Dostupni linkovi

logo-print

Da li je Crkva zaratila sa Dačićem i Vučićem


Ilustracija

Ilustracija

U najnovijem Mostu razgovaralo se o sukobu koji je povodom Kosova izbio između Srpske pravoslavne crkve i čelnika Srbije. Sagovornici su bili Jovan Bajford, profesor Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji koji se bavi pitanjima religije, i Miljenko Dereta, poslanik Skupštine Srbije.

Bilo je reči o tome zašto su sve vladajuće garniture nakon pada Miloševića nastojale da imaju bliske odnose sa crkvom, o privilegovanom položaju crkve u Srbiji, zašto je Boris Tadić insistirao na vezi između nacionalnog i pravoslavnog, zbog čega su se radikali i socijalisiti u prošlosti sukobljavali sa Srpskom pravoslavnom crkvom, zašo je vrh crkve vrlo blago reagovao na teške reči koje su protiv sadašnje vlasti izgovorili mitropolit Amfilohije i umirovljeni vladika Atanasije, da li u crkvi postoji tvrđa i mekša struja, koliko je političarima važna podrška crkve i može li ona da donese glasove na izborima, kao i o tome da li će se sadašnji sukob zaoštravati ili je to samo prolazni nesporazum nakon kojeg će dobri odnosi biti ponovo uspostavljeni.

Omer Karabeg: Imam utisak da od pada Miloševića Srpska pravoslavna crkva i državni vrh Srbije nikada nisu izmenili tako teške reči kao nakon postizanja briselskog sporazuma o Kosovu. Sveti arhijerejski sinod je optužio rukovodstvo Srbije da je predalo Kosovo, a Vučić im je uzvratio da crkva neće voditi politiku Srbije. Kako tumačite taj sukob?

Jovan Bajford: Taj sukob bih interpretirao kao sukob na relaciji Srpska pravoslavna crkva - koalicija Srpske napredne stanke i Socijalističke partije. Ako pogledamo istoriju odnosa crkve i ove dve političke partije, videćemo da su oni i u prošlosti vrlo često razmenjivali ovu vrstu kritika. Vrlo se dobro sećam reakcije Socijalisitičke partije kada je devedesetih godina Srpska pravoslavna crkva izrazila podršku tadašnjoj demokratskoj opoziciji poručujući da su Srbiji potrebne reforme. Na to je SPS, čini mi se da je to bio Ivica Dačić kao njen portparol, odgovorio: “Institucija, koja 800 godina nije sama uspela da se reformiše, sada se zalaže za reforme u srpskom društvu”. Ta retorika neverovatno podseća na ono što smo slušali poslednjih dana, konkretno na izjavu Ivice Dačića o tome kako je crkva još 1690. godine napustila Kosovo. Ni radikali, od kojih je nastala današnja Srpska napredna stranka, nikada nisu bili preterano bliski sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Iako je Tomislav Nikolić, nastojeći da stekne imidž srpskog domaćina, često sebe predstavljao kao velikog hrišćanina, Srpska napredna stranka nikada nije imala tako dobre odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom kao Demokratska stranka Srbije ili čak kao Demokratska stranka. Ljudi, koji su sada u vrhu države, u prošlosti nikada nisu bili naročito bliski sa crkvom.

Za mene je apsolutno neprihvatljivo da pre svake značajne odluke koju vlada treba da donese državni vrh ide u ritualnu posetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Miljenko Dereta: Prvo, mislim da je taj sukob, ako je to uopšte sukob, zakasneo. On dolazi mnogo godina nakon što je Srpska pravoslavna crkva ostvarila preterani uticaj na politiku. O tome koliki je taj uticaj najbolje govori činjenica da crkva protestuje kada se državna politika ne poklapa sa politikom koju ona zagovara. Ja, međutim, mislim da je taj sukob, na žalost, samo privremen i površan. Kao što vidite, taj nesporazum se već uveliko pegla posetama predsednika države patrijarhu i ublažavanjem retorike na obe strane. Mislim da još nismo došli u fazu odvajanja crkve od od države. Ne kažem da crkva ne treba da se zalaže za svoj sistem vrednosti, ne kažem da treba da prihvata sve što država radi, ali se zna na koji način u sekularnim državama crkva može da utiče na političke odluke. Za mene je apsolutno neprihvatljivo da pre svake značajne odluke koju vlada treba da donese državni vrh ide u ritualnu posetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali ne i drugim verskim zajednicama u Srbiji. To je privilegovanje Srpske pravoslavne crkve i nametanje većinske vere, što je u suprotnosti sa članom 11 ustava Srbije, u kome se kaže da je Republika Srbija svetovna država, da su crkve odvojene od države i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna i obavezna.

Jovan Bajford

Jovan Bajford

Jovan Bajford: Mislim da ovakva vrsta sukoba, koji se svodi na prepucavanje između crkve i vlade saopštenjima preko medija, nije pokazatelj u kojoj meri je jedno društvo sekularno. Mnogo je važnije da političari ne idu svaki čas kod patrijarha i kod vladika da sa njima diskutuju o društvenim i državnim pitanjima i da crkva ne uživa tako velike poreske olakšice, da je zapravo izuzeta iz poreskog sistema zemlje. O privilegovanosti Srpske pravoslavne crkve u Srbiji govori i činjenica da su policija i sudstvo vrlo uzdržani kada treba da istražuju kriminalne radnje za koje su osumnjičena sveštena lica. To se ne odnosi samo na optužbe za pedofiliju i zlostavljanje dece nego i na optužbe za privredni kriminal i razne malverizacije. Jedina sankcija koja se primenjuje prema vladikama, koji su optuženi za criminal, je umirovljenje. Zabrinjavajuće je koliko je u Srbiji među političkom i društvenom elitom rasprostranjeno uverenje da jedino crkva ima pravo da sudi sveštenicima. Država se na neki način potpuno povukla iz bilo čega što ima veze sa crkvom. Nisam siguran da će se to promeniti nakon ovog najnovijeg nesporazuma između crkve i države.

Omer Karabeg: Da li je crkva bila jako privilegovana za vreme vladavine Tadićeve garniture?

Mislim da je Demokratska stranka, u vreme kada joj je Tadić bio na čelu, favorizovala vezu između nacionalnog i pravoslavnog, doduše vrlo često dosta nespretno.

Jovan Bajford: Mislim da u periodu odmah nakon 2000. godine Demokratska stranka nije bila ta koja je bila glavna u favorizovanju Srpske pravoslavne crkve. Tu je glavnu ulogu igrao Vojislav Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije. Mislim da je bila greška Zorana Đinđića i vlade koja je došla odmah posle 5. oktobra što su, baveći se krupnim političkim i ekonomskim temama, neke resore, kao što su ministarstva prosvete i vera, prepustili Demokratskoj stranki Srbije, koja je zajedno sa crkvom radila na projektu pravoslavizacije i retradicionalizacije srpskog društva. Što se tiče Borisa Tadića, mislim da je njegov odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio rezultat uverenja da ona uživa veliko poverenje u narodu, mada nisam siguran da je to utemeljeno na empirijskim istraživanjima. Tadić i ljudi oko njega mislili su da je neophodno povlađivati crkvi da bi se uspelo u političkom životu. S druge strane, dobri odnosi sa crkvom su bili i deo politike Demokratske stranke prema Kosovu, s obzirom da je ona od samog početka imala politički projekt - i Kosovo i Evropa. Boris Tadić je, čini mi se, svojevremeno u jednom intervjuu za Radio Slobodna Evropa rekao da Srbija mora da ima i svoj pravoslavni i svoj evropski identitet. Mislim da je Demokratska stranka, u vreme kada joj je Tadić bio na čelu, favorizovala vezu između nacionalnog i pravoslavnog, doduše vrlo često dosta nespretno.

Miljenko Dereta: Tadićeva politika bila je pristajanje na definiciju da je pravoslavlje jedno od glavnih obeležja srpskog identiteta. A deklarisati se javno kao pravoslavac devedesetih godina značilo je pokazati da nisi komunista i da se distanciraš od bivšeg komunističkog režima. Na tom talasu crkva je jako mnogo profitirala. To je jedno. Drugo, Tadić je uvek pokušavao da zadovolji sve iz svog neposrednog okruženja, a u njegovom okruženju bilo je jako mnogo ljudi koji su bili direktno povezani sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Na kraju je srpstvo pobedilo nad pravoslavljem i Srpska pravoslavna crkva je postala crkva jednog naroda, koja je imala jasan politički program. Ovaj sukob o kome govorimo, a koji je po mom mišljenju samo trenutni nesporazum, je posledica činjenice da se zvanična politika prema Kosovu promenila, a crkva još uvek zastupa onu staru politiku koja nas je i dovela u ovo tragično stanje u kome se Srbija nalazi. Zato sam ja rekao da je to politički sukob. Iz onoga što sada govori patrijarh slutim da on prepoznaje da se nalazi na gubitničkoj strani i da pokušava da ostane uz vlast, što je u tradiciji Srpske pravoslavne crkve, koja je uvek bila uz vlast, jer je od nje imala koristi.

Omer Karabeg: Sukob između državnog vrha i crkve eskalirao je pretnjama koje su na protestnom skupu protiv Briselskog sporazuma dvojica vladika uputili vlasti u Srbiji. Mitropolit Amfilohije je rekao da se moli za upokojenje vlade i skupštine Srbije, a penzionisani vladika Atanasije Jeftić je lidere Srbije nazvao izdajnicima i podsetio ih kako je završio Đinđić. Patrijarh Irinej se ogradio od tih izjava i rekao da crkva iza njih ne stoji. Da li onda možemo govoriti o tvrdoj i mekšoj struji unutar crkve, kad je reč o odnosu prema sadašnjoj vlasti?

Jovan Bajford: Zanima me da li će se o ovom govoru mitropolita Amfilohija diskutovati na Saboru Srpske pravoslavne crkve, jer ako pogledate knjigu “Pravoslavno crkveno pravo“ Nikodima Milaša videćete da se tamo eksplicitno kaže da se uvreda svetovnih vlasti ubraja u najveće crkvene prestupe i da je poštovanje zakonskih vlasti jedno od najvećih dužnosti predstavnika Srpske pravoslavne crkve. Kada neko drži opelo ljudima na vlasti koji su živi, mislim da to zaista predstavlja veliku uvredu i da je upravo to nepoštovanje vlasti koje se spominje u crkvenom pravu. Što se tiče Atanasija Jeftića, ja bih vas podsetio da je on 2003. godine, nekoliko nedelja nakon ubistva Zorana Đinđića, o njegovoj vladi govorio kao o plaćeničkoj koju su postavili Amerikanci. A što se tiče vašeg pitanja - da li postoje “jastrebovi“ i “golubovi“ u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, mislim da je, kad je reč o savremenim crkvama, pa tako i o Srpskoj pravoslavnoj, vrlo teško donositi sud o tome ko je tvrda, a ko meka struja, jer to obično zavisi od toga o kojoj temi se govori. Ima vladika koji imaju vrlo čvrst stav o Kosovu, ali mnogo blaži o Evropskoj uniji, neki imaju vrlo čvrst stav o homoseksualnosti, ali ne i o abortusu, tako da podela na tvrdu i meku liniju pre svega zavisi od teme o kojoj se govori. Naravno, kada je reč o Kosovu svakako da ljudi poput Amfilohija i Atanasija imaju tvrđi stav nego sadašnji vladika raško-prizrenski Teodosije, ali i Teodosije je prilikom nedavnog susreta sa Vučićem branio Amfilohija govoreći da o njemu ne treba suditi na osnovu jedne rečenice.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji vrlo velika popustljivost prema svim, upotrebiću namerno tu reč, gresima koje su počinili razni mitropoliti, vladike i sveštenici u poslednjih dvadesetak godina.

Miljenko Dereta: Ono što je važno u celom ovom događaju je što se je reakcija crkve svela na formalno ograđivanje koje je ravno ćutanju. Uopšte, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji vrlo velika popustljivost prema svim, upotrebiću namerno tu reč, gresima koje su počinili razni mitropoliti, vladike i sveštenici u poslednjih dvadesetak godina. Podsetiću vas na Filareta, na Pahomija, na Kačevendu i na čuveni Amfilohijev govor u crkvi prilikom sahrane premijera Đinđića. Sve su to ispadi od kojih bi crkva morala da se najodlučnije ogradi i da ih u okviru svojih zakona osudi pre nego što počinioce prepusti svetovnim zakonima. A toga nema. Inače, stiče se utisak da Srpska pravoslavna crkva uopšte nema nameru da menja svoj stav prema Kosovu i da se prilagođava realnosti. Umesto toga patrijarh kaže da moramo biti spremni na novih pet stotina godina patnje i čekanja da se uspostavi neka božija pravda. Znači, generacije koje dolaze treba da pate pet stotina godina da bi ostvarili nešto što očigledno nije ostvarivo. Jer, nema te božije pravde koja može da uspostavi ono što je pokvareno u svetovnom odnosu između Srba i Albanaca.

Omer Karabeg: Mislite li da će odnos prema Kosovu biti predmet stalnog sporenja između Srpske pravoslane crkve i državnog vrha Srbije?

Možda je Kosovo pitanje oko koga se Srpska pravoslavna crkva i državni vrh neće složiti, ali da će ono biti uzrok dugoročnog pogoršanja ili čak prekidanja odnosa – u to ne verujem.

Jovan Bajford: Možda je to pitanje oko koga se Srpska pravoslavna crkva i državni vrh neće složiti, ali da će ono biti uzrok dugoročnog pogoršanja ili čak prekidanja odnosa - u to ne verujem. Naime, Srpska pravoslavna crkva već vekovima ostvaruje svoj uticaj u društvu tako što sarađuje sa onima koji su na vlasti. Ako pogledamo poslednjih petnaestak godina videćemo da je crkva dosta svojih interesa u društvu - ulazak u škole, bolnice, na fakultete, sad čujemo i u kasarne - ostvarila uz pomoć države. Mislim da su u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vrlo svesni svoje zavisnosti od dobrih odnosa sa državom, tako da će ubuduće Kosovo biti tema o kojoj se verovatno neće raspravljati, jer ni jedna ni druga strana neće dozvoliti da nesuglasice na bilo koji način ugroze njihove odnose. Na kraju krajeva, prevladaće pragmatizam.

Miljenko Dereta

Miljenko Dereta

Miljenko Dereta: Ja bih rekao da Kosovo neće biti kamen spoticanja između vlasti i Srpske pravoslavne crkve, jer crkva živi od onoga ko je na vlasti. Ona je veliki potrošač budžeta, a ne podleže nikakvim finansijskim kontrolama. Ogromna budžetska sredstva se odvajaju za penzije sveštenika, očuvanje crkvenih spomenika i tako dalje. Naša crkva ne može da opstane bez finansiranja od strane države i to je glavni način preko koga država može da utiče na crkvu. Postoje i drugi načini kao što je otvaranje dosijea, pa bi se otkrilo koji su crkveni velikodostojnici sarađivali sa službom državne bezbednosti ne samo poslednjih dvadeset pet godina, nego poslednjih pedeset godina. Dakle, crkva je isprepletena sa državom, ne samo politički i finansijski, nego i na mnogo drugih načina, tako da ne verujem da će se odnosi dalje zaoštravati. Uspostaviće se možda malo pristojniji odnosi nego što su bili do sada, crkva će misliti jedno, a govoriti drugo, država će također misliti jedno, a govoriti treće, i tako će to funkcionisati.

Omer Karabeg: Koliko je političarima važna podrška Srpske pravoslavne crkve? Da li ona može da donese značajan broj glasova na izborima?

Jovan Bajford: Verujte da nisam siguran da podrška Srpske pravoslavne crkve može da donese neku naročitu dobit na izborima. Mislim da se radi o nečem drugom. Crkva je sebe nametnula kao nosioca nacionalnog identiteta i kao arbitra u društvenim i državnim pitanjima i to je ono zbog čega, zapravo, političari hrle u njen zagrljaj. Nije to kao što je pre 30 godina bilo u Irskoj kada su sveštenici u crkvama pred izbore govorili vernicima za koga da glasaju i kada je podrška lokalnog sveštenika određivala ko će pobediti na izborima. U slučaju Srbije crkva pomaže političaru da stvori imidž dobrog Srbina, domaćina, pravoslavca i zato političari neguju dobre odnose sa crkvom. Uostalom, tu nije najvažnije imati podršku patrijaršije i patrijarha. Setimo se da su svojevremeno bili vrlo zategnuti odnosi između patrijaršije i Vojislava Šešelja, da je bilo uvreda sa obe strane, pa je opet Šešelj kao najsvečaniji gost išao kod vladike Filareta. Uvek se nađe neki sveštenik koji će se slikati sa političarima, nezavisno od toga šta na to kaže patrijaršija.

Miljenko Dereta: Mislim da srpski političari preteruju u pridavanju važnosti crkvi. Čuo sam to od samih ljudi iz crkve koji su mi rekli da ne razumeju otkud političarima iluzija da crkva ima tako veliki uticaj na građane, kada oni znaju da to nije tako. Uostalom, crkve su tokom godine uglavnom prazne ili polupune. Vrlo je malo vernika koji redovno odlaze u crkvu. Mislim da priča o velikom uticaju crkve na građane nije tačna. Uostalom, da ona ima toliki uticaj, onda bi svi pravoslavci glasali za onoga ko se pokaže kao najbolji pravoslavac, što naravno nije slučaj, jer se političke odluke ne donose na osnovu verskog opredeljenja. I još nešto. Moram da kažem da mi užasno smeta i vređa me kada neko ko je predsednik svih građana i građanki Srbije dođe na glasačko mesto, ubaci svoj papirić i onda se prekrsti. To je za mene kršenje ustava i to je u direktnom sukobu sa već pomenutim članom 11 tog ustava u kome se kaže da je Srbija svetovna država. Jer versko opredeljenje je privatna stvar i čovek koji je predsednik svih građana ne bu smeo da ga javno demonstrira.

Omer Karabeg: Shvatio sam da i vi, gospodine Bajford, i Vi, gospodine Dereta, smatrate da je ovaj sadašnji sukob između državnog vrha i Srpske pravoslavne crkve oko Kosova pre svega nesporazum, a ne konflikt.

Jovan Bajford: Da li je sukob ili nesporazum, mislim da se o tome može debatovati, ali mislim da neće doći do daljih zaoštravanja. Prevladaće pragmatizam, jer će i jedna i druga strana shvatiti da je najbolje da se odnosi izglade i da se nastavi onako kako se radilo i do sada.

Miljenko Dereta: Mislim da je ovo jedan vrlo privremeni, čak ne bih rekao ni nesporazum, već pokvareni telefon i da će se stvari vrlo brzo vratiti na staro. Ponovo će stupiti na snagu sporazum o nenapadanju, država i dalje neće kontrolisati kako se troše sredstava koja dodeljuje crkvi, a Srpska pravoslavna crkva će zadržati svoj privilegovani položaj u odnosu na sve druge verske zajednice. Ukratko, neće biti produbljivanja nesporazuma. Naprotiv.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG