Dostupni linkovi

logo-print

Solidarnost sa žrtvama genocida: Biciklima od Beograda do Potočara


Ovog 8.jula iz Beograda je krenula grupa od devet biciklista koji će preći 220 kilometara za tri dana, koliko im treba da stignu u Potočare 11. jula na obeležavanje 18. godišnjice srebreničkog genocida. Biciklistička tura od Beograda do Srebrenice vozi se prvi put ove godine, a cilj je iskazivanje solidarnosti sa žrtvama genocida. Oni će se 10. jula sačiniti jedinstvenu kolonu sa biciklisima koji su krenuli iz Bihaća i motobajkerima iz Sarajeva i zajedno stići u Potočare.

Učesnice i učesnici ovog biciklističkog pohoda žele da podsete stanovnike mesta kroz koja se prolaze na ulogu Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini, posebno imajući u vidu činjenicu da je Srbija proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici.

Jedan od biciklista je Vladimir Jevtić, nastavnik istorije iz Bajine Bašte. Sa njim smo razgovarali u pauzi prvog dana vožnje od Beograda do Šapca.

“Šabac i Loznica, gradovi zapadne Srbije u kojima se zaustavljamo, bili su neka vrsta logističke baze iz koje su razne vojske i paravojske odlazile u BIH. Dakle, ako je Srbija odgovorna zato što nije sprečila genocid u Srebrenici, njena odgovornost je išla upravo tom linijom, preko tih mesta. Mi ćemo gradjane Šapca i Loznice pozvati da se prisete tih devedesetih godina, kada su njihovim gradovima kružile raznorazne vojne i paravojne formacije sa nacionalističkim, velikosrpskim obeležjima, koji su pozivali na zločine, razbijanje Jugoslavije, etnička čišćenja..Da se toga prisete i ne dozvole da se ponovi u budućnosti.”

Medju biciklistima je i 36-ogodišnja Beogradjanka Nina Djurdjević Filipović koja kaže da je prošle godine učestvovala u Maršu mira, peške istom trasom kojom su bežali ljudi iz Srebrenice 1995, samo suprotnim smerom.

“Učestvovala sam iz istog motiva kao što učestvujem u ovoj biciklističkoj turi. Da stavimo do znanja da taj genocid nije uradjen u naše ime i da ispoljimo solidarnost sa ljudima iz Srebrenice, sa porodicama žrtava.”

Na pitanje da li je razočarana odzivom, njih 10-oro čini biciklističku grupu iz Srbije, Nina kaže: “Ja sam se nadala većem broju ali za prvi put i nije tako loše. OK je, zadovoljna sam.”

Ramiza Gurdić, jedna od majki Srebrenice plače gledajući početak suđenja Ratku Mladiću

Ramiza Gurdić, jedna od majki Srebrenice plače gledajući početak suđenja Ratku Mladiću

Ove godine će se Žene u crnom priduržiti biciklistima na mitingu ćutnje za Srebrenicu u centru Šapca i Loznice. Pored toga, kao i svake godine podsetiće gradjane Srbije na ovaj najstrašniji zločin nizom manifestacija u Beogradu. Nedavno su Žene u crnom obnovile stari zahtev da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Na njihovo pismo nadležnima, predsedniku Republike, Vladi i Skupštini, nije stigao nikakav odgovor. Staša Zajović nije zadovoljna načinom na koji se u Srbiji osudjuju zločini:

„Sve što se dešava, dešava se na formalnom, iznudjenom, tehničkom nivou, radi se o ispraznim retoričkim obećanjima, klima u društvu se nije promenila. Ne samo da istraživanja pokazuju iste stavove mladih, već se na institucionalnom nivou obnavlja, ne samo retorika, nego i likovi iz devedesetih godina“, kaže Staša Zajović.

Sporenja oko naziva

Za sada nema informacija da li će iko od visokih zvaničnika Srbije biti u Potočarima ove godine. Podsetimo da se krajem aprila u jednom intervjuu predsednik Tomislav Nikolić izvinio za zločine u Srebrenici:

„Ja klečim zbog toga. Klečim, tražim pomilovanje zbog zločina koji je izvršen u genoci...u Srebrenici.“

Ali pri tom je rekao da genocid mora da se dokaže.

U Srbiji se i dan danas negira genocid ali je skupštinskom Deklaracijom osudjen masovni zločin u Srebrenici. Bivši predsednik Boris Tadić je dva puta bio na mezarju u Potočarima.

Zašto je tako teško priznati takav očigledan zločin i pored hiljada humki koje je moguće videti barem svake godine 1. jula, odmah tu preko Drine? Lazar Stojanović iz REKOM-a odgovor nalazi, kada su zvaničnici u pitanju, delimično u interesu države da ne prizna genocid zbog moguće odštete, a odbijanje običnih ljudi da priznaju šta se dogodilo tik uz granicu može biti i u tome što se nije lako suočiti sa tako strašnim zločinom, pogotovo što o tome još nije na pravi način progovoreno svih ovih postratnih godina. Srbija u tome nije izuzetak, podseća Stojanović:

Lazar Stojanović

Lazar Stojanović

“Genocid poriču i u Turskoj, genocid i progone Jevreja i u Rusiji, Kinezi takodje poriču genocid koji su počinili na par mesta”, kaže Stojanović i podseća da je “Nemačka koja je negirala genocid a i druge zločine u svojim koncentracionim logorima, bila u tom procesu poricanja vrlo dugo. Sve dok (zahvaljujući činjenici što je bila okupirana) nisu autobusima počeli da vode ljude u oslobodjene logore i pokazali šta se tu desilo, da bi oni poverovali. Mi nismo imali nikoga da nas stavi u autobuse i da nas vodi na takva stratišta i taj proces bi ovde mogao da ide sporije, teže i duže.”

U Srebrenici je od 11. do 22. jula 1995. godine srpska vojska na čelu sa Ratkom Mladićem pobila, kako se procenjuje, preko osam hiljada Bošnjaka i proterala više desetina hiljada žena i dece. Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću se u Haškom tribunalu sudi za genocid, a general Radomir Krstić je prvi 2001. godine osudjen za genocid i to je prva takva presuda u Evropi nakon Nirnbeškog procesa, sudjenja Hitlerovim izvršiocima radova.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG