Dostupni linkovi

logo-print

Artman: Presuda Šešelju potpuno manipulisanje prošlošću


Florens Artman

Florens Artman

Presuda lideru radikala Vojislavu Šešelju potpuno manipuliše prošlošću, poništava već utvrđene činjenice i događaje u bivšoj Jugoslaviji.

Ona, međutim, ima uticaja i na budućnost jer poručuje da neće biti nikakvih krivičnih posledica ako neko pozove na masovno nasilje i ubistva. Šešelj sada ima otvoren put da dobije dosta poslanika u Skupštini Srbije, dakle, sudija Antoneti će ohrabriti antievropsku Srbiju da urušava pregovore sa Evropskom unijom.

Za sudsko veće koje je osudilo Radovana Karadžića genocid nije bio proces koji je počeo još ’92. godine, već samo precizno izdvojeni trodnevni događaj ’95, kaže Florens Artman, bivša portparolka Tužilaštva Haškog tribunala, koja tek što je izašla iz zatvora tog suda nakon odležane sedmodnevne kazne.

RSE: Odležali ste kaznu od nedelju dana u zatvoru Haškog tribunala, i to u uslovima pojačanog nadzora zbog rizika od samoubistva. Vaša ćelija bila je osvetljena 24 sata dnevno, a svakih 30 minuta kontrolisali su vas stražari. Niste imali pravo ni na zatvorsku šetnju. Vaš advokat je tražio bolje zatvorske uslove, ali niste ih dobili. Zašto su vas stavili u takvu izolaciju i pod takav nadzor?
Mere koje su mi nametnuli predstavljaju apsolutno kršenje međunarodnih standarda

Artman: Čim sam stigla data mi je informacija da ću biti u segregaciji zato što sam žensko i ja sam odmah pitala šta to znači. Delimična segregacija je legitimna i već su je imali neki zatvorenici, recimo Biljana Plavšić, ali je ona imala i zajednički prostor sa drugima. Oni su to objasnili time da na mene primenjuju mere za novouhapšene, koje se, ako je u pitanju ratni zločin, mogu primenjivati i doživotno. Takav nadzor se u tim okolnostima i može shvatiti jer se ne zna kako će ljudi reagovati. Moja situacija je, međutim, bila potpuno drugačija i mere koje su mi nametnuli predstavljaju apsolutno kršenje međunarodnih standarda: prvo, zato što se primenjuju na konačnu kaznu i, drugo, na kaznu koja traje samo sedam dana. Dakle, te mere su bile ne samo neopravdane nego i neka vrsta torture.

RSE: Da li ćete se žaliti zbog toga?

Artman: Naravno da ćemo se obratiti institucijama unutar UN zbog okolnosti hapšenja i uslova u zatvoru.

RSE: Osuđeni ste za nepoštovanje Suda zato što ste u svojoj knjizi “Mir i kazna” i u tekstu pod naslovom “Prikriveni ključni dokazi za genocid” pisali da su “sudije Haškog tribunala učestvovale u prikrivanju važnih dokumenata" o umešanosti SR Jugoslavije u genocid u Srebrenici. Napisali ste da su Sudsko i Žalbeno veće Tribunala u postupku protiv Miloševića pogrešili kada su odobrili zahtev vlasti SRJ da zapisnici Visokog saveta odbrane (VSO) na suđenju Miloševiću budu korišćeni u redigovanoj verziji zbog zaštite nacionalnih interesa SRJ. Beograd je, objavili ste, kasnije to iskoristio da spreči upotrebu zapisnika VSO u procesu pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH protiv SRJ za genocid.

Artman: Pisala sam o stvarima za koje je Tribunal, time što je pokrenuo postupak protiv mene, potvrdio da su tačne. Ukratko, Srbija je po jednom članu haških pravilnika imala pravo da zatraži od sudija da se zaštite dokumenti koje države daju Tribunalu ukoliko postoji pitanje nacionalne bezbednosti; dakle, potreba da dokumenti postanu javni može biti ograničena na osnovu nekih predviđenih stvari u zakonu, a to je zaštita nacionalne bezbednosti, koja je iznad javnog interesa. To su ti izuzeci. Srbija je to uradila, ali nije imala razloge zbog kojih je htela da ograniči pristup javnosti, a time i žrtvama, tim dokumentima jer navedeni razlozi nisu odgovarali onome što predviđaju haški pravilnici.

RSE: U čemu je nezakonit bio taj dogovor sa Srbijom?

Artman: Da je nezakonit to sudije i same navode. Oni kažu - zakon nam ne omogućava da vam damo zaštitu na VSO zapisnike zato što se vaši argumeni ne odnose na nacionalnu bezbednost nego na finansijske probleme. Dakle, poručuju sudije, vi ne želite da žrtve koriste te dokumente kako bi eventualno stekle pravo na finansijske reparacije. Na toj osnovi mi ne možemo to pravo da vam omogućimo zato što to, naravno, pravilnici ne predviđaju, ali mi ih nećemo primenjivati – oni to bukvalno kažu – zato što ste vi kad ste dali dokumente očekivali da će oni biti zaštićeni, pa zato nećemo primenjivati propis i daćemo vam pravo zaštite tih dokumenata.

To je cela priča. Ja sam u knjizi objavila kako su sudije, umesto da odbiju, prihvatile zahtev Beograda. Taj dogovor su, u međuvremenu, pre nego što su me kaznili, poništili i javnost može da pristupi dokumentima koje je dala SRJ.

RSE: Dakle, vi ste, gospođo Artman, optuženi, osuđeni i završili u zatvoru zbog pisanja o nezakonitoj sudskoj odluci?

Artman: Da, osuđena sam i odležala sam zatvorsku kaznu zbog nezakonite sudske odluke koja je, čim je postala javna, poništena - upravo zato što je nezakonita.

RSE: Kako ocenjujete prvostepenu oslobađajuću odluku za lidera SRS Vojislava Šešelja, koju je donelo pretresno veće na čelu sa vašim zemljakom, sudijom Žanom Klodom Antonetijem?

Artman: Sudija koji je, nažalost, Francuz, tvrdi da je Šešelj, u suštini, samo izrazio političko mišljenje; dakle, da je u pitanju sloboda izražavanja njegovog političkog stava, koji nema krivičnu dimenziju. Za ljude koji su pratili Šešelja, to je šokantno, a ja sam i sama kao strana novinarka pratila igovore i aktivnosti i njega i njegovih ljudi na terenu – u Hrtkovcima, u Vukovaru, u istočnoj Bosni, a videla sam i regrutacije dobrovoljaca u štabu radikala u sred Beograda od 1991. nadalje, sa sve crnim zastavama i mrtvačkim glavama na njima. Uz to, nema nikakve sumnje da su njegovi govori ohrabrivali paravojne jedinice na terenu, tako da je ta presuda vrlo čudna.

Presuda negira uticaj govora mržnje jednog čoveka, koji je, zapravo, bio ekstremistički portparol Miloševića - govorio je ono što Milošević sam nije mogao da kaže, dakle, Šešelj je služio je Miloševiću.

Drugo, njegovi govori imali su i te kakav uticaj na paravojne jedinice na terenu jer su se one stalno pozivale na njegove govore, njegove rečenice stalno su ponavljale njegove ubice na terenu. Da sudija Haškog tribunala nakon toliko godina suđenja kaže da to nije imalo uticaja i da je to samo izražavanje njegovih političkih stavova – to je apsolutno skandalozno!

On potpuno manipuliše prošlošću, što je veliki problem za region jer poništava već utvrđene činjenice i događaje u bivšoj Jugoslaviji; jer neko će da kaže – ja prihvatam presudu francuskog sudije, a neko drugi će da izvuče neku drugu hašku presudu; dakle, svako može po želji da bira presudu i da tvrdi da se nešto desilo ovako ili da se desilo onako.

Osim toga, odluka tog sudije ima ogromne posledice i na sadašnjost regiona. Ona je negacija celog mandata i načina na koji treba da funkcioniše pravni proces u Tribunalu, a to ima direktnog uticaja i na potencijal pomirenja i razumevanja između različitih strana koje su učestvovale u ratu.

Uz to, ona ima uticaja i na budućnost jer ohrabruje i poručuje da neće biti nikakvih krivičnih posledica ako neko pozove na masovno nasilje i ubistva.

RSE: Za većinu u pretresnom veću Velika Srbija, dakle, nije bio kriminalni poduhvat nego politički projekat. Presudili su da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže postojanje udruženog zločinačkog poduhvata...
Žan Klod Antoaneti

Žan Klod Antoaneti

Artman: Bolje da ne ulazimo u te formulacije koje su jako ozbiljne, a zapravo je ispalo da nisu. Najpre, kad je u pitanju većina u sudskom veću: nažalost, moram reći da od njih trojice jedan ne odlučuje – on prati predsednika – često se dešava da tako dobijete većinu. U stvari, vi u ovom slučaju imate dva stava: stav francuskog sudije Antonetija i italijanske sutkinje Latanci, koja je imala izdvojeno mišljenje, oprečno Antonetijevom; znači Antoneti protiv Latanci. Izvinjavam se, ali to je realnost.

Presuda nema veze sa pravom i to nije ni u kakvoj vezi sa tvrdnjama da Tužilaštvo nije dokazalo ovo ili ono. Pa, čak i da je Tužilaštvo pravilo greške - a nema sumnje da ih je pravilo, pri čemu mi nemamo uvid u ono čime je raspolagalo jer veći deo toga što Tužilaštvo radi nije dostupno javnosti, pa nemamo elemente da njegov rad potpuno analiziramo – čovek se mora zapitati da li je moguće napraviti toliko grešaka da baš sva krivica otpadne sa čoveka o kojem postoje toliki snimci i toliki svedoci?!

Ono što mene posebno zabrinjava u ovoj presudi jeste politički ugao pod kojim je izvršena revizija političke prošlosti. Treba zapravo da se istraži šta se tu desilo.

RSE: Zbog čega je po vašem mišljenju došlo do toga?

Artman: Pa, zato što pretpostavljam da Antoneti ima svoju agendu. Koja je njegova agenda – ne znam; da li on deli slične političke stavove kao Šešelj ne znam, sasvim je moguće, ali to treba istraživati.

Nastao je ogroman problem jer nerazuman način na koji je Šešelj oslobođen ima posledice i na sadašnji trenutak. Ne samo da se time opravdava, odnosno, dekriminalizuje, njegov govor mržnje iz prošlosti nego se takvi pozivi zapravo ohrabuju i u budućnosti – bilo odakle da dolaze.

Antoneti će ohrabriti antievropsku Srbiju koja će urušavati njene pregovore sa Evropskom unijom

Uz to, u Srbiji Šešelj sada ima otvoren put da dobije dosta poslanika u Skupštini, na izborima 24. aprila. Znači, ta presuda ne samo da negira prošlost nego i usmerava budućnost – u pravcu da Srbija ostane u zabludama i projektima koji će je odvlačiti od Evrope. Dakle, Antoneti će ohrabriti antievropsku Srbiju koja će urušavati njene pregovore sa Evropskom unijom.

RSE: Tužilaštvo će se najverovatnije žaliti na presudu. Šta očekujete da će se dogoditi?

Artman: Ako žalba bude uložena i ako Žalbeno veće oceni da je prvostepeno sudsko veće napravilo mnogo grešaka, onda može da odluči da bude revizija suđenja. Znači, to je samo ocena sudskog rada, dali su pravno opravdani zaključci koje je pretresno veće iznelo u presudi. A to će trajati verovatno dve godine.

RSE: Ima mišljenja da je lider bosanskih Srba Radovan Karadžić trebalo da bude osuđen na doživotni zatvor umesto na 40 godina?

Artman: Očekivala sam da bude ili doživotno ili zatvorska kazna koju je dobio. Uložio je žalbu, pa ćemo videti, ali po ovoj presudi on će praktično doživotno ostati u zatvoru.

Ono što je bitno jeste sadržina presude u kojoj ne razumem neke stvari, ali nisam stigla, nije mi data kad sam bila u zatovoru, da pročitam celo obrazloženje, pa neke stvari ne razumem.

Radovan Karadžić

Radovan Karadžić

Ne razumem zbog čega je u presudi ocenjeno da je Karadžić učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, a da mu istovremeno krivica za genocid u Srebrenici po sudskom veću počinje tek u noći 13. jula, kada je sa Deronjićem pričao u Bratuncu. Naime, koliko znam, Deronjić je svedočio 2003. na Miloševićevom suđenju i ponovio izjavu da je sreo Karadžića sa Stanišićem 9. jula ’95. na Palama. Nakon tog sastanka Karadžić je jasno, izričito, rekao Deronjiću da treba ubiti sve koji će biti prebačeni u Bratunac nakon pada Srebrenice. Dakle, tu smo ostali u nekim podešavanjima presude, tako da ne ispadne da je iko mogao da zna da će Srebrenica pasti. Pa, to je upravo tema moje knjige koju sam objavila 2015.

Dakle, Tribunal tako poručuje da se, eto, genocid nije mogao smisliti pre pada Srebrenice zato što nije bilo jasno da je cilj uzimanje enklave. To je smešna priča. Imali smo prvi predmet gde se Tužilaštvo ohrabrilo pa je reklo da zna na osnovu dokaza da je Karadžić bar 9. jula, ako ne pre, o ubijanju, odnosno, o genocidnim namerama, čak i delio svoje mišljenje sa Deronjićem, a raspavljao sa Stanišićem na zatvorenom sastanku 9. jula, a to znači uoči poslednje etape ofanzive na Srebrenicu u cilju, koji je postojao i ’93, da se zbrišu te enklave u istočnoj Bosni.

RSE: A šta mislite o zaključku sudskog veća o nepostojanju genocidne namere u sedam opština koje su naveli?

Artman: Treba tek detaljno da pročitam da vidim kako su odlučili da ne prihvate da je postojao genocid od ’92. godine, bez obzira na otvorene pozive Karadžića na genocid. Naročito me interesuje kako je to po haškim sudijama genocid samo tačno izdvojeni događaj ’95, a ne proces koji sa različitim intenzitetom počinje od ’92. godine; sa namerom koja, dakle, od početka postoji, ali koja nije izvršena ili je u drugačijim intenzitetima izvršena, a samo kulmunirala ’95. u Srebrenici.

Sedam opština koje su uzeli predstavlja samo uzorak. Pošto suđenje ne može da osvetli svaku žrtvu, svaki događaj, svaku opštinu, onda je mišljenje građeno na bazi uzorka od sedam opština. Naravno da ima više opština gde se postavilo to pitanje.

Prvi put u istoriji prava jedan sud, pritom još i međunarodni, prihvata genocid kao trodnevnu stvar.

RSE: Gledano generalno, da li ih je bilo, i ako jeste, u kojoj meri su bili jaki, politički pritisci na Haški tribunal? U tom kontekstu mnogi upiru prstom i u presude Gotovini, Markaču i Perišiću.

Artman: Ja sam prva obavestila javnost da je Sud jako ranjiv i da je pod političkim pritiscima i da će zavisiti samo od jačine pritisaka i od ljudi u Sudu koliko mogu da se pritiscima odupru. Mi smo na međunarodnoj sceni i naravno da ima mnogo tih pritisaka, ne samo u vezi sa regionom nego i šire. Oni su se ticali i pravne jurisdikcije - da se spreči jačanje međunarodnog prava koje bi da izložilo neke velike sile krivičnim postupcima koji bi se mogli pokrenuti protiv njihovih vojnika u slučajevima da ne poštuju međunarodno humanitarno pravo. O tome sam napisala knjigu odmah nakon što sam napustila Hag.

Uprkos svemu, bitka za međunarodnu pravdu nije izgubljena. To je veliki korak jer ima instrument protiv nekažnjivosti ljudi koje smo videli na terenu, koji su naređivali ili vršili masovna ubistva. Činjenica je, međutim, da je ta pravda ranjiva i da može da ostane samo senka onoga što se htelo postići, zbog čega treba da je neprekidno spasavamo.

Ja, naravno, podržavam međunarodnu pravdu i želim da funkcioniše. Ispao je, međutim, najgori scenario u odnosu na ono što sam mogla ne predvideti nego opisati - kako stvari mogu krenuti u pogrešnom pravcu. To se dogodilo posle pada javnog interesa i javnog pritiska. A kad nemate više takvu protivtežu, počnu pritisci na sudije. Dok sam ja bila u Hagu, pritisci su bili prvenstveno na Tužilaštvo jer tada su se radile istrage, dizale optužnice i tražili haški begunci. Nakon što sam otišla, većina stvari u Haškom tribunalu dešava se u sudnici pošto su svi predmeti već u procesu suđenja.

Bez nadzora, ne samo Haški tribunal nego nijedna institucija ne funkcioniše

Ja sam imala jedan predmet gde su sudije pokazale da mogu da se bave politikom umesto pravom i to je bio taj zbog kojeg sam završila u zatvoru. Ali, posle toga mogla bi se dodatna knjiga napisati jer sudije su se pritiscima manje odupirali od Tužilaštva i njegovih članova. Jedan deo sudija – ne svi.

Ovo sve što govorim ne znači da Haški tribunal ne valja. I u najvećim demokratijama imate korumpirane ministre, pa, ako vlade kontrolišu, oni se smene. Hoću da kažem da bez nadzora, ne samo Haški tribunal nego nijedna institucija ne funkcioniše. To je, dakle, normalna pojava, ali ono što nije normalno jeste da ljudi koji nisu dostojno vršili svoj mandat u Haškom sudu nisu pod nadzorom, ne dobijaju otkaz; naprotiv, oni terorišu i izbacuju svoje kolege koji ukazuju na probleme. Ili stavljaju novinare u zatvor.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG