Miloš TEODOROVIĆ (Saradnja: Marina FRATUCAN, Dušica PEŠIĆ, Radoman ILIĆ, Sead SADIKOVIĆ)
RSE: Da li je pravo doba za seks 14 godina?
NIKOLIĆ: Tako kaže istraživanje, ne samo kod nas, nego i šire u Evropi i u Americi.
RSE: Šta je to na šta bi smo trebali da obratimo pažnju kada se u Srbiji govori o seksualnoj edukaciji mladih?
NIKOLIĆ: Prvo mora da se napravi kadar koji može na pravi način da edukuje mlade. Ovde se nigde ne studira seksualnost. Uglavnom se time bave kada ono podrazumeva patologiju. Na medicini se studira seksualnost, ali u sferi patologije. Psihologija ima neke predmete koji obuhvataju seksualnost, ali nemamo kadar koji bi mogao na pravi način da edukuje mlade o kojima govorimo.
RSE: Zapitkuju li vaša deca mnogo?
MIŠEVIĆ: Za to sam bila pripremljena već odavno. Podučena iskustvom moje majke, njene majke i tako iz generacije u generaciju, rekla sam sebi da nikako neću dozvoliti sebi da sa svoje dve devojčice pričam o tome kada seks već bude tema razgovora jer onda nema svrhe. Počeli smo o tome da pričamo od njihove sedme – osme godine života.
RSE: Šta ste im objasnili?
MIŠEVIĆ: Nešto što je daleko od seksa, ali blizu te teme. Krenuli smo od ljubljenja pa smo završili na tome da sam im rekla da posle toga nastaju bebe. To je bila priča o ljubavi i o ljubljenju i o tome da treba imati svest o tome. Ona me danas sa svojih 13 godina zbog toga zafrkava koliko je ona potpuno informisana.
RSE: Šta mislite o stereotipu da je teže vaspitati žensko, nego muško dete?
MIŠEVIĆ: To nije istina. Mislim da su veće predrasude kada su muška deca u pitanju. Onda roditelji čak raspravljaju o tome ko će da bude taj koji će s njim da razgovara. Na kraju se samo završi sa tapšanjem po ramenu, kao dobro je, postao si muško, ali to čine onoga dana kada njegova devojka ostane trudna i kada treba da abortira. To je skandal. Nečiji sinovi su najmanje obrazovani. Ženska deca su malčice bolje obrazovana. Koliko primećujem, velike su predrasude oko korišćenja kondoma. To je još veća tragedija. Znam neke momke koji su mladi, ali koji smatraju da nije dovoljno dobar seksualni odnos ako se koristi kondom.
RSE: Ima i onih kojima je neprijatno da ga traže?
MIŠEVIĆ: Naravno da i devojčice treba da nauče kako da se zaštite, ali kondome dečaci definitivno moraju da znaju.
RSE: Kada ste prvi put reč prezervativ pomenuli svojim devojčicama?
MIŠEVIĆ: Bile su u petom razredu. Dečaci u razredu su ih kupovali i punili vodom. Nekako se poklopilo s tim da smo i mi došli do neke, malo konkretnije priče. Dala sam pare kćerki i njenim drugaricama da kupe kondom. Ona je dovela drugarice da im ispričam ponešto o seksu jer druge majke nisu smele mnogo otvoreno da pričaju o tome sa njima. Kćer je dovela drugarice kod mene jer one nemaju koga da pitaju. To je super.
RSE: Tako ste provodila seksualnu edukaciju u svom domu. A zašto je potrebno već od sedme godine, tako rano, razgovarati sa njima o seksu?
NIKOLIĆ: Istraživanja kažu da je potrebno još i ranije. Obično oko treće godine života, ako je mama trudna ili ako deca vide neku trudnicu, počinju da zapitkuju. Već tada im treba postepeno objašnjavati i postepeno ih uvoditi u priču, od ljubljenja pa na dalje. U Švedskoj su imali seksualnu edukaciju u školama od prvog razreda, ali integrisanu u sve predmete. Radili su na edukaciji i iz porodice. Pokazalo se da su kod generacija koje su prošle tu edukaciju broj neželjenih trudnoća mnogo manji. Taj sistem seksualne edukacije imaju Švedska, Holandija i možda još dve zemlje u Evropi. U Americi je užasno rigidna preporuka kada je u pitanju seksualna edukacija. Oni predlažu apstinenciju, kao jedinu vrstu zaštite, a svako zna da je naprosto nemoguće na taj način decu zaštiti.
****
Nedavno je objavljeno jedno istraživanje, sprovedeno u jednoj srednjoj školi u Novom Sadu, koje je pokazalo da srednjoškolcima nije strano da razmišljaju o seksu i da ga upražnjavaju pre 14 godine:
''Sa seksom deca kreću većinom od srednje škole. Retko ranije, mada ima i takvih.''
''Zavisi od osobe do osobe.''
''Možda sa 18 godina.''
''Počinje se sa 14 godina.''
''Bilo je nekoliko generacija koje su baš onako krenule napred, ali naša generacija ide onako normalno.''
''Ona je već stupila.''
''Ti znaš.''
''Moja generacija prvo seksualno iskustvo doživljava sa 14, 15, eventualno sa 16 godina. Imamo seksualno obrazovanje i u osnovnoj i u srednjoj školi, bar dva puta godišnje. Puno toga saznamo bitnog.''
''Imamo super razrednu i lepo smo vaspitani. Mi to ne upražnjavamo.''
''Učimo se iz časopisa. Mislim da je 14 godina dosta rano.''
''Znam da je jedna devojka naše godište zatrudnela.''
Znaš li koliko košta abortus i kako da se zaštitiš?
''Znam.''
''Treba da odem u trafiku i kupim kondom. Uvek imamo para kod sebe. Kada žena zatrudni, treba da platimo za abortus.''
Doktorka Aleksandra je proteklih godina radila nekoliko istraživanja na ovu temu:
''Po jednoj anketi koju sam radila 2000. godine, u novosadskim srednjim školama, seksualna aktivnost devojaka nije bila nešto naročito velika. Do kraja srednje škole samo jedna trećina devojaka je stupila u seksualne odnose. Prvi seksualni odnos u proseku je bio sa oko 16,5 godina, u trećem razredu srednje škole. Kod mlađih uzrasta se to javlja sporadično. Obično je to u osmom razredu. Po koja devojčica se uvek nađe, ali nije primećeno da je to sada u nekom porastu.''
Kada je reč o trendu stupanja u seksualne odnose u ranijim godinama u odnosu na period od pre 20 ili 30 godina, sada devojke kažu da u seksualne odnose stupaju i ranije, ali da su sada i znatno seksualno obrazovanije kada je reč o kontracepciji ili polnim bolestima:
''Po ispitivanjima sada stupaju u odnose u nekom ranijem uzrastu, ali ako posmatramo istoriju ljudskog roda, onda ćemo videti da su ranije devojke stupale rano u seksualne odnose, ali u braku, jer su rano stupale u brak.''
Da li poslednja istraživanja, po kojima učenici u Novom Sadu u seksualne odnose stupaju već sa 14 godina, treba da shvatimo kao pojavu, ili kao izuzetak?
''Ne bih rekla da je to tako senzacionalno jer uvek imate nekih izuzetnh slučajeva. Može seks da se desi i u nekom vrlo ranom periodu, pa imamo i neke trudnice, ali one se javljaju u određenim populacijama, kod određenog socijalnog statusa pa se može desiti trudnica sa 13 ili 14 godina. To su retki i izuzetni slučajevi kojih je bilo i ranije i uvek će ih biti.''
****
RSE: Kako vam je zazvučala ova anketa?
MIŠEVIĆ: Simpatično mi je što se deca smeju. Mislim da smo i mi konzervativni. Ne treba gledati na godište i tražiti neke granice. To je potpuno individualno. Neke devojke su zrele i sa 12 godina.
RSE: Mislite?
MIŠEVIĆ: Od malena sam to pratila. Imala sam neke drugarice koje su sa 12 godina bile vrlo zrele. Ušle su u seksualne odnose jer su to želele.
RSE: Da li se to na neki način odrazilo na njihov život?
MIŠEVIĆ: Ne. One su bile Vukovci, divne i savršene devojke. Ima devojčica koje nisu zrele ni u 19 godini života. Ja sam za to da to deca počnu da rade kada to zaista i osećaju. Prvo treba da se upoznaju sa osećanjima koja će ih dovesti do seksualnih odnosa. Pre mnogo godina su se devojke venčavale sa 14 ili 15 godina. Mi smo sada konzervativniji. Romeo i Julija su imali 14 godina. Mi pravimo famu oko godišta. Pre bih skrenula pažnju na sidu, na kondome, na to da smo u XXI veku i da bi smo morali omladinu mnogo više da obrazujemo.
RSE: Potpuno se ne slažem sa vama, pa mogu da zvučim i konzervativno, ali mislim da dete od 14 godina nije potpuno svesno i da bez nekog razmišljanja može potpuno sigurno da uđe u seks.
NIKOLIĆ: Osamdesetih, kada sam ja bila mlađa, na medijima uopšte nije bilo dostupno golo ljudsko telo, pa ni seksualni odnos. Moj ćale je kupovao Start, pa sam nešto mogla i da vidim. Čak nikada nije bila ni otvorena erotika na televiziji. Danas, kada pogledate kablovsku televiziju posle ponoći, svaki drugi kanal, ili ima porno film, ili neku erotiku. Deca ne moraju svako veče da gledaju televiziju posle ponoći, ali ponekada roditelji i odu.
MIŠEVIĆ: Pogledajte spotove. Danas pevaju deca i pop pevačice su sa 13 ili 14 godina. Ovaj trend je svuda u svetu. Kod nas je tek stigao. Sticajem okolnosti, pratim strane novine i oni su davno imali taj problem koji je kod nas tek sada realnost.
RSE: Hoćete da kažete da one u tim godinama insistiraju na svojoj seksualnosti?
MIŠEVIĆ: Moje drugarice od 12 godina su izgledale kao ja sada. Potpuno je individualno kako hormoni rade. Za neke devojčice ste potpuno ubeđeni da imaju 18 godina, iako im je 13 ili manje. Itekako imaju veze mediji. Pretovare nas erotikom koja prodaje proizvode. Zato je možda kriva Madona. Sada veš izgleda kao garderoba, u odnosu na veš koji se nekada prezentirao.
RSE: Šta će nama Madona kada imamo Seku Aleksić. To je to što inspiriše mlade ljude.
MIŠEVIĆ: Da, ali mi ipak pratimo svetske trendove. To je ono što bojim se da ljudi ovde ne shvataju. Prvo to krene tamo negde u svetu. Druga je rasprava oko muzike i kvaliteta tog proizvoda. Što se tiče erotike, seksualnosti i golišavosti na estradi, to je potpuno identično svuda u svetu.
RSE: Ako su oni zasuti svim ti sadržajima koji ih podstiču da razmišljaju o seksu, pre nego o fakultetu, šta onda da rade njihovi roditelji? Puste ih da gledaju PINK, sednu pored njih i kažu im - Dete moraš da vodiš računa?
NIKOLIĆ: Oni su u nezgodnoj situaciji jer ukoliko neko uđe u pubertet i počne da gradi seksualni nagon, vrlo je verovatno da će ga biti sramota da o tome priča sa roditeljima i da će se pre obratiti vršnjacima. Zato se preporučuje vršnjačka edukacija.
MIŠEVIĆ: Inače je to komplikovano. Gledam po mojoj kćerki, koja je jako otvorena, ali ima faze kada kaže da ne bi sada da priča o tome.
RSE: Šta je to vršnjačka edukacija?
NIKOLIĆ: Postojao je projekt Srce. Prosto, dovedete određeni broj mladih ljudi i edukujete ih o seksualnosti, o polu. Kod nas se edukacija svodi na to da se potiče katastrofični diskurs o AIDS, o seksualno prenosivim bolestima i o neželjenoj trudnoći. Ono što je ključno za seksualnu edukaciju je to da se kažu i pozitivni efekti koji seks donosi. Mnoge devojke nemaju pojma na koji način mogu da dožive orgazam. One u nekom periodu života vezuju svoje seksualno zadovoljstvo, koje same mogu da dožive, za partnera. I dečaci su needukovani. U Subotici sam držala predavanje o seksualno prenosivim bolestima 1. decembra 2004. godine. Došlo je 200 studenata ekonomskog fakulteta. Javljali su se i pitali. Pričala sam i o ženskom orgazmu i kako su žene drugačije građene od muškaraca, da ono što se prikazuje na porno filmovima nije seks i da to nije ono što treba ženama. Onda je jedan digao ruku i rekao: ''A kako da znam šta treba ženama? Niti one hoće da mi kažu, niti mi ko govori''. Sada dolazi do prekida komunikacije. Ipak negde taj nagon radi. U tom smislu je ta seksualna edukacija bitna, da se pokažu i pozitivne i negativne strane.
RSE: Trebala bi da se oslobodi i da mu kaže šta je to što joj prija.
NIKOLIĆ: Apsolutno.
MIŠEVIĆ: Poenta jeste da u tome uživanju, a ne da to rade jer je tako moderno. Tu počinju frustracije koje se kasnije gomilaju.
NIKOLIĆ: Pre četiri godine sam radila neko istraživanje za Dubrovnik. U upitniku je bilo 100 ljudi, od 20 do 48 godina, 52 posto muškaraca i 48 posto žena. Sedamnaest posto tih žena je odgovorilo da nikada u životu nisu doživele orgazam. Uzorak je užasno mali i sociološki nije opravdan, tako da ne mogu da pričam o nekim rezultatima.
RSE: Mislite li da postoji objašnjenje za ovakav podatak?
MIŠEVIĆ: Postoji. Čitam strane ženske časopise koji stalno ispituju stvari sličnog tipa. Svuda u svetu je isti problem. Ne samo kod nas žene imaju problem seksualnog oslobađanja i uživanja u seksu, ali to je potpuno druga priča.
RSE: Da li je to objašnjenje do kojega ste došli u istraživanju?
NIKOLIĆ: Nisam pitala. Kada bi se proširio uzorak, taj procent bi se smanjio, ali 17 posto je veliki broj.
MIŠEVIĆ: Mislim da svuda u svetu žene imaju problem kako da se oslobode do kraja i stalno se pitaju da li smeju da uživaju u seksu.
NIKOLIĆ: Žensko uzbuđenje funkcioniše na različit način od muškog. Može da dođe do vremenskog raskoraka.
MIŠEVIĆ: One to verovatno i ne znaju i plaše se da pitaju.
NIKOLIĆ: Cela moderna i nova seksologija govori o tome kako seks počinje za stolom, pregovaranjem, baš zbog seksualno prenosivih bolesti, zbog AIDS-a, zbog toga kako ćemo uživati, zbog velike populacije u Americi koja je uvela taj sistem dogovora i ugovora. Insistira se na tome da se o seksu razgovora pre samog seksa.
****
U Vranju se nedavno pojavila videokaseta na kojoj je zabeležen seks jedne devojčice i dva dečaka. Kako su pisala neka medija, to je izuzetno popularan materijal u Vranju. Kakve posledice po život mladih ljudi to može imati?
Da li ste možda videli snimke porno filma koji su snimila deca?
''Pokušavam da ga nađem, ali ne mogu.''
A zašto pokušavaš da ga nađeš?
''Da vidim kako to izgleda. Zanimao me i Severinin.''
''Takvo je vreme danas. Svašta gledamo na televiziji pa ne može ništa drugo ni da se očekuje.''
''Mislim da je to veoma glupo jer oni nisu odrasli.''
''Svako ima svoja pravo i svako može da radi šta hoće. Ne treba se mešati u tuđe stvari. Ko šta hoće neka radi.''
Dok srednjoškolci u Vranju prepričavaju ono što su u nekim novinama mogli da pročitaju, nadležni nisu intervenisali i pokušali da pronađu odgovorne za distribuiranje privatnog pornografskog materijala bez dozvole onih koji su učestvovali u njegovom snimanju. Predsednik Okružnog suda u Nišu, Danilo Nikolić:
''Nismo imali ovakvih predmeta do sada.''
Delima ove vrste niko se nije bavio, iako je Krivični zakon bitno promenjen u odnosu na dela širenja pornografskog materijala:
''Prodavanje, prikazivanje, javno izlaganje ili na drugi način činjenje dostupnih tekstova, slika, audio vizualnih, ili drugih predmeta pornografske sadržine, ili prikazivanje pornografske predstave kažnjivo je novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Sada imamo i dva teža oblika ovog krivičnog dela koji koristi decu za proizvodnju slika, audiovizualnih ili drugih predmeta pornografske sadržine ili za pornografsku predstavu. Ono je kažnjivo zatvorom od šest meseci do pet godina.''
Umesto rasprave o mogućem kažnjavanju onih koji na ulicama prodaju sporne snimke, otvorena je rasprava šta je podstaklo decu da snimaju svoja, verovatno prva, seksualna iskustva. Neuropsihijatar Srbobran Miljković:
''Vojarizam sa svoje strane može uslovno rečeno da predstavlja jedan patološki čin, pa isto tako i želja da se neko gleda dok obavlja seksualni odnos jeste opet nešto patološki, a to je egzibicionizam. Koji su to motivi da oni budu viđeni? Pre svega želja da se mlad čovek afirmiše pred trećim ljudima, čime bi se pokazao posebnim u odnosu na svoje vršnjake.''
Sudija Danilo Nikolić:
''Mislim da su to takva razaranja ličnosti i da se ona mogu meriti samo sa žrtvama nedozvoljene trgovine ljudima i prostitucijom i ovde u i ovoj sredini. Šta to znači za jedno dete od 14-15 godina koje je ušlo u to nepromišljeno, ili pod prisilom, ili pod ucenama. Ne prihvatam da jedno društvo, koje je ipak još uvek patrijarhalno, može odjednom da bude otvoreno za sve i svašta, kao što su to neka društva na zapadu koja su verovatno postepeno ulazila u to. Kod njih su izgrađene neke barijere i odbrane gde se žuta štampa ne doživljava ozbiljno. Šta je dete krivo ako je jednog trenutka po celom Internetu, i u celom Vranju, gledano. Šta mislite, kako to doživljava njihova porodica.''
****
RSE: Sudija Nikolić zvuči ozbiljno, a vi se smejete. Zar ne mislite da je veliki problem kada kroz jedno malo Vranje počne da kruži snimak koji ne može prijati niti onima koji su akteri, niti njihovim roditeljima?
MIŠEVIĆ: Mislim da na decu potpuno pogrešno gledamo. Oni su mnogo pametniji, mnogo zreliji i mnogo bolje znaju stvari, nego što mi mislimo. Mi nismo ni blizu njihovom mišljenju. Oni su zaista mali ljudi. Mislim da ta deca to nisu radila, niti pod prinudom, niti zbog toga što su patološki bolesni, nego su to jednostavno želeli da urade. Za razliku od moje generacije, koja nije bila toliko zrela i radoznala u tim godinama, oni jesu. Svi ljudi koji su intervjuisani mi zvuče kao neko iz američkih filmova koji uglavnom potpuno apstraktno pričaju. Bolje je da upoznamo tu generaciju i da saznamo kako oni razmišljaju. Previše smo se mi udaljili od njih. Celo društvo je devijantno poslednjih 15 godina, minimalno. Svet je postao devijantan. Stalno isključujemo sve ono što se dešava u svetu.
RSE: Kada su već krivični zakoni promenjeni i kada se sankcioniše ukoliko neko distribuira pornografski materijal bez nečije dozvole, onda bi ovde država trebala da reaguje?
MIŠEVIĆ: To je jedina stvar koja je odlična, što po zakonu treba da se zatvore ljudi koji su dopustili da se to reprodukuje. Postoji opasnost da će maloletnici biti korišćeni za te stvari, ali to je druga priča. Samo sam htela da spomenem šta mislim o klincima koji su snimili sebe. Mi imamo predrasude vezane za pedofiliju i za seksualno zlostavljanje dece. To je posebna tema o kojoj bi smo mogli da pričamo danima. Što se tiče zakona, to pozdravljam, pa čak mislim da bi trebao da bude oštriji kada su deca u pitanju.
RSE: Poruka je klincima koji su se pojavili na snimku da nisu ništa loše uradili? Da li je to neka vrsta voajerizma?
NIKOLIĆ: Meni je zasmetalo što kod nas neuropsihijatri sve ono što može da se uključi u seksualnu igru i što može da doprinese poboljšanju seksualnog odnosa automatski tretiraju devijacijom. Vrlo je poznata seksuološkoj nauci granica gde počinje fetišizam. Postoji skala. Onoga trenutka dok možete da doživite orgazam i uzbuđenje sa svojim partnerom bez ili uz prisustvo određenog predmeta ili dok ne gledate u nešto drugo, vi niste bolesni i niste devijantni. Onoga trenutka kada ne možete, kada možete da doživite orgazam samo uz prisustvo predmeta ili samo dok gledate nekoga u seksualnom činu, tada to prelazi u parafiliju. Kapiram da su deca znatiželjna i da im je super zanimljiva devijacija, perverzija. Tu nije problem te dece koja su imala seks. Meni je glupo nekome da kažem nemoj da imaš seks ili ga imaj. Ljudi različito sazrevaju i hormonski i socijalno i inteligencija im je drugačija. Glupo je zabranjivati nešto na taj način. Treba kažnjavati ljude koji to distribuiraju. U svetu pornografije je sada strašno popularan home video. Koliko je nekada bila popularna visoka produkcija pornića, u poslednjih par godina je užasno popularan home video. Šta se događa sa onim seksualnim odnosima koji su snimljeni, koji se distribuiraju, a koji su između odraslih? O tome se ni ne sazna. Uvek se uhvatimo za najveći problem, a postoji gomila drugih problema. Ko zna ko nas sve snima?
RSE: Zavisi u kojoj situaciji. Sve je to super što vi pričate. Možda i ova ideja da se snimanjem sebe sama kod nekih ljudi unapređuje seksualni odnos. Sada zamislite ljude koji su konzervativni, koji žive u Srbiji i koji slušaju ovu priču. Oni će reći da to nije tako. Oni će reći - Kada bi moje dete to uradilo, ja bih ga polomio. Šta im reći i objasniti da tako ne treba da reaguju?
NIKOLIĆ: Ne znam. To zaista ide iz porodice i iz najranijeg detinjstva. Bolje je da pričamo o idealnoj situaciji, nego da pljujemo. Znamo da je ovde grozno po svim pitanjima. Ovde nikome ne pada na pamet da je seksualnost bitna. To se događa privatno. O seksu se priča smo kada je neki skandal.
RSE: Dok razgovarate o seksu sa svojom kćerkom i njenim drugaricama, ne plašite li se da budete prokuženi od strane njihovih roditelja?
MIŠEVIĆ: Odmah sam im rekla da prvo trebaju da pitaju svoje roditelje. To je korektno. Takođe sam im rekla da ako nisu imali hrabrosti da pitaju svoje roditelje, tu sam ja. Bitno je da deca pitaju, da žele da saznaju, nego da ne pitaju nikoga. Zaista mislim da su u seksu dve stvari bitne: da uživate u njemu i da to uvek radite samo onda kad osećate potrebu za tim i da radite sa onim sa kim osećate potrebu. Devojčice se sada prodaju za 50 eura.
RSE: Gde to?
MIŠEVIĆ: U Beogradu. To je javna tajna. Sve te javne tajne su mnogo veća tragedija. U svakom drugom kafiću možete da izaberete devojku koja će da pristane za pare to da radi. Ranije to nije bio slučaj. Tu bih napravila oštru granicu između prostitucije, koja je profesija, i između onih devojaka koje to rade za džeparac, za par cipela, za neku večeru, ili zaradi karijere. Mislim da je to mnogo gora stvar i da smo mi veliki licemeri jer volimo o tome da ćutimo. Jedno dete reče da nema veze šta drugi rade. Zbog toga, kada neko zlostavlja ženu i decu mi zatvorimo oči i vrata i kažemo šta nas briga. Sada pričamo o seksu, a kada treba da kritikujemo agresiju, onda to teže dođe na dnevni red. Mnogo nam je lakše da kažemo nekome da ga mrzimo, nego da ga volimo. Kod nas je logičnije udariti nekoga, nego reći - hajde da vodimo ljubav. Mnogo mi je lakše da pričam i o porno filmovima jer to propagira ljubav.
RSE: Zašto se događaju deca koja za 50 eura idu s nekim u krevet? Ako je to u svakom drugom kafiću, onda je to više nego često.
MIŠEVIĆ: Možda je to zbog toga što smo svi duboko poklekli, što su roditelji izgubili kompas i što zbog toga svojoj deci nisu mnoge stvari objasnili. Deca svašta gledaju i onda im se čini da je mnogo lakše da prostački rašire noge i na taj način zarade pare, nego da se potrude da završe školu i rade. To je teško jer život nije lak. To je kod nas neki trend verovatno zbog toga što većina njih nema dovoljno novca, a nema ko da im objasni da ništa time neće postići u životu.
RSE: Reklo bi se za njih sponzoruše?
MIŠEVIĆ: Ima i gora reč.
RSE: Da li je to ružna reč?
NIKOLIĆ: Nekakvo ružno značenje nosi. Pre dve tri godine su sponzoruše bile aktualne. Bio je članak u Večernjim novinama u kojem su se prostitutke žalile kako im posao puca zato što sada devojke idu u krevet za žvake i vožnju. Da li je to zbog para, ili zbog vaspitanja, ili zbog toga što imaju pogrešan utisak da se seksom može nešto dobiti, ja ne znam.
MIŠEVIĆ: U Rusiji i u Istočnom bloku je tako bilo ranije. Mi smo samo zamenili uloge.
RSE: Jedna devojčica je rekla da imaju u školi seksualno obrazovanje i do dva puta godišnje.
NIKOLIĆ: Kako samo dva puta godišnje? Sećam se, bila sam osmi razred, kada je došla mama od drugarice, koja je bila doktorka, i držala nam seksualnu edukaciju. Nas je toliko bilo sramota. Samo smo se kikotali i niko ništa nije pitao. Žena je pričala o polno prenosivim bolestima. U glavi smo imali samo venerične bolesti, a pojma nismo imali kako se dobijaju. Oni deci samo pričaju o sidi, o seksualno prenosivim bolestima i o neželjenoj trudnoći. To nije fer.
RSE: Na šta im treba ukazati pažnju?
NIKOLIĆ: Edukaciju bih prvo počela anatomijom, kako polni organ izgleda, gde su mu nervni završetci, na koji način ćeš doživeti uzbuđenje. Posle toga bih prešla na ljubav, na emocije. To je jako bitno.
****
Kako je prošao prvi pokušaj vlade Srbije da se uključi u seksualnu edukaciju mladih. Bilo je to 2002. godine. Planirano je da oko 10 hiljada dece prođe kroz letne kampove u kojima bi prolazili kroz različite radionice, pa i kroz radionice u kojima je trebalo da budu seksualno edukovani. Šta o tome misli Slađana Popović, organizator jedne takve akcije:
''Letni kampovi su ideja koja je potekla od tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Đinđića. Bilo je zamišljeno da deca iz cele Srbije učestvuju u kampovima preko leta, po sedam dana. Neke od radionica su držali i predstavnici JAZASA, koji se bave prevencijom od side i koji se zalažu za vršnjačku edukaciju, a to znači da vršnjaci vršnjake edukuju jer je praksa pokazala da deca na taj način lakše osvajaju znanje.''
Mediji su preneli tvrdnje o nedopustivim događajima zabeleženim u kampu u Sremskoj Mitrovici. Tadašnji ministar prosvete, Gašo Knežević, incident je ovako opisao:
''Ta večernja zabava se zove igra bez granica. Igrali su neku igru donesi-donesi. Devojčica, da bi uštedela vreme, umesto da donese grudnjak, što joj je naloženo, ona ga skida. Vreme trajanja manje od 30 sekundi. Odmah joj dobacuju nešto i ona se oblači. Dva muškarčića, koje je ponela atmosfera, se skidaju za manje od 30 sekundi, ili manje. Oblače se i tačka.''
''Problem sa letnim kampovima se pojavio pošto su se već završili, kada su dve profesorke iz Niša na konferenciji za štampu u organizaciji političke partije Nova Srbija iznele niz detalja koji manje ili više, možda i nisu bili pogrešni, ali su u potpuno pogrešnom kontekstu izneti. One su optužile Ministarstvo prosvete da su deca u letnim kampovima seksualno uznemiravana.''
''Deca su morala da ponavljaju vulgarne reči, da pokazuju neke poze, da se ljube.''
''Znam da je posle sedam dana u tekstu u Politici Express nastala potpuna hajka na Ministarstvo prosvete i na ministra prosvete, pre svega.''
Oglasila se i Srpska pravoslavna crkva, koja je osudila događaje iz Sremske Mitrovice, na šta je Gaša Knežević tada odgovorio:
''SPC je napala kampove nazivajući ih mestima u kojima dolazi i do pedofilije. Dovela je u vezu reforme Ministarstva prosvete sa kampovima. To su babe i žabe.''
''Sećam se da je samo do marta 2003. godine stiglo više od 40 hiljada prijava dece iz cele Srbije, koja su htela da učestvuje u letnim kampovima.''
Da je tako zaista bilo, potvrdila je i većina profesora, među kojima i Biserka Popović iz Paraćina:
''Pre svega kampovi treba i dalje da postoje. Sva deca koja su bila u kampu u Sremskoj Mitrovici su prezadovoljna. Roditelji nisu reagovali u Paraćinu jer su sa velikim poverenjem poslali svoju decu, mada je ovo imalo odjeka u gradu i bilo je vrlo neprijatno.''
''Međutim, letne kampove je inicirao Zoran Đinđić i bio je čovek koji je našao novac za rad letnih kampova. Pošto je ubijen u martu 2003. godine to je bila još jedna od ideja koja je propala zajedno sa njegovim odlaskom. Mislim da je cela priča potpuno ispolitizovana. Deca koja su učestvovala u letnim kampovima, su davala izjave i govorila da tako nije bilo, drugi profesori su tako govorili, ali u tom trenutku je kampanja, za koju sam sigurna da je bila politički organizovana kampanja, bila jedino što je moglo da se čuje u medijima.''
****
RSE: Da li je u ovoj priči presudilo to što u Srbiji jeste sve politika pa je tako Nova Srbija organizovala konferenciju za novinare na kojoj su 2002. godine, kako su tvrdili, razotkrili ideju kampova, ili je i u ovom slučaju preovladao nama svojstven konzervativizam?
MIŠEVIĆ: Obzirom na to koliki procent ovde glasa za Radikale, rekla bih da nam to leži.
RSE: Mislite da su Radikali konzervativni kada je seks u pitanju?
MIŠEVIĆ: Bar tako pričaju. To je ono - šta je starije – kokoš ili jaje. Kakva je bila politička scena tada, takva je i sada. Stalno govorim da je Zoran Đinđić bio alien koji se desio našoj zemlji. Ovo mi zvuči u fazonu - nema Zorana Đinđića, pa nema ni seksualnog obrazovanja. Mislim da to dosta govori o tome gde živimo i koliko je taj čovek bio neshvaćen. Bojim se da će i dalje mnogi da koriste i da manipulišu sa glasačkim telom od strane političara jer će tu naći dobro tlo za manipulaciju. Mi svi smo vrlo konzervativni i vrlo zatucani kada su te stvari u pitanju. Onda će oni da idu niz dlaku narodu i naravno da će da pljuju takve stvari, pošto je to najlakše. Odmah će da nađu odziv u narodu da je Zoran bio lud i ko zna šta je on hteo. To je vrzino kolo koje nema kraja. Crkva ko crkva, nigde se drugačije i ne postavlja u ovim situacijama.
RSE: Zar vas nije iznenadila reakcija SPC time što se upliće tamo gde ne treba?
MIŠEVIĆ: Nije me iznenadila. Oni se odavno upliću i u druge u stvari u koje ne bi trebali da se upliću.
RSE: Mislite li da bi i crkva trebala da se bavi seksualnom edukacijom mladih?
MIŠEVIĆ: Crkva bi trebala da se bavi prvo ljudskim moralom. Sticajem okolnosti moja baka je verovala u Boga. Moj otac je bio komunista u srcu. Tek sada sam mu rekla zar ne misliš da ono što si mi celi život govorio nije bila veronauka, ali ona esencijalna: ne čini zlo drugima, okreni i drugi obraz kada neko želi da te udari i sve te užasno mudre stvari koje se nalaze u Bibliji i u religiji bi trebali da ponavljamo jer bi nam možda bilo bolje. Crkva priča neke druge stvari vezane za one da se vratimo u vreme kada smo dizali ustanke protiv Turaka. Crkva stalno promašuje temu kojom treba da edukuje svoj narod i da ih poduči kako da budu bolji ljudi.
RSE: I da uživaju u seksu?
MIŠEVIĆ: Što da ne. Mislim da naša religija nije toliko konzervativna kao katolička.
NIKOLIĆ: Kao religija da, ali kao institucija ne.
RSE: Da li je strašno što se jedna devojčica skinula, pa onda i dva dečaka?
NIKOLIĆ: Kada bih ja bila mama, meni ne bi bilo toliko strašno. Meni je to tada izgledao kao politički skandal. Bilo mi je užasno žao što se jedna dobra ideja na taj način tako strašno završila. To je smešno. Po Beogradu se u barovima skidaju devojke.
RSE: Što vi izlazite na neka interesantna mesta.
NIKOLIĆ: Jeste ovo patrijarhalno društvo i jeste tradicionalno, ali nije sve to tako. Ima sloboda, ima klubova, ima ljudi koji su liberalni u nekom smislu, koji nisu na taj način vaspitavani i ima ih sve više. U Holandiji su pre 20 godina uveli anti-diskriminacioni zakon i dali prava homoseksualcima da stupaju u brakove. Ali i dan danas izvan Amsterdama dve žene imaju problema ako žive zajedno, kao i dva muškarca. Iako već 20 godina takav zakon postoji, ni dan danas nije prihvaćen u celoj Holandiji. I roditelji su imali seks kada su bili mladi.
RSE: Mi ne možemo da uvedemo seksualno obrazovanje kao stalni predmet u škole, a razgovaramo o pravima homoseksualaca. Koliko će zaista nama trebati vremena da dođemo u fazu u kojoj će sve to biti potpuno prihvaćeno?
NIKOLIĆ: Strašno puno. Ne bih volela da se sada uvede seksualna edukacija u školu. Pre svega bi trebao da se obrazuje novi kadar. Uvesti ga sa ovim kadrom koji sada postoji, sa psihijatrom koji će govoriti apriori o devijacijama, bila bi greška.
RSE: Ko bi to trebao da predaje?
NIKOLIĆ: Trebao bi da se otvori jedan potpuno novi smer na fakultetima.
MIŠEVIĆ: Deci to treba prilagoditi tako da im deluje potpuno bezbolno i prihvatljivo. Što im više pričamo o tome da to ne smeju da rade, to im je zanimljivije. Ne smemo da imamo staromodan pristup od pre 50-60 godina jer su tabu teme deci u pubertetu mnogo interesantnije.
RSE: Prema istraživanju Dureksa mi smo na trećem mestu po upražnjavanju seksa, odmah iza Grka i Hrvata. Upražnjavamo seks 128 puta godišnje. To dođe svaki treći dan. Verujete li u to?
MIŠEVIĆ: Ne verujem. Tako se stalno priča kod nas. Taj mačoizam kod nas i taj seks svaki dan pršti na sve strane. Bojim se da smo tu zastavu odavno izgubili ali marketinški to dobro zvuči.
RSE: Mislite li da Srbi nisu mačo meni?
MIŠEVIĆ: Ne. Oni celu istoriju to pokušavaju da budu. Mislim da to ženama više nije ni bitno. Promašili su vreme.
RSE: A Crnogorci?
MIŠEVIĆ: Ja sam Srpkinja, pa mogu po Srbima. Crnogorci su vrlo slični. Oni su ponosit narod.
****
U Bijelom Polju postoji čovek koji se predstavlja kao Crni. On je autor jedne radio emisije koja je mnogo toga promenila u ovom gradu, a kažu i u celoj Crnoj Gori. On se nikada ne predstavlja, a prepoznatljiv je upravo po tom nadimku Crni.
Za bijelopoljske prilike šokantna radioemisija koju je pravio Crni na lokalnom radiju prije par godina bila je prethodnica ekspanzije Hotline u Crnoj Gori i dokaz. Smatra on da smo upravo suprotno od onoga što bi se moglo nazvati mačo društvo. Pola tovara godina koje nosi i mišljenje o njemu da je mačo men, koju kategorično odbija, pomogli su mu da verbalno dominira među sagovornicima u ljepšem polu:
''Da smo mačo meni vrlo malo bi bilo tih poziva jer mačo men radi sve svoje poslove diskretno, čuvajući i sebe i onog s kim je u vezi. Generalno govoreći, mačo men u našem kraju je samo pojam. Ne može čovjek da bude mačo man ako non-stop u glavi ima dugove, neplaćenu kriju i ono što posebno sputava našeg momka, našeg čovjeka iz ovog podneblja, a to je ta prokleta subota, pazarni dan i obaveze kad tom strašnom mačo manu žena kaže idi i završi obavezu. Pijac je najjači kontra afrodizijak u našim krajevima. Ubija potenciju i svaku želju.''
Upravo je pijac bio lakmus papučarstva u minulim vremenima o kojima govori anegdota od prije pola vijeka o poznatom boemu bijelopoljskom, pokojnom Rajku Ćetkoviću, koju priča njegov sin Milovan:
''Jedne prilike ustali ujutro rano. Subota. Treba da se ide na pijac. Blaža viče Rajku
- Hajde uzmi ceger i idi kupi što treba.
- Nemoj mene ženo. Ako treba neki muški posao da ti uradim, da donesem drva iz podruma.
- Ajde onda dođi kod mene.
- A gdje ti je onaj ceger.''
U mnogo čemu je, tvrdi Crni, današnje vrijeme - vrijeme laži i pretvaranja:
''Možda se bolje živjelo pa je taj pijac stvarao i manje problema. Ta smetnja za potenciju bila je možda i u nekoj formi manja. Uvijek su bili u društvu sa jednim mišljenjem, a u kući sa suprugom draga ja imala posljednju riječ. Sada je jedina dijagnoza, koja je vrlo česta, čovjeka koji dođe sa seksualnim problemima da mu fali penitis hronika. Mačo men riječ – to je jedna notorna laž, naša fina divna riječ od tri slova.''
Nismo mi mačo društvo.
''Jedino ako bi nas naoružali mačevima. Galebovi su bili nešto posebno, sa svim fazonima koje si znao, koje si čuo i koje si kupovao. Čak su pred dolazak rađene i generalne probe. Nekada sam i ja bio neka mjernica. Imalo je to i svoju draž, a toga više danas nema. Danas je ljubav apsolutno slijepa i ne vidi dalje od marke automobila.''
****
RSE: Meni onaj vic zvuči pomalo šovinistički.
NIKOLIĆ: Mislim da je mačo kultura ovde strašan problem i da je to jedan od osnovnih problema koji kasnije proizvodi i političke probleme. To je neko vaspitanje koje muškarcima daju mame, a ne znam zbog čega. Stalno se to pitam. Onog trenutka kada bude počelo da se radi na muškarcima, kada budu postali malo finiji, biće i bolje. Za one muškarce koji su se kupali, čistili, prali, mirisali govorili su da su homoseksualci ili pederi. Bilo kakav iskorak iz tog muškog stereotipa se smatrao da si žena. I to bi trebalo da se promeni. Mislim da ćemo svi onda biti srećniji.
RSE: Da li ideja metroseksualca uništava tu kategoriju mačo mena u Srbiji?
MIŠEVIĆ: Ne. Meni je Bekan i dalje super seksi gaj i igra fudbal još bolje. Mislim da je problem u roditeljima i u tome kako vaspitavaju svoju decu. Još uvek imaju predrasude kada je sin u pitanju. Odatle potiče sve, a ne znam ni iz kojeg razloga. Bojim se da prave medveđu uslugu, pre svega muškarcima. Mislim da su muškarci sa ovog podneblja zaista kreativni, inteligentni i sjajni momci. Za razliku do drugih nacija, imamo vrlo kvalitetan muški kadar, ali te predrasude i to jedno vaspitanje i mačoizam ih na kraju sruši. To ima veze s politikom. Tako se rađaju frustirani muškarci koji kasnije, možda zbog toga što sebe seksualno ne ostvaruju do kraja, se bave politikom i pokušavaju da budu moćni. Pitanje je kod nas šta to znači biti moćan u Srbiji.
RSE: To znači da su političari loši u seksu?
MIŠEVIĆ: Tako je.
RSE: Sećam se jednog istraživanja koje je pokazalo da u Srbiji i danas imamo devojčice kojima kada se dogodi menstruacija ne znaju šta im se dogodilo. Kakva osećanja to kod vas budu?
MIŠEVIĆ: Tugu. Tri godine je pravo vreme početi o tome pričati. Tada oni kao nešto istražuju. To je idealna doba jer tada ni vi kao roditelj niste toliko stidljivi jer su to ipak mala deca ispred vas. Krenete neke poverljive priče. U sedmoj godini i dalje se o tome priča. Strašno je bitno to kontrolisati na dnevnoj osnovi. Treba te ih pustiti i navući ih da vam o svemu pričaju. To je i dužnost roditelja. Nije lako biti roditelj.
RSE: Postoji li neka granica kada deca počinju da razmišljaju o seksualnosti?
NIKOLIĆ: Nauci je zabranjeno da se bavi dečjom seksualnošću. Po Frojdu je to treća godina. Moderna istraživanja koja su uspela da se sprovedu pokazuju da su deca sve vereme seksualna i da ne postoji aseksualna faza.
RSE: U kom se smislu manifestuje njihova seksualnost?
NIKOLIĆ: Imaju neke seksualne nagone.
MIŠEVIĆ: Deca reaguju na neke dodire. Vidiš da imaju neke čudne reakcije.
NIKOLIĆ: Problem sa proučavanjem dečje seksualnosti je taj što može da postane predmet manipulacije i može da dođe do pedofilije. Zato se savremena nauka strašno suzdržava i uopšte se ne bavi time. Vrlo su retki oni koji se time bave. Objavili smo knjigu Seksualni stavovi, mitovi i stvarnosti koja se bavi dečjom seksualnošću. Autor je bio optužen za pedofiliju od strane nekih koji su se time bavili. On ni dan danas ne može da spere ljagu sa svoga imena. On se bavio i pornografijom i homoseksualnošću. Bavi se svim seksualnim temama jer je istoričar seksualnosti. Postoji mogućnost za manipulacijom i zato je dečja seksualnost toliko neistražena i zato svi pipamo u mraku i niko ne zna kako da se postavi prema tome.
MIŠEVIĆ: Mislim da treba imati svest o toma da deca na nesvestan način o tome razmišljaju.
RSE: Moramo im dati odgovore na bilo kakva pitanja.
RSE: Da li je pravo doba za seks 14 godina?
NIKOLIĆ: Tako kaže istraživanje, ne samo kod nas, nego i šire u Evropi i u Americi.
RSE: Šta je to na šta bi smo trebali da obratimo pažnju kada se u Srbiji govori o seksualnoj edukaciji mladih?
NIKOLIĆ: Prvo mora da se napravi kadar koji može na pravi način da edukuje mlade. Ovde se nigde ne studira seksualnost. Uglavnom se time bave kada ono podrazumeva patologiju. Na medicini se studira seksualnost, ali u sferi patologije. Psihologija ima neke predmete koji obuhvataju seksualnost, ali nemamo kadar koji bi mogao na pravi način da edukuje mlade o kojima govorimo.
RSE: Zapitkuju li vaša deca mnogo?
MIŠEVIĆ: Za to sam bila pripremljena već odavno. Podučena iskustvom moje majke, njene majke i tako iz generacije u generaciju, rekla sam sebi da nikako neću dozvoliti sebi da sa svoje dve devojčice pričam o tome kada seks već bude tema razgovora jer onda nema svrhe. Počeli smo o tome da pričamo od njihove sedme – osme godine života.
RSE: Šta ste im objasnili?
MIŠEVIĆ: Nešto što je daleko od seksa, ali blizu te teme. Krenuli smo od ljubljenja pa smo završili na tome da sam im rekla da posle toga nastaju bebe. To je bila priča o ljubavi i o ljubljenju i o tome da treba imati svest o tome. Ona me danas sa svojih 13 godina zbog toga zafrkava koliko je ona potpuno informisana.
RSE: Šta mislite o stereotipu da je teže vaspitati žensko, nego muško dete?
MIŠEVIĆ: To nije istina. Mislim da su veće predrasude kada su muška deca u pitanju. Onda roditelji čak raspravljaju o tome ko će da bude taj koji će s njim da razgovara. Na kraju se samo završi sa tapšanjem po ramenu, kao dobro je, postao si muško, ali to čine onoga dana kada njegova devojka ostane trudna i kada treba da abortira. To je skandal. Nečiji sinovi su najmanje obrazovani. Ženska deca su malčice bolje obrazovana. Koliko primećujem, velike su predrasude oko korišćenja kondoma. To je još veća tragedija. Znam neke momke koji su mladi, ali koji smatraju da nije dovoljno dobar seksualni odnos ako se koristi kondom.
RSE: Ima i onih kojima je neprijatno da ga traže?
MIŠEVIĆ: Naravno da i devojčice treba da nauče kako da se zaštite, ali kondome dečaci definitivno moraju da znaju.
RSE: Kada ste prvi put reč prezervativ pomenuli svojim devojčicama?
MIŠEVIĆ: Bile su u petom razredu. Dečaci u razredu su ih kupovali i punili vodom. Nekako se poklopilo s tim da smo i mi došli do neke, malo konkretnije priče. Dala sam pare kćerki i njenim drugaricama da kupe kondom. Ona je dovela drugarice da im ispričam ponešto o seksu jer druge majke nisu smele mnogo otvoreno da pričaju o tome sa njima. Kćer je dovela drugarice kod mene jer one nemaju koga da pitaju. To je super.
RSE: Tako ste provodila seksualnu edukaciju u svom domu. A zašto je potrebno već od sedme godine, tako rano, razgovarati sa njima o seksu?
NIKOLIĆ: Istraživanja kažu da je potrebno još i ranije. Obično oko treće godine života, ako je mama trudna ili ako deca vide neku trudnicu, počinju da zapitkuju. Već tada im treba postepeno objašnjavati i postepeno ih uvoditi u priču, od ljubljenja pa na dalje. U Švedskoj su imali seksualnu edukaciju u školama od prvog razreda, ali integrisanu u sve predmete. Radili su na edukaciji i iz porodice. Pokazalo se da su kod generacija koje su prošle tu edukaciju broj neželjenih trudnoća mnogo manji. Taj sistem seksualne edukacije imaju Švedska, Holandija i možda još dve zemlje u Evropi. U Americi je užasno rigidna preporuka kada je u pitanju seksualna edukacija. Oni predlažu apstinenciju, kao jedinu vrstu zaštite, a svako zna da je naprosto nemoguće na taj način decu zaštiti.
****
Nedavno je objavljeno jedno istraživanje, sprovedeno u jednoj srednjoj školi u Novom Sadu, koje je pokazalo da srednjoškolcima nije strano da razmišljaju o seksu i da ga upražnjavaju pre 14 godine:
''Sa seksom deca kreću većinom od srednje škole. Retko ranije, mada ima i takvih.''
''Zavisi od osobe do osobe.''
''Možda sa 18 godina.''
''Počinje se sa 14 godina.''
''Bilo je nekoliko generacija koje su baš onako krenule napred, ali naša generacija ide onako normalno.''
''Ona je već stupila.''
''Ti znaš.''
''Moja generacija prvo seksualno iskustvo doživljava sa 14, 15, eventualno sa 16 godina. Imamo seksualno obrazovanje i u osnovnoj i u srednjoj školi, bar dva puta godišnje. Puno toga saznamo bitnog.''
''Imamo super razrednu i lepo smo vaspitani. Mi to ne upražnjavamo.''
''Učimo se iz časopisa. Mislim da je 14 godina dosta rano.''
''Znam da je jedna devojka naše godište zatrudnela.''
Znaš li koliko košta abortus i kako da se zaštitiš?
''Znam.''
''Treba da odem u trafiku i kupim kondom. Uvek imamo para kod sebe. Kada žena zatrudni, treba da platimo za abortus.''
Doktorka Aleksandra je proteklih godina radila nekoliko istraživanja na ovu temu:
''Po jednoj anketi koju sam radila 2000. godine, u novosadskim srednjim školama, seksualna aktivnost devojaka nije bila nešto naročito velika. Do kraja srednje škole samo jedna trećina devojaka je stupila u seksualne odnose. Prvi seksualni odnos u proseku je bio sa oko 16,5 godina, u trećem razredu srednje škole. Kod mlađih uzrasta se to javlja sporadično. Obično je to u osmom razredu. Po koja devojčica se uvek nađe, ali nije primećeno da je to sada u nekom porastu.''
Kada je reč o trendu stupanja u seksualne odnose u ranijim godinama u odnosu na period od pre 20 ili 30 godina, sada devojke kažu da u seksualne odnose stupaju i ranije, ali da su sada i znatno seksualno obrazovanije kada je reč o kontracepciji ili polnim bolestima:
''Po ispitivanjima sada stupaju u odnose u nekom ranijem uzrastu, ali ako posmatramo istoriju ljudskog roda, onda ćemo videti da su ranije devojke stupale rano u seksualne odnose, ali u braku, jer su rano stupale u brak.''
Da li poslednja istraživanja, po kojima učenici u Novom Sadu u seksualne odnose stupaju već sa 14 godina, treba da shvatimo kao pojavu, ili kao izuzetak?
''Ne bih rekla da je to tako senzacionalno jer uvek imate nekih izuzetnh slučajeva. Može seks da se desi i u nekom vrlo ranom periodu, pa imamo i neke trudnice, ali one se javljaju u određenim populacijama, kod određenog socijalnog statusa pa se može desiti trudnica sa 13 ili 14 godina. To su retki i izuzetni slučajevi kojih je bilo i ranije i uvek će ih biti.''
****
RSE: Kako vam je zazvučala ova anketa?
MIŠEVIĆ: Simpatično mi je što se deca smeju. Mislim da smo i mi konzervativni. Ne treba gledati na godište i tražiti neke granice. To je potpuno individualno. Neke devojke su zrele i sa 12 godina.
RSE: Mislite?
MIŠEVIĆ: Od malena sam to pratila. Imala sam neke drugarice koje su sa 12 godina bile vrlo zrele. Ušle su u seksualne odnose jer su to želele.
RSE: Da li se to na neki način odrazilo na njihov život?
MIŠEVIĆ: Ne. One su bile Vukovci, divne i savršene devojke. Ima devojčica koje nisu zrele ni u 19 godini života. Ja sam za to da to deca počnu da rade kada to zaista i osećaju. Prvo treba da se upoznaju sa osećanjima koja će ih dovesti do seksualnih odnosa. Pre mnogo godina su se devojke venčavale sa 14 ili 15 godina. Mi smo sada konzervativniji. Romeo i Julija su imali 14 godina. Mi pravimo famu oko godišta. Pre bih skrenula pažnju na sidu, na kondome, na to da smo u XXI veku i da bi smo morali omladinu mnogo više da obrazujemo.
RSE: Potpuno se ne slažem sa vama, pa mogu da zvučim i konzervativno, ali mislim da dete od 14 godina nije potpuno svesno i da bez nekog razmišljanja može potpuno sigurno da uđe u seks.
NIKOLIĆ: Osamdesetih, kada sam ja bila mlađa, na medijima uopšte nije bilo dostupno golo ljudsko telo, pa ni seksualni odnos. Moj ćale je kupovao Start, pa sam nešto mogla i da vidim. Čak nikada nije bila ni otvorena erotika na televiziji. Danas, kada pogledate kablovsku televiziju posle ponoći, svaki drugi kanal, ili ima porno film, ili neku erotiku. Deca ne moraju svako veče da gledaju televiziju posle ponoći, ali ponekada roditelji i odu.
MIŠEVIĆ: Pogledajte spotove. Danas pevaju deca i pop pevačice su sa 13 ili 14 godina. Ovaj trend je svuda u svetu. Kod nas je tek stigao. Sticajem okolnosti, pratim strane novine i oni su davno imali taj problem koji je kod nas tek sada realnost.
RSE: Hoćete da kažete da one u tim godinama insistiraju na svojoj seksualnosti?
MIŠEVIĆ: Moje drugarice od 12 godina su izgledale kao ja sada. Potpuno je individualno kako hormoni rade. Za neke devojčice ste potpuno ubeđeni da imaju 18 godina, iako im je 13 ili manje. Itekako imaju veze mediji. Pretovare nas erotikom koja prodaje proizvode. Zato je možda kriva Madona. Sada veš izgleda kao garderoba, u odnosu na veš koji se nekada prezentirao.
RSE: Šta će nama Madona kada imamo Seku Aleksić. To je to što inspiriše mlade ljude.
MIŠEVIĆ: Da, ali mi ipak pratimo svetske trendove. To je ono što bojim se da ljudi ovde ne shvataju. Prvo to krene tamo negde u svetu. Druga je rasprava oko muzike i kvaliteta tog proizvoda. Što se tiče erotike, seksualnosti i golišavosti na estradi, to je potpuno identično svuda u svetu.
RSE: Ako su oni zasuti svim ti sadržajima koji ih podstiču da razmišljaju o seksu, pre nego o fakultetu, šta onda da rade njihovi roditelji? Puste ih da gledaju PINK, sednu pored njih i kažu im - Dete moraš da vodiš računa?
NIKOLIĆ: Oni su u nezgodnoj situaciji jer ukoliko neko uđe u pubertet i počne da gradi seksualni nagon, vrlo je verovatno da će ga biti sramota da o tome priča sa roditeljima i da će se pre obratiti vršnjacima. Zato se preporučuje vršnjačka edukacija.
MIŠEVIĆ: Inače je to komplikovano. Gledam po mojoj kćerki, koja je jako otvorena, ali ima faze kada kaže da ne bi sada da priča o tome.
RSE: Šta je to vršnjačka edukacija?
NIKOLIĆ: Postojao je projekt Srce. Prosto, dovedete određeni broj mladih ljudi i edukujete ih o seksualnosti, o polu. Kod nas se edukacija svodi na to da se potiče katastrofični diskurs o AIDS, o seksualno prenosivim bolestima i o neželjenoj trudnoći. Ono što je ključno za seksualnu edukaciju je to da se kažu i pozitivni efekti koji seks donosi. Mnoge devojke nemaju pojma na koji način mogu da dožive orgazam. One u nekom periodu života vezuju svoje seksualno zadovoljstvo, koje same mogu da dožive, za partnera. I dečaci su needukovani. U Subotici sam držala predavanje o seksualno prenosivim bolestima 1. decembra 2004. godine. Došlo je 200 studenata ekonomskog fakulteta. Javljali su se i pitali. Pričala sam i o ženskom orgazmu i kako su žene drugačije građene od muškaraca, da ono što se prikazuje na porno filmovima nije seks i da to nije ono što treba ženama. Onda je jedan digao ruku i rekao: ''A kako da znam šta treba ženama? Niti one hoće da mi kažu, niti mi ko govori''. Sada dolazi do prekida komunikacije. Ipak negde taj nagon radi. U tom smislu je ta seksualna edukacija bitna, da se pokažu i pozitivne i negativne strane.
RSE: Trebala bi da se oslobodi i da mu kaže šta je to što joj prija.
NIKOLIĆ: Apsolutno.
MIŠEVIĆ: Poenta jeste da u tome uživanju, a ne da to rade jer je tako moderno. Tu počinju frustracije koje se kasnije gomilaju.
NIKOLIĆ: Pre četiri godine sam radila neko istraživanje za Dubrovnik. U upitniku je bilo 100 ljudi, od 20 do 48 godina, 52 posto muškaraca i 48 posto žena. Sedamnaest posto tih žena je odgovorilo da nikada u životu nisu doživele orgazam. Uzorak je užasno mali i sociološki nije opravdan, tako da ne mogu da pričam o nekim rezultatima.
RSE: Mislite li da postoji objašnjenje za ovakav podatak?
MIŠEVIĆ: Postoji. Čitam strane ženske časopise koji stalno ispituju stvari sličnog tipa. Svuda u svetu je isti problem. Ne samo kod nas žene imaju problem seksualnog oslobađanja i uživanja u seksu, ali to je potpuno druga priča.
RSE: Da li je to objašnjenje do kojega ste došli u istraživanju?
NIKOLIĆ: Nisam pitala. Kada bi se proširio uzorak, taj procent bi se smanjio, ali 17 posto je veliki broj.
MIŠEVIĆ: Mislim da svuda u svetu žene imaju problem kako da se oslobode do kraja i stalno se pitaju da li smeju da uživaju u seksu.
NIKOLIĆ: Žensko uzbuđenje funkcioniše na različit način od muškog. Može da dođe do vremenskog raskoraka.
MIŠEVIĆ: One to verovatno i ne znaju i plaše se da pitaju.
NIKOLIĆ: Cela moderna i nova seksologija govori o tome kako seks počinje za stolom, pregovaranjem, baš zbog seksualno prenosivih bolesti, zbog AIDS-a, zbog toga kako ćemo uživati, zbog velike populacije u Americi koja je uvela taj sistem dogovora i ugovora. Insistira se na tome da se o seksu razgovora pre samog seksa.
****
U Vranju se nedavno pojavila videokaseta na kojoj je zabeležen seks jedne devojčice i dva dečaka. Kako su pisala neka medija, to je izuzetno popularan materijal u Vranju. Kakve posledice po život mladih ljudi to može imati?
Da li ste možda videli snimke porno filma koji su snimila deca?
''Pokušavam da ga nađem, ali ne mogu.''
A zašto pokušavaš da ga nađeš?
''Da vidim kako to izgleda. Zanimao me i Severinin.''
''Takvo je vreme danas. Svašta gledamo na televiziji pa ne može ništa drugo ni da se očekuje.''
''Mislim da je to veoma glupo jer oni nisu odrasli.''
''Svako ima svoja pravo i svako može da radi šta hoće. Ne treba se mešati u tuđe stvari. Ko šta hoće neka radi.''
Dok srednjoškolci u Vranju prepričavaju ono što su u nekim novinama mogli da pročitaju, nadležni nisu intervenisali i pokušali da pronađu odgovorne za distribuiranje privatnog pornografskog materijala bez dozvole onih koji su učestvovali u njegovom snimanju. Predsednik Okružnog suda u Nišu, Danilo Nikolić:
''Nismo imali ovakvih predmeta do sada.''
Delima ove vrste niko se nije bavio, iako je Krivični zakon bitno promenjen u odnosu na dela širenja pornografskog materijala:
''Prodavanje, prikazivanje, javno izlaganje ili na drugi način činjenje dostupnih tekstova, slika, audio vizualnih, ili drugih predmeta pornografske sadržine, ili prikazivanje pornografske predstave kažnjivo je novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Sada imamo i dva teža oblika ovog krivičnog dela koji koristi decu za proizvodnju slika, audiovizualnih ili drugih predmeta pornografske sadržine ili za pornografsku predstavu. Ono je kažnjivo zatvorom od šest meseci do pet godina.''
Umesto rasprave o mogućem kažnjavanju onih koji na ulicama prodaju sporne snimke, otvorena je rasprava šta je podstaklo decu da snimaju svoja, verovatno prva, seksualna iskustva. Neuropsihijatar Srbobran Miljković:
''Vojarizam sa svoje strane može uslovno rečeno da predstavlja jedan patološki čin, pa isto tako i želja da se neko gleda dok obavlja seksualni odnos jeste opet nešto patološki, a to je egzibicionizam. Koji su to motivi da oni budu viđeni? Pre svega želja da se mlad čovek afirmiše pred trećim ljudima, čime bi se pokazao posebnim u odnosu na svoje vršnjake.''
Sudija Danilo Nikolić:
''Mislim da su to takva razaranja ličnosti i da se ona mogu meriti samo sa žrtvama nedozvoljene trgovine ljudima i prostitucijom i ovde u i ovoj sredini. Šta to znači za jedno dete od 14-15 godina koje je ušlo u to nepromišljeno, ili pod prisilom, ili pod ucenama. Ne prihvatam da jedno društvo, koje je ipak još uvek patrijarhalno, može odjednom da bude otvoreno za sve i svašta, kao što su to neka društva na zapadu koja su verovatno postepeno ulazila u to. Kod njih su izgrađene neke barijere i odbrane gde se žuta štampa ne doživljava ozbiljno. Šta je dete krivo ako je jednog trenutka po celom Internetu, i u celom Vranju, gledano. Šta mislite, kako to doživljava njihova porodica.''
****
RSE: Sudija Nikolić zvuči ozbiljno, a vi se smejete. Zar ne mislite da je veliki problem kada kroz jedno malo Vranje počne da kruži snimak koji ne može prijati niti onima koji su akteri, niti njihovim roditeljima?
MIŠEVIĆ: Mislim da na decu potpuno pogrešno gledamo. Oni su mnogo pametniji, mnogo zreliji i mnogo bolje znaju stvari, nego što mi mislimo. Mi nismo ni blizu njihovom mišljenju. Oni su zaista mali ljudi. Mislim da ta deca to nisu radila, niti pod prinudom, niti zbog toga što su patološki bolesni, nego su to jednostavno želeli da urade. Za razliku od moje generacije, koja nije bila toliko zrela i radoznala u tim godinama, oni jesu. Svi ljudi koji su intervjuisani mi zvuče kao neko iz američkih filmova koji uglavnom potpuno apstraktno pričaju. Bolje je da upoznamo tu generaciju i da saznamo kako oni razmišljaju. Previše smo se mi udaljili od njih. Celo društvo je devijantno poslednjih 15 godina, minimalno. Svet je postao devijantan. Stalno isključujemo sve ono što se dešava u svetu.
RSE: Kada su već krivični zakoni promenjeni i kada se sankcioniše ukoliko neko distribuira pornografski materijal bez nečije dozvole, onda bi ovde država trebala da reaguje?
MIŠEVIĆ: To je jedina stvar koja je odlična, što po zakonu treba da se zatvore ljudi koji su dopustili da se to reprodukuje. Postoji opasnost da će maloletnici biti korišćeni za te stvari, ali to je druga priča. Samo sam htela da spomenem šta mislim o klincima koji su snimili sebe. Mi imamo predrasude vezane za pedofiliju i za seksualno zlostavljanje dece. To je posebna tema o kojoj bi smo mogli da pričamo danima. Što se tiče zakona, to pozdravljam, pa čak mislim da bi trebao da bude oštriji kada su deca u pitanju.
RSE: Poruka je klincima koji su se pojavili na snimku da nisu ništa loše uradili? Da li je to neka vrsta voajerizma?
NIKOLIĆ: Meni je zasmetalo što kod nas neuropsihijatri sve ono što može da se uključi u seksualnu igru i što može da doprinese poboljšanju seksualnog odnosa automatski tretiraju devijacijom. Vrlo je poznata seksuološkoj nauci granica gde počinje fetišizam. Postoji skala. Onoga trenutka dok možete da doživite orgazam i uzbuđenje sa svojim partnerom bez ili uz prisustvo određenog predmeta ili dok ne gledate u nešto drugo, vi niste bolesni i niste devijantni. Onoga trenutka kada ne možete, kada možete da doživite orgazam samo uz prisustvo predmeta ili samo dok gledate nekoga u seksualnom činu, tada to prelazi u parafiliju. Kapiram da su deca znatiželjna i da im je super zanimljiva devijacija, perverzija. Tu nije problem te dece koja su imala seks. Meni je glupo nekome da kažem nemoj da imaš seks ili ga imaj. Ljudi različito sazrevaju i hormonski i socijalno i inteligencija im je drugačija. Glupo je zabranjivati nešto na taj način. Treba kažnjavati ljude koji to distribuiraju. U svetu pornografije je sada strašno popularan home video. Koliko je nekada bila popularna visoka produkcija pornića, u poslednjih par godina je užasno popularan home video. Šta se događa sa onim seksualnim odnosima koji su snimljeni, koji se distribuiraju, a koji su između odraslih? O tome se ni ne sazna. Uvek se uhvatimo za najveći problem, a postoji gomila drugih problema. Ko zna ko nas sve snima?
RSE: Zavisi u kojoj situaciji. Sve je to super što vi pričate. Možda i ova ideja da se snimanjem sebe sama kod nekih ljudi unapređuje seksualni odnos. Sada zamislite ljude koji su konzervativni, koji žive u Srbiji i koji slušaju ovu priču. Oni će reći da to nije tako. Oni će reći - Kada bi moje dete to uradilo, ja bih ga polomio. Šta im reći i objasniti da tako ne treba da reaguju?
NIKOLIĆ: Ne znam. To zaista ide iz porodice i iz najranijeg detinjstva. Bolje je da pričamo o idealnoj situaciji, nego da pljujemo. Znamo da je ovde grozno po svim pitanjima. Ovde nikome ne pada na pamet da je seksualnost bitna. To se događa privatno. O seksu se priča smo kada je neki skandal.
RSE: Dok razgovarate o seksu sa svojom kćerkom i njenim drugaricama, ne plašite li se da budete prokuženi od strane njihovih roditelja?
MIŠEVIĆ: Odmah sam im rekla da prvo trebaju da pitaju svoje roditelje. To je korektno. Takođe sam im rekla da ako nisu imali hrabrosti da pitaju svoje roditelje, tu sam ja. Bitno je da deca pitaju, da žele da saznaju, nego da ne pitaju nikoga. Zaista mislim da su u seksu dve stvari bitne: da uživate u njemu i da to uvek radite samo onda kad osećate potrebu za tim i da radite sa onim sa kim osećate potrebu. Devojčice se sada prodaju za 50 eura.
RSE: Gde to?
MIŠEVIĆ: U Beogradu. To je javna tajna. Sve te javne tajne su mnogo veća tragedija. U svakom drugom kafiću možete da izaberete devojku koja će da pristane za pare to da radi. Ranije to nije bio slučaj. Tu bih napravila oštru granicu između prostitucije, koja je profesija, i između onih devojaka koje to rade za džeparac, za par cipela, za neku večeru, ili zaradi karijere. Mislim da je to mnogo gora stvar i da smo mi veliki licemeri jer volimo o tome da ćutimo. Jedno dete reče da nema veze šta drugi rade. Zbog toga, kada neko zlostavlja ženu i decu mi zatvorimo oči i vrata i kažemo šta nas briga. Sada pričamo o seksu, a kada treba da kritikujemo agresiju, onda to teže dođe na dnevni red. Mnogo nam je lakše da kažemo nekome da ga mrzimo, nego da ga volimo. Kod nas je logičnije udariti nekoga, nego reći - hajde da vodimo ljubav. Mnogo mi je lakše da pričam i o porno filmovima jer to propagira ljubav.
RSE: Zašto se događaju deca koja za 50 eura idu s nekim u krevet? Ako je to u svakom drugom kafiću, onda je to više nego često.
MIŠEVIĆ: Možda je to zbog toga što smo svi duboko poklekli, što su roditelji izgubili kompas i što zbog toga svojoj deci nisu mnoge stvari objasnili. Deca svašta gledaju i onda im se čini da je mnogo lakše da prostački rašire noge i na taj način zarade pare, nego da se potrude da završe školu i rade. To je teško jer život nije lak. To je kod nas neki trend verovatno zbog toga što većina njih nema dovoljno novca, a nema ko da im objasni da ništa time neće postići u životu.
RSE: Reklo bi se za njih sponzoruše?
MIŠEVIĆ: Ima i gora reč.
RSE: Da li je to ružna reč?
NIKOLIĆ: Nekakvo ružno značenje nosi. Pre dve tri godine su sponzoruše bile aktualne. Bio je članak u Večernjim novinama u kojem su se prostitutke žalile kako im posao puca zato što sada devojke idu u krevet za žvake i vožnju. Da li je to zbog para, ili zbog vaspitanja, ili zbog toga što imaju pogrešan utisak da se seksom može nešto dobiti, ja ne znam.
MIŠEVIĆ: U Rusiji i u Istočnom bloku je tako bilo ranije. Mi smo samo zamenili uloge.
RSE: Jedna devojčica je rekla da imaju u školi seksualno obrazovanje i do dva puta godišnje.
NIKOLIĆ: Kako samo dva puta godišnje? Sećam se, bila sam osmi razred, kada je došla mama od drugarice, koja je bila doktorka, i držala nam seksualnu edukaciju. Nas je toliko bilo sramota. Samo smo se kikotali i niko ništa nije pitao. Žena je pričala o polno prenosivim bolestima. U glavi smo imali samo venerične bolesti, a pojma nismo imali kako se dobijaju. Oni deci samo pričaju o sidi, o seksualno prenosivim bolestima i o neželjenoj trudnoći. To nije fer.
RSE: Na šta im treba ukazati pažnju?
NIKOLIĆ: Edukaciju bih prvo počela anatomijom, kako polni organ izgleda, gde su mu nervni završetci, na koji način ćeš doživeti uzbuđenje. Posle toga bih prešla na ljubav, na emocije. To je jako bitno.
****
Kako je prošao prvi pokušaj vlade Srbije da se uključi u seksualnu edukaciju mladih. Bilo je to 2002. godine. Planirano je da oko 10 hiljada dece prođe kroz letne kampove u kojima bi prolazili kroz različite radionice, pa i kroz radionice u kojima je trebalo da budu seksualno edukovani. Šta o tome misli Slađana Popović, organizator jedne takve akcije:
''Letni kampovi su ideja koja je potekla od tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Đinđića. Bilo je zamišljeno da deca iz cele Srbije učestvuju u kampovima preko leta, po sedam dana. Neke od radionica su držali i predstavnici JAZASA, koji se bave prevencijom od side i koji se zalažu za vršnjačku edukaciju, a to znači da vršnjaci vršnjake edukuju jer je praksa pokazala da deca na taj način lakše osvajaju znanje.''
Mediji su preneli tvrdnje o nedopustivim događajima zabeleženim u kampu u Sremskoj Mitrovici. Tadašnji ministar prosvete, Gašo Knežević, incident je ovako opisao:
''Ta večernja zabava se zove igra bez granica. Igrali su neku igru donesi-donesi. Devojčica, da bi uštedela vreme, umesto da donese grudnjak, što joj je naloženo, ona ga skida. Vreme trajanja manje od 30 sekundi. Odmah joj dobacuju nešto i ona se oblači. Dva muškarčića, koje je ponela atmosfera, se skidaju za manje od 30 sekundi, ili manje. Oblače se i tačka.''
''Problem sa letnim kampovima se pojavio pošto su se već završili, kada su dve profesorke iz Niša na konferenciji za štampu u organizaciji političke partije Nova Srbija iznele niz detalja koji manje ili više, možda i nisu bili pogrešni, ali su u potpuno pogrešnom kontekstu izneti. One su optužile Ministarstvo prosvete da su deca u letnim kampovima seksualno uznemiravana.''
''Deca su morala da ponavljaju vulgarne reči, da pokazuju neke poze, da se ljube.''
''Znam da je posle sedam dana u tekstu u Politici Express nastala potpuna hajka na Ministarstvo prosvete i na ministra prosvete, pre svega.''
Oglasila se i Srpska pravoslavna crkva, koja je osudila događaje iz Sremske Mitrovice, na šta je Gaša Knežević tada odgovorio:
''SPC je napala kampove nazivajući ih mestima u kojima dolazi i do pedofilije. Dovela je u vezu reforme Ministarstva prosvete sa kampovima. To su babe i žabe.''
''Sećam se da je samo do marta 2003. godine stiglo više od 40 hiljada prijava dece iz cele Srbije, koja su htela da učestvuje u letnim kampovima.''
Da je tako zaista bilo, potvrdila je i većina profesora, među kojima i Biserka Popović iz Paraćina:
''Pre svega kampovi treba i dalje da postoje. Sva deca koja su bila u kampu u Sremskoj Mitrovici su prezadovoljna. Roditelji nisu reagovali u Paraćinu jer su sa velikim poverenjem poslali svoju decu, mada je ovo imalo odjeka u gradu i bilo je vrlo neprijatno.''
''Međutim, letne kampove je inicirao Zoran Đinđić i bio je čovek koji je našao novac za rad letnih kampova. Pošto je ubijen u martu 2003. godine to je bila još jedna od ideja koja je propala zajedno sa njegovim odlaskom. Mislim da je cela priča potpuno ispolitizovana. Deca koja su učestvovala u letnim kampovima, su davala izjave i govorila da tako nije bilo, drugi profesori su tako govorili, ali u tom trenutku je kampanja, za koju sam sigurna da je bila politički organizovana kampanja, bila jedino što je moglo da se čuje u medijima.''
****
RSE: Da li je u ovoj priči presudilo to što u Srbiji jeste sve politika pa je tako Nova Srbija organizovala konferenciju za novinare na kojoj su 2002. godine, kako su tvrdili, razotkrili ideju kampova, ili je i u ovom slučaju preovladao nama svojstven konzervativizam?
MIŠEVIĆ: Obzirom na to koliki procent ovde glasa za Radikale, rekla bih da nam to leži.
RSE: Mislite da su Radikali konzervativni kada je seks u pitanju?
MIŠEVIĆ: Bar tako pričaju. To je ono - šta je starije – kokoš ili jaje. Kakva je bila politička scena tada, takva je i sada. Stalno govorim da je Zoran Đinđić bio alien koji se desio našoj zemlji. Ovo mi zvuči u fazonu - nema Zorana Đinđića, pa nema ni seksualnog obrazovanja. Mislim da to dosta govori o tome gde živimo i koliko je taj čovek bio neshvaćen. Bojim se da će i dalje mnogi da koriste i da manipulišu sa glasačkim telom od strane političara jer će tu naći dobro tlo za manipulaciju. Mi svi smo vrlo konzervativni i vrlo zatucani kada su te stvari u pitanju. Onda će oni da idu niz dlaku narodu i naravno da će da pljuju takve stvari, pošto je to najlakše. Odmah će da nađu odziv u narodu da je Zoran bio lud i ko zna šta je on hteo. To je vrzino kolo koje nema kraja. Crkva ko crkva, nigde se drugačije i ne postavlja u ovim situacijama.
RSE: Zar vas nije iznenadila reakcija SPC time što se upliće tamo gde ne treba?
MIŠEVIĆ: Nije me iznenadila. Oni se odavno upliću i u druge u stvari u koje ne bi trebali da se upliću.
RSE: Mislite li da bi i crkva trebala da se bavi seksualnom edukacijom mladih?
MIŠEVIĆ: Crkva bi trebala da se bavi prvo ljudskim moralom. Sticajem okolnosti moja baka je verovala u Boga. Moj otac je bio komunista u srcu. Tek sada sam mu rekla zar ne misliš da ono što si mi celi život govorio nije bila veronauka, ali ona esencijalna: ne čini zlo drugima, okreni i drugi obraz kada neko želi da te udari i sve te užasno mudre stvari koje se nalaze u Bibliji i u religiji bi trebali da ponavljamo jer bi nam možda bilo bolje. Crkva priča neke druge stvari vezane za one da se vratimo u vreme kada smo dizali ustanke protiv Turaka. Crkva stalno promašuje temu kojom treba da edukuje svoj narod i da ih poduči kako da budu bolji ljudi.
RSE: I da uživaju u seksu?
MIŠEVIĆ: Što da ne. Mislim da naša religija nije toliko konzervativna kao katolička.
NIKOLIĆ: Kao religija da, ali kao institucija ne.
RSE: Da li je strašno što se jedna devojčica skinula, pa onda i dva dečaka?
NIKOLIĆ: Kada bih ja bila mama, meni ne bi bilo toliko strašno. Meni je to tada izgledao kao politički skandal. Bilo mi je užasno žao što se jedna dobra ideja na taj način tako strašno završila. To je smešno. Po Beogradu se u barovima skidaju devojke.
RSE: Što vi izlazite na neka interesantna mesta.
NIKOLIĆ: Jeste ovo patrijarhalno društvo i jeste tradicionalno, ali nije sve to tako. Ima sloboda, ima klubova, ima ljudi koji su liberalni u nekom smislu, koji nisu na taj način vaspitavani i ima ih sve više. U Holandiji su pre 20 godina uveli anti-diskriminacioni zakon i dali prava homoseksualcima da stupaju u brakove. Ali i dan danas izvan Amsterdama dve žene imaju problema ako žive zajedno, kao i dva muškarca. Iako već 20 godina takav zakon postoji, ni dan danas nije prihvaćen u celoj Holandiji. I roditelji su imali seks kada su bili mladi.
RSE: Mi ne možemo da uvedemo seksualno obrazovanje kao stalni predmet u škole, a razgovaramo o pravima homoseksualaca. Koliko će zaista nama trebati vremena da dođemo u fazu u kojoj će sve to biti potpuno prihvaćeno?
NIKOLIĆ: Strašno puno. Ne bih volela da se sada uvede seksualna edukacija u školu. Pre svega bi trebao da se obrazuje novi kadar. Uvesti ga sa ovim kadrom koji sada postoji, sa psihijatrom koji će govoriti apriori o devijacijama, bila bi greška.
RSE: Ko bi to trebao da predaje?
NIKOLIĆ: Trebao bi da se otvori jedan potpuno novi smer na fakultetima.
MIŠEVIĆ: Deci to treba prilagoditi tako da im deluje potpuno bezbolno i prihvatljivo. Što im više pričamo o tome da to ne smeju da rade, to im je zanimljivije. Ne smemo da imamo staromodan pristup od pre 50-60 godina jer su tabu teme deci u pubertetu mnogo interesantnije.
RSE: Prema istraživanju Dureksa mi smo na trećem mestu po upražnjavanju seksa, odmah iza Grka i Hrvata. Upražnjavamo seks 128 puta godišnje. To dođe svaki treći dan. Verujete li u to?
MIŠEVIĆ: Ne verujem. Tako se stalno priča kod nas. Taj mačoizam kod nas i taj seks svaki dan pršti na sve strane. Bojim se da smo tu zastavu odavno izgubili ali marketinški to dobro zvuči.
RSE: Mislite li da Srbi nisu mačo meni?
MIŠEVIĆ: Ne. Oni celu istoriju to pokušavaju da budu. Mislim da to ženama više nije ni bitno. Promašili su vreme.
RSE: A Crnogorci?
MIŠEVIĆ: Ja sam Srpkinja, pa mogu po Srbima. Crnogorci su vrlo slični. Oni su ponosit narod.
****
U Bijelom Polju postoji čovek koji se predstavlja kao Crni. On je autor jedne radio emisije koja je mnogo toga promenila u ovom gradu, a kažu i u celoj Crnoj Gori. On se nikada ne predstavlja, a prepoznatljiv je upravo po tom nadimku Crni.
Za bijelopoljske prilike šokantna radioemisija koju je pravio Crni na lokalnom radiju prije par godina bila je prethodnica ekspanzije Hotline u Crnoj Gori i dokaz. Smatra on da smo upravo suprotno od onoga što bi se moglo nazvati mačo društvo. Pola tovara godina koje nosi i mišljenje o njemu da je mačo men, koju kategorično odbija, pomogli su mu da verbalno dominira među sagovornicima u ljepšem polu:
''Da smo mačo meni vrlo malo bi bilo tih poziva jer mačo men radi sve svoje poslove diskretno, čuvajući i sebe i onog s kim je u vezi. Generalno govoreći, mačo men u našem kraju je samo pojam. Ne može čovjek da bude mačo man ako non-stop u glavi ima dugove, neplaćenu kriju i ono što posebno sputava našeg momka, našeg čovjeka iz ovog podneblja, a to je ta prokleta subota, pazarni dan i obaveze kad tom strašnom mačo manu žena kaže idi i završi obavezu. Pijac je najjači kontra afrodizijak u našim krajevima. Ubija potenciju i svaku želju.''
Upravo je pijac bio lakmus papučarstva u minulim vremenima o kojima govori anegdota od prije pola vijeka o poznatom boemu bijelopoljskom, pokojnom Rajku Ćetkoviću, koju priča njegov sin Milovan:
''Jedne prilike ustali ujutro rano. Subota. Treba da se ide na pijac. Blaža viče Rajku
- Hajde uzmi ceger i idi kupi što treba.
- Nemoj mene ženo. Ako treba neki muški posao da ti uradim, da donesem drva iz podruma.
- Ajde onda dođi kod mene.
- A gdje ti je onaj ceger.''
U mnogo čemu je, tvrdi Crni, današnje vrijeme - vrijeme laži i pretvaranja:
''Možda se bolje živjelo pa je taj pijac stvarao i manje problema. Ta smetnja za potenciju bila je možda i u nekoj formi manja. Uvijek su bili u društvu sa jednim mišljenjem, a u kući sa suprugom draga ja imala posljednju riječ. Sada je jedina dijagnoza, koja je vrlo česta, čovjeka koji dođe sa seksualnim problemima da mu fali penitis hronika. Mačo men riječ – to je jedna notorna laž, naša fina divna riječ od tri slova.''
Nismo mi mačo društvo.
''Jedino ako bi nas naoružali mačevima. Galebovi su bili nešto posebno, sa svim fazonima koje si znao, koje si čuo i koje si kupovao. Čak su pred dolazak rađene i generalne probe. Nekada sam i ja bio neka mjernica. Imalo je to i svoju draž, a toga više danas nema. Danas je ljubav apsolutno slijepa i ne vidi dalje od marke automobila.''
****
RSE: Meni onaj vic zvuči pomalo šovinistički.
NIKOLIĆ: Mislim da je mačo kultura ovde strašan problem i da je to jedan od osnovnih problema koji kasnije proizvodi i političke probleme. To je neko vaspitanje koje muškarcima daju mame, a ne znam zbog čega. Stalno se to pitam. Onog trenutka kada bude počelo da se radi na muškarcima, kada budu postali malo finiji, biće i bolje. Za one muškarce koji su se kupali, čistili, prali, mirisali govorili su da su homoseksualci ili pederi. Bilo kakav iskorak iz tog muškog stereotipa se smatrao da si žena. I to bi trebalo da se promeni. Mislim da ćemo svi onda biti srećniji.
RSE: Da li ideja metroseksualca uništava tu kategoriju mačo mena u Srbiji?
MIŠEVIĆ: Ne. Meni je Bekan i dalje super seksi gaj i igra fudbal još bolje. Mislim da je problem u roditeljima i u tome kako vaspitavaju svoju decu. Još uvek imaju predrasude kada je sin u pitanju. Odatle potiče sve, a ne znam ni iz kojeg razloga. Bojim se da prave medveđu uslugu, pre svega muškarcima. Mislim da su muškarci sa ovog podneblja zaista kreativni, inteligentni i sjajni momci. Za razliku do drugih nacija, imamo vrlo kvalitetan muški kadar, ali te predrasude i to jedno vaspitanje i mačoizam ih na kraju sruši. To ima veze s politikom. Tako se rađaju frustirani muškarci koji kasnije, možda zbog toga što sebe seksualno ne ostvaruju do kraja, se bave politikom i pokušavaju da budu moćni. Pitanje je kod nas šta to znači biti moćan u Srbiji.
RSE: To znači da su političari loši u seksu?
MIŠEVIĆ: Tako je.
RSE: Sećam se jednog istraživanja koje je pokazalo da u Srbiji i danas imamo devojčice kojima kada se dogodi menstruacija ne znaju šta im se dogodilo. Kakva osećanja to kod vas budu?
MIŠEVIĆ: Tugu. Tri godine je pravo vreme početi o tome pričati. Tada oni kao nešto istražuju. To je idealna doba jer tada ni vi kao roditelj niste toliko stidljivi jer su to ipak mala deca ispred vas. Krenete neke poverljive priče. U sedmoj godini i dalje se o tome priča. Strašno je bitno to kontrolisati na dnevnoj osnovi. Treba te ih pustiti i navući ih da vam o svemu pričaju. To je i dužnost roditelja. Nije lako biti roditelj.
RSE: Postoji li neka granica kada deca počinju da razmišljaju o seksualnosti?
NIKOLIĆ: Nauci je zabranjeno da se bavi dečjom seksualnošću. Po Frojdu je to treća godina. Moderna istraživanja koja su uspela da se sprovedu pokazuju da su deca sve vereme seksualna i da ne postoji aseksualna faza.
RSE: U kom se smislu manifestuje njihova seksualnost?
NIKOLIĆ: Imaju neke seksualne nagone.
MIŠEVIĆ: Deca reaguju na neke dodire. Vidiš da imaju neke čudne reakcije.
NIKOLIĆ: Problem sa proučavanjem dečje seksualnosti je taj što može da postane predmet manipulacije i može da dođe do pedofilije. Zato se savremena nauka strašno suzdržava i uopšte se ne bavi time. Vrlo su retki oni koji se time bave. Objavili smo knjigu Seksualni stavovi, mitovi i stvarnosti koja se bavi dečjom seksualnošću. Autor je bio optužen za pedofiliju od strane nekih koji su se time bavili. On ni dan danas ne može da spere ljagu sa svoga imena. On se bavio i pornografijom i homoseksualnošću. Bavi se svim seksualnim temama jer je istoričar seksualnosti. Postoji mogućnost za manipulacijom i zato je dečja seksualnost toliko neistražena i zato svi pipamo u mraku i niko ne zna kako da se postavi prema tome.
MIŠEVIĆ: Mislim da treba imati svest o toma da deca na nesvestan način o tome razmišljaju.
RSE: Moramo im dati odgovore na bilo kakva pitanja.
