Dostupni linkovi

logo-print

Kako biti optimista?


*****

RSE: Kako izgleda budućnost u Srbiji iz američke perspektive?

FEHMIU: Ja najmanje mogu da kažem kakva je budućnost Srbije. Možda bih mogao da govorim o tome kakva je budućnost nekoga ko se odluči da ode iz Srbije.

RSE: Kakva je budućnost mladih?

ŠEHANOVIĆ: Možda ni ja nisam prava osoba da govorim o budućnosti mladih, osobito što se već dvadesetak godina izdržavam sam i što se ne smatram izuzetno mladim. Mogu reći da sa uvijek optimista. Mislim da svi oni koji iskreno žele i koji se zalažu mogu pronaći posao i mogu vidjeti nešto pozitivno u svemu crnom što nam se dešava.

RSE: Kako vama izgleda budućnost mladih u Srbiji?

BOGAVAC: Mladi moraju da veruju u sebe i moraju da se bore. Sesti i očajavati je, kao prvo, dosadno. Većina ne kuka, ali prodaje žvaku, pošto je to neki beogradski sport koji je u modi.

RSE: U Njujorku od kukanja nije bilo koristi.

FEHMIU: Od kukanja apsolutno nikakve koristi nema. Nije samo na Balkanu teško. Mislim da se svet nalazi u nekoj veoma čudnoj fazi. Nisu samo mladi oni kojima je teško. Mislim da nije lako svima, pa ni mladima. Mi koji smo srednja generacija, čija se mladost u jednom trenutku učinila pojedena, kao i oni stariji, koji su živeli neke razne živote, a koji su trebali da dočekaju neke mirne i spokojne dane, uleteli su u svojim zrelim godinama u nešto što pretpostavljam da nisu ni sanjali. Kukanje ne radi nikakav posao. Ljudi imaju pravo da za jedan relativno kratak trenutak pomisle da su okolnosti u kojima su se našli uzroci ili razlozi za njihovo nezadovoljstvo, nesreću, tugu i teškoću. Misliti tako je uredu, ali samo za jedan užasno kratak period. Onda morate da shvatite da ne možete da sedite, kukate i da patite, da vam neko drugi bude kriv za nešto što se vama dešava. Moraju stvari da se preuzimaju u sopstvene ruke. Sreća je užasno intimna stvar. Sreća se ne doživljava na nivou nacije, države ili kontinenta. Za sreću se unapred odlučiš. Ne postoji put ka sreći, već tvoj pojam o sreći piše tvoj put.

RSE: Ne bih rekao da se mnogima učinilo da im je mladost pojedena. Generacijama koje su ovde stasavale mladost jeste pojedena.

BOGAVAC: Šta znači pojedena mladost?

RSE: Pojedena im je upravo zbog okolnosti u kojima su živeli. Država im nije dala nikakvu podršku.

BOGAVAC: Pitanje lične sreće je pitanje pojedinca. Nisi pojeden ukoliko nisi dozvolio sebi da te nešto, ili neko, pojede. Moja mlađa sestra za to koristi izraz gumanje. To znači da ja jedem, a svako je tu da grize.

ŠEHANOVIĆ: Slažem se. Sa svojom karijerom sam počeo prije petnaestak godina. I tada su govorili da je teško naći svoj put ka sreći i da se teško izboriti u jednom takvom okruženju. Vjerovao sam da mogu uspjeti. Neprestano sam se borio i radio za nikakve novce, pa onda za neke sitne novce, da bih danas relativno pristojno živio u okruženju kakvo vlada u Sarajevu.

RSE: Šta podrazumeva pristojan život u tvojim okolnostima?

ŠEHANOVIĆ: To znači da imaš zaposlenje, da imaš svoj krov nad glavom, neko auto i neku pristojnu zaradu kojom možeš pokriti osnovne stvari u životu. Ne fali mi ništa, a nisam u stanju da se s nečim razbacujem, ali i ne želim biti u takvom stanju.

RSE: Uspevaš li da ispuniš sve kategorije pristojnog života u Beogradu?

BOGAVAC: Sigurno uspevam. Poslednjih šest godina, kako sam završila fakultet, radim stalan posao u svojoj struci na BITEF teatru, na jednom veoma dobrom mestu i profesionalno i finansijski. Tendencija zapadnog čoveka je uvek više para, pa i moja. Pre neki dan sam probala da prestanem da pušim. Već tri dana držim ruke u krilu, a tata mi je rekao: ''Nepušenje je navika, kao i pušenje''. I optimizam je neka vrsta navike. Na optimizam se možeš navući, kao i na nešto loše.

*****

Mi ipak živimo u okruženju koje nas opterećuje stvarima koje ne zavise niti od nas, niti od mlađih, niti od starijih ljudi i vrlo često ne možemo da utičemo na njih, tako da u 2006. godinu ulazimo sa najvećim problemom u Evropi, a to je pitanje Kosova. Kako na ovo pitanje gledaju dve žene, jedna Albanka, a druga Srpkinja.

Uspešna karijera i srećna porodica je životni cilj Rezarte Zekaj, novinarke i studentkinje političkih nauka u Prištini. Rezarta je udata i majka je dvogodišnje devojčice, kojoj ne posvećuje dovoljno vremena jer mora da radi i da uči, te da sačuva poziciju koju ima. Tako se mora jer je najveći problem na Kosovu nezaposlenost:

''Sa jedne strane na Kosovu je puno bogatih koji ne znaju šta će s parama, a s druge strane mnogi nemaju ni za hleb, pa čekaju šta će država učiniti za njih.''

Na deset minuta vožnje od Prištine nalazi se Gračanica, gde, pored lokalnih Srba, živi i veliki broj raseljenih. Među njima je i Slavica Marković, profesor ruskog jezika. Ona je ponovo prosvetni radnik, ali ne u svom gradu. Nakon što je 1999. godine napustila Peć, tri godine je živela u izbegličkom centru u Crnoj Gori. Danas privatno stanuje u Gračanici sa majkom, starijom i mlađom sestrom i njihovom decom:

''Sve je kako nije bilo. Sve je kako ne bismo želeli, ali ipak vraćamo se jer mislimo da sve može biti bar približno kako je bilo, ili možda i bolje.''

Prvi utisak kaže da su ovo dve sasvim slične kosovske žene, intelektualke i moderne, shvatile da u ovim teškim vremenima treba raditi za bolje dane i pored zajedničkog nasleđa opterećenog sukobom. Srpske snage su tokom rata spalile kuću Rezarte Zekaj u njenom rodnom selu Radavac, opština Peć. Uz pomoć nevladinih organizacija njena kuća je ponovo izgrađena, ali ona danas živi u Prištini:

''Prošlost je završena ulaskom NATO trupa na Kosovo. Ljudi ne treba da gledaju u prošlost, već u budućnost iz jednog drugačijeg ugla. Treba da nestane mržnja.''

Konflikt je i Slavici poremetio život. Nakon što je kuća u Peći spaljena, prodala je plac. Upitana - da li je moguć zajednički život Srba i Albanaca, Slavica kaže:

''Zajednički život za sada ne bi mogao da bude nikako moguć, ali paralelan, sa jednom tolerancijom s obe strane, mislim da bi mogao. Mogli bi smo da budemo dobri susedi, barem za sada, a vremenom će, verovatno, ljubav pobediti. Mladi će drugačije gledati na sve. Gubici su na svim stranama.''

Da li će rešenje statusa, na koje se različito gleda, rešiti sve probleme:

''Rešenjem statusa, Kosovo se približava Evropi, ali Evropska unije zahteva ekonomsku stabilizaciju. S toga Kosovo mora da pokaže da može da uradi nešto za sve slojeve društva.''

Prema rečima Slavice, rešenje statusa može olakšati život Srba, posebno ako se reši bezbedonosni problem:

''Dok ne reše i ne razgovaraju o bezbednosti, kao o prvoj tački za neke preduslove pozitivnog rešavanja statusa, onda definitivno za Srbe neće biti mesta na Kosovu.''

*****

RSE: Kako reći ovim ljudima - budite optimisti - kada žive u okolnostima u kojima ne može ni bezbednost da im se garantuje, u kojima se postavlja pitanje da li mogu zajedno da žive sa svojim susedima?

FEHMIU: Jedan mora da veruje da će da bude dobro. Verovati i odlučiti se da veruješ u svog druga, da imaš poverenja u osobu koja je blizu tebe, da veruješ u bolju, pozitivnu opciju, to je stav, to je odluka. Smešno je vezivati stav za geografije. Jedan mora da poveruje da stvar može da bude dobra, ovde, ili u Prištini, ili u Iraku, ili sutra u Ruandi.

RSE: Ljudima na Kosovu se to pitanje postavlja upravo kao pitanje budućnosti. Ukoliko se status Kosova reši, na ovaj ili onaj način, biće bolje ovima ili onima. Kako im objasniti da je to neprihvatljiv, ili prihvatljiva stav?

FEHMIU: Ljudi o čijoj sudbini govorimo uglavnom ne odlučuju o sopstvenoj budućnosti. Odlučuju timovi nekih ljudi koji su predstavnici nekih nacionalnih grupa. Na našim geografskim prostorima uglavnom su radili protiv nacionalnih interesa svojih naroda. Šta će oni njima reći? Kako će oni odigrati svoju novu partiju nečega? Šta će se iz toga izroditi? Odavno sam shvatio da nisam pametan, niti želim time da se bavim. Mislim da individualni biznis, u fazonu - želim da meni bude dobro, je nešto što može da ima domino efekt. Može da zazvuči čudno, smešno ili patetično, ali da li pojedinac može da utiče na nešto što je neka malo šira sreća, ili malo šire dobro stanje? Mislim da može. Mislim da pojedinci sa nekim energijama mogu da utiču da nam svima bude mnogo bolje, ili gore. Samo je pitanje vere u jednu ili drugu opciju.

BOGAVAC: Postoji jedna užasna zapreka informacija koja se verovatno odnosi na Beograd. O drugim gradovima ne mogu da pričam jer sam ovde zatočena. Pitanje Kosova sve vreme ostaje potpuno van mog kruga informisanosti.

RSE: Misliš da ljudi u Srbiji nisu dobro informisani o onome što se tamo događa?

BOGAVAC: Mislim da ne postoji dnevni protok informacija o tome šta se tamo događa. Ne mislim samo na političkom nivou, već mislim uopšte. Od čoveka do čoveka ne postoji neki lanac informacija koji bi nas doveo u vezu. Postoji jedna potpuna ograđenost Beograda od toga.

RSE: Trenutna politika Srbije je da je Kosovo najviše nacionalni interes. Misliš li da je to tako?

BOGAVAC: Moja sestra, koja pored dramskog pisanja piše i poeziju, napisala je pesmu – Bosna, Ruanda, Kosovo, u kojoj kaže: ''Novinar sa BBC-a, vlasnik informacija, obavešten do jaja, kao profi deformacija ide mi na živce. Najrađe bih opsovala - da li je stvarno isto Bosna, Ruanda Kosovo''? Zaista više ne mogu da se određujem u nacionalnim interesima. Moje određenje nije nikada moglo da utiče na grupni nacionalni interes. Naučila sam da se određujem u odnosu na čoveka. Nacionalni interes je nešto što izlazi iz mog regiona dnevne sobe.

RSE: Da li je Kosovo mnogo daleko od Bosne i Hercegovine?

ŠEHANOVIĆ: Prilično je daleko, ali ne mogu reći da me ne zanima, mada mi nije prioritetni interes. Na moju zemlju je izvršena agresija. Sve vrijeme sam bio tu, ali ni jednog momenta nisam izgubio vjeru da mogu živjeti i komunicirati sa ljudima sa kojima sam živio i komunicirao ranije. Godinu dana prije agresije na Bosnu i Hercegovinu sam živio u Beogradu. Imao sam tamo fantastične prijatelje. Sve vrijeme te agresije sam komunicirao sa tim ljudima, kao i sa ljudima iz okruženja. Nijednog momenta nisam gubio nadu u to i nikada nisam poistovjećivao sve te ljude sa onim ljudima koji su izvršili agresiju na mene i na moju državu. Mogu preporučiti svim tim ljudima da imaju neku vjeru, da se bore, ali o njihovoj sreći će zaista odlučiti neko treći, na žalost.

FEHMIU: Cela bivša Juga je nešto do čega mi je jako stalo i što me se uvek ticalo, inače ne bih završio Bogu iza nogu. Sve greške koje su pratile katastrofalne posledice su nešto što je i mene i Snežanu kao mačem paralo. Zbog toga smo i otišli. Kosovo je za mene veoma intimna stvar. Tamo još uvek živi kompletna porodica moga oca. Ne govorim o nekom uopštenom mestu i ne razglabam neke teorije, ali moj stav je isti. Sarajevo, koje je prošlo kroz jednu nestvarnu patnju, je odlučilo da mu bude dobro. Kada odete u taj grad, to vidite. Odlučili su da žele da idu napred. To se oseća, kao što se oseća užas u vazduhu, tako debeo da ga nožem možete seći, na isti način se oseća i jedna dobra energija. Nije bitno Kosovo. Bitna je i Srbija, kao i neki drugi delovi regije, koji kao da se nisu probudili iz svega što se dešavalo i koji kao da nisu odlučili da im više nije dosta svih tih nacionalnih interesa. Treba da se odluče da svakom pojedinačno bude dobro. Onog trenutka kada pojedinac odluči da mu bude dobro, biće i njemu i njegovom komšiji dobro i to ide dalje.

RSE: Vaš otac je u Prizrenu?

FEHMIU: Njegova porodica je uglavnom u Prištini, ali ima jednu sestru u Prizrenu. Vreme uglavnom provodi u Beogradu, a vreme oko leta provodi na Kosovu.

RSE: Kako se osećate danas kada u Srbiji nije zvaničan stav da je izvršena agresiju na Bosnu i Hercegovinu?

ŠEHANOVIĆ: Orijentiram se prema onim ljudima koji su to priznali. Iskreno se nadam da će nakon svih ovih dešavanja u zadnjih nekoliko mjeseci to i zvanična srbijanska politika ozvaničiti.

*****

Kako ljudi u Beogradu gledaju na 2006. godinu?

''Ja sam Ilena Đuričić iz Beograda. Vlasnik sam i direktor firme za informacione tehnologije. To je preduzeće koje se bavi proizvodnjom softvera. Imam 30 godina.''

''Zovem se Snežana Dedović i 2003. godine sam završila Pravni fakultet u Beogradu. Pre dva meseca sam završila pripravnički staž.''

''Praktično je u ovoj zemlji sve teško uraditi, ali kod nas svi jako mnogo kukaju. Sa dva drugara, počela sam privatni biznis 1999. godine i bilo je jako teško. Još uvek ima dosta problema, ali smo preživeli šest godina. Trenutno radimo nekoliko velikih projekata. Radimo jedan softver za banke koji se tiče automatizacije procesa izdavanja kredita. Radimo i veliki portal za Vojno medicinsku akademiju. Uradili smo veliki portal za HVB lizing.''

''Mislim da sam dobila kvalitetno obrazovanje. Iz knjiga sam morala da učim, a ostalo je bilo na meni. Na predavanja nije potrebno ići, tako da 99 posto studenata to i ne radi. Profesori nemaju motiv jer im niko ne dolazi na predavanja. Nemaju ni uslova za to. Takav je sistem.''

''Optimista sam samo zato jer sve što se tiče firme je svakog meseca bilo sve bolje i bolje. Bilo je kriznih i teških perioda kada su kasnile uplate, pa nismo mogli da dobijmo plate, da kupimo nove kompjutere. Kada se sve sažme, svake godine je bilo sve bolje i bolje. Svaki čovek, kome se pomera nešto na bolje, biće optimista.''

''U Beogradu ima četiri hiljade advokata. Da bi došla u dobru kancelariju, najbolje bi bilo da imam tatu, ili mamu, koji su advokati, koji će da me prime u svoju kancelariju, ili kod svog uglednog kolege.''

''U ovoj zemlji ljudi nisu optimisti jer ne vide da se bilo šta pomera na bolje.''

''Ne mislim da ću lako naći posao jer nas advokata ima puno. Mislim da niko ne treba da očekuje bilo šta od države i sistema jer još dugo ovde neće biti osnova za tako nešto.''

*****

A šta kaže Sarajevo?

Na pitanje jednog osamnaestogodišnjaka da mu navede tri razloga zašto bi ostao u zemlji i čekao 12 godina da Bosna i Hercegovina postane članica Evropske unije, Sulejman Tihić, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine i predsjednik SDA, odgovorio je:

''Bosna i Hercegovina je vaša domovina. Tu vam žive roditelji i familija. Gdje god drugo da odete, bez obzira na neka materijalna poboljšanja, pitanje je koliko ćete biti zadovoljni. Nije sve u materijalnom imanju.''

Da se od ljubavi i patriotizma ne živi, shvatilo je čak 120.000 mladih ljudi koji su od 1996. do 2004. godine napustili zemlju, dok 77 posto onih koji su ostali, to ima namjeru. Marina Mijačević, apsolvent Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, kaže da ih razumije:

''Ako njima država ništa ne pruža, ako oni ne mogu da nađu posao, ako ne mogu da izdržavaju svoju porodicu, potpuno ih razumijem. Razumijem ljude koji žele da odu iz Bosne i Hercegovine, bilo zauvijek, ili privremeno.''

Sigurnu budućnost sa stabilnim primanjima Marina ne očekuje:

''Toliko mladih ljudi završi fakultet i sjedi kod kuće jer svi konkursi na koje se mogu prijaviti traže položen državni ispit i radno iskustvo minimalno dvije do pet godina. Niko ne želi da nam pruži to radno iskustvo. Moje kolege, koji su bili izvrsni studenti i koji su diplomirali prije godinu ili dvije dana, još uvijek se nalaze na Birou za zapošljavanje. Pitam se onda, kakva je moja budućnost u ovoj zemlji?''

Bosna i Hercegovina je jedina zemlja u Evropi koja u izvršnoj vlasti nema odjel, ili agenciju, koja se bavi pitanjima mladih:

''U zakonodavnoj vlasti, kao ni u izvršnoj vlasti, nemamo mladu osobu. Po meni je apsurdno da o pitanjima mladih odlučuju ljudi koji su u penziji.''

Prema istraživanjima, omladina u Bosni i Hercegovini slobodno vrijeme provodi uglavnom u kafićima. Marina vjeruje da se tako ne kroji budućnost:

''Mladi ljudi su postali apatični. Ne izlaze na izbore i ne žele ništa da učine kako bi nešto promijenili. Ne žele da se uključe u vlast. Nisu uopšte zainteresirani za te promjene. Svi bi željeli da se nešto promijeni i kritikuju vlast, ali niko ništa ne želi da učini.''

*****

RSE: Vidite li neku sličnost između ove dve priče?

ŠEHANOVIĆ: Dosta su slične, mada razlike postoje. Milion puta sam bio u iskušenju da napustim ovu zemlju, osobito 1992., 1993. godine, kada je ovdje bilo najgore. Bio sam u prilici da prvi put izađem iz zemlje 1995. godine, na Edimburški filmski festival jer sam radio neku reportažu. Postojala je velika mogućnost da ostanem. Međutim, shvatio sam da je moje mjesto ovdje, da se moram izboriti, da ne možemo svi napustiti zemlju. S druge strane znam dosta mladih ljudi koji su otišli, koji su vani završili fakultete i koji se iz godine u godinu vraćaju jer ipak vide da im je perspektiva u Bosni. Mišljenja sam da će se slične stvari desiti i u Srbiji. Vjerujem da su mnogi bili dobri studenti, da završavaju fakultete, da nema posla, ali se oni sami moraju za to izboriti. U 2006. godini u Bosni i Hercegovini su najavljeni izbori. Mislim da će se u odnosu na sve godine do sada najviše mladih ljudi registrovati na ovim izborima, upravo da bi napravili neke konkretne promjene.

BOGAVAC: U maju ove godine sam sa određenom ekipom mladih ljudi iz Sarajeva išla na neki karavan Mir u izgradnji koji je kretao iz Hrvatske, išao kroz celu Bosnu, do Grčke, preko Srbije i Makedonije. Ljudi iz Sarajeva, u organizaciji Prigovor savesti, su jaka i ispravna centrala mladih ljudi koji su veoma angažovani, koji su aktivisti i koji mi nisu delovali ni malo nezainteresovano. Njihov život se ne svodi samo na sedenje u kafićima i ne činjenje ničega.

RSE: To je mali procent ljudi. Koliko je ljudi u Srbiji angažovano oko toga?

ŠEHANOVIĆ: Vi ste bili u prilici da komunicirate baš sa tim malim brojem ljudi.

BOGAVAC: Dobro onda.

RSE: Misliš li da su se i u Srbiji ljudi umorili i da mladi ljudi nisu spremni da menjaju nešto u društvu, a spremni su da ga kritikuju?

BOGAVAC: Ne znam. Moj socio-politički angažman se uglavnom svodi na moj rad u pozorištu.

RSE: Izlaziš li na izbore?

BOGAVAC: Da, ali to je stvar pojedinca.

RSE: Koji je tvoj motiv što izlaziš na izbore?

BOGAVAC: To je moje građansko pravo i građanska dužnost.

RSE: Mnogo ljudi u Srbiji danas govori da izlazi na izbore da bi uticali na to da se neke desne strane ne vrate na vlast.

BOGAVAC: I to je stav.

RSE: Misliš li da je to jedini preostali motiv koji ovde ljude može podstaći na nekakav politički angažman?

BOGAVAC: Teško mi je da se izjašnjavam o masi. Naravno da svako ima svoj motiv da čini to što čini.

RSE: Svi u prilozima pominju veze i nužnost te vrste kontakata da bi našli dobar posao. Kako vam se to čini?

FEHMIU: Čini mi se realno. Mislim da je nezaposlenost visoka. Potpuno je izvesno da je ta strašna reč, koja je već toliko izrabljena, tranzicija, u takvoj fazi.

RSE: Da li u Americi i u Njujorku možete da nađete posao samo ako imate kontakte?

FEHMIU: Jedno su veze u našem smislu reči, a drugo su kontakti. Kada jedan nije za neki posao, a on preko nekog strica direktora, iako nema veze sa životom, dobije taj posao, to je veza u našem smislu. U tom smislu veze ovde ne rade. Kontakti su svugde bitni. Kontakti rade kada smo vi i ja isto kvalifikovani za isti posao, kada imamo iste rezultate, radni staž i pogled na etiku, onda možda kontakt sigurno da igra neku ulogu. Korupcija, mito i crni market svuda postoji, ali u razvijenim sredinama oni nisu glavni. Kod nas svega toga ima mnogo, pa je to mnogo vidljivije, mnogo uočljivije, ljudi se mnogo manje trude da takve stvari sakriju. To je otvoren i javan način obavljanja poslova. Ovo je daleko od savršenog, ili dobrog društva, ali kada takve stvari postanu javne, veoma brzo se zbog njih ide u zatvor.

RSE: Vi trenutno spadate u nezaposlene u Bosni i Hercegovini. Radili ste na televiziji PINK i na OBN. Zbog čega ste sada nezaposleni?

ŠEHANOVIĆ: Trenutno sam nezaposlen isključivo svojom voljom. Radim neke privatne stvari. Nisam baš 100 posto bez posla.

RSE: Televizija PINK je ovde, od strane dela javnosti, itekako prokazana i vodile su se žestoke rasprave na temu da li bi trebalo raditi na toj televiziji, i to među onima koji su bili suprotstavljeni režimu Slobodana Miloševića pre 2000. godine.

ŠEHANOVIĆ: I ovdje je isto tako.

RSE: Šta je prelomilo kod vas da odete na tu televiziju?

ŠEHANOVIĆ: Neposredno prije nego što je započela sa radom TV PINK BiH, šest godina sam radio na TV OBN, koja je bila pokušaj da se napravi televizija koja bi objedinila oba bosansko-hercegovačka entiteta i koja bi bila neki javni servis za sve. Dugo sam tamo radio kao muzički urednik i imao sam jednu emisiju koja je za skoro tri godine stekla veliku popularnost. Bio sam transfer za PINK, nešto kao fudbaler.

RSE: Da li ste imali dilemu da li da idete na PINK?

ŠEHANOVIĆ: Možda vrlo kratko. Većina prijatelja mi je govorila da tamo ne idem, ali sam vjerovao u ono što radim. Za te dvije godine rada na PINK-u, ni jednog momenta nisam odustao do svojih kriterija. Kod mene u emisiji nisu učestvovale neke pjevaljke. Zadržao sam svoje kriterije. U mojim emisijama pojavljivali su se ljudi zahvaljujući jedino svom kvalitetu. Oni su dolazili u moje emisiju radi reputacije te emisije. To je jedini razlog zbog kojeg sam tamo nastavio posao.

RSE: Da li bi ti išla na TV PINK u bilo kojim okolnostima? Da li ti imaš tu vrstu dileme?

BOGAVAC: Čini mi se da je prokazanost te televizije iz neke davne prošlosti. Sada ona ne postoji, sem po nekoj određenoj šminci i nekoj glazuri. Ne postoji apsolutna nikakva razlika između PINK-a i B92.

RSE: Mi smo u 2005. godini obeležili deset godina srebreničkog masakra, deset godina od Oluje. U narednoj godini ćemo obeležiti deset godina građanskog protesta. Svi ti ljudi koji su bili vinovnici tih priča, ili većina njih, i danas su na slobodi. Neki se kriju. Ništa se u odnosu na njih ne menja. Oni koji su krali izbore, nisu u zatvoru. Kakva je to poruka mladim ljudima? Da li to može biti njihov motiv da i dalje razmišljaju u tolikom broju da odu iz zemlje? Mi živimo u zemlji u kojoj se definitivno ništa ne menja.

BOGAVAC: Jao što si ti težak čovek.

RSE: Samo me zanima tvoj utisak.

BOGAVAC: Ne moguće je da se ništa ne menja. Čovečanstvo je u stanju kretanja. Uvek se nešto menja. Takav zaključak mi je već potpuno dosadan. Ne znam šta da odgovorim tim divnim mladim ljudima. Optimizam je bolest koju treba negovati.

FEHMIU: Malo si gore, pa onda malo dole. To što ti zoveš stanjem nemenjanja, za nas je menjanje. Da li smo zadovoljni načinom na koji se stvari menjaju, kojom brzinom i kojim tempom, šta su rezultati toga, to su potpuno druga pitanja. Mladih ljudi bi morali da nauče da ih se tiče njihova budućnost na bilo kom nivou. U zdravom telu, zdrav duh. Onog trenutka kada jedan krene da se bavi nečim, istog trenutka i njegove misli su nečim zaokupljene. Sigurno je bolje da nešto pokušavaju da rade, nego da sede, čuče, kukaju i čekaju da se nešto promeni mimo njih.

RSE: Znaš zašto me iznenađuje tvoja reakcija? Ti si se u svom kutnom romanu Betmen nad Zvezdarom, upravo bavila činjenicom pogrešnih uzora među mladima. Činjenicom da su sve gledali pogrešno u jednom sistemu.

BOGAVAC: Betmen nad Zvezdarom je napisan 1995. godine. Vidiš kao se sve menja.

RSE: Sada ne bi ponovo napisala nešto slično?

BOGAVAC: Sada bih napisala nešto sasvim drugačije, ne istu tematiku, ne isti socijalni kruga, ne iste uzore.

RSE: Šta se promenilo u životu tih ljudi? Šta se promenilo u okolnostima? Da li mogu lakše da putuju? Imaju li bolji sistem obrazovanja?

BOGAVAC: Čini mi se da imaju. Srtrašno se brzo zaboravi koliko loše može da bude. Onda se strašno lako generalizuje kako je sada sve potpuno isto, kako se ništa nije promenilo. Onda je ulicama išla naoružana dečurlija od po 13 godina. Uleteli su gde su hteli, krali su šta su hteli, bili su drogirani kao majmuni. Nisu imali šta da jedu. Slušali su narodnu muziku. Zaista su bili u kolapsu. Bili su realno u građanskom ratu. Sada to ipak nije tako. Čini mi se da se ipak nešto kotrlja. Taj moj Gaja danas ne bi bio taj Gaja.

RSE: Kakav bi danas Gaja bio?

BOGAVAC: Mrzim to - šta bi bilo, kad bi bilo (šbbkbb). Ne bi ga bilo.

RSE: Ko bi bio njegov uzor?

BOGAVAC: Ne znam. Neko drugi. Sanjao bi da postane Jeti, pošto vidim da su opet Jetiji u modi.

*****

Hrvatska je otišla najdalje, ako se izuzme Slovenija, od svih republika bivše Jugoslavije u evropske integracije. Mnoge u toj državi je iznenadio veliki odaziv na poziv Agencije za pomoć pri iseljavanju u Australiju. U oglasu se tražilo 100 hiljada radnika za odlazak u ovu državu.

Na seminaru, što ga je u Splitu organizirao njihov agent, sudjelovalo je gotovo tri stotine ljudi, a upiti, kao i pozitivne i negativne reakcije, i dalje stižu, kaže novinar Slobodne Dalmacije, Damir Tolj, koji je najviše o tome pisao:

''Očito je da brojni ljudi nisu zadovoljni životom i standardom u Hrvatskoj. Htjeli bi nešto bolje za sebe. Tu preovladavaju mladi, ne samo oni nezaposleni i oni nekvalificirani. Bilo je i visoko kvalificiranih ljudi, branitelja, zanatlija, jedna šarena populacija. Iz priče je bilo lako zaključiti da bi oni rado ostali kod kuće kada bi život bio nešto ugodniji.''

A što kažu mladi? Lea je studentica treće godine prava na zagrebačkom Sveučilištu, i ne misli da bi joj bolje bilo da nađe posao izvan Hrvatske:

''Razmišljala sam o odlasku vani, ali na postdiplomski. U svakom slučaju bi se nakon toga vratila nazad u Hrvatsku. U Zagrebu bi pokušala pronaći nešto što volim raditi. Ako ne bi išlo, možda bih otišla.''

Neki Leini prijatelji i prijateljice ne vide perspektivu u Hrvatskoj i planiraju je potražiti negdje drugdje:

''Smatraju da je ova zemlja previše zaostala, da vlada korupcija i da posao možeš naći samo preko veze. Zbog toga ih privlači odlazak iz zemlje. Žele da pokažu ono što znaju. Ova zemlja ne funkcionira prema tome koliko su mladi ljudi sposobni, nego koliko mladi ljudi imaju dobre veze.''

*****

RSE: Možda ja zaista dramim. Možda je sve ovo što mladi ljudi govore u ovim prilozima o tome da bi želeli da odu. Što kukaju na stanje u zemlji jeste izraz onoga što i MMF najavljuje, a to je da će se stvari rešiti kada se radna snaga počne više kretati. Možda je rešenje da svi ovi mladi ljudi zaista krenu i nađu neki pravi prostor za sebe?

FEHMIU: Čini mi se da ovaj razgovor ne ide u pravom smeru jer smo mi osobe koje su se već negde davno, jako davno, odredile u odnosu na sva različita pitanja koja ste nam postavljali. Čini mi se da o njima ne razmišljamo spremni za novinarske razgovore. Naš život i stvari kojima se bavimo su naš stav u odnosu na sva pitanja o kojima smo danas razgovarali. Moj razlog odlaska iz Beograda nije bio materijalne prirode. Odrekao sam se nečega i nisam tačno znao na koliko, da li je to privremeno, ili možda zauvek. Odrekao sam se nečega što je za mene oduvek beskrajno puno značilo, glume. Život me je gurnuo u pekarstvo, a za mene je to bio kao beg u nešto što je opipljivo, u nešto od čega te bole i ruke i noge, a misli su skoncentrisane da se jedan komad testa iseče tako da se ispeče 50 hlebova.

RSE: U čemu se bolje snalazite, kao pekar, ili kao glumac?

FEHMIU: Morali bi ste da dođete ovde i da probate hleb o kojem razgovaramo. Umetnik sam i u hlebu, a nadam se i u glumi.

RSE: Da li ste razmišljali čega ste sve bili uskraćeni? Otišli ste iz Srbije devedesetih i bavite se nečim potpuno drugim. Kakvu bi ste glumačku karijeru imali kada svega ovoga ne bi bilo?

FEHMIU: Ko to zna. To je mene odavno prestalo da zanima. Onog trenutka kada sam napravio rez, ono što sam u tom trenutku radio činilo mi se besmislenim, nevažnim i potpuno trivijalnim. To je moj intimni stav. U našoj porodici imamo različite mehanizme, veoma slične stavove, ali svakome je to donelo različite stvari. Ja bih jako voleo da sam ostao da glumim i da mi to bude spas, ali tako nije bilo. Sve ove godine pauze shvatam kao godine investicije. Umetnost je biznis stomaka, biznis duše. Nakupilo se raznih stvari. Nadam se da ću izgovarati neke rečenice koje ću razumeti i na osnovu iskustva kroz koje sam prošao u ovih deset ili dvanaest godina, da će one, možda, biti istinite. To što nije bilo je nebitno. Razne uloge sam odigrao pod tušem, ili u svojoj kući. Stvari se zaboravljaju i mostovi se grade užasno brzo. Ja već imam neki glumački kontinuitet. I ovde sam nešto radio, a bogami sam radio nešto i u Sarajevu, pa sada radim u Beogradu i u Sloveniji. Radili smo Diplomca, pa ćemo raditi ponovo.

ŠEHANOVIĆ: Mislim da su novinari u vašim prilozima baš birali ljude koji su bili vrlo pesimistični. Možda smo sve vrijeme išli u nekom krivom pravcu. Ne znam koliko do Uliksa dolaze kritike, ali trenutno u svim bosansko-hercegovačkim kinima igra film Dobro uštimani mrtvaci, u kojem i on glumi. Kritike na njegov rad su izvrsne. Film je dosta gledan. Dobio je odlične kritike i u pisanim medijima i kod publike. Njegov odabir da ode odavde i da se možda ne neko vrijeme ne bavi glumom, je bio prava stvar.

FEHMIU: Benja Filipović, koji je režirao film o kojem si govorio, mi je rekao da sam profesionalni dizač germe, u prevodu - profesionalni uzgajivač kvasca. Hleb koji mi pravimo je nešto što se ovde, a bogami ni u Francuskoj, ili Italiji, ne sreće. Pekare se zovu Umetničke pekare. Pravimo hleb po starim receptima. To je sve veoma jednostavno. Naš hleb je hleb naših baka, one dobre pogače i lepinje. Toga nema ni u Francuskoj, ni u Italiji.

ŠEHANOVIĆ: Nisi daleko od umjetnosti ni u pekari.

FEHMIU: Pekarstvo i proces pravljenja hleba je beskrajno uzbudljiv. U jednom periodu me apsolutno ispunjavao i nikada nije na bilo koji način eliminisao glumu. Kada smo pokretali njujoršku pekaru, vozio sam hleb, mesio ga, odlazio na probe u pozorište, onda išao da ga pečem. Danijel de Luis je otišao usred svoje karijere u Italiju i radio u radnji gde se rukama prave cipele. Dobro je u jednom trenutku da se ugase svetla i stanu reflektori, da odeš negde. Ako možemo mi glumci, koji smo kao ekstra željni ljubavi i pažnje, da se toga odreknemo, onda mogu i ovi drugi da se mrdaju i odriču nekih generalno površnih i nebitnih stvari, da bude bolje i njima i njihovoj porodici.

*****

Jedan nastavnik matematike iz Bijelog Polja je shvatio da se od prosvete ne može živeti i za 2006. godinu najavio da će finansijske probleme svoje porodice pokušati da reši u estradnim vodama.

U kući tridesettrogodišnjeg Reihana Pačariza Rendžija, nastavnika matematike, najmlađeg od petero djece zemljoradnika Murata Pačariza, perspektiva je tema broj jedan u nekoliko posljednjih dana. Iznenadna prilika koja se ukazala pobjedom na Festivalu pjevača amatera i laskavi epitet Prvog glasa Bijelog Polja, probudila je snove o estradnoj karijeri, koja bi čitavu porodicu mogla osloboditi egzistencijalnih problema, koji su činjenica i u zemljoradnji i u prosvjeti, čime se do sada Rendži bavio:

''Pjesma je ljubav, škola egzistencija. Dosta su slabe plate i teško se može živjeti. Obzirom da živimo na selu, ne smijemo pokazati da smo umorni, da smo došli sa njive na čas. Plata mi je 200 eura. Iz dana u dan sve bi bilo teže. Djeca odrastaju, zahtjevi su veći, para je sve manje. Vjerujem da je moja prava perspektiva mikrofon. Moji nisu bili za to da se bavim pjevanjem jer ga nisu vidjeli mnogo daleko.''

''Sve je to njegova želja, ali ja ipak ne mislim da je to dobro. Treba tu dosta truda.''

''Ti znaš svoga sina. Znaš da sam uporan.''

''Što si god zamislio da uradiš, to uspješno ostvariš. Ipak, posao je posao. Matematičara nema toliko.''

Možda najveću skepsu, što se pjevačke Rendžijeve perspektive tiče, ima supruga. Ipak, vjeruje u njega, kao i djeca:

''Više bih volio da tata bude pjevač.''

Matematičar Rendži biće estradna zvijezda, tvrde prijatelji sa Radija Bijelo Polje:

''Čovjek ima prelijepu boju glasa i ispred njega je jedna velika karijera.''

''Odlično, samo neka nastavi dalje. Mislim da će zapostaviti prosvjetu jer će novac ipak doći.''

Kolege iz prosvjete nemaju dileme. Jedan Rendžijev nastup donijeti će mu jednu njihovu godišnju platu:

''Možda ga je natjeralo i nešto drugo. Možda situacija u kojoj se nalazimo i potreba za novcem. On ima potencijal.''

''Pjevam i pjevam i uvijek vjerujem da ću iz mraka jednog dana da izađem na svjetlost.''

Supruga se malo smješka?

''Znam ja. Pjesma uvijek dobro dođe.''

*****

BOGAVAC: Sladak je čovjek skroz. Trebalo bi sada da dam jedan teški socijalni komentar. Bacio matematiku. To je neki jednostavni egzibicionizam. To je i ljubav prema pesmi. Voli čovek da peva i izačiće iz mraka.

RSE: Vi poznajete muzičku scenu dobro. Da li ima šanse naš sagovornik?

ŠEHANOVIĆ: Mogu reći da lijep pjeva. Vjeovatno je u tome egzistencijalni razlog. Nikada se ne zna. Možda mu TV PINK da šansu.

BOGAVAC: Ovo je ljubav prema pesmi. Nisu to egzistencijalni razlozi. Šta vam je?

ŠEHANOVIĆ: Na kraju se uvijek može vratiti matematici.

RSE: Može, samo nije sigurno da li će moći od toga da živi.

FEHMIU: Ne mora jedno da isključuje drugo. Radio bih i matematiku i pevao bih i bavio se još nekim raznim aktivnostima. Što god plaća račune, u redu je. Matematika i muzika imaju beskrajno mnogo veze.

BOGAVAC: Naravno. Imam jednog prijatelja koji je odličan dramaturg i dobar pisac. Došla mu je novinarka iz lista Praktika pre dav meseca da sa njim napravi intervju. On i njegova žena prave fenomenalne ramove za slike. Intervju je išao ovako:

- Vi ste dramaturg.
- Da.
- A pravite ramove.
- Da
- Stvarno ste dramaturg?
- Stvarno.
- I pravite ramove. Kakva podudarnost.

Odustani od toga i pusti ljude da se bave onim što ih zanima.

RSE: Kako izgleda Sarajevo pred Novu godinu?

ŠEHANOVIĆ: Grad je okićen. Sprema se veliko novogodišnje slavlje na platou Skenderije. Ljudi su raspoloženi, ali ne kao prije. Čeka se bez neke velike euforije.

RSE: Pošto ste me optužili da sam najveći pesimista, biću malo zloban - Ipak nisu optimistični?

ŠEHANOVIĆ: Ne znam da li su optimistični, ali im je vjerovatno preko glave tih javnih okupljanja i nekih slavlja na silu. Možda će u neka svoja četiri zida napraviti bolju zabavu, optimistično dočekati i ući u 2006. godinu.

RSE: Gde ćete za Novu? Kako to izgleda u Njujorku?

FEHMIU: Njujork je zaista divan u decembru. Zaista izgleda kao u američkim filmovima. On ima svoju draž. Svi su ludi, svi su mahniti, svi negde jure i svi nešto kupuju. Idu na neke žurke. Trude se da budu zgodni i lepi, da se nekom dopadnu, da nekoga zavedu. Užasno je toplo. Ima preko 10 stepeni.

BOGAVAC: I u Beogradu je 13 stepeni.

RSE: Kako izgleda Beograd?

BOGAVAC: Meni je uvek Beograd lep.
XS
SM
MD
LG