Piše: Aleksej Dzikavicki (Priredila Anamaria Ramač Furman)
U Poljskoj su pronađeni izvorni dokumenti koji svedoče da je bivši predsednik republike, a u komunističko vreme lider zabranjenog sindikata „Solidarnost“, koji je skršio komunističku vlast u zemlji, sedamdesetih godina prošlog veka sarađivao s tajnim službama.
Među dokumentima je i zapisnik potpisan rukom Leha Valense o tome da on prihvata saradnju. Posmatrači u Poljskoj smatraju da će taj događaj prerasti u pravu dramu.
Dokumenti su pronađeni u kući relativno nedavno preminulog generala Česlava Kiščaka, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Poljske Narodne Republike. Institutu nacionalnog sećanja Poljske obratila se njegova udovica Marija Kiščak s ponudom da proda arhivu u kojoj se navodno nalaze dokumenti koji svedoče o saradnji Leha Valense s tajnim službama komunističke Poljske. Međutim, poljski zakoni zabranjuju takvu trgovinu; građani su dužni da dokumente posebne vrste predaju Institutu nacionalnog sećanja. Zbog toga su saradnici Instituta uz pomoć policije konfiskovali dokumenta čuvana u kući Kiščakovih.
Samo dva dana kasnije Lukaš Kaminski, rukovodilac pomenutog Instituta (tradicionalno povezanog s danas vladajućom partijom „Pravo i pravda“, s kojom Leh Valensa ima veoma zategnute odnose), izjavljuje:
„U ličnom predmetu Valense nađen je koverat u kojem se nalazila potvrda o pristanku na saradnju sa službom bezbednosti, ispod koje je potpis 'Leh Valensa, pseudonim Bolek'. U fascikli su, između ostalog, nađene i potvrde o primljenom novcu, koje potpisuje taj isti pseudonim."
Po njegovim rečima, u predmetu su nađene i mnoge dostave tajnog agenta koji je radio pod pseudonimom 'Bolek', kao i beleške saradnika službi bezbednosti sastavljene nakon susreta s tim agentom. Materijal se sastoji izi dva dela: lični predmet Valense – 90 stranica, te dokumenti koji se tiču saradnje s njim – 279 stranica. Kako je izjavio Kaminski, „deo dostava napisan je rukom i potpisan pseudonimom „Bolek“. Dokumenti se odnose na razdoblje od 1970. do 1976. godine“.
Sam Valensa, koji se trenutno nalazi u Venecueli, na jednoj socijalnoj mreži kratko je objavio: „Ne mogu da postoje nikakvi materijali koji potiču od mene. To ću i dokazati na sudu“.
Zanimljivo je da je pored fascikli s ličnim predmetom Valense nađeno i pismo generala Kiščaka, datirano aprila 1996. godine, u kojem on piše kako namerava da dokumente preda državi. Međutim, general to nije učinio ni tada, ni kasnije.
Informacija koju je objavio Institut nacionalnog sećanja izazvala je u Poljskoj efekat poput bombe. Dok jedni (recimo Andžej Gvjazda, poznati disident iz komunističkih vremena) kažu da su davno znali za saradnju Valense s komunističkim službama, drugi pozivaju istoričare da ne prenagljuju sa zaključcima i da prvo završe inventar svih nađenih dokumenata.
„Nekoliko izolovanih incidenata ne mogu da budu merilo toga kakav je neko čovek... Setimo se da je Valensa 1970. bio među radnicima koji su izašli na demonstracije. Na njih su tada bili upereni mitraljezi velikog kalibra... On je došao u sedište sindikata, delio je letke, što vlasti tada nikako nisu odobravale“, podseća bivši opozicionar, danas senator Jan Rulevski.
On takođe izražava čuđenje činjenicom da bivše Valensine kolege iz sindikata „Solidarnost“ s takvim ushićenjem pozdravljaju dokumente nađene kod „bivšeg smrtnog neprijatelja slobode, generala Kiščaka“.
Još 2008. godine Institut nacionalnog sećanja Poljske objavio je knjigu istoričara Slavomira Cenckeviča i Petra Gontarčika o Valensi, u kojoj se tvrdilo da je 1970. godine budući predsednik možda bio zavrbovan od strane tajnih službi Poljske i da je radio pod pseudonimom „Bolek“. Autori su istakli da su saradnici službi ispočetka hvalili novog agenta, ali da od od 1976. „više nije želeo da radi“ i da je proglašen „beskorisnim“.
U vezi s pojavom novih dokumenata istoričari podsećaju na događaje iz 1990-ih godina, kada je kancelarija tad već predsednika Valense zatražila iz arhiva njegove lične predmete. Fascikle su kasnije vraćene, ali su neke stranice istrgnute.
„Nije toliko važno šta je Valensa radio u prvoj polovini sedamdesetih godina, koliko to šta je uradio s dokumentima „Boleka“ i ostalim materijalima službi bezbednosti koje je dobio 1993, kad je bio predsednik. Ovo je detaljno opisano u knjizi Gontarčika i Cenckeviča. Valensa sve do danas nije objasnio šta se desilo s tim dokumentima“, kaže profesor Antoni Dudek.
Takođe nije jasno zbog čega odgovarajuće službe tokom mnogo godina nisu pretražile dom generala Kiščaka. Poznato je da su uoči pada komunističkog režima tajne službe spalile deo arhiva. Međutim, visoki funkcioneri službi su jednostavno ukrali deo dokumenata, pogotovo one pomoću kojih će u budućnosti moći da ucenjuju određene ljude u zemlji i tako sebi obezbede mirnu starost.
Generalova udovica Marija Kiščak izjavila je novinarima: „Pogrešila sam. Muž mi je govorio da dokumenta treba predati Institutu nacionalnog sećanja. Pored fascikli nalazila se beleška: Učini to kroz nekoliko godina, treba štititi Valensu jer je poljski heroj. Očigledno, nije trebalo da to učinim. Nisam mislila da će to izazvati takvu halabuku“.
Odnosi između generala i radničkog lidera bili su protivurečni: Kiščak je kao ministar bio jedan od vodećih protivnika demokratskih snaga, a istovremeno je igrao pozitivnu ulogu u prelasku Poljske iz komunizma u demokratiju. Godine 1989., pošto su uverio da su promene nezaustavljive, general je učestvovao u organizovanju okruglog stola između predstavnika vlasti i opozicije.
„Kiščak i Valensa bili su dve najvažnije ličnosti okruglog stola“ – nastavlja Marija Kiščak – i zbog toga je moj suprug smatrao da Valensu treba zaštititi. Da nije imao zaštitu mog supruga, Valensa bi bio uništen: on ne bi dobio Nobelovu nagradu, a to je veoma važno za Poljsku. Suprug mi je pred smrt rekao: ako ti bude potreban novac, odnesi ova dokumenta u Institut nacionalnog sećanja. A ja sam samo na sahranu potrošila 50 hiljada zlota (oko 12 hiljada američkih dolara - RSE). Sad treba podići spomenik...“
Kšištof Viškovski, jedan od političkih protivnika Valense, a u prošlosti takođe jedan od osnivača „Solidarnosti“, izjavio je da uvažava postupak gospođe Kiščak:
„Originali tih dokumenata mogli su da se prodaju za veliki novac, a ona to nije uradila“, rekao je on.
Valensina ćerka Ana Dominjska (koja je istovremeno rukovodilac biroa nekadašnjeg predsednika u Gdanjsku) zatražila je da Institut nacionalnog sećanja predoči javnosti sve nađene dokumente:
„Čula sam da tamo ima i dokumenata koji se odnose na gospodina Kačinjskog (lider partije „Pravo i pravda“ – RSE). O mom ocu su već rekli sve što se moglo, ali ima veoma malo potvrđenih informacija“.
Dominjska je veoma začuđena činjenicom da je gotovo smesta priznata verodostojnost dokumenata nađenih u Kiščakovom domu.
