Dostupni linkovi

logo-print

Arsenijević: Okružuje nas okorela bezdušnost


Vladimir Arsenijević

Vladimir Arsenijević

Književnik Vladimir Arsenijević govori o tome da li ikoga u srpskom društvu zanima šta misle, šta govore, na šta upozoravaju intelektualci, kako ocenjuju učinak vlasti u 2013. godini, zna li za koga će glasati ako bude izbora u 2014, da li je u Srbiji i dalje dominatnan nacionalistički diskurs, govori o projektima koji su realizovani zajedno sa albanskim stvaraocima...

RSE: Na kraju smo godine pa se nameće pitanje kako smo živeli poslednjih dvanaest meseci. Kako biste opisali društveni ambijent u 2013. godini?

Arsenijević: Uglavnom kao bizaran, ali time se on zapravo ne razlikuje mnogo od ambijenta u kome smo živeli ranijih godina, pa i decenija, samo što je forma te bizarnosti u neprestanoj transformaciji. U ovoj godini smo videli kako se naš poslovični društveni bizar pomera od zatvorenog nacionalističkog ka nekom pseudoevropskom u domenu spoljne politike, a da bi se zapravo ponovo vršilo jedno novo zatezanje, jedan novi talas parohijalizma u unutarnjoj i kulturnoj politici. Bila je to interesantna godina koja nam daje i pomalo nade za makar nešto. Nadam se u bolju budućnost, ali ostaje puno brige i čitav jedan spisak stvari koje treba pod hitno rešavati.

RSE: Da li se u srpskom društvu intelektualci podstiču da kritički razmišljaju? Da li je nekome iz vlasti, ili van nje, stalo do mišljenja kritičke javnosti ili se sve događa na formalnim i neformalnim, važnijim i manje važnim političkim adresama a javnosti zapravo i nema?

Arsenijević: U jednom ovako dubokom partijskom sistemu kakav je naš nikakva kritička svest nije potrebna. Kritika i analiza su praktično nepoželjne, to smo i videli u momentu kada se vlast smenjivala prilikom prolećnih izbora i kada je kritička javnost doživela jedan potpuni ostrecizam od strane Demokratske stranke, i to čak od onih lica u DS-u, za koju smo već tada uvideli da je to još jedna maloprivrednička stranka, ali ipak su to bila lica koja su bili nosioci gibanja iz devedesetih godina pa smo verovali da će barem ti ljudi poduzeti te procese, međutim to se nije dogodilo. Da budem iskren, od naprednjaka, socijalista i ljudi koji trenutno vode ovu zemlju ništa slično nismo ni očekivali, tako da ja u tom smislu nisam doživeo neko veliko iznenađenje, ali je činjenica da je 2013. godina u mnogome doprinela prilično dugom procesu marginalizacije kritičkih intelektualaca u našoj zemlji i oni sada već apsolutno i definitivno nikom nisu potrebni.

RSE: Dovoljno je prošlo od prošlih izbora i smene vlasti. Tu vlast su u Srbiji dočekali na različite načine, toliko različite da je došlo do ozbiljne podele onog dela Srbije koju nazivamo građanskom. Na kraju 2013. godine opet beležimo sasvim različite ocene učinka naprednjačko-socijalističke koalicije. Od toga da su učinjeni istorijski iskoraci na evropskom putu i normalizaciji odnosa sa Prištinom do toga da je nastavljeno urušavanje srpskog društva brzim tempom. Kakav je po vama učinak ove vlasti?

Ja sam za neutralne termine kao jugoistočna Evropa i zapadni Balkan jer ne znače ništa. Kada god smo mi prikačili značenje nečemu potukli smo se oko značenja
Arsenijević: I jedno i drugo je istina. Ono što se meni čini najznačajnijim, možda čak iznenađujućim, političkim procesom u ovoj godini je da su nam socijalisti i naprednjaci održali jednu lekciju iz pozitivne političke transformacije. To mi nismo imali prilike da vidimo mnogo, mogu da kažem i nikada, na ovom terenu u svim državama koje su na ovom terenu postojale. Neko bi hteo da kaže da oni žele da opstanu politički, pa upravo i to je. Ja nikada od njih nisam ni očekivao da se jednog dana probude apsolutno prosvetljeni i da krenu da čine dobro. Ja prosto ne verujem u takve stvari niti mislim da su one važne. Iskreno mislim, nakon svega što smo proživeli, da me ne zanima šta koji političar konkretno misli. Mene to ne interesuje. Mene interesuje da on donosi određene poteze koji će u krajnjem rezultirati sveukupnim boljitkom naše zemlje, našeg društva i građana.

RSE: Da li ste objašnjavajući ove pozitivne pomake meni zapravo odgovorili na sledeće pitanje a to je da nas, moguće, u 2014. godini čekaju izbori imate svoju političku opciju?

Arsenijević: Nisam vam dao odgovor na to pitanje, ali nikako. Često imam osećaj da izazovem neku vrstu nerazumevanja. Poenta je u tome da su oni u ovoj godini odigrali nekoliko poteza koje bi ljudi u našem društvu morali da priznaju. Kada to ljudi odbacuju, oni to odbacuju u ime njihovog minulog rada jer vrlo dobro znamo ko su ti ljudi i šta su bili i šta su činili tokom proteklih godina i decenija. Naravno da je to neizbrisivo.

RSE: Moje pitanje nije imalo nikakvu konotaciju. Ja sam vas zaista htela pitati da li imate svoju političku opciju.

Arsenijević: Iskreno nemam. To je također jedan efekat 2013. godine za mene lično da sam konačno, a ja sam sporovozan, došao do tačke da više ne mogu nikoga da izdvojim ni po čemu posebno boljem od bilo koga drugoga i to me, s jedne strane, uzemirava, a s druge strane mi život zaista čini daleko jednostavnijim jer sam izgubio sve svoje idealizme i teško će biti da ću ih ja ikada vratiti. Ja sve svoje političko promišljanje iz devedesetih godina, ne u smislu šta je Srbija činila u regionu jer tu mislim kao i uvek, ali način na koji sam procenjivao naše političke partije i jednima davao i ukazivao jednu vrstu poverenja koje oni nikada ni po čemu nisu zavređivali, rezultiralo je time da više, izuzev jako perifernih i spoljnih navodnih ideoloških razlika, ne vidim neke bitne razlike između svih važnijih političkih aktera na našoj politčkoj sceni. Od danas pa nadalje, verovatno ću do kraja života glasati onako kako smatram da to inače čini zreli glasač: bez bilo kakvih fascinacija, bez idolatrije, bez obožavanja, bez navijačkog principa nego prosto procenivši sve te ljude sa istim kravatama i odlučivši u trenutku ko je trenutno bolji za mene. U tom smislu ja ću reći nešto što za ljude iz mog okruženja možda čak deluje kao neka vrsta blasfemije: naprednjaci i socijalisti su u spoljnoj politici učinili za mene više, ma koliko to bilo bolno i paradoksalno, nego što su ikada učinile demokrate za koje sam dosledno glasao dvadeset godina.

RSE: Da se malo pomerimo prema kulturnoj sceni. Kakav kulturni model dominira u Srbiji? Ima li ikakavog pomaka u odnosu na godinama dominantan nacionalistički diskurs?

Arsenijević: U zvaničnoj kulturi nema baš nikakvog i ona ni ne shvata zašto bi se ikada odatle pomerala. To je jedna parohijalna, zatvorena, „smaračka“, pre svega dosadna i „kultura“ koja nema apsolutno nikakvog kontakta sa vremenom u kojem se odvija. Nema druge nego da kažem „hvala najlepša na tome“ zato što makar to sve ovo vreme pomaže da se nešto malo više oštrenja odvija na marginama. Videli smo procese u nekoliko proteklih godina gde je došlo do dosta pozitivne sinergije između institucija i malih organizacija na opštini Savski venac, pa se formirala ova cela interesantna stvar na Savamali. Videli smo koliko je zapravo malo potrebno da to samo po sebi izazove talas poseta Beogradu, jednu veliku promenu u doživljaju Beograda kod mogućih stranih gostiju.

Ako pratite kako se piše o Beogradu u poslednjih nekoliko godina, on se tituliše kao Berlin jugoistoka, kao predstavnik alternativne kulture Balkana. Divna stvar koja je rezultirala samo jednim malim, ne slučajnim, ono je zaista bila promišljena stvar, sinergičnim delovanjem jedne institucije i to jedne od opština Grada Beograda i nekoliko organizacija iz polja kulture. Možete li zamisliti koliko bi efekata bilo kada bi se ta vrsta delovanja podigla na više nivoe. Na nivo grada, na nivo ministarstva kulture itd. Međutim, to se ne događa iz dobro poznatih razloga. Mi i dalje hoćemo da udaramo u isti bubanj, i dalje hoćemo da premotavamo naše herojske bitke i naše velike poteze i da samo pričamo o ovom ili onom istorijskom trenutku kada se svet divio Srbiji pa od tog silnog divljenja eto nas tu gde jesmo. Ne vidim na koji bismo način opametili te ljude. Mislio sam, da tako kažem, izumreće i da će proći njihovo, međutim neće jer naši tinejdžeri misle kao naše pradede.

RSE: Da li je značajan pomak i značajan događaj umetnička postavka u Kultrunom centru Beograda o stradanju porodice Bogujevci u Podujevu kojoj je prisustvovao i premijer. Verujete li da su takvi umetnički projekti delotvorniji od svih drugih načina suočavanja sa prošlošću i da li je to možda pravi način da se angažuju umetnici u regionu?

Arsenijević: Naravno, s tim što to ne bih izdovojio samo zato što je premijer posetio izložbu, to ponajmanje. Rekao bih da je ta izložba u KC Beograda sama po sebi jako značajna, ali je također značajna u kombinaciji sa još nekoliko regionalnih događanja na istu temu, a to je nedavno prikazivanje predstave „Rušenje Ajfelove kule“ Jetona Neziraja u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju i također angažovanje našeg udruženja Krokodil sa organizacijom Ćendra multimedije iz Prištine na organizovanju i održavanju albansko-srpskog književnog festivala „Do you read me“ na južnoj strani Mitrovice koji se održao pre mesec dana. Takve stvari nismo imali prilike da vidimo u onoj meri u kojoj naša stvarnost i njeni prohtevi zapravo zahtevaju, tako da je dobro što su tu. Ja odavno ne verujem u bilo kakve promene svesti. To se ne događa. U zemlji Srbiji ne. Ljudi su zakopani na svojim pozicijama i ne možete, čak ni empatijski, nikoga pomeriti.

Ta izložba je otvorena i bila je stroga kontrola na ulazu što je ostavljalo jedan grozan utisak i gorku knedlu u grlu, ali to je realnost u kojoj živimo i neko ko o tome ne misli jako dobro je ušao, tako da je prvi zapis u Knjizi utisaka bio: „samo mrtav Šiptar je dobar Šiptar“. O kojoj promeni svesti možete da govorite u takvoj situaciji? Jednostavno naša društva, a mislim da srpsko društvo u tome značajno prednjači, su okorela u jednoj strahotnoj bezdušnosti. Jednim potpunim odbijanjem da se oseti bilo kakva tragedija i da se empatijski reaguje bez nacionalnog prefiksa, da se oseća tragedija ljudi, a ne kojekakvih Srba ili Albanaca. To su užasne stvari. Mi smo održali festival na jugu Mitrovice dan pred ponovljene izbore na tri glasačka mesta na severu. Napravili smo plakate na srpskom, engleskom i albanskom jeziku. Štampar, Albanac, greškom nije odštampao plakate na albanskom, tako da je ceo jug bio oblepljen plakatima na srpskom i engleskom, a imali smo punu salu. Nije bilo ni naznake nekog incidenta u gradu gde je normalan život nemoguć, gde se probijate kroz barikade i bodljikave žice i gledate svoje komšije sa druge strane reke kao da žive iza druge strane ogledala i nije bilo incidenta. Ovde u Beogradu jedna izložba je urađena za mali broj ljudi, mi nemamo nikakvu nedoumicu ko smo i šta smo i koliko nas ima, to je zapravo jedan marginalna grupa izolovana od realnosti koja želi takve stvari, i opet se pojavila jedna gomila razjarenih bitangi i ispred njih policija. Zar mi ne možemo da gledamo stvarnost nikako drugačije nego preko policijskog kordona 2013. godine zato što mislimo da nije u redu ubijati cele porodice i dvogodišnju decu? To je stvarnost u kojoj mi živimo.

Ja mislim da su ti događaji fantastični. Stvari koje radim su usmerene u tom smeru i mi ćemo tokom 2014. godine, opet govorim o Udruženju Krokodili, imati čitav niz aktivnosti na temu pokušaja dodatnog približavanja srpske i kosovsko-albanske kulturne scene.

RSE: Za kraj malo šire o regionu, mada je potpuno razumljivo zašto ste pretežno govorili o srpsko-albanskim vezama u oblasti kulture, da li regionalno povezivanje stvaralaca u oblasti filma, pozorišta, književnosti može da se nazove leganim povratkom kulturnog EX-YU prostora?

Arsenijević: Da budem iskren, mi smo sa tim intenzivno krenuli 2000. godine kada smo pokrenuli izdavačku kuću Rende. Krenuli smo jako, sistematičnog i intenzivnog regionalnog delovanja i to se nastavilo i kroz moj angažman u VBZ-u i kroz festival Krokodil, ali da budem iskren, uopšte ne vidim neke velike pomake od 2000. do danas. Onaj kome se komunicira taj komunicira. Onaj kome se ne komunicira ne komunicira. Naše institucije, sad prevashodno najviše govorim o srpsko-hrvatskoj komunikaciji jer ona je akutna i naproblematičnija i od nje nekako sve počinje i sa njom se sve završava, nisu uradili ništa. Ni jedna ni druga. Udruženja pisaca kažu da bi trebalo komunicirati pa onda narednih pet godina misle o tome. Ministarstvo kulture neće ni da se pomeri. Kada se i pomeri to je onda glupo pa je bolje da se i ne pomeraju. Na ovom nivou gde su slobodnjaci, gde su energije nešto drugačije, gde nikome ništa ne dugujete, gde nemate razloga da pravdate svoje postupke bilo kome, naravno i ta vrsta dinamike je drugačija jer se tu komunicira sa zadovoljstvom i veseljem ali ni tu ne komuniciraju nikakvi profesionalni Srbi, Hrvati, Bosanci ili bilo ko drugi nego tu komuniciraju ljudi po imenu i prezimenu koji se uzajamno znaju, poštuju, žele prisustvo drugih na svojim kulturnim scenama i tu se čitava stvar završava.

Stvarno je ta kuknjava postala dosadna. Niko više nikoga ni u čemu ne sprečava. Hoćete da radite film zajedno, radite filme zajedno. Ko može u tome da vas spreči? Nemate nikakve zvanične prepreke zašto srpske knjige ne bi ušle na hrvatsko tržište. Vi nemate nedostataka zbog tržišta, nego zbog činilaca na tržištu koji su kao i u Srbiji monopolisti. Izdavači/knjižari. Šta će njemu bilo koja druga knjiga, pa kad sad već mora da stavlja hrvatske izdavače baš će stavaljati srpske sa tri do pet puta nižim cenama. Neće da ih stavlja i to je ceo njegov razlog zašto tih knjiga tamo nema u prodaji.

Također bih se manuo ex-YU termina. YU je ex već poprilično dugo i verovatno ta nepreciznost u terminologiji, neću reći da je bila ključna, ali je doprinela velikim delom da se otuđe ex-yu narodi. Ja sam za neutralne termine kao jugoistočna Evropa i zapadni Balkan jer ne znače ništa. Kada god smo prikačili značenje nečemu potukli smo se oko njega. Za nas terminologija ne valja. Daj da budemo jedan bezličan region, a mi vrlo dobro znamo šta su naše dodirne tačke. I hoću da kažem još nešto jer me to neprestano frustriralo – do đavola sa sličnostima. Šta mene interesuju sličnosti? Sličnosti su zgodne kao platforme. Zgodna je platforma jezičkih sličnosti pa ne moramo da se prevodimo, ali ja sam zainteresovaniji za razlike i nekako su mi zabavnije.

Za mene je naše okruženje zgodno zato što postoje sličnosti, ali bih se ja u budućnosti mnogo više skoncentrisao na razlike i upravo na poštovanje tih razlika
Za mene je naše okruženje zgodno zato što postoje sličnosti, ali bih se ja u budućnosti mnogo više skoncentrisao na razlike i upravo na poštovanje tih razlika. To je možda neki put. Mi van ovog regiona ne možemo. To je ta fantazija svih šovinista i nacionalista ovog sveta. To je jedna jednačina koju oni nikada nisu umeli da razreše. U fantazijama nacionalista postoji jedan trenutak o nikad dosegnutoj budućnosti gde nema, recimo, više nijednog Albanca ili Hrvata na svetu i mi smo sad sami i čisti i slobodni i oslobođeni sve te problematike. To je po meni neverovatna politička naivnost. Obrni-okreni i dalje smo svi gde jesmo i svi imamo svoje težnje onakve kakve smo uvek imali. I šta se razrešilo izuzev što smo dobili ovoliku količinu mizerije da se od nje nećemo izlečiti narednih hiljadu godina. Verujem u uzajamno poštovanje. Moram da kažem da sam stvarno srećan što živim na ovom mestu i u ovo vreme, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Mislim da je ovo potencijalno sjajan prostor za koji je šteta da sam sebe toliko sapliće i da sav taj kapacitet koji neprestano nosi sa sobom, nije u stanju da pravilno realizuje i da fokusira tamo gde treba.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG