Seksualno nasilje u ratu: Ćutanje o zločinu je pristanak na njega

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji žrtve nisu bile samo oni koje su ubili već i oni koji su preživeli seksualno nasilje. Prema procenama nevladinih organizacija broj žrtava je približno dvadeset i pet hiljada. Zašto se u Srbiji ćuti o ovim zločinima i kakve to posledice ima na društvo?

Seksualno nasilje kao deo ratovanja je bilo poznato i pre rata u bivšoj Jugoslaviji, a kao takvo bilo je prisutno i u Drugom svetskom ratu. Međutim, sudski procesi su ignorisali postojanje žrtava seksualnog nasilja. Tek kasnije, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju ustanovio je praksu koja je na teret optuženih stavljala i seksualno nasilje kao deo terora nad stanovništvom. Portparolka Haškog Tribunala, Nerma Jelačić kaže da je, od ukupno 161 procesa pred ovim sudom, 87 njih obuhvatilo i seksualno nasilje, koje nije vršeno samo nad ženama već, u nekim slučajevima, i nad muškarcima.

„U 25 predmeta koji su do sada okončani pronađena je krivica optuženog za te zločine, dvadesetčetvorica muškaraca i jedna žena, Biljana Plavšić, su između ostalog osuđeni zbog seksualnog nasilja. Tribunal još uvek ima tridesetak osoba čiji procesi su još u toku. Među njima su i Radovan Karadžić i Ratko Mladić, kome se seksualno nasilje i silovanje stavlja na teret kao zločin u sklopu genocida“, kaže za RSE Jelačić.

Žene su oduvek bile tretirane kao plen u ratovima. Pitanje je koliko se menja svest o ravnopravnosti u društvu, kaže profesorka Svenka Savić, koja se dugi niz godina bavi rodnim pitanjima.

„Mentalna prezentacija rata je i porobljavanje žena, na taj način što se siluju ili ih nasilno odvode u ropstvo. Ono što je bitno, da mi više nismo Starog zaveta, nego društvo koje jako dobro poznaje Deklaraciju o ljudskim pravima i zakone koje smo doneli u demokratskim procesima u Srbiji. Zašto se to ne primenjuje, zašto se još uvek smatra da je normalna stvar nasilje i silovanja žena? Ja se zbog toga brinem. Kako to da mi ne možemo promeniti tu vrstu zamisli da žene nisu roba“, pita se stručnjakinja.

Dok se u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, gde je bilo najviše žrtava seksualnog nasilja, govori o ovim zločinima, u Srbiji se o tome ćuti. Kao rezultat toga u Srbiji se formira osećaj kolektivne krivice, kaže sociološkinja, Janja Beč Neumann.

„Ja mislim da svako, oficir ili neko ko ima komandnu odgovornost u bilo kojoj vojsci, treba da zna da će odgovarati za seksulano nasilje, jer je to ratni zločin. Izuzetno je važno za Vojvodinu da se o tome govori, da ljudi koji žele da znaju, imaju priliku da saznaju više o tome, a ne da budu u blokadi od onih koji su to počinili i organizovali, namećući kolektivnu krivicu. Zašto bi mladi bili odgovorni za to? Ali ako budemo ćutali, onda u stvari sarađujemo, neovisno kada se to desilo“, naglašava Beč Neumann.

Prema procenama nevladinih organizacija u ratu u bivšoj Jugoslaviji 25 hiljada osoba su bile žrtve seksualnog nasilja. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju do sada je šest predmeta, koji obuhvataju i ovaj vid zločina, prepustio nacionalnim sudovima.