Dostupni linkovi

logo-print

Alternativni umjetnički izraz osuđen na preživljavanje


Na alternativnoj sceni Crne Gore sve je više mladih koji traže prostor za svoj umjetnički izraz. No, „alternativci“ su i dalje na margini, jedva opstaju i žive od projekta do projekta. Stvari donekle pomjeraju i uobličavaju festivali koji su, pogotovo mlađim stvaraocima, ključni za širu prepoznatljivost i komunikaciju sa publikom.

Poslije pukotine devedesetih, decenija iza nas donijela je mlade ljude koji su našli prostor da saopšte svoj stav kroz alternativni, kulturni izraz. Upućeni u kulturna zbivanja i sami stvaraoci kažu da u Crnoj Gori postoji alternativna scena i sve veći broj mladih koji imaju šta da kažu, ali da ta scena „nije artikulisana”.

Zapaženi među domaćom, ali i publikom u regionu su nikšićki rok sastavi, nastali u poslednjoj deceniji. Iz lokalnih okvira izašao je nikšićki bend „Autogeni trening”, prepoznat po nekomercijalnoj svirci i tekstovima okrenutim ljubavi, dobroti, miru, pobuni protiv lošeg.

Kako se u Crnoj Gori teško može govoriti o organizovanijoj muzičkoj sceni za većinu bendova su festivali prilika da se približe publici i steknu prepoznatljivost, kaže nam
Bubnjar Autogenog treninga, Bojan Bojanić:

Prvenstveno je veliki doprinos dao Lake festival, koji se pojavio u Nikšiću. Poraslo je interesovanja za r’n’r u odnosu na devedesete, koja je stvarno bila prokleta decenija. Sada je situacija mnogo bolja, ali još bolja je situacija bila osamdesetih kada smo imali Novi val i mnogo kvalitetnije bendove", navodi Bojanić.

Mnoge generacije ljubitelja alternativnog pozorišta pamte sredinu osamdesetih po DODESTU i FJATU, a devedeset po Festivalu internacionalnog alternativnog teatra (FIAT-u) za koga se vezuje ime dramskog umjetnika Džonija Hodžića, koji nam priča o tadašnjim dometima crnogorske alternativne teatarske scene:

„Crnogorska alternativa je nekada bila vodeća na balkanskim prostorima. Imala je i dovoljno hrabrosti, ali i znanja, da se upusti u utakmicu sa evropskim alternativcima, da se odmjeri sa njima, da pokaže da ovdje žive neki ljudi koji znaju da stvaraju i koji znaju da prate moderne tokove, unapređuju pravce u umjetnosti", kaže Hodžić.

FIAT, koji je teških devedesetih umrežio Crnu Goru u mrežu svjetskih alternativnih teatara - nije preživio jer nije imao finansijsku podršku. U pokušaju da se redefiniše i obnovi, od septembra se ta priča ponovo pokreće sa temom političkog teatra, najavljuje režiserka Ana Vukotić:

„Pokrećemo FIAT sa pitanjem koje je prije svega važno za sve nas umjetnike - šta je alternativa danas u Crnoj Gori i regionu, šta je ona uopšte i zašto ona postoji? Obzirom da u Crnoj Gori imamo specifičnu situaciju, kada je pozorište u pitanju, i da je politički teatar nešto što je trend u regionu, a u Crnoj Gori se jako malo hvatamo u koštac sa tom temom, ove godine sa temom političkog teatra, na naše veliko zadovoljstvo, obnavljamo FIAT.”

Institucije bez sluha

Posljednjh godina zapažen je UNDERHIL - Međunarodni festival dokumentarnog, dugometražnog filma. Priču je pokrenulo par entuzijasta. Za par godina formirana je kvalitetna publika, dok su mladi stvaraoci motivisani i ohrabreni da naprave i prikažu svoje filmove, kaže umjetnički direktor festivala, Vuk Perović:

„Ove godine se snima par dokumentarnih filmova u Crnoj Gori. Ranije su to radili samo renomirani dokumentaristi, a sad su se već ohrabrili neki mladi ljudi. Mislim da smo uradili dosta zato što smo formirali jednu vrlo kvalitetnu publiku koja je redovna, strpljiva i gladna takvih filmova i ostvarenja. Samim tim smo pokazali da takva stvar može da se radi i van institucija.”

Ljudi koji izaberu alternativni umjetnički izraz u Crnoj Gori osuđeni su na preživljavanje. Zvanične adrese nemaju sluha, niti žele da čuje kritiku i teme koje stvaraoci otvaraju, kaže Bojan Bojanić iz Autogenog treninga:

„Ako si neistomišljenik i ako se ne slažeš sa funkcionisanjem vlasti, kulturnih institucija i cjelokupnog sistema, nemaš pravo na podršku iste te vlasti. U svom tom zlu ima nekih izuzetaka, ali oni jednostavno nisu dovoljno moćni da nešto značajnije preduzmu. Ja ne mogu da kažem da je situacija dobra ako se mom bendu u nekom trenutku nešto pomogne, a ne pomogne se ostalim", navodi Bojanić.

„Umjesto njege, alternativa je danas gurnuta na marginu, dok se veliki novci troše na skupe, glamurozne projekte koji kratko traju i ugase se sami od sebe”, ukazuje dramski umjetnik Džoni Hodžić i optužuje zvanične kulturne adrese i politiku da guše alternativni teatarski izraz:

„Svaki projekat moramo da izguramo na mišiće. Tako su naše predstave Umir i Rekvijem ugušene zato što nam nisu davali prostor i nismo imali gdje da igramo. Zašto? Zato što smo mi rušili mit o tome da je pozorište skupo", kaže Hodžić.

Stvaraoci tako opstaju zahvaljujući entuzijazmu i upornosti, najčešće prinuđeni da rade druge poslove kojim finansiraju svoje projekte, albume, predstave, nastupe, priča nam bubnjar Bojanić:

„Svaki od nas radi nešto sa strane. Recimo Dino radi kao recepcionar u hotelu, ja sam zaposlen u pozorištu u Nikšiću, Veljko se bavi cover svirkama i tako funkcionišemo.”

Tako stvaraoci žive od projekta do projekta, dok je kontinuitet i redovnu komunikaciju sa publikom teško obezbijediti.
XS
SM
MD
LG