Borba lažima za status kandidata

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Natalija Jakovljević, nezavisna kolumnistkinja regionalnog internet portala “e-novine“ iz Subotice

Subota, 10. decembar 2011.

Moja splitska prijateljica, pardon, spisateljica Slobodanka Boba Đuderija (umetničko ime, Marchelina) konačno se nakon 30 godina našla u Beogradu i to na sopstvenoj promociji prve knjige koja nosi naziv “Marchelina – kompilacija erotsko-domoljubnih kontemplacija“, u organizaciji “e-novina“.

Gledala sam je ushićenu, devojčicu zarobljenu u telu žene, najlepšeg vragolastog osmeha na svetu. Zapravo, nikad je nisam videla srećniju.

Marchelina je hodajuće spisateljsko savršenstvo. Ona piše dok šeta ulicama, kraj mora, dok vas promatra, dok razgovara, kad se osmehuje i kad je setna. Ona piše u zraku. Često dobroćudno naivna, dramatično iskrena, baškareći se, prkosi neodoljivim šarmom dalmatinskog humora bez granica. Ona pleni. Obuzima.

Posmatrala sam je sa strane. Nakon promocije, Marchelina je razgovarala sa svojom publikom. Ljudi su joj prilazili. Bili su nasmejani, emotivni, snažno su je grlili, pričali joj svoje male lične priče, a ona ih pažljivo slušala i upijala.

Svojim pisanjem pružila nam je ruku, nesebično poklonila ono što joj je najdragocenije – Sebe. Ostavljajući pisane tragove, poput svedočanstva, ona spaja ljude i gradi mostove. Tragikomično-erotske životne priče protkane humorom i neslavnim ratnim dešavanjima devedesetih godina, zabavljaju, opominju i edukuju u isto vreme. Njeni pisani tragovi ne poznaju nacionalnost i mržnju. Oni nas spajaju i nikad više ne razdvajaju.

Nedelja, 11.decembar 2011.

Povratak u surovu subotičku stvarnost. Nedeljno jutro je započelo uobičajenim internet krstarenjem uz kafu. Sjajno je kada nekoliko dana nisam u svom rodnom gradu i ne znam šta se u njemu dešava. Tada pomislim, šta god da se dešava, ne dešava se meni, jer nisam tu, jelte. Međutim, čim se dočepam interneta, sve pada u vodu.

Predizborno jahanje Demokratske stranke na mantri – dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU u martu mesecu iduće godine, poprimilo je oblike epidemije. Naša proevropska vlast se svakodnevno bori za status kandidata porukama, lepim rečima, saopštenjima, obećanjima, prevedeno na srpski, lažima!

Kada bi Srbija neverovatnim spletom okolnosti dobila status kandidata u martu mesecu, što je, razume se, predizborni cilj Demokratske stranke, ovakva vest građanima Srbije ne bi donela boljitak. Može da protekne još 5, 10, ili 20 godina dok kvazi demokratska Srbija ne postane punopravna članica Evropske unije. Ako pre toga počnemo ponovo da pucamo na nemačke vojnike i pod hitno se ne pomirimo sa neprijateljem br. 1, Kosovom, nema nam spasa.

Ponedeljak, 12. decembar 2011.

Jutro započinje uobičajenom teskobom. Pogotovo za ženu u pms-u. Zatim sledi tradicionalno nekoliko-minutno unutrašnje negodovanje zbog posla koji mrzim. Najgore na svetu je kada radite posao koji ne volite. Ovde se uvek nađu oni koji će na to sasvim prirodno da kažu ”Pa, menjaj ga, rizikuj!” A naći će se i oni koji govore ”Ma, ćuti i trpi. Danas se teško dolazi do posla. Nije bitno da li ga voliš, bitno je da ti ide staž”.

Već 10 godina radim u auto branši. ”To je pravi ženski posao”. Poslednje dve godine sam nazadovala. Prebačena sam na drugo radno mesto, pa me to dodatno inspiriše i motiviše da ga mrzim još više. To se vidi na meni. Doživljavam ga kao potpuno gubljenje vremena. Nisam to nikad napisala. Da, ja sam kriva.

Nakon završenog osmočasovnog posla koji ”obožavam”, kafa sa prijateljicom koja se nedavno udala. Rekla je da se nikad neće udavati. Danas je srećno zaljubljena. Muž joj je otišao na probni rad u Kanadu. Ona svaki dan plače. Ne radi. Verujem da će i ona uskoro za njim. Bićemo same. Ona u Kanadi, ja u Subotici. Kome ću onda da kukam kako ne volim svoj posao?!

U Subotici se poslednjih meseci masovno gradi, pristižu grinfild investicije, otvaraju se nova radna mesta. Ljudi rade za minimalac - preko veze, a stranke već uveliko dele predizborno-novogodišnje paketiće.

Subotica je nekad imala dušu. Danas je mrtav grad. Suicidan. Ono što u njemu još vredi jesu poneki festivali, odlične pozorišne predstave i zološki vrt. Od poslednjeg popisa ovde živi 8.000 stanovnika manje nego 2002. godine.

Danas sam jedva čekala da stignem kući.

Utorak, 13. decembar 2011.

Prošlonedeljna vest mi ne da mira. Ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja dr Oliver Dulić, predsednik Vlade AP Vojvodine dr Bojan Pajtić i predsednik Skupštine Grada Subotica Slavko Parać prošle sedmice su, u naselju Prozivka, simboličnim pritiskom na dugme tajmera koji odbrojava 180 radnih dana do završetka radova, otvorili gradilište zatvorenog bazena Sportsko-rekreativnog centra „Prozivka“. Bazen se finansira iz republičkih i pokrajinskih sredstava, a služi isključivo za predizbornu promociju lokalne DS vlasti. Vrednost investicije je 535 miliona dinara. Usled nedostatka sredstava, stari, nesuđeni olimpijski bazen u Dudovoj šumi čeka na tzv. konzerviranje. Novi bazen je centralna i najvažnija tema u gradu. Možemo putem video kamera da pratimo danonoćnu izgradnju bazena. Imaćemo zatvoren bazen prvi put u svojoj istoriji! Decenijama čekano civilizacijsko dostignuće zvano plivanje, u skladu sa standardima 21. veka, najzad će stići i u Suboticu! Koga briga za gladne, besposlene, pokradene i obespravljene građane, koga briga za porast nasilja i mržnje u gradu, bitno je da Subotica dobije bazen - bazen rešava sve!

Sreda, 14. decembar 2011.

Čitam vest da se Subotica suočava sa ozbiljnim problemom jer se većina omladine međusobno ne razume, tj. ne razgovara. Ako pak razgovara, to čini na engleskom jeziku. “Veliki broj onih čiji je maternji jezik mađarski, ne zna srpski jezik, dok oni čiji je maternji jezik srpski, hrvatski ili bunjevački ne govore mađarski.” Gradska uprava je 2008. godine podnela inicijativu Ministarstvu prosvete sa idejom da mađarski jezik bude izborni predmet u školama. Čuj, izborni! Odgovor od Ministarstva nije stigao, pa je ovakva nesvrsishodna inicijativa podneta ponovo.

Naša brižna Gradska uprava brigu brine o tome kako će se njena deca sporazumevati na ulici. Već dugo vremena se sporazumevaju na engleskom jeziku, ako ni engleski ne pomaže, nekad batine govore više od reči – onako kako priliči jednoj evropskoj multinacionalnoj sredini.

Glupost, zvana izborni predmet neće rešiti problem naše omladine. Ovakav vid demokratskog pristupa lokalne vlasti da deca odlučuju da li žele da uče, ne strani jezik, nego jezik sredine u kojoj žive, ne pije vodu. Kako u osnovnim, tako i u srednjim školama, našoj multinacionalnoj deci mađarski i srpski jezik treba da bude obavezan predmet koji ulazi u školski prosek svakog učenika.

Četvrtak, 15. decembar 2011.

Čitam u današnjoj štampi: Prema podacima Kancelarije subotičkog zaštitnika prava građana, najugroženije je pravo na rad. U Subotici, kao i u ostatku Srbije, možete da se zaposlite samo ako imate vezu, uticajno imućne roditelje ili ako ste spremni da za uzvrat pružite određene dodatno-dopunske usluge. Poslodavci ne plaćaju doprinose, ne isplaćuju zarade ili vam novac daju na kašičicu, nezakonito vam daju otkaz, po volji vas raspoređuju na druga radna mesta, kradu vam slobodne vikend dane od godišnjeg odmora. Radnici neretko trpe mobing, šamaranje od strane poslodavca, zabranu ulaska u preduzeće u slučaju da vam padne na pamet da postavite zabranjeno, a pre svega, bezobrazno pitanje, tipa, kad će plata?!

Za to vreme, lokalni ogranci stranka su do zuba naoružani plakatima i miroljubivim porukama koje će nam obezbediti trajno poboljšanje životnog standarda, kao što su “Нећемо у Европску унију!”, “Увек уз свој народ – Коштуница!“. Kako je to neko jednom lepo napisao “Ja nisam tvoj narod, Koštunice!“

Tu je i novonastala lista građana koja se nakon pobede na ponovljenim izborima za mesne zajednice pojavila sa flašama šampanjca i srpskom zastavom. Sve stranke su zadovoljne rezultatima (i one stare, postojeće, kao i novooformljene), a pobedu pripisuju svom neumornom, predanom i nesebičnom radu za nas. Pre nekoliko dana me neko pitao “A, jel istina da Jedinstvena Srbija nudi posao u zamenu za članstvo?“

Petak, 16. decembar 2011.

URS je pre mesec dana obznanio da će ih na lokalnim izborima predvoditi Dragan Rokvić, nestranačka ličnost, direktor Gradske biblioteke, profesor književnosti po obrazovanju, bivši načelnik Severnobačkog okruga, a u proteklim godinama funkcioner lokalnog DS-a. Svoje preletačke sposobnosti je pokazao kad je iz DS-a preleteo u LDP, pa se iz LDP-a vratio staroj i neprevaziđenoj ljubavi DS-u, da bi nakon toga prevario DS sa URS-om. U LDP-u se isticao po čestim strastvenim napadima govora, te ih je obuzdavao jedino za stranačkom govornicom.
Kako je pre 17 dana rečeno iz URS-a, kriza je prebrođena nakon niza turbulencija, da bi pre dva dana, posle pet odbornika koji su istupili iz odborničke grupe Ujedinjenih regiona Srbije, još 50 članova napustilo stranku. Kao razlog se navodi nepoštovanje demokratske procedure prilikom kadriranja koje sprovodi rukovodstvo stranke u Beogradu.

Izgleda da decentralizacija, depolitizacija, budući optimističan razvoj privrede i poljoprivrede, kao i buduća borba za cenzus, iz nepoznatih razloga, više nije u srcu dojučerašnjih bliskih partijskih kolega.

I za kraj - prelazimo na vesti iz kulture:
Sutra, 17. decembra na velikoj sceni teatra “Jadran” imaćete priliku da pogledate reprizu premijere Šekspirove predstave “Julije Cezar”, u režiji Andraša Urbana.
Predstava se bavi previranjima u zemlji, promenom vlasti, zaverenicima, preletačima, ljudima koji su čas na jednoj strani, a vrlo lako pređu na drugu stranu, političkim atentatima, zapravo pričom koja nam je jednako bliska i danas.