Dostupni linkovi

logo-print

Cena nezavisnosti Litvanije: Može li sud raspetljati čvor


Viljnus, januara 1991. godine

Viljnus, januara 1991. godine

Piše: Irina Peters (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Okružni Sud u Viljnusu počeo je da razmatra predmet koji po obimu nema presedana u Litvaniji: reč je o januarskim događajima 1991, kad je sovjetska vojska pokušala da nasilno svrgne vlast koju je izabrao litvanski narod. Od 65 osumnjičenih na optuženičkoj klupi našla su se samo dvojica, ostali će verovatno biti optuženi u odsustvu. Prošle nedelje Robertas Povilajtis, koji je u sukobima 13. januara 1991. izgubio oca, uložio je žalbu na rešenje tužilaštva da odustane od zahteva da suđenju u statusu specijalnog svedoka prisustvuje Mihail Gorbačov, tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Gorbačov, koji je ovih dana proslavio 85. rođendan, tvrdi da nije dao naredbu za juriš na televizijski centar u Viljnusu.

U ovom predmetu ima oko 500 oštećenih, oko hiljadu svedoka, predmet ima oko 700 tomova, optužene brani 60 advokata. Pošto Okružni sud u Viljnusu nema odgovarajuće prostorije u koje bi mogli da stanu svi učesnici procesa, suđenje se televizijskim putem prenosi u foajeu zgrade. Ukupno 65 lica optuženo je za postupanje zabranjeno međunarodnim pravom, ubistva i nanošenje povreda te primenu vojnih mera protiv civilnog stanovništva. Gotovo svi optuženi žive u inostranstvu. Obaveštenja o ročištima dostavljaju im se preko Ministarstva pravde Litvanije na kućne adrese. Na isti način sud ih obaveštava da će im, ukoliko žele da se pojave na suđenju, biti dostavljen evropski nalog za hapšenje kako bi mogli da dođu u Litvaniju.

Za pomenuta dela optuženi su bivši oficir KGB Mihail Golovatov, bivši ministar odbrane SSSR Dmitrij Jazov, bivši komandant garnizona sovjetske armije u Viljnusu Vladimir Ushopčik, drugi sekretar bivše Komunističke partije Litvanije Vladimir Šved i drugi. Sud pretpostavlja da se svim optuženima suditi u odsustvu, sa izuzetkom dvojice građana Ruske Federacije, Genadija Ivanova i Jurija Melja, koji se nalaze u Viljnusu.

Ivanov je izjavio da nije kriv i da je silom prilika bio svedok tih događaja. „Nisam mogao da samostalno donosim bilo kakve odluke“, izjavio je Ivanov, koji je u to vreme bio načelnik raketno-artiljerijskog odeljenja 107. motostreljačke divizije. Uoči početka procesa on je rekao novinarima da se posle januarskih događaja vratio u jedinicu i napisao raport o napuštanju vojne službe. Ivanov, koji živi u Viljnusu, ističe da je sarađivao s istražnim organima u rasvetljavanju tih događaja.

Građanin RF Jurij Melj nalazio se, prema podacima tužilaca, u jednom od tenkova koji su učestvovali u napadu na televizijski toranj u Viljnusu. Optužen je za dela protiv čovečnosti i za naročitio teška vojna krivična dela koja ne zastarevaju i za koja su predviđene dugotrajne vremenske kazne. Na njegovu molbu da iz zatvora do kraja suđenja bude pušten u kućni pritvor sud je odgovorio: „Pošto je državljanin druge države i zna da mu preti krivična odgovornost, optuženi bi nakon puštanja na slobodu mogao da pokuša da se sakrije od suda i da izbegne presudu“. Prema optužnici, Jurij Melj je od 13. januara do 23. avgusta mogao da učestvuje u zauzimanju za Litvaniju značajnih objekata, pošto se nalazio u jednom od tenkova sovjetske armije pored televizijskog tornja u Viljnusu.

Viljnus 13. januara 1991. godine

Viljnus 13. januara 1991. godine

Jedinice sovjetske armije su 13. januara 1991. pokušale da nasilno svrgnu legalnu vlast Litvanije, koja je marta prethodne godine proglasila nezavisnost od SSSR-a. Prilikom zauzimanja televizijskog tornja i zgrade Litvanske radio-televizije sovjetski vojnici ubili su 14 civila, a ranjeno je oko hiljadu nenaoružanih ljudi. Sovjetski vojnici uspeli su da zauzmu dva pomenuta objekta, ali se nisu usudili da na juriš zauzmu Sejm, koji su branile hiljade ljudi. Godine 1999. šestorica litvanskih komunista osuđena su zbog stvaranja antidržavnih organizacija i kršenja zakona, a sada, 25 godina posle januarskih događaja, lokalni sud konačno počinje proces po tom predmetu.

Zamenik predsednika Komiteta za nacionalnu bezbednost i odbranu Sejma Litvanije Arvidas Anušauskas smatra da vreme u ovom slučaju ne znači ništa:

"Uprkos tome što se prikupljanje dokumenata oteglo, pravosudni postupak mora da se sprovede, ranije ili kasnije. Ruka pravosuđa će da stigne ljude koji su svojevremeno odlučili da prekrše zakon. Naravno, tada nismo smatrali da će privođenje pravdi potrajati tako dugo i da će ljudi koji su prekršili zakon naći utočište u Rusiji. Rusija odbija bilo kakvu saradnju u ovom procesu. A naše društvo pozitivno reaguje na činjenicu da je suđenje konačno počelo."

RSE: Slažete li se da je za to bila potrebna politička volja?

Anušauskas: Ja bih to nazvao drugačije. Deo sudija i tužilaca prestao je da se ponaša po inerciji. Ranije je predmet faktički bio sveden na formalnost: formalno se piše molba Rusiji da omogući da se optuženi pozovu na sud; Rusija na to odgovara da takva mogućnost ne postoji, mi kroz godinu dana ponavljamo molbu... Sada naši organi deluju aktivnije. Promenjen je i deo čelnika koji su puštali da se predmet tako otaljava.

RSE: Robertas Povilajtis, sin čoveka koji je poginuo u vreme događaja 1991, glavnim krivcem smatra nekadašnjeg lidera SSSR-a Mihaila Gorbačova. Godine 2012. Robertas je pokušao da pokrene postupak za oduzimanje Gorbačovu Nobelove nagrade. Predstavnici Gorbačova odbili su poslednji litvansko obraćanje njegovoj kancelariji.

Anušauskas: Bio sam svedok tih događaja, mi smo tada odgovornim za sve smatrali upravo Gorbačova. Naš stav nije se izmenio ni nakon 25 godina. Kao predsednik, on je tada mogao da zaustavi krvave događaje. On je zaustavio dalju eskalaciju, ali ako posmatramo suštinu – svojevremeno je primio Burokjavičjusa i Ermalavičjusa, koji su odlazili u Moskvu da iznesu svoje planove za obaranje legalne vlasti i čelnika Litvanske republike. Vojska je sarađivala s njima u organizaciji prevrata. Dakle, Gorbačovljeva odgovornost ostaje – smatra Arvidas Anušauskas, zamenik predsednika Komiteta za nacionalnu beznednost i odbranu litvanskog Sejma.

Robertas Povilajtis, čiji otac je poginuo 1991, iznosi sledeće argumente u prilog odgovornosti Mihaila Gorbačova:

"Pokretao sam i pokretaću ovo pitanje, jer dosad nije ocenjivana njegova odgovornost za te događaje. Nije ocenjeno kakva je bila njegova uloga. Obratio sam se Generalnom tužilaštvu sa zahtevom da još jednom razmotri prikupljene dokaze. Istragu otežava činjenica da Ruska Federacija odbija saradnju. Što se tiče Gorbačova, on odbija da se izjasni o tadašnjim događajima. Mnogo vremena je propušteno. Bilo je godina kad nije doneto nijedno rešenje, jer je nad gomilom tomova radio samo jedan tužilac. Tek u poslednjih pet godina tome se posvećuje veća pažnja, angažovano je više resursa i više tužilaca, veći deo materijala iz istrage dospeo je pred sud. Rusija i Belorusija čine sve kako bi krivci izbegli odgovornost za ono što su učinili. Naš sud može da presudi i u odsustvu. U tom slučaju odgovornost će pasti na pomenute zemlje."

MIP Rusije tvrdi da je u ovom slučaju reč o nezakonitom proganjanju građana Rusije. „Postupci za koje Litvanija optužuje građane Rusije ocenjuju se neobjektivno“, izjavila je zvanična predstavnica Marija Zaharova. „Nadamo se da sudski proces u Viljnusu neće da se izvrgne u političko suđenje“, dodala je ona. „Ukoliko je Rusija zaista zainteresovana za istragu tih postupaka i sprovođenje pravde u odnosu na okrivljene, pozivamo je da počne da sarađuje“, kaže se uizjavi MIP Litvanije.

Vremenom se menjao stepen intenziteta istraživanja januarskih događaja u Viljnusu. U Litvi je povremeno bilo negodovanja zbog otezanja procesa izazvanog željom da se izbegne svađa s istočnim susedom. Pre petnaestak godina, kada je postojao dijalog između Litvanije i Rusije, bila je prilika da se razjasni to pitanje, ali ona je propuštena, smatra liltvanski istoričar Aljgimantas Kasparavičjus. Zalažući se za neodložno i pravedno kažnjavanje krivaca, on kaže da spada u one koji su skeptici kad je reč o afikasnosti započetog sudskog procesa u Viljnusu:

"Naravno, suđenje će imati pretežno simboličan karakter. Svi zločini, pogotovo oni protiv čovečnosti, moraju da dobiju jasnu pravnu ocenu. Ipak, ne vidim da će ovaj proces postići ozbiljan rezultat. Danas, početkom XXI veka, međunarodno pravo preživljava ne baš najlepša vremena, vidim određena pomeranja, pa i raspad u međunarodnim odnosima, što važi i za međunarodno pravo.

Što se tiče Litvanije, veoma mi je žao zbog tolikog kašnjenja. Na žalost, za 25 godina nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se formira međunarodni tribunal u koji bi bili uključeni ugledni stručnjaci za međunarodno i krivično pravo iz zemalja Zapadne Evrope. Danas imamo to što imamo: pred sudom su samo dvojica optuženih. Litvanskoj republici, na žalost, nisu izručeni osumnjičeni čak ni iz Ukrajine.

Krvoprolića u kojima usled upotrebe vojske ginu ljudi imaju dugačku istoriju, put do pravde veoma je dug. Teško je reći kako će se završiti proces povodom 13. januara 1991. Tu ima veoma mnogo politike, a malo prava."

RSE: Da li vojnik na odsluženju vojnog roka koji ima oružje snosi odgovornost ukoliko je svojim postupcima počinio zločin?

Kasparavičjus: Tokom Nirnberškog procesa su sasvim jasno razdvojene dve stvari: politička odgovornost za zločine protiv čovečanstva i neposredna odgovornost pojedinaca. Sud je proglasio da su određene organizacije bile zločinačke, sa svim posledicama koje iz toga proističu. Kad su bili u pitanju oni koji su izvršavali naređenja, odmeravale su se činjenice. U Drugom svetskom ratu učestvovalo je nekoliko miliona Nemaca. Nisu svi oni osuđeni zbog zločina vrhuške Trećeg rajha. Kad je reč o litvanskoj situaciji, nemamo dovoljno stručnjaka za međunarodno pravo koji bi mogli da presuđuju nezavisno od ove ili one političke volje. Nirnberški proces trajao je prilično dugo, u njemu je učestvovalo nekoilko vodećih svetskih zemalja. I tamo se sve odvijalo teško, bilo je i grešaka i kompromisa.

RSE: Zbog čega je onda organizovan sadašnji proces?

Kasparavičjus: Svako društvo teži pravdi, ali ne može uvek da precizno odmeri svoje mogućnosti. Ovde mi pomalo precenjujemo sopstvene pravne snage. Sudi se dvojici učesnika, a jasno je da taj oficir ili vojnik nije sam seo u tenk i krenuo da puca. Postojalo je naređenje. Postoje ljudi koji treba da snose odgovornost za svoje postupke: to je deo bivše političke elite i vojne vrhuške Sovjetskog Saveza. Ti ljudi su u suštini nedostupni. Treba da priznamo da smo propustili vreme. Dijalog između Viljnusa i Moskve, pa i kad je reč o pravnim stvarima, u poslednje dve-tri godine praktično je sveden na nulu.

XS
SM
MD
LG