Dostupni linkovi

logo-print

Prizivanje smrtne kazne za brutalna ubistva


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Srbija će doneti zakon o nasilju u porodici, zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, a izmenama krivičnog zakona biće pooštrene kaznene mere za počinioce nasilja, kao odgovor na sve češća krivična dela u toj oblasti, najavio je mandatar Aleksandar Vučić nakon sastanka u Palati Srbije sa nadležnim ministrima pravde, policije i za rad i socijalna pitanja u tehničkom mandatu te predstavnicima nevladinih organizacija koje se bave nasiljem u porodici i nad ženama. Najavljena je i bolja koordinacija svih državnih i nevladinih organa u borbi portiv nasilja: pravosuđa, policije, nevladinog sektora.

Na pres konferenciji Vučić je rekao:

„Prva stvar koju ćemo da uradimo je uvođenje novih krivičnih dela, seksualno uznemiravanje i proganjanje, u skladu sa Istanbulskom konvencijom koju smo prihvatili. Ali istovremeno, što je veoma važno, ići ćemo na povećanje minimuma kazne i maksimuma kazne. Zašto? Zato što smo nekada govorili da povećavamo maksimum kazne, rezultati iz prakse pokazuju da se ništa nije promenilo, naprotiv, imali smo izricanje čak i nižih kazni za počinioce krivičnih dela. To su prosto stvari koje ćemo drugačijim, oštrijim, neko će ih nazvati drakonskim zakonima, pokušati da promenimo da bismo se izborili i pobedili ovakvu pošast.“

Onje rekao da neće biti uvedena doživotna ni smrtna kazna. Takvi zahtevi se, inače, sve glasnije čuju u poslednje vreme.

Da je vreme da država reaguje, svedoče vesti koje gotovo svakodnevno šokiraju javnost u Srbiji - ubistva noževima, sekirama, puškama; sin ubija oca i majku, muž ženu i decu, nasumice se puca kao u kafiću u Žitištu gde je ubica nakon što je usmrtio bivšu suprugu, raspalio rafale po uglavnom mladim ljudim koji su se tu slučajno zatekli, ubijaju se komšije; da bi vrhunac bilo nedavno silovanje i ubistvo trogodišnje devojčice Anđeline.

O paketu mera koje su danas saopštene, stručnjaci će reći svoju reč narednih dana. Mi se bavimo pitanjem kakve efekte po ovu duboku socijalnu patologiju mogu da imaju oštrije zakonske norme. O tome za naš program govori ugledni beogradski advokat, doktor prava Ivan Janković.

„Povećavanje kazni ili uvođenje novih, drastičnijih kazni ne može imati nikakvo preventivno dejstvo. Kazne, predviđene u važećem Krivičnom zakonu, veoma su stroge. Trend povećane represije nije posebno karakterističan za Srbiju, on vlada u čitavom svetu, manje više“, kaže Ivan Janković, doktor prava, advokat i borac za ljudska prava, član Udruženje Srbija protiv smrtne kazne - i autor knjige „Na belom hlebu-Smrtna kazna u Srbiji od 1804 do 2002“.

„Zahtevi da se pooštre kazne su jedan, u osnovi, demagoški postupak vlasti, kada se nađu pod pritiskom ’moralnih panika’, kako se to kaže u sociologiji. Kada god se desi neki strašan zločin, kao što je sad bilo u Srbiji, kao što je bilo prošle godine sa nesrećnom devojkom Tijanom Jurić, onda se odmah postavi pitanje oštrijih kazni, uvođenja smrtne kazne, doživotne robije, itd. To su prolazni trenuci“, kaže za RSE Ivan Janković, ugledni advokat, doktor prava iz Beograda.

Festival u znak sećanja na Tijanu Jurić u Somboru

Festival u znak sećanja na Tijanu Jurić u Somboru

U Srbiji je prošle godine pripremljen Nacrt izmene Krivičnog zakona u kome je predviđeno vraćanje kazne doživotne robije koja bi nakon 25 godina pod određenim uslovima mogla da se transformiše u vremensku kaznu, odnosno da se na osuđenog primeni amnestija, uslovni otpust ili pomilovanje.

Te najavljene izmene, međutim, nikada nisu stigle u Skupštinu.

Ivan Janković komentariše najave mogućnost uvođenja kazne doživotne robije koja bi zamenila važeću najvišu zakonsku kaznu u Srbiji u trajanju od 40 godina. Kazna doživotne robije postoji u mnogim evropskim zemljama (Austrija, Finska, Francuska, Nemačka, Italija, Makedonija, Slovenija, Švajcarska, ......) ali u mnogim ne postoje ( ostalim državama sa područja bivše Jugoslavije, Španiji, Portugaliji i Norveškoj).

„Međutim, ona je predmet ozbiljnih kritika od strane onih ljudi koji nešto o tome znaju. Ta kazna, jednim delom, nije dozvoljena. Nije dozvoljena ona koja ne predviđa mogućnost pomilovanja. Laici misle da osuđenik na doživotnu kaznu mora umreti u zatvoru. To nije dopušteno. Doživotna robija može postojati kao kazna, samo pod uslovom da postoji potupak za uslovni otpust“, objašnjava Janković.

Podsećamo da u bivšoj Jugoslaviji nije postojala kazna doživotnog zatvora, najduža je bila zatvor u trajanju od 20 godina. Doduše, uz postojeću smrtnu kaznu.

Janković ne smatra da je Srbiji potrebna promena krivičnog zakona u delu koji se odnosi na kažnjavanje nasilja, a na pitanje da li je onda problem u efikasnosti sudstva, on odgovara potvrdno:

„Jeste, to je prvi i osnovni problem. Ne samo sudska, nego državne administracije. Treba uložiti sredstva, resurse u to da se, koliko je to moguće, nasilje u porodici prevenira. Niz takvih mera socijalne politike mogu delovato preventivno. Oštra kaznena politika ne može“.

Zatvor, ilustrativna fotografija

Zatvor, ilustrativna fotografija

Na kraju, povodom učestalih zahteva da se uvede smrtna kazna, čemu je javno mnjenje Srbije poprilično sklono, a kako podaci udruženja „Srbija protiv smrtne kazne“ pokazuju, sve sklonije, Janković podseća da to nije moguće, dok je Srbija članica Saveta Evrope, jer je „Evropa zona bez smrtne kazne“. „Kao što postoje nepušačke zone, tako postoji i zona bez smrtne kazne, a to je Evropa“, kaže autor knjige u kojoj je analiziran istorijat smrtne kazne u Srbiji, sve do njenog ukidanja 2002. godine. I mandatar Vučić se negativno odredio prema zahtevima da se uvede smrtna kazna, ne pominjući da to u ovom statusu Srbije ( članstvo u Savetu Evrope) ne bi bilo ni moguće.

Podsetimo, u Srbiji su sudovi od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena; 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice. I to je poslednja smrt uz asistenciju države u Srbiji. Poslednje presude smrtne kazne, koje nisu izvršene, izrečene su 2001. godine.

WIKILIKS

(Uoči ukidanja smrtne kazne, ujesen 2001. godine, jedno istraživanje stavova o smrtnoj kazni, sprovedeno na reprezentativnom uzroku od 926 građana Srbije, pokazalo je da su ispitanici potpuno ravnomerno na one koji podržavaju smrtnu kaznu (43%) i one koji su za njeno ukidanje (43%). Preostalih 14 procenata su bili neodlučni.[7] Od 2007, svake godine se sprovodi istraživanje javnog mnjenja na standardnom uzorku od oko 1.000 građana, sa u osnovi istim rezultatima. Ispitanici su ravnomerno podeljeni, s tim što se mala većina (od dva–tri procenta) jedne godine izjašnjava za smrtnu kaznu, a druge protiv nje, kao na klackalici.

Ankete javnog mnjenja, Srbija, 2001, 2007–2012 (bez „neodlučnih“)

Godine 2002. javno mnenje u Srbiji je “za” i “protiv” smrtne kazne bilo 50:50 odsto.

Pet godina kasnije, 2007. taj broj je porastao u korist protivnika smrtne kazne – na 56 odsto, da bi godinu posle, 2008. pao na 48 odsto, dok je smrtnu kaznu podržalo 52 odsto građana.

Situacija je nastavila da varira iz godine u godinu pa je tako 2009. opet bilo više onih koji su bili “protiv” (52%), a 2010. više onih koji su “za” (47%); 2011. su opet vodili protivnici (53%), a 2012. zagovornici smrtne kazne (51%). Taj trend se nastavio i 2013. godine kada je 57 odsto ljudi u istraživanju podržalo smrtnu kaznu.

Međutim, naredne dve godine broj zagovornika smrtne kazne u Srbiji je snažno porastao pa je 2014. “za” bilo čak 70, a 2015. 62 odsto građana.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG