Pre nego što su škotski birači i pitani da li žele da napuste Veliku Britaniju, počela su natezanja između Londona i Glazgova, piše britanski “Ekonomist” (Economist).
Za generacije dece u Škotskoj, školska ekskurzija na mesto gde se odigrala čuvena bitka kod Benokberna (Bannockburn) – srednjovekovni sukob (1314. godine) u kome su kralj Robert Brus (Bruce) i njegovi odvažni strelci pobedili mnogo veću vojsku engleskih vitezova – služi kao prekretnica u njihovom patriotskom obrazovanju.
Uz podršku koalicionih liberalnih demokrata, britanski premijer je podigao ulog: odobrenje za održavanje referenduma, ali pod uslovima koje odredi Vestminster.
Oni uče kako su autsajderi Škoti uhvatili Engleze u zamku, sabijajući njihove moćne konjanike “kao ovce u tor” i ne ostavljajući im prostor za napad. Ta pobeda je, kako uče đake na ekskurzijama, “otada stalno inspirisala Škote”.
Sedam stotina godina od ove bitke biće obeleženo u junu 2014. otvaranjem novog muzeja.
Škotski premijer i lider proindipendtističke Škotske nacionalne partije (SNP) Aleks (Alex) Salmond, izjavio je ove sedmice da bi 2014. bila “dobra godina za održavanje referenduma”.
Kao i njegov heroj Robert Brus, i Salmond započinje borbu kao autsajder. Mada njegova partija kontroliše škotski parlament od 2011, samo trećina Škota se zalaže za nezavisnost, dok većina želi dalje prenošenje vlasti iz Londona u Edinbrug.
Laburistička, Liberalna i Konzervativna partija se zalaže za očuvanje Ujedinjenog kraljevstva, stvorenog pre tri veka (1707. godine).
Britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron), zavetuje se da će braniti Uniju “do poslednjeg daha, odnosno celim svojim bićem”, mada njegova partija ima samo jednog poslanika na severu (u škotskom delu Unije) a konzervativni članovi britanskog parlamenta nezadovoljni su zbog “subvencionisanja” iz Londona komparativno gledano izdašnog javnog sektora u Škotskoj. Međutim, u Edinburgu, tačnije Škotska nacionalna partija, osporava te navode, uzvraćajući da Škotska finansira Britaniju prihodima od nafte i gasa u Severnom moru.
Britanski premijer Dejvid Kameron
Britanski laburisti i liberali, koji imaju dosta poslanika iz Škotske u parlamentu u Londonu, imaju dodatni razlog da se bore za očuvanje Unije. Naime, bez mandata iz Škotske, laburisti bi imali problema da ponovo osvoje većinu u Donjem domu britanskog parlamenta.
Škotska nacionalna partija je došla na vlast obećavajući da će održati referendum o nezavisnosti, ali ne u prve tri godine mandata, zbog čega je optuživana da se boji da izađe pred birače. Salmond je najavio 2014. godinu kao datum za održavanje referenduma nakon što je Kameron izjavio da bi glasanje bilo nezakonito bez odobrenja britanskog parlamenta.
Uz podršku koalicionih liberalnih demokrata, britanski premijer je podigao ulog: odobrenje za održavanje referenduma, ali pod uslovima koje odredi Vestminster.
Za kooperativnost prema Edinburgu, Kameronova vlada traži nekoliko ustupaka. Ona želi referendum na kome bi se direktno glasalo za ili protiv nezavisnosti, izražavajući nepoverenje prema nagoveštaju škotskog premijera Salmonda da bi se moglo postaviti još jedno pitanje, ne samo o nezavisnosti već i dubokoj devoluciji (prenos vlasti), što znači da bi u nadležnosti britanske vlade ostalo tek nešto više od odbrane i spoljne politike. Partije koje se zalažu za očuvanje Unije ne vole tu neodređenost oko “maksimalne devolucije” i žele da sateraju Salmonda, tako da doživi direktan poraz u borbi za nezavinost.
Većina Škota sklonija prenošenju nadležnosti na Edinburg
Kameronovi savetnici su govorili o potrebi da se škotska vlada dovede u situaciju da održi referendumu u narednih 18 meseci, pre nego što je Salmond uzvratio sa svojim predlogom o 2014. godini, optužujući britanskog premijera za ponašanje “skoro nalik tačerizmu” (što je teška optužba u Škotskoj). Vestminster izazivački govori o “neverendum-u” (kovanica od never – nikada i referendum, odnosno referendumu koji se nikada neće održati).
Salmond, pak, potencira da je referendum odložen na tri godine u odnosu na vreme preuzimanja vlasti, samo da bi se dobro organizovao. On kaže da njegova partija razmatra referendum sa više opcija jer ne može da ignoriše značajan deo javnosti, a ne zato što želi da osigura odstupnicu ako Škoti odbace ideju o nezavisnosti.
Lako je uvideti zašto nacionalisti žele da “zamute čiste škotske vode”. Prema istraživanjima javnog mnjenja, većina Škota je sklonija prenošenju dodatnih nadležnosti iz Londona u Edinburg nego potpunoj nezavisnosti. Ako bi se na referendumu postavilo tri pitanja, to bi podelio glasove unionista, otvarajući put ka nezavisnosti Škotske. Kakav god da u tom slučaju bude ishod glasanja, Škotska bi dobila više vlasti.
Sve osim jasnog pitanja za ili protiv nezavisnosti, može rezultirati u štetnom natezanju. Šta ako na referendumu sa tri pitanja, indipendisti pobede ali samo sa 35 odsto glasova? Šta ako se 51 odsto Škota opredeli za nezavisnost, ali u odgovoru na drugo pitanje, čak 80 procenata zatraži dodatni prenos vlasti iz Londona?
Škotski premijer Aleks Salmond
Nacionalisti to mogu interpretirati kao mandat za nezavisnost. No, Vestminster može podjednako da tvrdi da Škoti očito više žele dodatnu autonomiju a ne potpunu nezavisnost.
Jednostavno pitanje za ili protiv nezavisnost omogućava direktnu kampanju. Konzervativna, Laburistička i Liberalno demokratska partija bi u tom slučaju morale da objasne zašto je Unija dobra za Škotsku – što su dosada veoma loše činile, a što je jedan od glavnih razloga za već duže vreme veoma slab uticaj i rezultate sve ove tri partije u Škotskoj. Škotska nacionalna partija, sa svoje strane, moraće da objasni zašto je nezavisnost najbolje rešenje – što takođe dosada nije ubedljivo uradila.
Britanska vlada želi nezavisno nadgledanje izbora i ne sviđa joj se Salmondova ideja da se omogući glasanje i mladim Škotima starim 16 i 17 godina, jer su te generacije izuzetno zagrejane za nezavisnost.
Salmond će verovatno odrediti datum. Sve ostalo je će biti predmet nadmetanja.
Škotski premijer nastoji da deluje umirijuće. On odbacuje bilo kakvu pomisao da želi da iskoristi obeležavanje godišnjice bitke kod Benokberna.
Salmond potvrđuje da će britanske nuklearne podmornice, koje su razmeštene u cilju odvraćanja potencijalnih napada, morati da napuste duboke vode u škotskom zatonu, ukoliko se na referendumu izglasa odluka o nezavisnosti. Škotska bi u tom slučaju izašla iz NATO, ali bi zadržala armiju od možda 8 do 12 hiljada pripadnika, mornaricu i ratno vazduhoplovstvo. Škotski avioni bi mogli da učestvuju u operacijama u Libiji, ali bi nezavisna Škotska osudila “ilegalnu” invaziju Iraka.
Kameronovi savetnici su govorili o potrebi da se škotska vlada dovede u situaciju da održi referendumu u narednih 18 meseci, pre nego što je Salmond uzvratio sa svojim predlogom o 2014. godini, optužujući britanskog premijera za ponašanje “skoro nalik tačerizmu” (što je teška optužba u Škotskoj)
Nezavisna Škotska bi bila kooperativna sa susedima, ponavlja Salmond. Kraljica Elizabeta II (Elizabeth) bi ostala škotski monarh.
On je izbegao odgovor na pitanja da li bi prihvatio kao obavezujuća pravila o regulisanju dugova i deficita, uzvraćajući da bi Škotska, sa njenim naftnim bogatstvom, imala bolji kreditni rejting od Engleske.
Kada birači donesu odluku o nezavisnosti, škotska vlada će biti kooperativan pregovarač sa “samo nekoliko crvenih linija”, predviđa Salmond, dodajući da će prijateljstvo između Škota i Engleza biti “osnaženo”. Međutim, do tada bez mešanja u škotski referendum. Upozorenje je jasno. Salmond se suočava sa teškom bitkom. On teži da izabere teren na kome će boriti.
Kanada ima razuman model za ostvararenje nezavisnosti. Ona je usvojila zakon kojim se utvrđuju različiti uslovi za eventualni referendum o nezavisnosti Kvebeka, uključujući i da referendumsko pitanje mora biti jasno. Ako većina Škota želi da napusti Britaniju, neka tako bude. Ali, to mora biti čisti razvod, ne dugotrajni sukob, sa međusobnim upiranjem prstiju, koji će svakoga povređivati.
