Dostupni linkovi

logo-print

Aleksijevič: Sovjetske imperije nema, ali 'crveni' čovek je ostao


Svetlana Aleksijevič u Stokholmu, 7. decembar 2015.

Svetlana Aleksijevič u Stokholmu, 7. decembar 2015.

Priredila: Anamaria Ramač Furman

"Imam tri doma - Belorusiju, domovinu moga oca u kojoj sam proživela ceo život, Ukrajinu - domovinu moje majke, gde sam se i ja rodila, i veliku rusku kulturu, bez koje sama sebe ne mogu da zamislim. Svi su mi dragi, ali je u naše vreme teško govoriti o ljubavi", izjavila je Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Njeno obraćanje u Stokholmu nije prenosila televizija u Belorusiji, jer je autorica romana "Rat nema žensko lice", "Dečaci od cinka", "Vreme sekondhenda" žestoka kritičarka politike beloruskog i ruskog predsednika - Aleksandra Lukašenka i Vladimira Putina.

Donosimo izvode iz govora Svetlane Aleksijevič.

"Za ovom govornicom ne stojim sama... Stotine glasova je uvek sa mnom, od ranog detinjstva. Ja sam živela na selu. Mi, deca, voleli smo da se igramo na ulici, ali uveče su nas, kao magnet, privlačile klupe oko kojih su se ispred kuća okupljale umorne žene. One nisu imale muževe, očeve, braću, ne sećam se nijednog muškarca nakon u našem selu nakon II svetskog rata.

Naš dečji svet nakon rata bio je svet žena. Najbolje sam zapamtila to što žene nisu govorile o smrti, već o ljubavi. Pričale su kako su se poslednji put opraštale s voljenima, kako su ih čekale, kako ih još uvek čekaju. Godine su prolazile, а one su čekale: "neka se bez ruku i nogu vrati, ja ću ga na rukama nositi". Bez ruku... bez nogu... Čini se da sam od detinjstva znala šta je to ljubav...

"Postoji onaj razgovorni deo ljudskog života koji ne uspevamo da zabeležimo u književnosti. Mene je upravo on opčinio. Volim usamljeni ljudski glas."

Flober je govorio za sebe da je on čovek - pero, a ja mogu da kažem za sebe da sam ja čovek - uho. Kada šetam ulicom, i kada do mene dopiru neke reči, fraze, usklici, uvek pomislim: koliko romana bestraga iščezne u vremenu, u tami. Postoji onaj razgovorni deo ljudskog života koji ne uspevamo da zabeležimo u književnosti. Mene je upravo on opčinio i učinio da budem njegova zarobljenica. Ja volim kako čovek priča... Volim usamljeni ljudski glas. To je moja najveća ljubav i strast.

Moj put za ovu govornicu dugačak je gotovo 40 godina - od čoveka ka čoveku, od glasa ka glasu. Ne mogu da kažem da sam uvek bila u stanju da ga podnesem - čovek me je mnogo puta šokirao i uplašio, osećala sam ushićenje i gađenje, želela sam da zaboravim ono šta sam čula, želela sam da se vratim u vreme kada sam još bila u neznanju. Bezbroj puta sam naravno želela i da plačem, od radosti jer je neki čovek bio predivan.

Živela sam u zemlji u kojoj su nas od detinjstva učili da umiremo. Učili su nas o smrti. Govorili su nam da čovek postoji da bi mogao da da svoj život, da sagori, da se žrtvuje. Učili su nas da volimo čoveka s oružjem. Da sam odrasla u drugoj zemlji, ne bih mogla proći ovaj put. Zlo je svirepo, za njega treba imati vakcinu. Ali, mi smo odrasli između krvnika i žrtava. Možda su naši roditelji živeli u strahu i nisu nam sve pričali, а najverovatnije nam ništa nisu pričali, ali vazduh našeg života bio je svime time otrovan. Zlo nas je sve vreme vrebalo.

Napisala sam pet knjiga, ali čini mi se da je sve to jedna knjiga - istorija jedne utopije...

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Pre dvadeset godina ispraćali smo "crvenu" imperiju s proklinjanjem i suzama. Danas na to gledamo mirno, kao na istorijsko iskustvo. To je važno, jer sporovi o socijalizmu ne jenjavaju do današnjeg dana. Iznikla je nova generacija čija slika sveta je drugačija, ali priličan broj mladih ljudi opet čita Marksa i Lenjina. U ruskim gradovima otvaraju se muzeji Staljinu, podižu mu spomenike.

"Crvene" imperije nema, аli "crveni" čovek je ostao. Nastavlja da živi.

Moj otac, nedavno je umro, do kraja je bio ubeđeni komunista. Čuvao je svoju partijsku knjižicu. Ne mogu da se nateram da izgovorim reč "sovok", taj degradirajući epitet za sovjetski mentalitet, jer bih u tom slučaju tako morala nazvati svoga oca kao i ostale bliske mi ljude. Poznanike, prijatelje. Oni svi potiču odatle - iz socijalizma. Među njima ima mnogo idealista. Romantičara. Danas ih drugačije zovu - kažu da su oni robovi utopije.

Mislim da bi svi oni mogli proživeti drugačiji život, ali proživeli su sovjetski. Zašto? Odgovor na ovo pitanje dugo sam tražila - proputovala sam ogromnu zemlju koja se donedavna zvala SSSR, snimila sam na hiljade traka. Bio je to socijalizam i bio je to jednostavno naš život. Deo po deo prikupljala sam istoriju "domaćeg", "unutrašnjeg" socijalizma. Kako je on živeo u ljudskoj duši. Privlačio me je taj mali prostor zvani čovek... jedinka, gde se sve i dešava.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Uvek me je mučilo to što istina ne može da stane u jedno srce, u jedan um. Činilo mi se da je ona nekako rasparčana, da je ima mnogo, da se razlikuje, da je raštrkana po svetu. Dostojevski je zapisao da čovečanstvo o sebi zna više, mnogo više , nego što je uspelo da zabeleži u književnosti. Šta ja radim? Ja prikupljam svakidašnja osećanja, misli, reči. Prikupljam život mojega vremena. Mene interesuje istorija duše, njena svakodnevnica, ono što velika istorija obično propušta, ili prezire. Ja se bavim propuštenom istorijom.

Mene interesuje mali čovek. Iako bih radije rekla mali-veliki čovek, jer malog čoveka patnje čine većim. On u mojim knjigama priča svoju malu istoriju, a zajedno s njom i onu veliku istoriju.

"Ruska književnost interesantna je zbog toga što jedino ona može da ispriča o jedinstvenom iskustvu kroz koje je prošla nekada ogromna država. Često me pitaju zašto sve vreme pišem o tragičnom? Zato što tako živimo."

Ruska književnost interesantna je zbog toga što jedino ona može da ispriča o jedinstvenom iskustvu kroz koje je prošla nekada ogromna država. Često me pitaju zašto sve vreme pišem o tragičnom? Zato što tako živimo. Jer, iako smo sada u različitim zemljama, svugde živi "crveni" čovek. Iz onog života, s onim sećanjima.

Dugo nisam želela da pišem o Černobilju. Nisam znala kako o tome da pišem, kojim instrumentom i s koje strane da pristupim. Ime moje sićušne, u Evropi izgubljene zemlje, о kojoj svet ranije gotovo ništa nije čuo, odjednom je zazvučalo na svim jezicima, а mi, Belorusi, postali smo černobiljski narod. Prvi smo dodirnuli nepoznato. Postalo je očigledno: pored komunističkih, nacionalnih i novih religijskih izazova, čekaju nas još svirepiji i sveobuhvatniji izazovi, još uvek skriveni od očiju. Naše stvari su se otkrile tek nakon Černobilja...

U sećanju mi je ostalo kako je stari taksista u očaju opsovao kada je golub udario u šofer-šajbnu: "Za jedan dan dve-tri ptice udare u auto, a novine pišu da je situacija pod kontrolom".

Po gradskim parkovima skupljali su lišće i izvozili ga izvan grada, gde su ga ukopavali. Skidali su površinu zemlje sa kontaminiranog područja i takođe su je ukopavali - zemlju su sahranjivali u zemlji. Sahranjivali su drveće, travu. Svi su imali pomalo sumanuta lica. Stari pčelar je pričao: "Ujutro sam izašao u baštu, nešto nedostaje, neki poznat zvuk. Ni jedne pčele... Nije se čula nijedna pčela. Nijedna! Šta se dešava? Ni drugog dana nisu izašle, ni trećeg... Zatim su nam saopštili da se u atomskoj elektrani desila nesreća. Iako je blizu, mi dugo ništa nismo znali. Ali su znale".

Černobiljska informacija u novinama je bila sastavljena samo od ratnih reči: eksplozija, heroji, vojnici, evakuacija... U samoj elektrani radio je KGB. Tražili su špijune i diverzante, širile su se glasine da je nesreća bila ispalnirana akcija zapadnih službi bezbednosti koje su htele da dignu u vazduh socijalistički blok. U pravcu ka Černobilju kretalu se kolone vojnika. Sistem je, kao i obično, delovao na ratni način, ali vojnik sa najnovijim automatom izgledao je tragično. Sve što je on mogao da uradi bilo je da apsorbuje velike doze radioaktivnosti i da umre nakon što se vrati kući.

Černobilj, zaustavljeno vreme

Černobilj, zaustavljeno vreme

Kada sam stigla u ozračenu zonu, brzo su mi dali instrukcije: cveće ne sme da se bere, ne sme da se seda na travu, ne sme da se pije voda iz bunara... Smrt se skrivala svuda, ali to je već bila neka druga smrt. Pod novim maskama. S nepoznatim obličjem. Stariji ljudi koji su preživeli rat, opet su morali da se evakuišu. Oni su gledali u nebo: "Sunce sija... Nema ni dima, ni gasa. Ne puca se. I zar je to rat? A mi trebamo da postanemo izbeglice".

Ujutro su svi željno grabili novine i odmah ih ostavljali s razočarenjem - špijune nisu našli. О neprijateljima naroda ništa ne piše. Svet bez špijuna i neprijatelja naroda takođe nije bio poznat. Počinjalo je nešto novo. Černobilj je, a potom Avganistan, od nas napravio slobodne ljude.

Za mene se svet podelio. U zoni se nisam osećala ni kao Beloruskinja, ni kao Ruskinja, ni kao Ukrajinka, već predstavnik biološke vrste koja može da bude uništena. Vremenski su se poklopile dve katastrofe: socijalna – nestajala je pod vodom socijalistička Atlantida, i kosmička - Černobilj. Pad imperije zabrinjavao je sve.

U šta da se veruje? Ispod koje zastave sada treba da se stane? Ili treba učiti živeti bez velike ideje? Ovo poslednje nikome nije bilo poznato, jer ljudi nikada nisu tako živeli. Ispred "crvenog" čoveka stajalo je na stotine pitanja, on je morao da se suoči s njima sam. Nikada nije bio tako usamljen, kao prvih dana slobode. Ljudi oko mene su bili šokirani. Slušala sam ih...

"Šta nam se desilo kad se imperija raspala? Ranije je svet bio podeljen: krvnici i žrtve. Ranije se naš svet delio i na zatvorenike i na one ko ih je zatvarao; danas postoji podela na slovenofile i zapadnjake, na nacionalne izdajnike i patriote. A i na one koji mogu da kupe i one koji ne mogu."

Šta nam se desilo kad se imperija raspala? Ranije je svet bio podeljen: krvnici i žrtve - to je bio GULAG; braća i sestre - to je rat, birači - to je tehnologija, savremeni svet. Ranije se naš svet delio i na zatvorenike i na one ko ih je zatvarao; danas postoji podela na slovenofile i zapadnjake, na nacionalne izdajnike i patriote. A i na one koji mogu da kupe i one koji ne mogu. Ovo poslednje je najokrutniji izazov nakon socijalizma, jer su donedavna svi bili jednaki.

"Crveni" čovek na taj način nije ni uspeo da uđe u to carstvo slobode o kojem je sanjario za kuhinjskim stolom. Rusija je podeljena bez njega, on je ostao bez ičega. Ponižen i pokraden. Agresivan i opasan.

Uzimam si slobodu da kažem da smo propustili šansu koju smo dobili 90-ih godina. Postavljalo se pitanje kakva treba da nam bude država - jaka ili dostojna u kojoj ljudi lepo žive. Mi smo odabrali prvo - jaku državu. Sada je opet vreme sile. Rusi ratuju s Ukrajincima. Sa braćom. Moj otac je bio Belorus, majka - Ukrajinka. Slično je kod mnogih. Ruski avioni bombarduju Siriju...

Umesto vremena nade nastupilo je vreme straha."

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG