Dostupni linkovi

logo-print

Aida Ćorović: Još glasnije ću govoriti o Sandžaku


Aida Ćorović

Aida Ćorović

Direktorka Urban-Ina Aida Ćorović saopštila je da se povlači sa čela ove novopazarske nevladine organizacije, jer ne može da dozvoli da ta NVO bude na meti zlonamernih koji društvo vuku unazad. Svoju odluku objavila je u otvorenom pismu javnosti koje prenosimo u celini:

"Dragi prijatelji, poštovani saradnici i svi oni s kojima sam dugi niz godina, na bilo koji način, radila na uspostavljanju demokratskih vrednosti u našoj zemlji i okruženju, želim da zahvalim na prilici da budem deo takvog puta, ali i da vas obavestim da se od danas zvanično povlačim s čelne pozicije nevladine organizacije Urban-In. U godini u kojoj se navršilo petnaest godina rada ove male, ali sigurno uticajne organizacije, smatram da najmanje što u ovom trenutku mogu da uradim jeste da se povučem i ne dozvolim da organizacija kojoj sam dala najbolje godine svog života ispašta i bude na meti zlonamernih i svih onih koji bi da ovo društvo i dalje vuku unazad, ali i onih koji ne bi da se zameraju, kojima je sve jedno ili koji bi da ćutanjem pokažu koliko ih je briga za region u kome živimo.

Od kako je počeo krvavi raspad naše zajedničke domovine, smatrala sam da je dužnost svakog odgovornog čoveka da ne ćuti o kršenju ljudskih prava, o zločinima, kriminalu, nacionalističkoj i kvazireligijskoj kontaminaciji, zaglupljivanju, netoleranciji, primitivizmu i svemu onome što nas je debelim zidom ogradilo od ostatka civilizovanog sveta. Smatrala sam da je javna reč naša jedina odbrana i da je dužnost svakog građanina da, bez obzira na posledice, govori o svemu što urušava i unakazuje moralne, građanske i ljudske norme na kojima se temelji svako ozbiljno društvo. Verovala sam, i još uvek verujem, da je obaveza svakog intelektualca da žigoše nacionalističko ludilo u kome se nalazimo više od dvadeset pet godina, ali da, pre svega, upre prstom u nacionalizam u sopstvenom narodu, pa da se tek onda obruši na nacionalizam "onih drugih". Na žalost, u svom uverenju, svojim nastojanjima i sebi datom zadatku da budem "na barikadama" istine, pravde i tolerancije, ostala sam, gotovo sasvim usamljena. Poslednjih dana, od kako se moj život pretvorio u nešto pristojniju verziju zatvora, oko mene, uglavnom, vlada muk. Oni koji su, makar deklarativno, izabrali da budu na strani na kojoj i sama stojim, ćute i okreću glave, valjda iz straha da ne pokrenu i najmanji titraj u baruštini u kojoj se valjamo toliko godina ili u brizi da se nekom ne zamere, da ne navuku na sebe gorčinu ili bes onih koji nam rade o glavi. Ili je, naprosto, elegantnije i lakše da se sa svima bude dobro, jer nikada se ne zna ko će nam jednoga dana zatrebati.

Nisu izostali ni oni koji zbog partijskog šibicarenja i političkih dilova prodadoše demokratska uverenja i pravo na javnu reč i, u maniru najokorelijih radikala, brže-bolje pohitaše da me stave na stub srama
Ima i onih koji sa bezbedne udaljenosti od Sandžaka pametuju o tome kako se ovde živi ili kako bi, možda, trebalo, a o Sandžaku znaju tek ono što čitaju u izveštajima ili tekstovima nas, koji živimo sandžačku svakodnevicu; ima onih kojima je Sandžak projektni zadatak, a da o Sandžaku ne znaju ništa ili da ih Sandžak interesuje koliko i lanjski sneg; nisu izostali ni oni koji zbog partijskog šibicarenja i političkih dilova prodadoše demokratska uverenja i pravo na javnu reč i, u maniru najokorelijih radikala, brže-bolje pohitaše da me stave na stub srama.

I ovo, samo po sebi, neprijatno i mučno iskustvo ne bi bilo toliko mučno da se obilo samo o moju glavu, jer sam samo i jedino ja odgovorna za svaku svoju napisanu i izgovorenu reč, već je počelo da podriva i seče organizaciju u kojoj sam radila do danas. Neko će, možda, reći da je kukavički što u ovom trenutku ostavljam svoje prijatelje i saradnike, ali ja uveravam takve da niti je Urban-In tek mesto gde sam radila, niti su ti ljudi s kojima sam radila, samo moji saradnici. Urban-In i ljudi u njemu su bili moj život, moja porodica, moje ishodište i uporište, najbolje što sam stvorila u svom životu. Upravo sam zato dužna da ih poštedim daljih napada, kao i da smirim decu i roditelje dece koja bi želela da budu aktivisti Urban-In-a, da pokažem da je Urban-In spreman da se menja i raste i bez mene. To ne znači da ću okrenuti leđa svojim saradnicima i prijateljima - zauvek ću biti uz njih i na svaki način pomagati da ova divna, zajednička priča traje i dalje, sada još bolja, jača i mlađa.

Ali, to će mi, istovremeno, dati još više prostora da pišem i govorim o svemu što boli ovo društvo, što nas je sateralo u samoizolaciju i dovelo na rub propasti. Još glasnije i beskompromisnije ću govoriti i pisati o tome da Sandžak nije tek samo reč u nečijim projektima, ni u Novom Pazaru, ni u Beogradu, ali ni u Briselu ili Vašingtonu, da ljudi koji žive ovde nisu ničije igračke ili brojke, da mi, koji živimo u ovom regionu i delimo muke i lepote multikulturalnog društva, umemo da prepoznamo šta je za nas dobro, a šta ne.

Zato iz svog malog, trenutnog "zatvora" poručujem da zatvori postoje samo u glavama ljudi, da je ćutanje kukavičluk i voljno odabrana autocenzura i da nema pretnji, ucena ili ruganja koja će mi zatvoriti usta ili vezati ruke.

Nadam se, takođe, da će se u ovom otvorenom pismu prepoznati svi oni dobronamerni, hrabri i beskompromisni u nastojanju da poprave Srbiju, ali još više oni drugi, oni kojima namere nisu časne ili su previše lične, onima koji su previše ignoranti ili premalo proaktivni, oni kojima su moji sugrađani brojevi i statistike u izveštajima, bili oni domaći ili strani akteri i "igrači". Od danas, ja igram bez svoga tima, ali se nadam da to ne znači da ću ostati usamljena u nameri da celu Srbiju pretvorimo u tim koji igra za demokratiju."

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG