Šezdesetšestogodišnja Radojka Blagojević iz Nikšića pet decenija čuva stari jorgandžijski zanat od zaborava. Vuneni ručno rađeni dušeci i jorgani ponovo su na cijeni ali su mladi ljudi nezainteresovani za ovaj posao od koga se, kaže Radojka, moze lijepo živjeti.
Radojka je ova tradicionalni zanat naučila od bake i do danas ništa nije promijenila. Mašinska izrada jednog jorgana traje u prosjeku, između sat i po do dva. Kada je riječ o ručnom šivenju procedura je mnogo duža, jer jednom jorganu od najkvlitetnije vune, majstor mora da posveti između osam i devet sati.
Radojka: Vuna se najprije opere u vreloj vodi, pa isperem, pa onda u mašinu, stavim omekšivač da miriše. Dosta puta sašijem i ti gotovi odmah prođu.
RSE: Znači očešljali ste i oprali vunu, pripremili je i šta onda?
Radojka: Treba mi nekoliko sati, pet šest sati, polako. Ranije dok sam bila mlada ja sam to za čas, ali sad više godine i ramena bole.
RSE: Gdje nabavljate platno za jorgane i dušeke?
Radojka: U Danilovgradu, a vune ima koliko hoćeš. Narod vunu baca, vele goni vunu da je ne bacim.
RSE: Ovako urađene prostirke i pokrivači mogu da traju do pola vijeka. Šta je teže dušek ili jorgan?
Radojka: Teži je jorgan. Po sredini treba dupli štep i ukrasi. Ja kad sašijem obični, a sašila sam i ljepši. Kad su žene vidjele, sad manje više šijem sa ukrasima. Hoće da kad stavi jorgan da provjetri da se vidi da je fin.
RSE: Kako se održavaju, obzirom da znam da moljac napada vunu?
Radojka: Ima da se kupi lavanda, a neko stavlja pero od oraha. Ja provjetravam na žici i nikakvih problema nemam. Može vuna da se prečešlja, opere, ili se kupi ista vuna i novi jorgan.
RSE: Otvaranje tržišta i dolaskom jeftine kineske robe krajem devedesetih godina izgubilo se interesovanje za tradicionalno rađene jorgane i dušeke. Danas su oni ponovo na cijeni ali šegrta i majstora nema, pa jorgandžijski zanat polako izumire.
Radojka: Neće da radi. Može bogami super od tog posla, da se živi. Posla imam preko glave.
RSE: Da li je neko tražio da ga obučite? Kažu da nema posla za mlade ljude.
Radojka: Ma jok. Evo moja kćer i moja bratanična, one su stalno bile kod mene dok su bile djevojke. Odmaraju, piju kafu... neće da rade.
RSE: A da li je to težak posao?
Radojka: Nije težak, posao, najprije se malo navikne, samo volja treba. Ako ima dobru volju mogao bi za čas da savlada posao. Ja sam to brzo naučila.
RSE: Cijene ručno rađenih vunenih dušeka zavise od dimenzija i kreću se od 40 do 60 eura, a za jorgan treba izdvojiti do 80 eura. Radojka za par mjeseci proda preko stotinu jorgana i dušeka. Gdje su sve išli vaši jorgani i dušeci?
Radojka: Ne znam kuda sve ne, od Bijeloga Polja, primorja, Bileće u Vojvodinu... Dala sam oglas da šijem jorgane, bile su nam potrebne pare. I onda narod navalio sa svih strana. Onda sam ponovila oglas i sašila nove i to je prolazilo.
RSE: Koja je razlika između vašeg dušeka i jorgana i tih drugih materijala?
Radojka: Vuna je zdrava i topla. Doktori kažu – da zna narod koliko je vuna zdrava niko je ne bi bacao nego bi se svi vratili na vunu.
Radojka je ova tradicionalni zanat naučila od bake i do danas ništa nije promijenila. Mašinska izrada jednog jorgana traje u prosjeku, između sat i po do dva. Kada je riječ o ručnom šivenju procedura je mnogo duža, jer jednom jorganu od najkvlitetnije vune, majstor mora da posveti između osam i devet sati.
Radojka: Vuna se najprije opere u vreloj vodi, pa isperem, pa onda u mašinu, stavim omekšivač da miriše. Dosta puta sašijem i ti gotovi odmah prođu.
RSE: Znači očešljali ste i oprali vunu, pripremili je i šta onda?
Radojka: Treba mi nekoliko sati, pet šest sati, polako. Ranije dok sam bila mlada ja sam to za čas, ali sad više godine i ramena bole.
RSE: Gdje nabavljate platno za jorgane i dušeke?
Radojka: U Danilovgradu, a vune ima koliko hoćeš. Narod vunu baca, vele goni vunu da je ne bacim.
RSE: Ovako urađene prostirke i pokrivači mogu da traju do pola vijeka. Šta je teže dušek ili jorgan?
Radojka: Teži je jorgan. Po sredini treba dupli štep i ukrasi. Ja kad sašijem obični, a sašila sam i ljepši. Kad su žene vidjele, sad manje više šijem sa ukrasima. Hoće da kad stavi jorgan da provjetri da se vidi da je fin.
RSE: Kako se održavaju, obzirom da znam da moljac napada vunu?
Radojka: Ima da se kupi lavanda, a neko stavlja pero od oraha. Ja provjetravam na žici i nikakvih problema nemam. Može vuna da se prečešlja, opere, ili se kupi ista vuna i novi jorgan.
RSE: Otvaranje tržišta i dolaskom jeftine kineske robe krajem devedesetih godina izgubilo se interesovanje za tradicionalno rađene jorgane i dušeke. Danas su oni ponovo na cijeni ali šegrta i majstora nema, pa jorgandžijski zanat polako izumire.
Radojka: Neće da radi. Može bogami super od tog posla, da se živi. Posla imam preko glave.
RSE: Da li je neko tražio da ga obučite? Kažu da nema posla za mlade ljude.
Radojka: Ma jok. Evo moja kćer i moja bratanična, one su stalno bile kod mene dok su bile djevojke. Odmaraju, piju kafu... neće da rade.
RSE: A da li je to težak posao?
Radojka: Nije težak, posao, najprije se malo navikne, samo volja treba. Ako ima dobru volju mogao bi za čas da savlada posao. Ja sam to brzo naučila.
RSE: Cijene ručno rađenih vunenih dušeka zavise od dimenzija i kreću se od 40 do 60 eura, a za jorgan treba izdvojiti do 80 eura. Radojka za par mjeseci proda preko stotinu jorgana i dušeka. Gdje su sve išli vaši jorgani i dušeci?
Radojka: Ne znam kuda sve ne, od Bijeloga Polja, primorja, Bileće u Vojvodinu... Dala sam oglas da šijem jorgane, bile su nam potrebne pare. I onda narod navalio sa svih strana. Onda sam ponovila oglas i sašila nove i to je prolazilo.
RSE: Koja je razlika između vašeg dušeka i jorgana i tih drugih materijala?
Radojka: Vuna je zdrava i topla. Doktori kažu – da zna narod koliko je vuna zdrava niko je ne bi bacao nego bi se svi vratili na vunu.
