Dostupni linkovi

logo-print

Arsenijević :Nikada nismo izašli iz modela 'patriotske kulture'


Vladimir Arsenijević

Vladimir Arsenijević

Književnik Vladimir Arsenijević govori o regionalnom književnom festivalu Krokodil (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju) koji se od 14 do 16 juna održava u Beogradu, o svom novom romanu "Led", o patriotskoj kulturi koju promoviše država. Arsenijević govori otvoreno i o sukobima na hrvatskoj književnoj sceni kao i o političkim polemikama među stvaraocima u Srbiji. Najpre kakav je program ovogodišnjeg „Krokodila“.

Arsenijević: Ono što ovogodišnji festival Krokodil ponešto razlikuje od prethodnih jeste to što smo definisali tri tematske večeri koje smo nazvali "U novinarstvu", "U prozi" i "U muzici". Verujemo da se literarnost prostire daleko šire od književnosti i da tragove književnog nalazimo u raznim drugim oblicima kreativnog stvaralaštva . Za to su sjajan prostor kolumne u dnevnim novinama i časopisima i sve više blogovi. Komunikacija i kreativnost se odvija u tom virtualnom prostoru na Internetu, gdje je zaista došlo do jednog neobičnog prožimanja onog što su novinarski elementi i onoga što su literarni elementi.

Tokom prve večeri ćemo predstaviti jednu selekciju vrhunskih kolumnista iz našeg regiona. Druge večeri ćemo predstaviti ono što smatramo najinteresantnijim u proznom stvaralaštvu, a treće večeri ćemo predstaviti tri muzička nastupa koja u sebi podrazumevaju jako prisustvo književnog. Mislim da će biti dosta interesantno za publiku da osmotri čitavu tu stvar, iz ta tri jasno definisana i različita ugla.
RSE: Kada kažete region, tu su stvaraoci iz Zagreba i Sarajeva....da li ima gostiju sa Kosova?

Arsenijević: Ove godine ne, ali ne trudimo se da pravimo nikakve uravnilovke jer mislimo da je taj princip pogrešan. Mi smo apsolutno otvoreni za čitav naš region, a i šire. Mi se sve više krećemo ka jednom gotovo međunarodnom festivalu književnosti. Naravno da nas po prirodi stvari najviše interesuje ovaj naš kompaktni, središnji deo regiona, gde se govore jezici koji su nastali iz bivšeg jedinstvenog srpsko-hrvatsko, hrvatsko-srpskog jezika, budući da se tu pitanje razumevanja ne postavlja. Jako smo zainteresovani za autore iz Slovenije, Makedonije, sa Kosova, ali i autore iz Evrope.

RSE: Da li je tačan utisak da se na ovakvim regionalnim susretima stvaralaca, manje-više pojavljuje isti krug ljudi?

Arsenijević: Mi smo upravo to pokušali, i pokušavamo, na više načina da prevaziđemo. Jako je lako zatvoriti se u jedan prilično uzan krug prijatelja i osećati se dobro u tom prijatnom, udobnom društvu, ali mislim da je baš pravo rešenje u tome da se krugovi prožimaju, da imate jedan pozitivan odnos prema stvarima, da vas ne sapliću određene razlike koje su, ili poetičke, ili personalne, ili političke, nego da se usresređujete na ono što te ljude zbližava.

Videli smo unutar te prve večeri, gde ce nastupiti kolumnisti, kako se stvorila jedna pomalo neprijatna energija zbog tog našeg izbora, budući da je reč o ljudima koji su zauzimali ponešto različite stavove, po nekim, za nas, nevažnim pitanjima.

Mi zaista duboko verujemo u slobodu različitih mišljenja i neobično nam je da u našem regionu često dolazi do jakih lomova kod suštinskih istomišljenika, zarad nečega što bi se moglo svrstati u gotovo neke skolastičke razlike u mišljenju, pri čemu onda ono što je pravi problem zapada u neku senku.

Prokulja klasična mržnja između nekadašnjih prijatelja, gde onda taj primarni objekt mržnje, iako sa samom suštinom stvari, koje se to tiče, nema nikakve veze, postaje predmet vaše opsesije.

Mi ćemo uz sam festival, 14. juna, u petak održati jedan okrugli sto upravo na tu temu. Mi ga zovemo "Bura u čaši vode". Sa našim gostima ćemo pokušati da nekako dopremo do same suštine tih prijateljskih zađevica, koje potresaju kulturnu scenu u našem regionu.

RSE: Koje su to kulturne zađevice?

Arsenijević: Izuzetno kompaktna književna scena se podelila u Hrvatskoj oko jedne suštinski neznatne javne rasprave, u kojoj su se kao vinovnici našli Boro Radaković i Vedrana Rudan, nepovratno se polomila na nekoliko suprotstavljenih delova, do te mere da svaki moj odlazak u Zagreb, budući da su sve to na izvestan način moji prijatelji, za mene predstavlja neko "gaženje po jajima", gde moram jako da pazim s kim sam seo na kafu i šta ako naiđe onaj drugi iz onoga tabora. Mislio sam kako postoje suštinske razlike između beogradske i zagrebačke scene.

Učinilo mi se da je Zagreb kompaktniji, ljudi se druže, zajedno piju kafu, zajedno nastupaju. U Beogradu mi se uvek činilo da je prostor između činilaca na sceni širi i da nema mogućnosti da dođe do takvog koncentrisanja negativne energije, dok nije počeo da se dešava to na političkom planu, budući da većina pisaca nema tu privilegiju da živi samo od svog literarnog stvaranja, nego većina nas uglavnom radi za dnevne novine, kao komentatori ili kolumnisti. Jedan veliki lom, po meni, među prijateljima se odvijao povodom slucaja Sretena Ugričića i Nikolaidisa, onda je ta vakumirana oštra energija konačno eksplodirala po pitanu "belih listića".

Spadam u jednu, nikada definisanu, treću kategoriju. Nisam bio, ni za, ni protiv belih listića. Bio sam u tom smislu apsolutno nezainteresovan. Znao sam da su to izbori sa kojima nemam ništa . Nisam to čak hteo ni da pretvorim u svoju političku agendu i da se razmahujem njome u javnosti.

RSE: Ta vrsta podele u građanskoj Srbiji je i dan danas povodom nove vlasti.

Arsenijević: Ne samo nove vlasti. Onda je krenulo jedno jako neprijatno, čak u određenim trenucima, zabrinjavajuće uzajamno pljuvanje po medijima. Na stranu što je krajnje neproduktivno i što ne proizvodi ništa, izuzev dodatnog gađenja kod korisnika medija. Našim građanima je najlakše da odmahnu rukom i da kažu - to je sve gomila nekih besmislenih ljudi, neću više njima da se bavim, niti da pridajem važnost onome što govore.
Razlike su suštinski minijaturne. Tu se raspravlja koliko anđela može da stane na vrh igle.

RSE: Da li se vama čini da se vraća kriterijum "patriotizma" u kulturi kao državni prioritet? Da li postoji sličan problem kod suseda?

Arsenijević: Za susede ne bih bio u stanju da to precizno definišem. Što se naše zemlje tiče, nemam utisak da smo ikada izašli iz tog modela "patriotske kulture". Za mene patriotska kultura znači jednu zatvorenu kulturu, koja ne želi da ima nekog kontakta, ni sa savremenošću, vremenom u kome nastaje, a ni sa neposrednim ili širim okruženjem. To je jedan parohijalni odnos prema kulturi i jedna teror jedne ograničene kulture, koja po definiciji ne može da zadovolji sve koji u ovoj zemlji žive, a naročito ne one kojima je kultura potrebna.

Ne vidim da su stvari bile ikada značajno drugačije nego danas. Jeste po malo zabrinjavajuće da mi stalno, i ako napravimo dva koraka unapred, brže bolje se vratimo tri ili četiri koraka unazad. Mislim da to sve govori u prilog našoj strahovitoj uplašenosti, jer ne znam neku drugu konkretnu reč za strah od komunikacije. Mi bi smo vitlali sve "Milanske edikte" do kraja sveta, ako ikako možemo, samo u nekoj frustriranoj nameri da sami sebi dokažemo nešto što se ne da ni dokazati.

RSE: Da li ćete, kao skup regionalnih stvaralaca, imati neku poruku za one koji ponovo nameću ograničenje, u Srbiji upotrebu latinice, a u Hrvatskoj ćirilice?

Vi ćete jedino shvatiti šta je srpska kultura onoga trenutka kada je suočite sa kulturama koje se proizvode drugde i kada vidite na kakav način i sa kojom dinamikom ta kultura komunicira sa ostalima.
Arsenijević: Neka Hrvatska opet radi neke svoje stvari kako zna i ume, ja u to ne želim da zalazim. Što se Srbije tiče, smatram da je oduvek bila jedna predivna privilegija činjenica da mi ravnopravno upotrebljavamo dva pisma. Na neki način, ravnopravna upotreba i ravnopravno znanje ta dva pisma govore nešto o našem odnosu prema svetu i o našem odnosu prema samima sebi, našem paketu tradicije i onome što svakako treba da čuvamo i negujemo. Svako ko pokušava da unese bilo kakvu promenu u tu našu privilegiju, nešto nam uskraćuje.

Nikad ne mogu da shvatim zašto se nešto ne bi znalo. Dakle, koji je to tačno razlog koji ćete vi navesti da osporite nekoga da koristi i ćirilicu i latinicu. Nije li to blago?

Vi ćete jedino shvatiti šta je srpska kultura onoga trenutka kada je suočite sa kulturama koje se proizvode drugde i kada vidite na kakav način i sa kojom dinamikom ta kultura komunicira sa ostalima.

RSE: Ima li šanse da se stvaraoci udruže u zahtevima za drugacijim tretmanom kulture? Nula dinara za film, nula dinara za teatar, vrlo problematični prioriteti Ministarstva kulture i tako dalje.Da li ima šanse da vi kao stvaraoci, kulturnjaci, uslovno rečeno, u Srbiji nešto zajedno uradite?

Arsenijević: Ne znam da vam odgovorim na to pitanje. Često su te surevnjivosti užasno jake, kao i jedna ograničenost pogleda, koje su rezultat određenih ličnih sebičnosti.

Daću vam samo jedan jako interesantan primer, a to je onaj trenutak od pre sedam-osam godina kada je IPS propadao i kada je jedan knjižar, IPS, ugrozio veliki broj izdavača jer je ostao dužan strahovite količine novca. Dakle, svi izdavači u Srbiji su u tom trenutku imali jedan jasan zajednički interes, da naplate svoj novac, da se udruže i nateraju onoga koji novac nije platio da ga isplati. Apsolutno niste mogli da postignete dogovor sa izdavačima, samo zato što su izdavači rezonovali na način da oni znaju ljude iz računovodsta i da će videti da se njima uplati, a da ih nije briga za opšte interese. Na žalost, ta jedna vrsta sebičnosti i konformizma, pa i vulgarizovanja velikih pitanja i svođenja na rešenje sopstvenog malog problema, za mene je strahovito zabrinjavajuća. Ona govori u prilog nekolikim stvarima.

Mi uopšte ne raspolažemo nekom jasnom političkom svešću. Zato je u osnovi i moguće da se etike toliko pomešaju. Zato je moguće da svi zločini koji su vršeni na prostoru Jugoslavije budu predstavljeni kao neki fantomski zločini, koje nikako da dokažemo, pa smo mi samo onako prirodno reagovali i tako dalje. Sve se zamuti pred našim očima zato što ljudi ili ne raspolažu pravim informacijama, ili nisu skloni da vide istinu jer im nekako više prija taj jedan mali sebični konformizam.

Raspoloženje u kom mi živimo, ja koliko vidim, iz godine u godinu postaje sve gore i iskren da budem u tom smislu i nisam neki poseban optimista.

RSE: Koliko su se stvaraoci uopšte upustili u razgrtanje te magle?

Arsenijević: Vrlo malo. Ne mislim da ljudi koji se bave umetnošću i kulturom imaju neki poseban uticaj u našem društvu. Oni mogu da ga imaju na jedan posredan način.

RSE: Ali koliko vi propitujete to?

Arsenijević: Veliki je problem što se vi nalazite uklješteni između dve određene težnje, recimo ako se bavite nekim kreativnim stvarima. Pitanje je da li vaša književnost, muzika, film i tako dalje, treba neprestano da služi samo kao platforma za preispitivanje nekih određenih, gorućih društvenih pitanja ili vi možda imate i pravo da pišete o nekim stvarima koje vas podjednako interesuju. Mi ipak imamo i svoje intimnosti i svoje druge životne probleme i svašta se nama u životima događa što nema apsolutne direktne veze samo sa tim političkim poljem.

RSE: To naravno niko ne spori. I vaš poslednji roman, Led, u kome vi odlazite u jedan sasvim drugi period uoči II svetskog rata kao okvir za vašu ljubavnu priču . Zašto ste zaronili baš u taj period?

Arsenijević: Taj period, te tridesete godine, su bile sve više zabrinjavajuće kako su odmicale i naravno znamo čime su i okončale. Za mene je jako sličan onom periodu osamdesetih godina kod nas. Ako stavite u ravan 1937. i 1989. godinu, spram 1939. i 1991. godine, onda bi trebalo da možete da pretpostavite da se već tada, iako je vladao načelni mir, znalo kuda se stvari kreću.

Ja jesam pisao tu knjigu pun poštovanja prema onim dobrim stvarima kojima je to doba obilovalo, ali nisam hteo da mimoilazim one loše, jer mi se to čini veoma neodgovornim. Mislim da je to knjiga koja, pored toga što nosi ljubavnu priču i nešto što je svakako šarm tog vremena - muzika, književnost, kultura uopšte, kultura svakodnevice tog vremena - i te kako jasno podseća na to kako se sve to završilo. To je ono što je mene motivisalo.

Ta priča je u mnogome nastajala iz mog susreta sa porodičnim foto albumima jer je moj deda, koji je umro mlad, upravo krajem tridesetih godina, bio zagrejan za fotografiju. Sreća je da su se ti foto albumi i sačuvali. Gledao sam ta predivna nasmejana lica na tim fotografijama. Te jako lepe i elegantne žene i muškarce, u tim, i za danas, jako šarmantnim ambijentima, a ja znam šta se sa tim protagonistima dogodilo. Dok ste od 1937. dogurali do 1945. godine, ni kamen na kamenu od sve te lepote nije ostao. Ako neko uzdiše nad mojom knjigom s mišlju kako je to sve jako šarmantno i simpatično, pogrešno je . jer je prava poenta u tome da sve što je bilo lepo u tom dobu je zapravo bilo minorno . To je doba totalitarizama, strahovite mržnje, doba ideoloških podeljenosti. To doba je rezultiralo desetinama miliona mrtvih u narednih nekoliko godina. Znači, ni po čemu veselo doba.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG