Dostupni linkovi

logo-print

Biber: Najgore za zemlje regije bilo bi da ih sutra prime u EU


Florian Bieber

Florian Bieber

Evropska finansijska kriza potrajaće još koju godinu, ali će onda konačno početi razvoj, a time i slabljenje otpora građana EU širenju na Zapadni Balkan. To vreme u regionu, međutim, mora biti iskorišćeno za reforme, inače će biti izgubljeno, a putovanje do EU trajati duvostruko duže, ocenjuje Florian Biber, direktor Centra za evropske studije Univerziteta u Gracu, koji je nedavno organizovao medjunarodnu konferenciju „Zapadni Balkan: Napuštajući čekaonicu za EU“. Razgovor, ipak, počinje poslednjim haškim presudama koje još odzvanjaju regionom.

RSE: Kako mislite da će presude Haradinaju i hrvatskim generalima Gotovini i Markaču uticati na odnose u regionu? Kako će se reflektovati na odnose između Hrvatske i Srbije, kretkoročno i dugoročno, kao i na dijalog Beograd – Priština?

Biber: Mislim da je presuda Haradinaju manje neočekivana, i pre presude Gotovini mislili smo da će biti takva - u tom smislu to nije iznenađenje, a nije se prvi put ni dogodila. Zbog toga mislim da će presuda Haradinaju manje uticati na kosovsko-srpske odnose nego što će odluka Suda u slučaju Gotovina uticati na hrvatsko-srpske odnose. Razume se, to zavisi i od toga kako se to bude tumačilo u Srbiji. Naravno, razumljivo je da je reakcija oko Gotovine bila izrazito negativna. Gledano na srednji rok, rekao bih da će presuda dovesti do pogoršanja odnosa između Beograda i Zagreba, ali mislim da će se dijalog Srbije i Kosova nastaviti. Ne sme se zaboraviti da odluka nije bila odluka kosovskog suda već suda u Hagu, kao i da Haradinaj ne pripada sadašnjoj vlasti u Prištini. Uostalom, setimo se da je srpska vlada i o Tačiju govorila da je možda bio odgovoran za neke zločine za vreme rata, pa je opet započela razgovor sa njim. Zato mislim da ta presuda neće uticati na kosovsko-srpski dijalog, ali i da ćemo imati problem zahlađenja odnosa između Srbije i Hrvatske.

RSE: Mislite da će odnosi između Srbije i Hrvatske da zahladne na duži rok?

Biber: Da. Koliko god bile problematične odluke Suda u slučaju Gotovine, problematične su i izjave Tomislava Nikolića iz Srbije. I jedna i druga strana pogoršava odnose i ne vidim neku jasnu mogućnost otvaranja razgovora koji će pomoći da se prevaziđe sadašnji period koji je prilično karakterisan hladnim odnosima. Moramo da se vratimo manje simboličkom, a više pragmatičnom nivou razgovora između dve zemlje. Nema potrebe da se govori o prošlosti i simboličkim događajima već više o praktičnim stvarima. Srbija i Hrvatska nemaju otvorena velika pitanja; iako su odnosi na visokom nivou zahladili, na svakodnevnoj razini oni su u redu; najvažniji prioritet je, dakle, da se odvoje visoki politički odnosi od svakodnevice. Građani Srbije putuju u Hrvatsku i obrnuto i to je, čini mi se, mnogo važnije.Mora se sprečiti da visoka politika i pogoršanje odnosa kvare međuljudske odnose koji su u prošlim godinama znatno poboljšani.

RSE: Na konferenciji pod nazivom „Izaći iz čekaonice za Evropsku uniju“ čulo se dosta zanimljivih stvari. Pored ostalog i to da se perspekiva nekih zemalja Zapadnog Balkana da udju u EU pomerila iza 2020. godine. S obzirom na ekonomsku krizu koja rađa dosta nesigurnosti i nezadovoljstva, pa u tom smislu utiče i na nivo bezbednosti u regionu, da li je bilo pametno unapred saopštiti da će se posle Hrvatske vrata Evropske unije zatvoriti na čitavu jednu deceniju, što je uradila nemačka kancelarka Angela Merkel?

Biber: To je pametno reći za domaću publiku u Nemačkoj zato što je proširenje tamo nepopularno. Ako gledate statistiku, mali je broj evropskih zemlja u kojima sada građani podržavaju proširenje Evropske unije. Glavni problem tu je Turska. Kad se u Nemačkoj ili Austriji pita o proširenju, građani misle na Tursku i većina je protiv toga. Zbog toga je populistički potez ako se kaže da neće biti proširenja za deset godina. To, naravno, ide na štetu procesa u regionu. Meni se, međutim, čini da taj proces jeste trajan, što, ako hoćete, znamo i iz iskustva Hrvatske. Hrvatska je počela proces potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji 2001. godine i za nju je taj proces trajao čitavih dvanaest godina. Znamo da članstva neće biti nekoliko godina ni za jednu zemlju regiona, čak ni za Crnu Goru koja je otišla najdalje u procesu, ali nije pametno govoriti o godinama. Naravno, to sve zavisi od toga šta će značiti tih predstojećih deset godina - da li će to biti deset godina u kojima napreduje reformski proces i u kojima se nije gubilo vreme pa će se, onda i stići do konačnog cilja ili da će to biti deset godina koje će taj cilj odložiti za još deset godina jer se nije napredovalo. Ekonomska kriza traje već pune četri godine i još će trajati, ali sigurno neće harati još deset godina. Ekonomski razvoj će se vratiti u Evropu, atmosfera će se promeniti i biće lakše da građani prihvate proširenje, pa će time biti lakše i za političare u Njemačkoj i Francuskoj da govore o proširenju. Najvažnije je, dakle, da se zamah u regionu ne izgubi, da tog dana kada članice Evropske unije budu spremne da krenu dalje, svi institucionalni okviri budu spremni da se taj proces nastavi što brže.

RSE: Da li Brisel ima razloga za strah da će lokalne političke elite na Balkanu zloupotrebiti činjenicu da će doći do dužeg zastoja u proširenju Evropske unije? Mi smo u Srbiji već čuli izjavu predsednika Tomislava Nikolića, i ne samo njega, da Srbija ne treba previše da žuri u EU.

Biber: Sigurno, ja mislim da takva opasnost postoji, naime, opasnost da političke elite u regionu samo kalkulišu šta je u njihovom interesu. Političari znaju da je EU još predaleko i, uprkos tome što znaju da građani žele u Evropsku uniju, oni znaju i da će reforme koje su neophodne za članstvo smanjivati prostor za njihov politički uticaj na društvo.To su duboko politizovana društva u kojima političke stranke imaju ogromnu moć. One moraju da govore o EU jer to građani žele, ali, s druge strane, zbog svog ličnog interesa one nemaju istu motivaciju da na putu ka tom cilju zaista nešto ozbiljno i rade; stranke su, znate, naučile da govore o EU, ali i da proces stizanja do nje odlažu što dalje. To vam je ono famozno što bi se na engleskom moglo izraziti formulom „they talk the talk, but they do not walk the walk“.A kad još za to imaju i spoljašnji izgovor, to odugovlačenje će biti tim lakše sprovoditi. Poruka EU državama regiona zato mora da bude da će članstvo za deset godina biti realno samo ako se ozbiljno radi; ako se, pak, ništa ozbiljno ne uradi, EU ni u kom slučaju neće reći da će Zapadni Balkan primiti i bez reformi. Mislim da je najvažnija poruka svim zemljama-aspirantima to da se danom ulaska u EU ništa za njih neće promeniti. Uglavnom su sve zemlje bile razočarane kada su postale članice EU - vatromet, slavlje, euforija, a sledećeg dana sve izgleda kao pre.

RSE: A očekivale su da će poteći med i mleko odjednom?

Biber: Tako je, ali su zaboravile šta je suština procesa reforme. Otuda bih to ovako rekao: najgore za zemlje zapadnog Balkana bilo bi da ih sutra primite u EU jer one posle toga ne bi imale nikakvu motivaciju da menjaju institucije, da nastave reforme, da usvoje reformske zakone. Mi smo videli u zemljama koje su postale članice 2004. i 2007, a to su pritom zemlje koje su sprovele dosta reformi, da je taj proces posle učlanjenja u EU nazadovao, zato što više nije bilo pritiska na njih da reforme nastave. Zamislite kako bi onda to izgledalo sa zemljama koje ne sprovode reforme, kad više ne bude bilo nikakvih uslova i pritisaka. To bi za gradjane tih država bio najgori rezultat. Možda ne za političku elitu, ali za građane bi to svakako bilo mnogo gore nego da čekaju još deset godina.

RSE: Kad bi sutra primili sve zemlje zapadnog Balkana u EU, kažete, to bi bio najgori rezultat za građane?

Biber: Ja bih rekao da je bolje deset godina odložiti tu priču, ali uz proces reformi koje će suštinski promeniti te države nego im sutra ponuditi članstvo u EU. To, doduše, ne zvuči lepo, ali rezultati tako govore. Zamislite da je Hrvatska primljena odmah posle smrti Franje Tuđmana. HDZ bi se u takvoj situaciji hvalio da su pod njihovom vladom ušli u EU. Pošto tada ipak nije primljena, usledile su reforme i neka vrsta suočavanja sa prošlošću, koje je, iako nije idealno, bolje nego 2000-e godine. E, to je rezultat politike Evropske unije.

RSE: Čula se još jedna dijagnoza, koja je na neki način sažeta u sintagmu „nacionalizacija proširenja“. Da li biste objasnili šta to znači?

Biber: U kontekstu ekonomske krize u EU evidentna je i tendencija pada solidarnosti unutar EU, što onda utiče na proces njenog proširenja. To se ispoljava tako da mnoge zemlje, pogotovo zemlje-susedi na zapadnom Balkanu, koriste proces proširenja kako bi insistirale na svojim interesima. Tako, recimo, vidimo Grčku kako usporava Makedoniju, a imali smo i konflikt između Slovenije i Hrvatske, pa čak i Rumunije i Srbije kada je na dnevnom redu bilo pitanje kandidatskog statusa za Srbiju. Vidimo, dakle, nekakav proces zloupotrebe moći jedne članice EU prema zemlji nečlanici, pri čemu nema ravnoteže između te dve zemlje zato što jedna, budući već u EU, ima mnogo više mogućnosti nego druga.

Naravno, kad Hrvatska postane članica EU onda Slovenija prema njoj više nema tu mogućnost koju ima sada, zbog čega i pokušava da koristi tu situaciju do poslednjeg trenutka. To nije legitimno vođenje politike i ja mislim da to ide na štetu zemlje koja svoju poziciju zloupotrebljava. Ta država može da koristi svoje članstvo protiv zemlje koja još nije članica, ali mislim da gubi dosta legitimiteta unutar EU. U principu, to se ne sme raditi. Grčka je to stalno radila i mislim da je gubila dosta legitimiteta unutar EU. Ona to koristi i dalje, ali to je samo kratkoročno uspešno, dok dugoročno to može voditi percepciji da je ta zemlja jako egoistična da ne vidi zajednički interes. Otuda, zemlje ne smemo ocenjivati na osnovu njihovih bilateralnih sporova nego na bazi celokupnog procesa njihovih reformi.

Vidimo to i u izveštaju Evropske komisije o Makedoniji, naime, da njen bilateralni spor sa Grčkom ne bi trebalo da bude deo procesa proširenja i priključenja i da je Makedonija već trebalo da počne pristupne pregovore sa EU. To je, dakle, loš primer koji nam govori da treba da budemo zabrinuti u pogledu toga šta će biti sa svim drugim bilateralnim sporovima unutar zapadnog Balkana. Hrvatska, recimo, ima i sa Bosnom nerešeno granično pitanje, pa Srbija sa Kosovom, pa Hrvatska sa Srbijom. Postoji mnogo bilateralnih sporova i ako se jedna zemlja usudi da za njihovo rešavanje koristi svoj položaj unutar EU, to će biti jako štetno i za tu zemlju i za proces proširenja. To bi lako mogao biti još jedan argument što su neke zemlje protiv proširenja. Otuda poruka EU mora da bude još jasnija, da kaže da se moraju odvojiti bilateralni sporovi od procesa proširenja.

RSE: Da li ste, nakon svega što ste izneli kao probleme, optimista kada je u pitanju proširenje Europske unije ili ste, pak, pesimista?

Biber: Dugo sam bio prilično pesimističan jer mi se činilo da Evropska unija koristi iste mehanizme proširivanja koje je koristila u centralnoj Evropi i da ti mehanizmi nisu adekvatni za zemlje zapadnog Balkana. Ali, meni se sada čini da EU uči lekcije iz iskustva regiona i da vodi razne vrste dijaloga; dijaloga sa zemljama-aspirantima koji ne zamenjuju proces pregovora, ali koji se mogu otvoriti i pre zvaničnih pregovora i koji pripremaju i teren i administraciju za početak ozbiljnih pregovora. Rekao bih da je to pametan korak od strane EU, kao i praksa da se o reformama govori vrlo ciljano i konkretno. Problem je do sada bilo to što se tehničke diskusije o reformama nisu vodile sve dok se ne dobije datum za pregovore. U principu, ovaj novi pristup bi trebalo da počne odmah sa svim zemljama u regionu zato što konkretizuje potrebe. Taj metod, dakle, nije deo nekakve apstraktne diskusije o nuždi reformisanja, već sasvim konkretno kaže da taj i taj zakon mora da se promeni ili da je taj i taj zakon u redu. U atmosferi kada se na tehničkom nivou diskusija uperi na vrlo konkretne probleme, jako je teško da neki političar kaže da je sve uradio. Optimista sam, dakle, jer EU je shvatila da nije dovoljan taj stari model iz centralne Evrope nego da mora da razmišlja inovativnije Takođe, očigledno je EU ozbiljnije nego pre godinu dana shvatila dijalog između Srbije i Kosova. I to su neki signali koji mi pokazuju njenu ozbiljnost.

Ostala su nam, ipak, dva problema. Prvi su članice EU koje sada nisu raspoložene za proširenje, ali i tom pogledu imam dobru dozu optimizma – znate, ekonomska kriza će proći jednog dana i onda će biti drugačija atmosfera. Drugi problem je što EU još nije našla način kako da reši problem između Srbije i Kosova i kako da reši problem Makedonije. Kad je o Makedoniji reč, za pregovore treba da se stigne do kompromisa, ali ne vidim da je Grčka sada u stanju da napravi ikakav ustupak, pogotovo ne sa premijerom koji je u velikoj meri odgovoran za taj spor pre dvadeset godina. U ekonomskoj krizi nacionalisti dobijaju izbore, tako da Grčka nije spremna da pravi kompromise. Uz sve ovo, tu je i BiH na čiju političku krizu EU nema odgovor. To su ti problemi koji otežavaju izlazak iz krize. Nije, dakle, sve dobro ali, ipak, postoje neki signali koji će možda pokazati put za izlazak iz te krize.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG