni fondovi su sve tanji.

U zemljama koje su budžete projektovale na ceni nafte od 80 do 100 dolara – a pritom imaju visoku stopu rasta stanovništva, kao što su Iran, Saudijska Arabija, Nigerija, Indonezija i Venecuela – državni fondovi za različite namene su sve tanji.

Međutim, za razliku od hladnoratovske ere, ove zemlje ne mogu da računaju na tradicionalnu proizvodnju u kojoj bi se masovno zaposlili radnici. Sa sve većom primenom robotike i softvera, proizvodi iz ovih zemalja ne mogu da konkurišu kineskim.

Dodatni problem su klimatske promene koje pritiskaju njihove ekosisteme, a SAD i Rusija nisu spremni da pokrivaju njihove gubitke.

Mnoge od ovih krhkih, veštačkih država ne podudaraju se sa etničkim, kulturnim, jezičkim ili demografskim realnostima. One su kuće karavani, nalik na smeštaj u autoprikolicama – izgrađene na pločama od betona bez pravog temelja. Sada vidimo da su ubrzani razvoj tehnologije, klimatske promene i globalizacija nalik tornadu koji pogađa kamp kućice. Neke od ovih država se raspadaju a mnogi njihovi stanovnici sada pokušavaju da pređu preko Sredozemnog mora – da izbegnu iz svog sveta haosa i domognu se sveta u kome vlada red, pre svega u Evropsku Uniju”, ističe Fridman.

Šta ako se završava i era EU, kao otvorene postmoderne zajednice. Naime, ako pod pritiskom podigne ograde na granicama, “to biti kraj Evrope kakvu znamo”

Međutim, šta ako se završava i era Evropske Unije, kao otvorene postmoderne zajednice. Naime, ako pod pritiskom migranata ključne zemlje starog kontinenta podignu ograde na granicama ukidajući tako šengenski bezvizni režim, onda će, po mišljenju jednog evropskog konzervativnog političara koga citira Rojters, “to biti kraj Evrope kakvu znamo”.

Pitanje je i kakve će biti posledica izlaska Irana iz izolacije sa istovremenim kolapsom sistema arapskih zemalja a rešenje sa dve države za problem odnosa Izraelaca i Palestinaca definitivno pripada istoriji. “U kakvoj će interakciji biti svi ovi molekuli”, pita se Fridman dodajući da se sve ovo dešava u trenutku kada dvopartisjki sistem u SAD crpi najviše energije sa krajnje levice i desnice.

Platforma Bernija (Bernie) Sandersa je da se ključni ekonomski problem mogu rešiti pre svega dodatnim oporezivanjem građana. Istovremeno, Donald Tramp (Trump) i Ted Kruz (Cruz) se predstavljaju kao političari koji mogu da reše sve problem.

“Šta ako izbori u SAD 2016. budu nadmetanje socijaliste i maltene fašiste – ideja koje su nestale 1989, odnosno 1945”.

“Šta ako naši izbori 2016. na kraju budu nadmetanje socijaliste i maltene fašiste – ideja koje su nestale 1989, odnosno 1945”, pita se Fridman.

Sve ovo se dešava u trenutku kada su ograničene mogućnosti američke vlade da podstiču ekonomiju monetarnom ili fiskalnom politikom.

Po mišljenju Fridmana, najbolje što Federalne rezerve mogu da urade je da povuku odluku o neznatnom povećanju kamatnih stopa u decembru. Nakon velikih napora američkih vlasti da stimulišu tražnju u cilju prevazilaženja krize iz 2008, nema konsezusa za još jedan takav značajan poduhvat.

“Ova pitanja ‘šta ako’ čine stvarni politički ambijent sa kojim će se suočiti novi predsednik. Međutim, najgore ‘šta ako’ biće ako za vreme predsedničkih izbora niko i ne postavi sva ova važna pitanja, a da ne govorimo ako se sve ove “šta ako” tektonske ploče odjedanput pokrenu? Kako ćemo omogućiti rast, radna mesta, bezbednost i otpornost? Još ima šansi da neko preuzme lidersku poziciju postavljajući i odgovarajući na sva ova “šta ako” pitanja, međutim vreme brzo ističe”, zaključuje Fridman.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG