Dostupni linkovi

logo-print

Bekstvo iz Rusije: Emigrant s belom karticom


Vladimir Špitaljov na akciji podške Ukrajini u Pragu

Vladimir Špitaljov na akciji podške Ukrajini u Pragu

Autor: Ostap Karmodi (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Vladimir Špitaljov proslavio se jula 2015. kada je generalnom tužiocu Ruske Federacije uputio pismeni zahtev da proveri zakonitost rasterivanja Ustavotvorne skupštine 1918. godine. Vladimir je tako reagovao na poslanička pitanja o zakonitosti predaje Krima Ukrajinskoj SSR i o odvajanju od SSSR-a pribaltičkih republika. Sledio je lični protest na Crvenom trgu sa zahtevom da se ponovo sazove Ustavotvorna skupština i hapšenje, zatim paljenje sovjetske zastave pred češkom ambasadom u znak protesta zbog prikazivanja na ruskoj TV dokumentarnog filma koji je opravdavao okupaciju Čehoslovačke 1968. Posle te akcije Špitaljov je pozvan u Glavnu upravu za borbu protiv ekstremizma i uskoro je bio primoran da pobegne u Češku. Pre mesec dana, posle polugodišnjeg čekanja, Vladimir je dobio politički azil.

U intervjuu za Radio Svoboda opozicionar je govorio o kontaktima s patriotama i Službom bezbednosti, reagovanju porodice na naglu emigraciju, životu o češkom logoru za izbeglice.

RSE: Kako ste odlučili da počnete da se bavite politikom?

Špitaljov: Kad mi je bilo 15, 16, 17 godina, bio sam ruski pravoslavni monarho-fašista. Kasnije su se moji stavovi polako transformisali. Došla je porodica, ćerka, sve manje sam razmišljao o politici. Međutim, u maju prošle godine sukobio sam se sa šefom na poslu zbog naredbe da na uniformi nosimo georgijevsku traku. Nešto kasnije me je jedan od najboljih kolega napao zbog toga što sam, po njegovom mišljenju, nepravilno ocenjivao ulogu Staljina u istoriji naše zemlje. Posle tog sukoba veoma su se iskomplikovali moji odnosi s većinom u kolektivu i rešio sam da moram nešto preduzeti. Naravno, znao sam da ne mogu ništa da promenim, ali morao da nešto učinim kako bih umirio savest.

RSE: To se dogodilo kad ste bili zaposleni u „Aeroflotu“. Šta ste radili?

Špitaljov: Primao sam prtljag, puštao putnike u ulaz za ukrcavanje.

RSE: Jesu li georgijevske trake morali da nose samo oni koji su radili s putnicima ili svi zaposleni?

Špitaljov: Naredba je važila za sve zaposlene. To je veoma patriotska kompanija, naredbu je izdao generalni direktor. Naše odeljenje dobilo je naredbu da je traka sastavni deo uniforme od 2. do 11. maja. Kad sam odbio da je stavim, šef mi je dao ultimatum: ukoliko ne nosiš traku, smatraće se da nemaš uniformu i da si od 2. do 11. maja izostao s posla. Osećao sam se odvratno. Odnosi s rukovodstvom su se drastično pogoršali, a kod kuće je bila nezaposlena žena i dvogodišnja ćerkica.

RSE: Da li je bilo još onih koji su odbijali da nose tu traku?

Špitaljov: Bilo je još takvih, ali ih niko nije prijavio. Ja sam i ranijih godina sabotirao tu naredbu, ali tada niko nije reagovao. Prošle godine se rasplamsala patriotska histerija, povećana je budnost i tako sam „uhvaćen“. Svi su znali kakav je moj odnos prema najmilijem garantu ustava, prema ratu u Ukrajini, prema svim političkim budalaštinama.

RSE: Znači, iznosili ste političke stavove u razgovoru s kolegama? Da li je dolazilo do oštrijih sukoba?

Špitaljov: U Rusiji danas takvi sukobi ne mogu da ne budu oštri. Moji odnosi s većinom bili su tolerantni, ali oni zadrtiji smatrali su da sam fašista, banderovac ili hahol – što je uvredljiv naziv za Ukrajince. Dvaput sam bio u Ukrajini i odmah sam hahol.

RSE: Kakvo je po vašem mišljenju raspoloženje većine kolega? Da li je to iskreni patriotizam, cinizam ili prilagođavanje partijskoj liniji?

Špitaljov: Ima tu svega. Zašto onaj koji se prilagođava ne bi mogao da bude patriota? Izbije li sutra revolucija, on će biti istinski demokrata, izbije li ponovo – postaće uvereni nacista, da bi sledeći put postao boljševik.

RSE: Kada se izašli na Crveni trg s plakatom o Ustavotvornoj skupštini?

Špitaljov: Početkom juna prošle godine. Nisam izašao tek tako, uradio sam to radi toga da mediji ne bi prećutali moje pismo Vrhovnom tužilaštvu. Naši narodni izabranici su se baš proslavili. Sergej Mironov zatražio je od Vrhovnog tužilaštva da proveri zakonitost ulaska Krima u sastav Ukrajine, jedan drugi debil zatražio je da se preispita legitimnost izlaska baltičkih republika iz SSSR-a. Kad su već krenuli da kopaju po prošlosti, pomislio sam da treba krenuti od najočiglednijeg, od prelomne tačke. A to nije 7. novembar, nije oktobarski prevrat, već rasterivanje Ustavotvorne skupštine. Boljševike do tog događaja niko nije smatrao stabilnom vladom: juče su bili jedni, danas drugi, sutra će treći. Taj događaj do danas nije dobio odgovarajuću ocenu. S jedne strane sam želeo da pokrenem buru na društvenim mrežama, a s druge strane me je zanimalo šta će oni reći. Pomenutom Mironovu je odgovoreno da je Krim nezakonito pripojen Ukrajini, iako Ruska Federacija u to vreme nije imala Vrhovno tužilaštvo. Što se tiče Ustavotvorne skupštine, odgovor je glasio: Izvinite, to nije u našoj nadležnosti. Otkud dvostruki standardi? Pre nego što sam dobio odgovor, bilo je samo malo šuškanja na fejsbuku i u štampi. Poželeo sam da se taj šapat čuje glasnije i pomislio da to neće biti teška žrtva: dobiću 15 dana, đavo da ih nosi. Nisam dobio čak ni 15 dana. Odveli su me u policiju, dali mi zapisnik, pogledao sam, činilo mi se da je sve u redu. Potpisao sam. Rekli su da dođem u sud kroz tri nedelje. Pomislio sam da je bilo bolje da sam se posvađao s njima, odmah bi mi dali 15 dana i ne bih morao da čekam suđenje. Kad sam došao, rekli su da dođem kroz pet nedelja. Dakle, morao sam da čekam suđenje dva meseca.

RSE: I kako je bilo na suđenju?

Špitaljov: Suđenje je zakazano za 7. septembar, a ja sam 30. avgusta već bio u Pragu.

RSE: A zbog čega ste došli u Češku?

Špitaljov: Svakako vam je poznat slučaj ukrajinskog reditelja Olega Sencova, koji je osuđen na 20 godina. Naravno da sam bio besan i za jedan internet časopis napisao sam da Sencova treba odmah osloboditi, kao i Krim, a da ruske državne funkcionere treba poslati u Hag. U suštini, napisao sam nešto što svakog dana pišu hiljade opozicionih aktivista i opoziciono raspoloženih ljudi. U načelu, nisam očekivao baš ništa od te beleške. Međutim, kad sam se idućeg dana vraćao iz prodavnice, na klupi pred ulazom dočekao me je čikica od nekih 35 godina i oslovio me po imenu. Pokazao mi je iskaznicu Centra za borbu protiv ekstremizma i zapretio da zbog tog teksta mogu da dobijem 7 ili 10 godina za podrivanje teritorijalne celovitosti države. Još je rekao da bi socijalna služba mogla da ustanovi kako moja ćerka živi u lošim uslovima i da bi država mogla da preuzme brigu o njoj. Uplašio sam se, jer volim svoju porodicu. On je predložio alternativu: da prihvatim saradnju. Tada sam formalno još bio član Libertarijanske partije. Rekao sam mu da prihvatam ponudu. Gledao sam ga preplašenim pogledom, zaista sam se preplašio. Došao sam kući, nekoliko sati zurio u zid, a onda rekao ženi: Pakujemo kofere.

RSE: Da li je čovek koji je dolazio tražio da potpišete nekakva dokumenta?

Špitaljov: Nije. Možda je to bio samo razgovor upopzorenja. Nisam nikakav stručnjak za vrbovanje. Međutim, zaista me je prestrašio i zato sam odlučio da je najbolje otići.

RSE: Da li je ostavio telefon ili makar rekao da će se ponovo javiti?

Špitaljov: Rekao je da će ponovo doći. Koliko znam, posetio me je na dan odlaska, kad smo već bili u Pragu. Živeli smo u stanu koji nam je iznajmio jedan prijatelj. Upravo je bio otišao da vidi šta smo ostavili u stanu kad je došao taj Miša.

RSE: Zbog čega ste izabrali upravo Češku? Da li zbog onoga što ste uradili ispred češke ambasade?

Špitaljov: Nigde u inostranstvu nemam nikoga, a ovde sam imao jednog prijatelja. On me je povezao s organizacijom koja pomaže izbeglicama.

RSE: Imate li u Rusiji roditelje i rođake? Kako su oni to primili?

Špitaljov: Majka živi u Moskvi, baka takođe, imam ujake i tetke. Majku sam dugo lagao, sve dok nisam dobio izbeglički status. Ona je uvek napeta, radi kao medicinska sestra. Lagao sam je da su me pozvali da ovde radim i da zbog toga hitno odlazimo.

RSE: Češke novine su pisali užasne stvari o izbegličkim logorima. Kakvi su vaši utisci, kako ste primljeni, takvi uslovi tamo vladaju?
Vladimir Špitaljov na akciji podške Ukrajini u Pragu

Vladimir Špitaljov na akciji podške Ukrajini u Pragu

Špitaljov: Prva misao nakon što su nas pustili u logor gde smo popunili formulare i ostavili otiske prstiju bila je da će naša ćerka početi da govori arapski. Tamo je bilo najviše Arapa, možda 90 odsto. Kasnije sam sreo i Ukrajince. Doduše, očekivao sam da će biti gore. Možda nemaju svi normalne uslove. Nama su odmah dali odvojenu sobu, nešto posuđa, krevetninu i ostalo. Od Sirijaca, Iračana i ostalih razlikovali smo se po boji kartica. Mi smo bili ponosni vlasnici belih kartica, kakve dobijaju oni koji se po dolasku sami predaju. Svi ostali imaju zelene kartice. Njima, recimo, ne daju metalni pribor za jelo da ne bi povređivali jedni druge. Uzgred, u trpezariju su prvo puštali nad dvadesetak s belim karticama, tek potom sve ostale. Dakle, oni sa zelenim karticama imaju manje prava. Za sve je važilo da im se oduzimaju električni aparati, telefoni, laptopovi. Nas nisu pretresali, dok ostale pretresaju. Pretresaju i prostorije gde su smešteni. Na svakom spratu postoji dežurni, verovatno policajac. Kod naše sobe on kaže: Ne treba, ovde su Rusi. U načelu, nikad nismo bili u takvom položaju kao Sirijci.

RSE: Jeste li nekoga upoznali u logoru?

Špitaljov: Kontaktirao sam jedino s ljudima iz Ukrajine, iz zone borbenih dejstava. Bio je tamo čovek s porodicom iz Donjecka, žena s ćerkom mojih godina iz Melitopolja. Bili su još neki ljudi s kojima sam se družio, deportovali su ih u une zemlje čije vize su imali, uglavnom u Španiju.

RSE: Kako su se prema vama odnosili odficiri i saradnici migracionih službi?

Špitaljov: Neprijatno je bilo samo prvih pola sata. Kad su nam uzimali otiske, već smo se šalili. Debela ljudeskara od dva metra pita: Zašto ste došli? On verovatno služi za zastrašivanje. Međutim, ni na njega se nisam ljutio.

RSE: Gde ste sada smešteni? Šta se dešava nakon što čovek dobije azil?

Špitaljov: Živimo u iznajmljenom stanu, plaća gaaš prijatelj. Kad smo dobili azil, predložili su nam da se uključimo u državni program integracije. Tročlana porodica dobija 250 hiljada kruna. Novac se ne isplaćuje na ruke već se troši namenski: za kurseve jezika, za traženje stana, deo kirije za prvi mesec, za usluge čoveka koji nas vodi na berzu rada, za kurseve za prekvalifikaciju.

RSE: Kakvi su vaši dalji planovi?

Špitaljov: Ako ne nađem posao kakav sam radio na aerodromu u Moskvi, radiću kao konobar, čistač, praću sudove, bilo šta. Sigurno neću da tražim rukovodeće mesto i veliku platu. Smatram da je svaki posao pristojan.

RSE: Nameravate li da nastavite političku delatnost?

Špitaljov: Da.

RSE: Šta mislite, da li ćete kroz izvesno vreme moći da se vratite u Rusiju? Kad bi to moglo da bude?

Špitaljov: Želim da se vratim. Želim da se vratim ne u Rusiju, već u Moskvu. A šta će biti oko Moskve, kakva država, kako će se zvati i koliko velika će biti – to mi nije toliko važno. U svakom slučaju, to se neće dogoditi dok se ne dese kardinalne promene, ali ne u tom smislu da dođe na vlast nekakav uslovno rečeno Medvedev, da obeća liberalizaciju i da se svi vrate. Dok ne bude konkretnih i vidljivih promena, uključujući i lustraciju svih koji su radili u snagama bezbednosti – ne bih rizikovao.

RSE: Smatrate li da je to realna perspektiva? Ako jeste, kad bi to moglo da se desi?

Špitaljov: To je gledanje u šolju. Ko je 1985. mogao da kaže šta će se desiti 1991? Dakle, moglo bi da se desi kroz godinu dana, a možda tek kada budem ležao okružen unucima na samrtnoj postelji. Ne bih da predviđam, to je potpuno nezahvalan posao.

RSE: Kako ocenjujete činjenicu da Putin ima podršku 86 procenata stanovnika?

Špitaljov: To su oni koji ga podržavaju i oni koje baš briga za sve. Oni kojima je potpuno svejedno ima više. Ali to ne znači da su preostalih 14 odsto ljudi koji bi mogli da postanu moji saveznici. Neću pružiti ruku svakom ko se ne zanosi Putinom. Spreman sam, recimo, da sarađujem s komunistima u određenim okolnostima, ali ne da budem njihov saveznik.

RSE: U intervjuu za češke medije rekli ste da ovde ima veoma mnogo ruskih agenata. Jeste li ih sretali, vi ili vaši poznanici, ili je reč samo o utisku?

Špitaljov: Nemam nikakvih dokaza, niko mi nije pokazivao spiskove, lozinke i slično. O tome dovoljno govori činjenica da Rusija najveću ambasadu u Evropi ima upravo u Češkoj Republici, mislim više od sto ljudi. Sumnjam na neke konkretne ljude, ali ne bih izgovorio nijedno ime, ne bih da im nanesem ljagu ako pogrešim.

RSE: Može li ruska opozicija da uradi nešto realno, da makar malo promeni situaciju?

Špitaljov: Vi se šalite! Kakva promena situacije? Što se tiče Demokratske koalicije, drago mi je da su se dogovorili o saradnji. Ali reč je uvek o jednim te istim ljudima. Ne verujem da će u bilo čemu uspeti. A ako bi uspeli, nisam uveren da bi se Kasjanov mnogo razlikovao od Putina. On je postao opozicionar kad je smenjen. A ja ne verujem da čovek postaje pravi opozicionar nakon što je smenjen s visokog položaja. Ako neko smeni vlast, smatram da će to biti nekakav dvorski prevrat i postepeno evolutivno menjanje. Međutim, to će ići tako sporo da će promenu primetiti samo neko ko danas zaspi i probudi se kroz 30-40 godina. To je, da tako kažem, optimistički scenario. A pesimistički je: ulične borbe, krv na tenkovskim gusenicama i slično. Naravno, nisam oduševljen mojim dragim sunarodnicima, ali to ne znači da im želim bilo šta slično – kaže emigrant iz Rusije Vladimir Špitaljov..

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG