Bezbednosno-informativna agencija Srbije postupiće po presudi Evropskog suda za ljudska prava, po kojoj je obavezna da objavi broj prisluškivanih građana, nakon što joj ta odluka bude dostavljena, saznaje RSE u BIA. Odlukom Suda u Strazburu okončan je slučaj koji je trajao više od osam godina.
Evropski sud za ljudska prava naložio je Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da Inicijativi za ljudska prava dostavi podatke o broju prisluškivanih osoba u Srbiji tokom 2005, i time konačno rešio zahtev koji je ta nevladina organizacija domaćim nadležnim organima podnela još u oktobru te godine.
Aleksandar Resanović, zamenik poverenika Srbije za informacije od javnog značaja, rekao je za RSE da je ta odluka nesporna i da veruje da će se posle presude suda u Strazburu promeniti praksa BIA.
“Očekujem da bi ovo trebalo da bude putokaz za BIA koji dokumenti treba da budu dostupni javnosti, a koji ne, i da se u skladu sa tim ponaša. Zaista bi bilo izigravanje tog suda i medjunarodne pravde ukoliko bi na svaki slučaj moralo da se reaguje na isti način, odnosno ako bi neko ko ubuduće bude potraživao takav dokument opet bio odbijen i morao da se obraća sudovima. To bi, van svake sumnje, bilo necelishodno i nerazumno.”
Nevladina organizacija iz Beograda tražila je podatak o broju prisluškivanih u 2005. godini da bi ga objavila u opštem godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava i radu državnih institucija u Srbiji, ali je zbog odbijanja BIA da ga objavi on do danas ostao nepoznat.
Jasmina Lazović, iz Inicijative mladih, kaže za RSE da se nada da će odluka suda iz Strazbura značiti veću obavezu svih državnih institucija na transparentnost u radu i poštovanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama.
“BIA, kao državna institucija, podleže zakonu i njihov rad treba da bude dostupan javnosti. U najmanju ruku, BIA ne bi izgubila ništa da je dostavila ovu informaciju jer mi nismo tražili da znamo ko su ljudi koji se prisluškuju. Ali sam njihov broj može da bude značajan za neku širu raspravu u javnosti o tome kakva je bezbednosna situacija u zemlji i koliko ljudi prati BIA, što je vrlo važna stvar.”
Manifestacija osionosti
Bezbednosno-informativna agencija odbila je 2005. zahtev Inicijative mladih sa obrazloženjem da podaci o broju prisluškivanih predstavljaju državnu tajnu.
Postupajući po žalbi nevladine organizacije, u decembru te godine poverenik za pristup informacijama od javnog značaja doneo je rešenje kojim se nalaže BIA da to učini, ali umesto da dostavi traženu informaciju tajna služba je pokrenula upravni spor sa zahtevom da se ta odluka poništi.
Vrhovni sud ovu tužbu odbacio je u maju 2006. a Inicijativa mladih se, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva u Srbiji, u novembru te godine obratila Evropskom sudu za ljudska prava.
Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije, rekao je za RSE da ga ne iznenađuje postupanje i zatvorenost BIA, iako nije bilo objektivnih bezbednosnih razloga da tajna služba krije podatke o broju prisluškivanih.
“Tu se ne radi samo o inerciji iz prošlosti. Pre svega, svi koji su dolazili na vlast posle 2000. godine zadržavali su negativne tendencije kada je u pitanju tajna služba. Tako da se sa pravom postavlja pitanje da li BIA obavlja poslove samo iz delokruga svog rada. Oni su i u ovom slučaju manifestovali osionost i signalizirali javnosti da za njih ne važe pravna i ustavna načela. BIA je mezimče vlasti i njeno ponašanje je odraz ponašanja vlasti.”
Jedan od retkih konkretnijih podataka u poslednje vreme koji se tiču prisluškivanja tajne službe bio je da je u januaru prepolovljen broj “presretanja komunikacija i ostvarivanja uvida u njihov sadržaj” u odnosu na isti period u prošloj godini. Kako je saopštila BIA, ostvaren je uvid u sadržaj na 1.325 telefonskih linija i internet adresa.
Aleksandar Resanović zaključuje da nema razloga da takvi podaci budu nedostupni javnosti.
“Naravno da Bezbednosno-informativna agencija, kao i svaka druga služba bezbednosti, ima opseg tajnosti u kom radi. I to svakako nije sporno. Ali naravno da postoje njihove informacije za koje je potrebno da budu dostupne. Prema tome, treba primenjivati Zakon o tajnosti podataka i informacija koja nije označena tajnom treba da bude dostupna javnosti.”
Pravo na prisluškivanje građana u Srbiji imaju Bezbednosno-informativna agencija (BIA), Vojno-bezbednosna agencija (VBA), Vojno-obaveštajna agencija (VOA) i Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a (SBPOK).
Evropski sud za ljudska prava naložio je Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da Inicijativi za ljudska prava dostavi podatke o broju prisluškivanih osoba u Srbiji tokom 2005, i time konačno rešio zahtev koji je ta nevladina organizacija domaćim nadležnim organima podnela još u oktobru te godine.
Aleksandar Resanović, zamenik poverenika Srbije za informacije od javnog značaja, rekao je za RSE da je ta odluka nesporna i da veruje da će se posle presude suda u Strazburu promeniti praksa BIA.
“Očekujem da bi ovo trebalo da bude putokaz za BIA koji dokumenti treba da budu dostupni javnosti, a koji ne, i da se u skladu sa tim ponaša. Zaista bi bilo izigravanje tog suda i medjunarodne pravde ukoliko bi na svaki slučaj moralo da se reaguje na isti način, odnosno ako bi neko ko ubuduće bude potraživao takav dokument opet bio odbijen i morao da se obraća sudovima. To bi, van svake sumnje, bilo necelishodno i nerazumno.”
Nevladina organizacija iz Beograda tražila je podatak o broju prisluškivanih u 2005. godini da bi ga objavila u opštem godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava i radu državnih institucija u Srbiji, ali je zbog odbijanja BIA da ga objavi on do danas ostao nepoznat.
Jasmina Lazović, iz Inicijative mladih, kaže za RSE da se nada da će odluka suda iz Strazbura značiti veću obavezu svih državnih institucija na transparentnost u radu i poštovanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama.
“BIA, kao državna institucija, podleže zakonu i njihov rad treba da bude dostupan javnosti. U najmanju ruku, BIA ne bi izgubila ništa da je dostavila ovu informaciju jer mi nismo tražili da znamo ko su ljudi koji se prisluškuju. Ali sam njihov broj može da bude značajan za neku širu raspravu u javnosti o tome kakva je bezbednosna situacija u zemlji i koliko ljudi prati BIA, što je vrlo važna stvar.”
Manifestacija osionosti
Bezbednosno-informativna agencija odbila je 2005. zahtev Inicijative mladih sa obrazloženjem da podaci o broju prisluškivanih predstavljaju državnu tajnu.
Postupajući po žalbi nevladine organizacije, u decembru te godine poverenik za pristup informacijama od javnog značaja doneo je rešenje kojim se nalaže BIA da to učini, ali umesto da dostavi traženu informaciju tajna služba je pokrenula upravni spor sa zahtevom da se ta odluka poništi.
Vrhovni sud ovu tužbu odbacio je u maju 2006. a Inicijativa mladih se, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva u Srbiji, u novembru te godine obratila Evropskom sudu za ljudska prava.
Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije, rekao je za RSE da ga ne iznenađuje postupanje i zatvorenost BIA, iako nije bilo objektivnih bezbednosnih razloga da tajna služba krije podatke o broju prisluškivanih.
“Tu se ne radi samo o inerciji iz prošlosti. Pre svega, svi koji su dolazili na vlast posle 2000. godine zadržavali su negativne tendencije kada je u pitanju tajna služba. Tako da se sa pravom postavlja pitanje da li BIA obavlja poslove samo iz delokruga svog rada. Oni su i u ovom slučaju manifestovali osionost i signalizirali javnosti da za njih ne važe pravna i ustavna načela. BIA je mezimče vlasti i njeno ponašanje je odraz ponašanja vlasti.”
Jedan od retkih konkretnijih podataka u poslednje vreme koji se tiču prisluškivanja tajne službe bio je da je u januaru prepolovljen broj “presretanja komunikacija i ostvarivanja uvida u njihov sadržaj” u odnosu na isti period u prošloj godini. Kako je saopštila BIA, ostvaren je uvid u sadržaj na 1.325 telefonskih linija i internet adresa.
Aleksandar Resanović zaključuje da nema razloga da takvi podaci budu nedostupni javnosti.
“Naravno da Bezbednosno-informativna agencija, kao i svaka druga služba bezbednosti, ima opseg tajnosti u kom radi. I to svakako nije sporno. Ali naravno da postoje njihove informacije za koje je potrebno da budu dostupne. Prema tome, treba primenjivati Zakon o tajnosti podataka i informacija koja nije označena tajnom treba da bude dostupna javnosti.”
Pravo na prisluškivanje građana u Srbiji imaju Bezbednosno-informativna agencija (BIA), Vojno-bezbednosna agencija (VBA), Vojno-obaveštajna agencija (VOA) i Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a (SBPOK).
