Dostupni linkovi

logo-print

Baloch: Zašto Evropa izbeglice naziva migrantima?


Babar Baloch, UNHCR

Babar Baloch, UNHCR

Evropska unija čini veoma malo u rešavanju izbegličke krize koja preti humanitarnom katastrofom. Nije u redu da Evropa, koja je pozornica najviših standarda ljudskih prava, ljudima koji beže od ratnih strahota okreće leđa i pred nosom im zatvara vrata.

Za sedam meseci ove godine blizu 225.000 izbeglica prešlo je Sredozemno more na putu do Evrope. Više od 2.100 njih se utopilo ili nestalo, saopštile su Ujedinjene nacije.

"Kada bi za te ljude postojala ikakva legalna mogućnost, kada bi im se omogućilo da legalno putuju, traže azil i stignu do bezbednosti, onda oni ne bi morali da idu opasnim morskim putevima, a onda danima i danima pešače", kaže portparol UNHCR-a za srednju Evropu Babar Baloch, koji u intervjuu za Radio Slobodna Evropa otkriva i zašto evropski političari izbeglice nazivaju migrantima.

RSE: Kako reagujete na ovu akutnu izbegličku krizu, posebno kad su u pitanju zemlje kao što su Srbija, Makedonija, Mađarska. Srbija se žali da joj Evropska unija ne pomaže da se izbori sa talasom izbeglica, da nije ponudila nikakvu finansijsku pomoć za rešavanje te krize. Je li to i stanovište UNHCR-a?


Baloch: Da. Sa naše tačke gledišta, Evropa može mnogo više da uradi, a ne čini baš mnogo, odnosno, kad nešto i uradi – to je suviše malo, suviše kasno, što je vrlo evidentno u slučaju Grčke, u koju je došlo oko 100.000 ljudi. Mi smatramo da aktuelna situacija zahteva kolektivnu i dalekosežnu reakciju Evrope, zasnovanu na humanitarnim principima, dakle, na shvatanju da se radi o ljudskim bićima koja beže od rata u zonama konflikta. Njima bi morala da se ponudi zaštita koju nisu imali u svojim zemljama, zbog čega i beže iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana, Eritreje i drugih delova sveta. Evropa bi, takođe, mogla da učini mnogo više u pogledu istinske solidarnosti i podele odgovornosti, i to kako širom Evropske unije – u zemljama poput Grčke, Italije, Mađarske, Bugarske, tako i u zemljama na granici Unije, kao što su Makedonija i Srbija. Ono što smatramo da Evropska unija pre svega treba da razume i da prizna jeste da je ovo izbeglička kriza, a ne migrantska kriza, kako je mnogi evropski poitičari etiketiraju.

RSE: Šta žele da postignu time što govore „migrantska“ umesto „izbeglička kriza“?


Baloch: Time sa sebe skidaju odgovornost za te ljude. To se jako dobro vidi odavde gde ja sedim. U Mađarskoj je, naime, tokom ove godine 90.000 ljudi apliciralo za azil, od kojih 60.000 dolazi iz Sirije, Iraka, Avganistana i Pakistana. Dakle, iz toga je više nego jasno da se ovde uopšte ne radi o migrantskoj krizi već o izbegličkoj krizi. To su žene, deca, porodice koje beže od rata i progona. Za njih je to očajnički put jer je njihov izbor bio: ako ostaneš kod kuće bićeš žrtva metaka i bombi, ako pobegneš možeš ostati živ i stići do bezbednosti. I upravo to ti nesrećni ljudi i rade, što vidite na Mediteranu – hiljade i hiljade njih pokušavaju da ga pređu, čak i po cenu života; čak ni more ne može da iz zaustavi jer su to očajnici kojima ništa nije ostalo i koji ni za šta drugo ne mogu da se uhvate.

RSE: Ako vas dobro razumem, vi kažete da mnogi evropski lideri namerno izvrću istinu kada ove ljude koji beže od ratova označavaju kao ekonomske migrante, koji hrle ka Evropi u potrazi za boljim životnim standardom, većom platom. A to ti političari rade kako bi izbegli odgovornost za te očajne ljude?


Baloch: Da, očigledno, to zaista upravo tako izgleda.

RSE: Kako komentarišete podizanje zidova i ograda, poput one koju je Bugarska podigla prema Turskoj, odnosno, Mađarska na granici sa Srbijom?


Baloch: Mi smatramo da postavljanje barijera i podizanje ograda nije nikakvo rešenje. Ono što po našem sudu predstavlja rešenje bilo bi to da se hitno poboljša recepcija i pomoć ljudima koji stižu iz ratnih zona; da se poveća solidarnost sa tim ljudima, unutar i izvan Evropske unije. Takođe bi deo pravog rešenja bilo da se pokuša obezbediti neki alternativni legalni aranžman za te očajne ljude koji stižu u evropske zemlje. Jedan od tih načina mogao bi biti da se omogući legalno spajanje porodica, dakle, spajanje tih ratnih izbeglica sa članovima njihovih porodica koji žive u evropskim zemljama. Kada bi za te ljude postojala takva legalna mogućnost, kada bi im se omogućilo da legalno putuju i traže azil i stignu do bezbednosti, onda oni ne bi morali da idu opasnim morskim putevima, a onda danima i danima pešače. Mi nismo protiv toga da razne zemlje obezbeđuju svoje granice, one na to imaju pravo, ali po međunardnom pravu koje se odnosi na sve, kao i po evropskim humanitarnim zakonima traženje azila nije zločin. Dakle, ako ljudi zatraže azil i međunarodnu zaštitu, oni treba da budu pušteni da uđu u zemlje pred čije granice su došli. U tom smislu, nije nimalo korektna praksa podizanje ograda koje treba da spreče izbeglice i tražioce azila da uđu u neku zemlju.

RSE: Jedan od vaših kolega, mislim da je to gospodin William Spindler, rekao je da Evropa ne može da se krije iza zidova i ograda. Ali, u sred ove akutne krize, britanski premijer Dejvid Kameron izbeglice i tražioce azila označio je terminom „roj ljudi“ koji hrli u Britaniju. Nazvati hiljade ljudi rojem – kakav je vaš komentar na to?


Baloch: To mi zaista slama srce i navodi suze na oči. To zaista nije preterivanje jer kada biste čuli kroz kakve patnje i muke su te izbeglice prošle, shvatili biste veličinu njihove tragedije. Te žene i ta deca koji nikom ništa nisu skrivili pobegli su od progona i ratnih strahota, a mnogi među njima su već izgubili svoje najbliže, članove svojih porodica. Kad to saznate, kad to vidite, onda je zaista minimum ono što tražimo od stanovništva evropskih zemalja - da to razumeju, da pokažu solidarnost i empatiju. U pitanju su očajni ljudi koji su videli smrt svojim očima i za njih u toj situaciji nema drugog izlaza osim da beže. Nije u redu da Evropa, koja je pozornica najviših standarda ljudskih prava, okreće leđa tim ljudima i da im zatvara svoja vrata. Nedavno sam bio na granici Mađarske i Srbije, u jednom od centara gde policija sreće ljude i ispituje ih. Kada smo mi stigli, zatekli smo tamo jednu sirijsku šestočlanu porodicu, oca, majku i četvoro dece, pri čemu je najmlađe dete imalo tek četiri i po godine. Dakle, čak i to malo dete moralo je da pešači danima i danima. I šta posle toga reći nego: nešto nije u redu sa ovim svetom! Izgubili smo osnovnu ljudsku saosećajnost i razumevanje.

RSE: Evropa broji više od 500 miliona ljudi i još uvek je najbogatiji kontinent na svetu. Kako to da ne može da ponudi utočište za nekoliko stotina hiljada sirijskih, avganistanskih i iračkih izbeglica. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina, mnoge evropske zemlje dozvolile privremeni humanitarni ulazak stotinama hiljada ratnih izbeglica. Kada se rat završio, mnogi od njih su se vratili kućama. Zar ne bi to rešenje moglo biti model i za aktuelnu situaciju sa izbeglicama?


Baloch: Naravno da može. A važno je spomenuti i to da ne pokušavaju svi da se domognu Evrope. U svetu je dvadeset miliona izbeglica, od kojih je devedeset procenata u susednim zemljama. Kako biste opisali broj izbeglica koje je mala zemlja kao što je Liban primila? Svaka četvrta osoba u Libanu je izbeglica.


RSE: Da, u Libanu ima više od milion izbeglica.


Baloch: Da. Ili, šta je sa Turskom, koja je prihvatila čak dva miliona izbeglica? Ili sa Jordanom? Ili sa Pakistanom i Iranom, zemljama koje ne kukuju i ne žale se, iako su utočište izbeglicama već četiri decenije? I šta je sa zemljama Afrike? Devedeset odsto izbeglica prihvatile su najsiromašnije zemlje, a Evropa ima sredstva i ona može mnogo više da uradi. Evropa može da obezbedi mehanizam za prihvatanje tražilaca azila, Evropa može da priušti prihvatanje izbeglica i da im osigura zaštitu; Evropa ima sredstva da u tu svrhu investira u Italiju i u druge susedne oblasti, a u slučaju potrebe Evropa treba da demonstrira da je spremna da podeli odgovornost i prihvati deo ljudi koji stigne u Grčku, Italiju i druge zemlje. Zašto bi taj teret bio ostavljen samo Grčkoj, Italiji i drugim zemljama? Evropa je veliki entitet, ali problem sa kojim smo danas suočeni jeste da zemlje koje raspolažu sa najviše resursa i mogu da učine mnogo više jesu upravo one zemlje koje nameću restriktivne politike.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG