Dostupni linkovi

logo-print

20 godina Haškog tribunala: "Mozgovi rata" ostali pošteđeni


Zakletva na stolu u jednoj od haških sudnica

Zakletva na stolu u jednoj od haških sudnica

Na 20. godišnjicu rada Haškog tribunala u Srbiji se pridružuju kritičarima Haškog tribunala i oni koji su svih ovih godina podržavali dovođenje pred međunarodni sud odgovornih za zločine. Naravno, njihova kritika je sa drugih pozicija od onih koji Hag smatraju antisrpskim sudom. Većina sagovornika RSE ocenjuje da najodgovorniji nisu kažnjeni. Gotovo svi se osvrću na oslobađajuće presude generalima Gotovini i Perišiću kao dokaz da je Tribunal radio pod političkim uticajem zapada koji ni posredno neće da dovede u pitanje svoje vojno angažovanje po svetu.

Ni jedan cilj postavljen kada je formiran haški tribunal, nije ostvaren, kazao je Rasim Ljajić potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Niti su svi zločinci dovedeni pred sud, niti je postignuto zadovoljenje pravde, a niti je doprineo procesu pomirenja. To je ilustrovao sledećim primerima, naravno iz susednih zemalja:

„Neke presude Haškog tribunala, poput onih hrvatskim generalima Anti Gotovin i Mladenu Markaču, pokazale su da svi zločini nisu kažnjeni ni procesuirani jer je rečeno da su u tim slučajevima zločini počinjeni, ali da oni nisu za njih krivi. Slično je bilo i u slučaju jednog od lidera oslobodilačke vojske Kosova Ramušu Haradinaju. Proces pomirenja je tamo gde je bio i nakon okončanja rata. Još uvek je velika etnička distanca, još uvek postoje animoziteti i antagonizmi između država i naroda bivše Jugoslavije", rekao je Ljajić.
Florens Artman

Florens Artman


Florens Artman, bivša portparolka haške tužiteljke Karle Del Ponte, iako iznosi ozbiljne primedbe smatrajući da je sud mogao mnogo bolje i mnogo više da uradi u okviru svog „zlatnog mandata“, ipak kaže da je itekako imao smisla. Osnovni problem je međutim, što je zbog političkih uticaja stao na pola puta i nije pred sud doveo najodgovornije. On je trebalo da deluje slično Nirnberškom sudu, da sudi „mozgovima“ rata. Trebalo je raskrinkati sisteme i ideologije, jer su to bili „zločini sistema“. To nije učinio. Individualizacija krivice je bila pokriće da se ne suočava sa prošlošću, objašnjava Florens Artman svoj insajderski pogled na rad suda.

“Tako da se govori o izolovanim zločinima nekih krvavih jedinica. Ono šta je međunarodni tribunal, za razliku od lokalnih sudova, trebalo da uradi, jeste da dovede one koji su najviše krivi, odnosno one koji su daleko od ratne zone vukli konce, naredili i dali sredstva za ratovanje. Umesto toga, oni su ili oslobođeni ili procesi nisu dovedeni do kraja. Tako da se zločini posle Oluje tretiraju kao izolovani incidenti ili se negira odgovornost Beograda koji je pomagao vojsku Republike Srpske sa obrazloženjem da ta pomoć nije bila usmerena na činjenje zločina. Tako smo u poslednjoj fazi rada Tribunala došli do apsurnog čitanja događaja“, navodi Artman.

Na pitanje da li je trebalo, a nisu raskrinkani politički projekti koji su doveli do zločina, ona je potvrdno odgovorila. To je trebalo, a nije učinjeno.

Marko Milanović, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Notingem kratko obrazlaže zašto je i pored svih slabosti, važno što je Tribunal postojao:

„Niko od tih ljudi koji su procesuirani u Tribunalu ne bi bili krivično gonjeni da Tribunala nije bilo.“

Međutim, odmah dodaje da Tribunal nije doprineo procesu pomirenja.

Nataša Kandić koja se godinama bavila privođenjem pravdi ratnih zločinaca i koja je sarađivala sa Tribunalom, kaže da je pogrešno bilo očekivati od tog suda da doprinese pomirenju, njegova svrha je kažnjavanje zločina.

„Nasleđe Haškog tribunala jeste važno i u budućnosti može da doprinese pomirenju. Hiljade i hiljade dokumenata, činjenica utvrđenih u sudskim presudama koje govore o žrtvama, počiniocima, ratnim zločinima je tako dragoceno nasleđe koje nam neće dozvoliti da zaboravimo ratne zločine, našu prošlost“, naglašava Kandić.

Oslobađajuće presude dvojici generala, hrvatskom Anti Gotovini i srpskom Momčilu Perišiću, koji su bili na komandnim mestima, jedan u akciji Oluja u kojoj su počinjeni zločini nad Srbima i drugi kao načelnik Generalštaba Vojske Srbije kada su se događali zločini u BiH i Hrvatskoj, naišli su na osude, doduše opet sa različitih pozicija. U Hrvatskoj je pozdravljeno oslobađanje Gotovine, a osuđeno oslobađanje Perišića i obrnuto. Lazar Stojanović iz REKOM-a tumači različite reakcije u regionu na pojedine presude Tribunala kao dokaz o nepromenjenom odnosu prema ratu i ratnim ciljevima.

„Kada su jedni zadovoljni presudom, kao po zakonu spojenih sudova, u susednoj sredini se protestuje i naziva se to političkim procesom. Mislim da je to vrlo maliciozna ocena i da samo pokazuje da gotovo ni u jednoj našoj sredini ljudi nisu uspeli da izađu na kraj sa ratom“, smatra Stojanović.

Kosovo posebna priča

Nataša Kandić ocenjuje da je oslobađanje generala najveći pad Tribunala koji dovodi u pitanje „sve ranije standarde i pravne odluke Haškog tribunala. Tim oslobađajućim presudama Tribunal se stavio na stranu srpske, odnosno hrvatske države.“

Na pitanje da li je Kosovo, na neki način izuzeto, Nataša Kandić odgovara potvrdno.

“Kosovo je posebna priča, ima stvarno ozbiljnih indicija da je bilo straha, čak i međunarodnih državnih organa da postupaju u vezi sa zločinima na Kosovu“, kaže Nataša Kandić objašnjavajući da je to strah od mogućih političkih reakcija zbog velike osetljivosti u postratnom Kosovu.
Nataša Kandić

Nataša Kandić


Ali, ona veruje da se to može ispraviti i da je na tom tragu prošlonedeljno podizanje optužnica od strane EULEKS-a protiv visoko rangiranih političara.

Očigledan je politički uticaj na Tribunal velikih zapadnih sila koje su i finansirale međunarodni sud, kaže profesor Milanović, međutim, ograđuje se od nacionalističkih interpretacija regionalnih aktera.

„Nije stvar u tome da Serž Bramerc ili Karla Del Ponte zove predsednika Amerike ili on njih da kaže koga sme, a koga ne sme da procesuira. Ali, sigurno je da je, ako ste u sukobima u bivšoj Jugoslaviji bili gubitnik, bilo lakše vas krivično goniti. Sa druge strane, činjenica da je pred Haškim tribunalom bilo procesuirano više Srba i više srpskih vojnih i političkih lidera, to nije nužno dokaz predrasuda Haškog tribunala prema Srbima, nego je možda pokazatelj da su Srbi činili više zločina“, kaže Milanović.

Florens Artman takođe negira pristrasnost suda kada su u pitanju zaraćene strane.

„A ako nema ravnoteže u presudama, to je zato što nema ravnoteže ni u počinjenim zločinima. Sve tri strane jesu činile zločine, to se vidi u haškim presudama, ali nisu podjednako, pa se i to vidi“, kaže Florens Artman.

Ona razume oslobađajuće presude generalima i kao pokušaj Zapada da zaštiti sopstvene vojne vrhove od odgovornosti za eventualne zločine u ratovima širom sveta.

„Žalosno je što Haški tribunal, na kraju svog rada pokušava da piše pravne principe koji olakšavaju posao vojsci koje intervenišu po svetu, da se malo oslobode Ženevske konvencije i ostalih međunarodnih okvira koji su tu da zaštite civile za vreme rata.“

Ona takođe precizira da se distancira od one kritike Tribunala koja polazi sa pozicija nekažnjivosti ratnih zločina.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG