Dostupni linkovi

logo-print

Biber: Opasnost od usporavanja evropskih integracija Balkana


Forijan Biber

Forijan Biber

Neke zemlje će se pridružiti EU, mislim na Srbiju i Crnu Goru, a druge će biti van još 20-tak godina, zbog čega preti opasnost od ekonomske nestabilnosti i još autoritarnije vladavine, kaže za Radio Slobodna Evropa profesor Univerziteta u Gracu Florijan Biber (Florian Bieber).

„To nije u interesu EU, ali je, nažalost, u sadašnjim okolnonstima možda najrealniji scenario“, ističe Biber jedan od autora analize „Neispunjeno obećanje: kompletiranje proširenja (EU) na Balkan“ u čijoj izradi su učestvovali Evropski Fond za Balkan i Centar Univerziteta u Gracu za studije Jugoistočne Evrope.

U ovom istraživanju pominju se četiri scenarija evropske budućnosti Zapadnog Balkana: 1) nastavak aktuelnog procesa sporijeg ali sigurnog širenja (business as ussual); 2) oponašanje „turskog puta“, odnosno udaljavanje od EU; 3) odustajanje od proširenja i nove nepredvivivosti na Balkanu; 4) „veliki prasak“ (Big Bang), odnosno brzo proširenje EU na Balkan kao prioritet.

„Najpoželjniji bi bio ’Veliki prasak’ jer se jedino na taj način proces proširenja može završiti u nekoj bližoj budućnosti, jer i u tom, najboljem slučaju, čitav ovaj poduhvat će trajati najmanje 7-8 godina.

S druge strane, mislim da je, nažalost, najrealnije nastavljanje prvog scenarija 'business as usual', odnosno dosadašnje prakse sa dugoročnim posledicama koje će možda dovesti i do ostvarenja drugog, 'turskog' modela, pa čak i trećeg „odustajanja od evropskih integracija. To se ne bi desilo u svim balkanskim zemaljama, već u onim koje nemaju na vidiku evropsku budućnost“
, kaže Biber.

Uspon krajnje desnice u EU otežaće integraciju Balkana
RSE: Na izborima za Evropski parlament radikalna desnica je ostvarila veliki uspeh. U kojoj meri će se to odraziti na evropske integracije balkanskih zemalja?

Biber: Smatram da ne preti tolika opasnost od delovanja tih stranaka u Evropskom parlamentu jer, iako su mnogo jače nego ranije, one neće imati veliku mogućnost uticaja na njegov rad zato što su osvojile oko 15 odsto poslaničkih mesta. Takođe, to je šarolika grupacija koja neće moći da formira zajedničku frakciju. Na primer, UKIP (Partija za nezavisnost Velike Britanije) možda ne pripada ekstremnoj desnici, dok su druge partije poput Zlatne zore u Grčkoj kvazi fašističke.

Veća opasnost je u tome što će se stranke centra, uvidevši uspeh ekstremno desničarskih partija, delimično povlačiti i, da kažem, „smanjivati“ Evropu, umesto da jačaju evropsku agendu. Dakle, stranke centra mogu protumačiti ovakav izborni rezultat kao glas građana protiv evropskih integracija. To može voditi usporavanju reformi Evropske Unije, uključujući i politike proširenja.

U prošlosti se smatralo, naročito u Engleskoj, da je proširenje bolje i manje bolna alternativa u odnosu na produbljivanje integracija. Međutim, iz reakcije ne samo UKIP već i vladajuće Konzervativne partije vidi se da sada to nije više slučaj, odnosno da se protive i proširenju i dubljim inegracijama EU. To znači da će verovatno biti dodatnih pritisaka iz različitih zemalja članica da se usporava proces proširenja.
RSE: Imajući u vidu uspon ultradesničarskih partija, ali i zamor od proširenja koji godinama postoji unutar EU – što zbog globalne ekonomske krize što zbog negativnih iskustava sa prijemom Bugarske i Rumunije, koje su i dalje krhke države, zatim podeljenog Kipra – kako će se to konkretno odraziti na evrointegracije balkanskih zemalja. Pominjete četiri scenarija. Prvi je „business as usual“, odnosno da će se nastaviti dosadašnjim tempom.

Biber: To podrazumeva nastavak dosadašnje prakse u integracijama, ali prilično usporeno, tačnije da ostaju isti uslovi za početak pregovora. To znači da će pojedine zemlje veoma teško ispuniti te kriterijume kako bi otpočele pregovore. Pre svega mislim na Bosnu i Hercegovinu zbog spora oko primene presude Sejdić-Finci i drugih nerešenih pitanja, što je može sprečiti da uopšte aplicira za članstvo. Zatim Makedonija ima problem zbog nesuglasica sa Grčkom oko imena. Takođe, Kosovo možda može da sklopi sporazum sa EU o stabilizaciji i pridruživanju ali ne može da nastavi dalje jer nije priznato od pet članica Unije.

Dakle, postoji opasnost da se stvori dve grupe zemalja na Balkanu. Jednu bi činile one koje mogu da se pridruže EU, znači Srbija, Crna Gora i verovatno Albanija. U drugoj grupi bile bi zemlje koje nisu to u stanju. Reč je o Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Kosovu. Postoji opasnost da ove države pogodi još dublja kriza ako ne budu imale realnu perspektivu članstva u EU u periodu od, recimo, 10 godina i više.
RSE: Da li će primena ovog scenarija najviše zavisiti od domaćih aktera. Recimo u BiH tamošnji političari ne mogu da se dogovore o primeni presude Sejdić-Finci i ostalih ključnih pitanja. Ili će na to uticati i strategija EU koja je dosada postavljala veoma striktne uslove, jer ima u vidu i pomenuta negativna iskustva prilikom prijema pojedinih zemalja?

Biber: Naravno da mnogo toga zavisi od zemalja regije. Kada bi BiH primenila presudu Sejdić-Finci svakako se promenila dinamika njenih evropskih integracija. Međutim, glavnu ulogu mora da igra Evropska Unija. Ona pokušava da poboljša proces integracija kroz iskustva koja je imala sa drugim zemljama, ali je očito naučila pogrešne lekcije. Naime, transformatorska dimenzija proširenja dolazi do izražaja tek kada počnu pregovori. Znači, to je trenutak kada je uopšte moguće da otpočne transformacija načina na koji funkcioniše ta zemlja.

Po mom mišljenju, EU traži previše od zemalja aspiranata, pre nego što počnu pregovori sa njima. To, naravno, ne znači da treba odustati od zahteva Bosni i Hercegovini da promeni Ustav i uskladi ga sa presudom Sejdić-Finci ili da Srbija verovatno jednog dana prizna Kosovo – ali ne sada. Ispunjavanje ovakvih zahteva treba ostaviti za kraj procesa pridruživanja jer će to tada biti lakše.

Privlačnost putinizma i erdoganizma
RSE: Drugi scenario koji pominjete je ponavljanje puta Turske koja već decenijama pregovara sa EU, ali je veoma daleko od članstva.

Biber: To je veoma realan scenario za pojedine balkanske zemlje. Naime, zvanična Ankara i dalje ističe da želi da postane članica EU. Istovremeno, u Briselu kažu da Turska ima tu mogućnost, ali izgleda kao da nijedna strana nema interes za to. Turska vlada sve ređe pominje evropske integracije. Ona je velika zemlja i može da se ekonomski razvija i bez članstva u EU, dok balkanske zemlje nemaju tu mogućnost. One su mnogo manje, svaka od njih je veličine otprilike jednog kvarta u Istanbulu.

Međutim, na političkom planu moguće je da balkanske zemlje nastave da se deklarativno izjašnjavanju za evropske integracije ali da im se suštinski ne posvete. Makedonija je jedan od primera, čija vlada sve manje gleda prema Briselu i bavi se drugim pitanjima. Dakle, ovaj scenario je realan pre svega za zemlje koje nemaju perspektivu članstva u dogledno vreme zbog prepreka koje ne mogu da prebrode.
RSE: U kom kontekstu i trenutku je moguć taj scenario?

Biber: U slučaju Turske to smo videli kada su stigli jasni signali iz Evropske Unije, pogotovo iz pojedinih zemalja, da ne želi da je primi. Na primer, u Francuskoj se traži referednum o pridruživanju Turske a unapred je jasno da Franzuci neće dati podršku. Ako bi takav signal stigao i nekoj balkanskoj zemlji pre svega od velikih članica EU, onda je ovaj, turski scenario odlaganja evropskih integracija sasvim realan.
RSE: Govorite u kondicionalu. Međutim, EU i njene članice pojedinačno makar formalno ističu da Balkan ima evropsku perspektivu uz ispunjavanje kriterijuma, za razliku od Turske gde se to dovodi u pitanje. Pomenuli ste skepticizam u Francuskoj, tu je i Nemačka.

Biber: EU može i dalje da ističe da balkanske zemlje imaju evropsku perspektivu ali da to sada nije prioritet. To je signal koji je dovoljan da dovede do „turskog scenarija“. Dakle, ako se šalje poruka da će evropske integracije trajati narednih 15-20 godina, onda većina vlada u regionu neće biti motivisana da nastavi ovaj projekat, jer se one fokusiraju na izborne cikluse, dakle gledaju na budućnost u sledeće četiri godine i kako da sačuvaju pozicije.
RSE: Treći scenario, koji pominjete, jeste odustajanje od proširenja EU i nove nepredvidivosti na Zapadnom Balkanu. To je na neki način nastavak prethodnog scenarija.

Biber: To je možda najekstremniji scenario jer je u igri ne samo odustajanje od evropskih integracija već i okretanje ka drugim zemljama kao modelu i partneru, na primer Rusiji ili Turskoj koje bi imale veći uticaj na region. To može biti nastavak drugog scenarija u smislu da ako balkanske zemlje gube nadu da će u dogledno vreme ući u EU, onda se mogu okrenuti i drugim partnerstvima.

Tu su, kao što sam rekao, Rusija i Turska čiji model nije u ekonomskom smislu razvojni, ali nudi neku alternativu, možda čak i političku u smislu načina vođenja zemlje. Možda je model Putina ili Erdogana atraktivan za pojedine političke lidere u balkanskim zemljama. To je način da se svetu predstavi formalni, demokratski model ali da se nastavi autoritarno ponašanje. Verovatno je ovaj scenario najmanje verovatan, ali ukoliko se bude odugovlačilo sa evropskim integracijama Balkana, rastu i šanse za njegovu primenu.

To bi izazvalo velike probleme Evropskoj Uniji, jer bi se pokazalo da i neki drugi igrači mogu da utiču na zemlje Zapadnog Balkana. Ako EU nije u stanju da prevaziđe teškoće u svom dvorištu kroz proces proširenja, onda bi se postavilo pitanje gde uopšte može da utiče na rešavanje problema.


Referendum u V. Britaniji može usporiti integracije Balkana
RSE: Da, putinizam ili erdoganizam je veoma privlačan raznim političarima na Balkanu. Tu je i orbanizacija Mađarske kao model za ugledanje. Međutim, kada je reč o okretanju ka Rusiji, do skora se mislilo pre svega na Srbiju. Međutim, otkako je otpočela pregovore sa EU to je manje verovatno. Doduše, ona se uzdržala od podrške evropskim sankcijama Rusiji. Da li je moguć scenario da u slučaju insistiranja da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku sa Briselom, ona odustane od evropskih integracija i okrene se Rusiji?

Biber: Ne verujem da će Srbija odustati od evropskih integracija i okrenuti se Rusiji, jer članstvo u EU nudi razne pogodnosti. Sadašnje vlasti u Srbiji su pokazale spremnost na bolne kompromise.

Odbijanje Beograda da podrži sankcije Brisela Rusiji treba tumačiti više kao simboličku politiku nego kao suštinsko približavanje Rusiji i nastojanje da održi bliske odnose sa njom po svaku cenu. Međutim, ukoliko u nekom trenutku Brisel bude rezervisan prema evropskim integracijama Srbije, onda i njen entuzijazam može splasnuti.
RSE: Zašto bi EU, ako je već započela pregovore sa Srbijom nakon što su njene vlasti napravile po njih bolan kompromis sa Prištinom, sada odustala od čitavog poduhvata. To bi se moglo desiti jedino u slučaju da Beograd, kako sa približavanjem EU bude sve više morao da usklađuje svoju spoljnu politiku sa Briselom, odbije da podrži sankcije i druge kaznene mere prema Rusiji.

Biber: Treba da razdvojimo EU kao instituciju koja će nastaviti pregovore i pojedinačne zemlje članice koje imaju prava veta i mogu da prekinu taj proces u svakom trenutku zato što daju saglasnost za otvaranje i zatvaranje svakog poglavlja.

To se može desiti u slučaju da se nekoj zemlji ne sviđa politika Srbije. Na primer, u prošlosti je Slovenija blokirala pregovore Hrvatske. Moguće je zamisliti da neka nova vlada Hrvatske blokira nastavak pregovora Srbije.

Drugi razlog može biti da građani pojedinih članica ne žele proširenje EU, nevezano za politiku Srbije.
RSE: Verovatno bi moralo da se nešto dramatično desi jer sve članice, makar deklarativno, ističu da su zainteresovane za evropske integracije Balkana.

Biber: Velika Britanija će se verovatno izjašnjavati na referendumu o svom ostanku u EU i to je trenutak u kome će ko god u njoj bude na vlasti nastojati da vodi politiku koja će učiniti Uniju prihvaljivom svojim građanima. Ukoliko proceni da ideja proširenja EU ne nailazi na podršku birača, onda će sigurno biti protiv nje kako bi obezbedila pozitivan ishod referenduma.

Drugi primer je Francuska. Ne verujem da će nakon uspeha na izborima za Evropski parlament Nacionalni front pobediti i na domaćim izborima, ali je moguće da će zbog njihovog rastućeg uticaja neka buduća konzervativna vlada biti mnogo skeptičnija prema EU.


Prijem 10 zemalja 2004. godine kao primer
RSE: I poslednji, četvrti scenario, koji analizirate, jeste „Veliki prasak“ na Balkanu.

Biber: Taj scenario polazi od toga da EU i zemlje članice ulože više energije u ovaj proces, polazeći od iskustva velikog proširenja 2004. godine kada je primljeno 10 zemalja. Naravno, teško je zamislito ovu opciju, jer je entuzijazam za prihvatanje novih članica znatno splasnuo. Međutim, pomenuto iskustvo je veoma korisno. Naime, to nije značilo da ovih 10 zemalja nisu morale da ispune sve obaveze, ali se pokazalo da EU ima jasan cilj da zajedničkim radom integriše nove članice. Dakle, postojala je određena dinamika i za nju je veoma važno da pregovori sa svim potencijalnim kandidatima počnu u istom trenutku.

Tokom velikog proširenja 2004. zemlje aspiranti su se poredile da ne bi kojim slučajem zaostale u odnosu na druge u reformama. Na taj način stvorena je pozitivna atmosfera i građani, razne organizacije i interesne grupe pritiskale su svoje vlade da što brže sprovode reforme i efikasno pregovaraju sa EU. Takva dinamika ne postoji na Zapadnom Balkanu.
RSE: Šta je najpoželjniji a šta najostvariviji od ovih četiri scenarija?

Biber: Najpoželjniji bi bio „Veliki prasak“ jer se jedino na taj način proces proširenja može završiti u nekoj bližoj budućnosti, jer i u tom, najboljem slučaju, čitav ovaj poduhvat će trajati najmanje 7-8 godina.

S druge strane, mislim da je, nažalost, najrealnije nastavljanje prvog scenarija „business as usual“, odnosno dosadašnje prakse sa dugoročnim posledicama koje će možda dovesti i do ostvarenja drugog, „turskog“ modela, pa čak i trećeg „odustajanja od evropskih integracija“.

To se ne bi desilo u svim balkanskim zemaljama, već u onim koje nemaju na vidiku evropsku budućnost. Neke zemlje će se pridružiti EU, mislim na Srbiju i Crnu Goru, a druge će biti van još 20-tak godina, zbog čega preti opasnost od ekonomske nestabilnosti i još autoritarnije vladavine. To nije u interesu EU, ali je, nažalost, u sadašnjim okolnonstima možda najrealniji scenario.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG