Plašim se da je izgubljeno mnogo vremena i da je Beograd propustio šansu da popravi svoju poziciju, kaže Boško Jakšić, komentator lista Politika.
“Podsetimo se samo srpskog kokusa koji je osnovan u Americi. Šta je ta lobistička grupa mogla da radi, koga da sledi, kada mi jako dugo nismo imali nikakav zajednički stav. Podsetimo se takođe da je predsednik Tadić tada govorio jedno, premijer Koštunica drugo, a šef diplomatije Drašković treće. Sada smo, kako tvrde, uspeli da usaglasimo platformu pred pregovore ali plašim se da je izgubljeno mnogo vremena, da su propuštene šanse da bi bolje obljasnili ono što hoćemo. Tako smo, čini mi se, dospeli u situaciju da se ponovo nadamo da će trijumfovati istina i pravda. Recimo predsednica Koordinacionog komiteta za Kosmet kaže, pogledajte koliko je naš pregovarački time bolji od njihovog. I dok mi tako pričamo činjenica da drugi rade. Pošto su prethodno uspeli da prepoznaju nacionalni cilj i oko njega se okupili, Albanci sa Kosmeta lobiraju na sve strane. Hašim Tači u Heral Tribjunu objašnjava zašto njegov narod treba da dobije nezavisnost, što naravno nije problem i nije problem u lobiranju, jer je to sasvim legitimno, ali je problem što mi, uglavnom i dalje ćutimo i što nismo angažovali stručnjake po svetu niti stručnjake sa jednim švajcarskim izuzetkom, i on je sporan, niti smo angažovali eksperte niti, plašim se, i naša diplomatija dovoljno agilna da bi objašnjavala našu poziciju.”
Dušan Proroković, predsednik Odbora za Kosovo Skupštine Srbije kaže da intenzivni kontakti postoje i ističe nekoliko vrsta povezivanja Beograda i međunarodnih faktora ovim povodom.
“Tu se ne radi smo o lobiranju kao angažovanju jedne lobističke agencije koja će da vam obezbeđuje pisanje članaka za uticajne inostrane medije, sastanke, izlaganje na stranim univerzitetima, nego i povezivanje po, recimo, principu partijske i ideološke orijentacije. Takođe, veći broj nevladinih organizacija ima i te kako dobru saradnju sa svojim pandanima, pre svega na Zapadu i svi ti kanali za distribuciju informacija i te kako se koriste u ovom trenutku za određenu vrstu lobiranja. Takođe, tu su i neki naučni instituti i pojedinci sa tih instituta i sve to može da učini u narednom periodu srpsku situaciju lakšom.”
Nosilac srpske liste za Kosovo Oliver Ivanović sa zebnjom primećuje da se zvanični Beograd ne oslanja na koncept pridobijanja i angažovanja međunarodnih lobista koji bi poduprli poziciju Srbije i Srba tokom pregovora.
“Očigledno je da Vlada Srbije i progovarački tim misle da je međunarodno pravo i naše istorijsko pravo dovoljan argument. Ja mislim da igraju na pogrešnu kartu, odnosno ne na tako jaku kartu. Nesumnjivo da ta karta mora da bude upotrebljena i da je ona predstavlja snažan argument. Ali, ako se koncepcija svodi da to bude jedini argument, onda se bojim da ćemo doći u podređeni položaj već na samom početku.”
Oliver Ivanović ističe da bi ugledni lobisti pomogli Srbiji da shvate da je njena realna pozicija lošija nego što se u Beogradu shvata, a Dušan Proroković, sa svoje strane, ipak smatra da ne treba predimenzionirati ulogu i značaj lobističkih grupa.
“Naravno, to ne treba ni minimizirati, ne treba zanemarivati angažovanje, recimo, novoformiranog Instituta za Novo Kosovo ili Alijanse za Novo Kosovo u nekim budućim pregovorimo. Ali to nisu organizacije koje će moći da učine sve i njihov uticaj ne treba predimenzionirati. Mislim da je to i te kako opasno taman koliko i postoji opasnost od minimiziranja njihovog uticaja. Oficijelne diplomatije ipak će donositi konačnu odluku o Kosovu i Metohiji i mislim da će ključnu stvar u nekim budućim pregovorima ipak činiti nastup i Beograda i Prištine i prema Forin ofsisu i prema Stejt departmentu i prema Kremlju. Dakle, prema svim onim mestima gde će se odluka donositi.”
Na koga bi Beograd, po Oliveru Ivanoviću, u svetu mogao da računa kao na potencijalnog saveznika u pogledu razrešenja kosovskog pitanja.
“Mislim da bi trebalo tražiti Evropljane kao saveznike jer Evropa ima tradicionalno gledanje u pogledu države i prava. I mislim da to tradicionalno, po nekima konzervatnivno gledanje, može da nam bude od pomoći, jer će se ona teško odlučiti da napravi presedan u tom međunarodnom pravu i da Kosovu da takav status koji bi se mogao nazvati nezavisnošću. Mislim da će tu biti igra reči, uslovna, ograničena, neogrničena, a u svakom slučaju će to biti nešto što će namiriti i vukove i ovce. Ako tražimo ličnosti onda su to svakako ličnosti koje moraju da imaju ugleda. U tom slučaju bih tražio nekoga ko je bio državnik u Nemačkoj, u Francuskoj, možda u Italiji, što znači mogli eventualno svojim ličnim kredibilitetom utiču da se neke stvari malo promene.”
“Podsetimo se samo srpskog kokusa koji je osnovan u Americi. Šta je ta lobistička grupa mogla da radi, koga da sledi, kada mi jako dugo nismo imali nikakav zajednički stav. Podsetimo se takođe da je predsednik Tadić tada govorio jedno, premijer Koštunica drugo, a šef diplomatije Drašković treće. Sada smo, kako tvrde, uspeli da usaglasimo platformu pred pregovore ali plašim se da je izgubljeno mnogo vremena, da su propuštene šanse da bi bolje obljasnili ono što hoćemo. Tako smo, čini mi se, dospeli u situaciju da se ponovo nadamo da će trijumfovati istina i pravda. Recimo predsednica Koordinacionog komiteta za Kosmet kaže, pogledajte koliko je naš pregovarački time bolji od njihovog. I dok mi tako pričamo činjenica da drugi rade. Pošto su prethodno uspeli da prepoznaju nacionalni cilj i oko njega se okupili, Albanci sa Kosmeta lobiraju na sve strane. Hašim Tači u Heral Tribjunu objašnjava zašto njegov narod treba da dobije nezavisnost, što naravno nije problem i nije problem u lobiranju, jer je to sasvim legitimno, ali je problem što mi, uglavnom i dalje ćutimo i što nismo angažovali stručnjake po svetu niti stručnjake sa jednim švajcarskim izuzetkom, i on je sporan, niti smo angažovali eksperte niti, plašim se, i naša diplomatija dovoljno agilna da bi objašnjavala našu poziciju.”
Dušan Proroković, predsednik Odbora za Kosovo Skupštine Srbije kaže da intenzivni kontakti postoje i ističe nekoliko vrsta povezivanja Beograda i međunarodnih faktora ovim povodom.
“Tu se ne radi smo o lobiranju kao angažovanju jedne lobističke agencije koja će da vam obezbeđuje pisanje članaka za uticajne inostrane medije, sastanke, izlaganje na stranim univerzitetima, nego i povezivanje po, recimo, principu partijske i ideološke orijentacije. Takođe, veći broj nevladinih organizacija ima i te kako dobru saradnju sa svojim pandanima, pre svega na Zapadu i svi ti kanali za distribuciju informacija i te kako se koriste u ovom trenutku za određenu vrstu lobiranja. Takođe, tu su i neki naučni instituti i pojedinci sa tih instituta i sve to može da učini u narednom periodu srpsku situaciju lakšom.”
Nosilac srpske liste za Kosovo Oliver Ivanović sa zebnjom primećuje da se zvanični Beograd ne oslanja na koncept pridobijanja i angažovanja međunarodnih lobista koji bi poduprli poziciju Srbije i Srba tokom pregovora.
“Očigledno je da Vlada Srbije i progovarački tim misle da je međunarodno pravo i naše istorijsko pravo dovoljan argument. Ja mislim da igraju na pogrešnu kartu, odnosno ne na tako jaku kartu. Nesumnjivo da ta karta mora da bude upotrebljena i da je ona predstavlja snažan argument. Ali, ako se koncepcija svodi da to bude jedini argument, onda se bojim da ćemo doći u podređeni položaj već na samom početku.”
Oliver Ivanović ističe da bi ugledni lobisti pomogli Srbiji da shvate da je njena realna pozicija lošija nego što se u Beogradu shvata, a Dušan Proroković, sa svoje strane, ipak smatra da ne treba predimenzionirati ulogu i značaj lobističkih grupa.
“Naravno, to ne treba ni minimizirati, ne treba zanemarivati angažovanje, recimo, novoformiranog Instituta za Novo Kosovo ili Alijanse za Novo Kosovo u nekim budućim pregovorimo. Ali to nisu organizacije koje će moći da učine sve i njihov uticaj ne treba predimenzionirati. Mislim da je to i te kako opasno taman koliko i postoji opasnost od minimiziranja njihovog uticaja. Oficijelne diplomatije ipak će donositi konačnu odluku o Kosovu i Metohiji i mislim da će ključnu stvar u nekim budućim pregovorima ipak činiti nastup i Beograda i Prištine i prema Forin ofsisu i prema Stejt departmentu i prema Kremlju. Dakle, prema svim onim mestima gde će se odluka donositi.”
Na koga bi Beograd, po Oliveru Ivanoviću, u svetu mogao da računa kao na potencijalnog saveznika u pogledu razrešenja kosovskog pitanja.
“Mislim da bi trebalo tražiti Evropljane kao saveznike jer Evropa ima tradicionalno gledanje u pogledu države i prava. I mislim da to tradicionalno, po nekima konzervatnivno gledanje, može da nam bude od pomoći, jer će se ona teško odlučiti da napravi presedan u tom međunarodnom pravu i da Kosovu da takav status koji bi se mogao nazvati nezavisnošću. Mislim da će tu biti igra reči, uslovna, ograničena, neogrničena, a u svakom slučaju će to biti nešto što će namiriti i vukove i ovce. Ako tražimo ličnosti onda su to svakako ličnosti koje moraju da imaju ugleda. U tom slučaju bih tražio nekoga ko je bio državnik u Nemačkoj, u Francuskoj, možda u Italiji, što znači mogli eventualno svojim ličnim kredibilitetom utiču da se neke stvari malo promene.”
