Međunarodni dan pismenosti, koji se obeležava 8. septembra, Srbija dočekuje sa statistikom koja je daleko od pozitivne: 17 posto stanovništva je nepismeno, dok trećina srednjoškolaca ne ume da primeni znanja stečena na teorijskoj nastavi. Uprkos tome što odavno živimo u informatičkom društvu koje zahteva nove edukativne pristupe, obrazovni sistem u Srbiji je i dalje „zaglavljen“ u vremenima prošlim, što se neminovno odražava na postotak funkcionalno pismenih građana, smatraju pojedini stručnjaci.
Popunjavanje formulara, razumevanje izveštaja o stanju na računu u banci, primena informacija dobijenih iz tekstova – ove svakodnevne radnje predstavljaju problem za jedan broj građana Srbije koji se statistički vode kao funkcionalno nepismeni. Pretpostavlja se da je oko pedeset posto stanovništva u ovoj kategoriji.
Prema podacima koje je prošlog meseca izneo pomoćnik ministra prosvete Ljubiša Antonijević, 17 odsto stanovništva je nepismeno, a 23 odsto ima završenu samo osnovnu školu.
Da li odgovornost treba tražiti u obrazovnim institucijama, resornom ministarstvu, u porodici, medijima…? Profesor Ranko Bugarski, lingvista, smatra da odgovornost snose različiti slojevi društva. On dodaje da nije jasno utvrđeno ni šta bi trebalo da bude cilj obrazovanja.
“Da li je dovoljna neka manje-više elementarna pismenost, da li je treba tražiti u takozvanom dobrom jeziku dobrih pisaca – što se, čini mi se, uglavnom dešava u našem obrazovnom sistemu – ili je danas možda važnije osposobiti mladog čoveka za kreativno, uspešno, izdiferencirano vladanje jezičim veštinama raznim vrstama tekstova, uključujući tu, naravno, i književnost, ali samo kao jednu komponentu?”, smatra Bugarski.
Ne treba zaboraviti na uticaj medija – štampanih i elektronskih – koji neretko nehotice promovišu nepismene napise i štur stil, na šta ukazuje i profesor Bugarski:
“U onoj meri u kojoj se u medijima plasiraju i afirmišu politički programi, u toj je meri onda i jezik kojim se oni služe prilično obeležen time, odnosno onda se prenosi jezik politike koji je štur, jednoobrazan i ne može se uzeti kao primer dobrog jezika, to jest jezika koji bi dopinosio nekakvom podizanju jezičkog ukusa.”
Rezultati PISA testova, na kojima učestvuju srednjoškolci, jednako su onespokojavajući kao i statistika koje je iznelo Ministarstvo prosvete. Test iz 2012. pokazao je da jedna trećina učenika iz Srbije ne ume da primeni znanje stečeno na nastavi. Čak 40 odsto đaka funkcionalno je nepismeno u matematici, 35 odsto u domenu nauke i 33 posto u čitalačkoj pismenosti.
Uprošćeno, to znači da trećina srednjoškolaca ne ume da, uz postavljene parametre, da tačan odgovor na pitanje tipa: koliko je kreča potrebno da okreče neku prostoriju, ali izuzetno dobro barata raznim matematičkim formulama i definicijama.
Nevena Buđevac, docent na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, ističe da su, osim zastarelih školskih programa i udžbenika, važan faktor u obrazovanju i nastavnici.
„Iako mi imamo jedan broj zaista sjajnih nastavnika, istraživanja koja sam radila s kolegama pokazuju da postoje i nastavnici koji se samo deklarativno zalažu za to da je važno razvijati kritičko mišljenje kod dece, ali iz različitih razloga oni nisu u prlici da to rade, preopterećeni su programom i tako dalje. Imamo i jedan deo nastavnika koji su, iako nisu u većini, važni kada govorimo o ovoj temi: to su nastavnci koji smatraju da ne treba podsticati razvoj kritičkog mišljenja kod učenika, jer se, kako oni kažu, time narušava autoritet znanja, a time i autoritet nastavnika“, objašnjava Nevena Buđevac.
Naša sagovornica, međutim, napominje da se ne može sva krivica svaliti na nastavnike koji su, uglavnom, i sami produkt anahronog i krutog obrazovnog sistema koji je odavno odvojen od zahteva koje nameće savremeni život.
Ona dodaje da je potrebno usvojiti evropske primere u obrazovanju i prilagoditi ih ovdašnjem kulturno-istorijskom modelu.
“Problem je u tome što smo više puta pokretali neke promene, a onda ih zaustavljali i kretali u nekom drugom pravcu. Što nije dobro. Većina ljudi će vam reći da je u principu važno da vidimo šta su primeri dobre prakse iz drugih zemalja i da to ne treba doslovno da prepisujemo, već da to nekako treba da prilagodimo. Međutim, čini mi se da se u praksi to ne događa baš tako, odnosno da nismo dovoljno vešti u tome da to zaista uradimo”, kaže Nevena Buđevac.
