Priredili: Miloš TEODOROVIĆ (Darko BOROVIĆ - Đorđe VOJINOVIĆ, Esad KRCIĆ)
„..Bio sam danas na onome što vi zovete informativni razgovor,...“
„..Ovo je policiska tortura i pritisak jednog režima, u istoriji Srbije...“
„..Ne znamo šta oni tu ustvari rade, a šta pričaju da rade. I kakav to uopšte uticaj na nas ima...“
„...Političari ne mogu biti u suštini do kraja iskreni ljudi..“
„..Nikada u životu mi nije niko ništa nudijo. Sve što sam u životu zaradila, zaradila sam pošteno...“
„..Ponude su bile razne i prelazak u Beograd i stan, kredit, kuća, posao, supruga deca itd...2
„..Mislimo da oni nas ne shvataju ozbiljno..“
„..Politika, ima jedno ime posebno za politiku da je to nešto najkošije, ne mogu sada da upotrebim taj izraz..“
„..Trenutno imate opšti cirkus..“
„..Puno poverenja u skupštinu Srbije ima tek 4% građana..“
RSE: U ovom trenutku u Beogradu, predsednik saveza za borbu protiv korupcije Verica Barać. Verice ovo što se događalo protekle dve sedmice, dali je i vas učvrstilo u tom zaključku da politika jeste najprljaviji posao u Srbiji? Ili jedan od najprljavijih?
BARAĆ: Pa u Srbiji sve ima drugačije značenje nego što taj termin inače podrazumeva. Politika ne treba to da bude, i nije. Politika nije odvojena od morala ni od etike. Kod nas su i u tome drugačije stvari, jer naša političke stranke nisu to po svojoj suštini, one su biroi za zapošljavanje, oni su privatna preduzeća svojih vođa. Ljudi koji su u političkim strankama i oni koji su zaista u to verovali verovatno su vrlo razočarani. Oni koji su to videli kao šansu za brz uspeh, oni su to iskoristili.
RSE: Dali vi zaista verujete da u Srbiji nije moguće naći dobar posao a da ne uđete u neku stranku?
BARAĆ: Pa teško, vi znate da su političke stranke podelile funkcije kao ratni plen. Kako ćete biti ministar u Srbiji, tako što ćete ući u političku stranku i ne morate ništa da znate. Možete biti i neobrazovani, do duše možete usput da magistrirate, možete biti loš čovek, šta god hoćete ali ste u pobedničkoj stranci.
RSE: Sa nama je i kolunista nedeljnika „Vreme“ i komentator našeg programa Teofil Pančić, dakle kod svoje kuće. Dali si ti razmišljao nekada o tome da uđeš u neku stranku kao uslov da nađeš sebi dobar posao?
PANČIĆ: Pa ne, možda je to zato jer ja nisam zainteresovan za dobar posao.
RSE: A dali si se susretao sa time u svom okruženju?
PANČIĆ: Možda je moje baš bliže okruženje malo specifično, pa za time nije bilo potrebe, ali u nekom malo daljem okruženju to već da, naravno ljudi razmišljaju o takvim stvarima.
RSE: Kakav je na tebe utisak ostavilo sve ovo sa poslaničkim mandatima, dali je to konačan zaključak da bi se trebalo kloniti politike, odnosno da bi pošten svet trebalo da izbegava politiku?
PANČIĆ: Da na žalost. Kažem na žalost zato što ne bi trebalo da bude tako, i zato što je i to na neki način poraz građana ove zemlje. Jer ako vi pristanete na to da politikom treba da se bave samo nekakvi nečasni i korumpirani ljudi, onda vi njima predajete vlast ne samo sada nego za uvek. Jer onda pristajete na jednu lošu beskonačnost i pristajete na to da ništa ne možete da promenite i da će to uvek biti ovako ili još i gore. To je jako loše, i ja ti mogu reći da je mene ovaj cirkus ili ovaj ciklus cirkusa kulminirao, mene je to podsetilo jednog starog dobrog vica iz sovjetskih vremena kad su neke ulične prostitutk, kamenjarke što se kaže zvali da se politički angažuju i da postanu ispravne građanke i da uđu u centralni komitet, i onda je jedna rekla i ju šta vam pada na pamet pa meni je mama jedva i ovo dozvolila.
RSE:Dali je baš tako danas Verice u Srbiji?
BARAĆ: Ovo je deo opšte propasti, ono što mislim da je zabrinjavajuće to je što se ponavlja. Mislim da se iz ovoga vidi potpuni kontinuitet koji je uspostavila ova vlada sa bivšim režimom, i ja ću vas podsetiti na jedan mali tekst iz naše „ Borbe“, koliko se ja sećam jedne žene u tom trenutku je bila poslanik skupštine Srbije, a predsednik je bio Tomić Dragan, i pošto je ona bila izgleda veoma veran član stranke, vrlo vredna, mislim da je bila predsednik neke opštine. Onda je vrlo brzo napredovala u karijeri i sve se to tako događalo, i dođe na sednicu skupštine Srbije i pročita u dnevnom redu razmatranje njene ostavke, ona se javi da kaže da je greška i da nije podnela ostavku, ali Tomić joj neda reč. I kad se sve završi i kadposlanici prihvate njenu ostavku, ona pokuša ponovo da se javi i da kaže da je greška jer nikad nije podnela ostavku. Tomić tada kaže znate ja bih vama sada dao reč ali vi više niste poslanik pa nemate pravo, i onda se završavao teks vrlo poučno kaže: Ako uđete u SPS možete imati sve vrste slasti masti ali pred vratima morate ostaviti svaku nadu. Ono što je za mene porazno, to što ja sam mislila i verovatno većina građana, da je to posle 5.oktobra makar na takav način završeno, ali to je potpuno isto i mislim da ono što moramo da prepoznamo da politika kao politika nije ona takva stvar, ona trenutno u Srbiji izgleda tako i ljudi ne smeju od toga da dignu ruke jer bez političkih stranaka i smene na izborima nema boljitka. Nego ljudi moraju ove stvari da prepoznaju na svakim izborima i da dobro zapamte ove ljude koji imaju političke stranke gde ljude ne shvataju kao ljude.
RSE: Pa čujte ne znam baš dali bih mogli da stanemo iza tog zaključka, da ljude ne shvatamo kao ljude a da govorimo o poslanicima koji imaju apsolutnu slobodu, barem na osnovu te famoyne odluke ustavnog suda da sa svojim mandatima rade šta hoće. Znači nisu baš oni svoje volje, želje i nade ostavili ispred ulaza.
BARAĆ: Miloše ne zaboravite da može da zanoćite kao poslanik a sutra kad se probudite to vec niste. I zamislite političku stranku gde vi nesmete da glasate drugačije nego vođa. Jer ima jedna moćna mašinerija koja će reći da vam je neko nudio novac. I nemojte zaboraviti da tu ima i drugih priča osim onih koje čujemo. Znate često su nam u savetu dolazili poslanici, sa njima kad razgovarate to su ljudi koji dolaze iz nekih gradova i oni dolaze da se nama žale zato što tamo treba da se vrate.
RSE: A dali su se žalili da im je neko nudio pare?
BARAĆ: Oni treba da se vrate u svoj grad gde je preduzeće propalo i gde je neki lokalni kriminalac top kupio, međutim kada te iste ljude vidim u odboru za privatizaciju, oni prvi glasaju za predlog predsednika. Jer nemojte još nešto zaboraviti vrlo su moćni ti mehanizmi manipulisani ljudima, jer znate on vidi da je to jedina šansa da reši neke svoje probleme i da uspe, ali isto znada mala neposlušnost prema vođi i on je izbrisan.
PANČIĆ: Ja ovo naravno ne pratim na ovaj način, na koji to Verica preti ne pratim tako detaljno, ali neki moj utisak je da su ovde zapravo zavladale u isto vreme, mada to možda nije po nekoj logici političkoj možda čak ni po nekim fizičkim zakonima, ali kao da su istovremeno zavladale dve krajnosti loše. Sa jedne strane meni je potpuno bezveze da poslanik na taj način bude zavistan od tih nekih partitokratskih struktura da on ne može da ima nikakvu autonomiju i da glasa po svojoj savesti. Sa druge strane i ona famozna odredba o poslaniku kao vlasniku mandata, se na sve moguće načine zloupotrebljava i zaista otvara mogućnost da poslanik bude osoba koja se nalazi na tržištu i da je neko kupi itd. Dakle ne valja ni jedno ni drugo i nekako je sve nakrivo postavljeno.
RSE: Šta nedostaje u parlamentu konkretno, moral? Da oni prosto znaju šta se može a šta ne.
PANČIĆ: Moral nedostaje u društvu, pa samim tim i u parlamentu.
RSE: Da ali oni su institucija koja bi trebala dati primer tom društvu.
PANČIĆ: Pa nije to ovde, jer ja nemam utisak da su se ljudi nešto strašno nasekirali zbog toga , ovde su ljudi kao previše rezignirani i to nekako shvataju kao neku normalnu stvar. Kao naravno došao Karić pa, dao ovom ovo a onom ono , to ljudi prihvataju više kao neku formu zezanja i on je postao kao neki animirani lik i više ga niko kao ozbiljno ne shvata.
RSE: Pa možda je trebalo ozbiljno da shvati da sam poslanim treba da proda taj mandat.
BARAĆ: Ne tu je njegova šansa i zašto njegov reiting raste, pa ljudi videli da u Srbiji ne možete ništa da uradite, jer čovek može da je vredan i šta god hoćete i ne može ništa da se uradi vidite kako vam deca odlaze ili kako ne možete da ih školujete zašto, pa to je odgovor zašto 600-hiljada ljudi glasa za Velju Ilića ili zašto raste reiting Kariću. Pa većina tih ljudi nije pala sa duda ona zna ko je Karić, ali ako je to jedini način da se reši problem, pa oni su videli ovde vreg odneo šalu ko veli, znate šta naš narod kaže dalije neko u pravu, naš narod kaže pravo je nekad pravo u bunar.
RSE: Što pominjemo Bogoljuba Karića kad on čvrsto stoji na poziciji da nikom nije nudio pare za mandat, neverujete mu?
PANČIĆ: Ja sam govorio o jednoj javnoj slici, stvorila se javna slika da je on to radio i ja mu nisam držo sveću i ne mogu da kažem da je on to radio i da nije, ali naprosto Bogoljub Karić ima šta da ponudi tim ljudima, ne mogu ja da dođem pa da im nešto nudim što nemam ni sam.
BARAĆ: Da on je, mi smo radili izveštaj o mobtelu pa se može videti kakva je moć tog čoveka jer kroz genezu i kroz osnivanje mobtela to nije sporno. I do toga je on mogao samo doći korupcijom i to nije sporno, sporno je da i posle 5 godina naše institucije kao što je tužilaštvo i pravosuđe, ni malo se nisu oporavili i čini mi se da su još lošiji.
RSE: Narednih 5 minuta kako sve to izgleda u aktuelnom sazivu skupštine Srbije odnosno kako je izgledalo proteklih meseci pa i više od godinu dana.
Pravo iz policije šef poslaničkog kluba demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić, u ponedeljak se pojavio pred novinarima u Beogradskoj centrali svoje partije.
„Bio sam danas na onome šta vi zovete informativni razgovor“
RSE: Saslušavanje poslanika po nekima je početak kraja agonije koju je omogućio ustavni sud, odlukom kojom je dopušteno svakom poslaniku da sa mandatom koji je u ime neke partije dobio na izborima, radi šta mu je volja. Najteži udar zbog ovakve mogućnosti osetio je SPO Vuka Draškovića, od 13 svojih poslanika Draškovića danas u parlamentu podržava 4. Posle najtežih optužbi za korupciju ljudi SPO-a 9 poslanika napustili su partiju ali se nisu odrekli fotelje. Tu odluku saopštili su na mesto koje najverniji SPO-vci doživljavaju kao neku vrstu svetilišta Ravnoj Gori, a saopštio je unuk Draže Mihajlović, Vojislav:
„Nastavljamo osnivanjem i proglašenjem nove političke stranke SDPO.“
RSE: I još direktniji je bio dotadašnji podpredsednik SPO-a Veroljub Stevanović:
„Odvaja se žito od kukolja, odvaja se i neka se odvoji.“
RSE: I odvojili su se u svoj poslanički klub koji je ostao u koaliciji makar formalnoj sa novom Srbijom Velimira Ilića. $ Draškoviću lojalna poslanika mesecima kasnije tragaju za još jednim neophodnim za formiranje poslaničkog kluba, njih je malo ali za vladu koja je prevalila skoro dve godine na ivici, i oni su sudbinski bitni. Ipak i ako je svaki poslanik važan premijer Vojislav Koštunica, dvoje poslanika socijal demokratske partije odrekao se vrlo lako u skupštinu su ušli na listi G-17+, a iz nje bezmalo pa izbačeni kada su odbili da podrže zakon o vlasničkoj transformaciji naftne industrije Srbije, i to upravo uz podršku G-17+.Miroljub Albijanić:
„Jasno je šta sledi razrešenje da ne kažem izbacivanje, ne može se biti i u opoziciji i na vlasti u isto vreme.“
RSE: Ipak SDP opirala se i ranije nekim vladinim predlozima kao što je rehabilitacija četničkog pokreta, tada problema nije bilo. Što je ministar Predrag Bubalo ovako objasnijo:
„Čaša se ne prelije čim počne da kapa u nju. Nego čaša se prelije onda kada dođe ona poslednja kap kada je prepuna .“
RSE: Slobodan Rolić iz SDP-a na spisku najtežih međuposlaničkih optužbi tada je dodao i ovo:
„Po našim nezvaničnim informacijama, ključni tim za takvu vrstu pritisaka i pregovora sastoji se od 3 čoveka, to je šef kabineta premijera Srbije Aleksandar Nikitović, ministar finansija Mlađan Dinkić i Srpski biznismen Vojin Lazarević.“
RSE: Ništa do danas nije dokazano a nepoznato je dali se iko time i bavio, dvoje poslanika SDP-a ostali su u parlamentu, ali dva visoka funkcionera iz ove stranke ministar Slobodan Lalović i pomoćnik ministra Vlatko Sekulović, ostali su verni vladi i vladajućoj koaliciji. Ništa više lojalnosti listi koja ih je uvela u parlament nisu pokazali ni poslanici koalicije za Sandžak Esad Džudžević i Bajram Omeragić.Oni su okrenuli leđa demokratama i prešli u tabor Srpske vlade, pokazalo se međutim da su Sandžački poslanici ušli u klasičan sukob interesa. Neki na to nisu baš sportski reagovali poput Bajrama Omeragića:
„Zaista ovo prelazi malo više u zabavno rekreativni život.“
RSE: poznati po unutrašnjoj disciplini ni radikali nisu ostali nedirnuti, uprkos veri, crkvi i moralu. Tomislav Nikolić:
„Pred bogom se zakleo da mandat pripada SRS a ne njemu , u crkvi.“
RSE: Polovinom maja nekadašnji radikalski poslanik Živadn Lekić prešao je u pokret snaga Srbije i uveo Bogoljuba Karića u parlament, tačnije do vrata parlamenta jer ga obezbeđenje 20.maja nije dalje pustilo, pošto nema svoj poslanički klub.
„Čovek je mesec dana razmišljao i razgovarao sa svojom porodicom i došao u pokret snaga Srbije i podpisao pristupnicu“
RSE: Tada se po prvi put otvoreno i javno pomenulo da su poslanici laka roba. Živadin Lekić je demantovao da ga je Karić kupio ali je nešto drugo otkrijo:
„Mene je i Aligrudića lično zvao da pređemo u DSS i ja sam to odbio.G-17 i lokale i sve živo sve su nudili i ja sam to sve odbio.“
RSE: I po prvi put tada je pomenut i zatvor, i to od Miloša Aligrudića:
„Oni su izgleda namerili da idu u zatvor i to je moj jedini komentar.“
RSE: Poslanička afera zahuktala se prošle sedmice, dva do tada javnosti potpuno nepoznata poslanika iz G-17+, Vesna Lalić i Sovranija Čonjagić izbačeni su iz parlamenta i oduzeti su im mandati. A na njih su svaljene optužbe da su se prodali Kariću uz posredovanje demokrate Dušana Petrovića, i ako su njih dvoje tvrdili:
„Nikada u životu mi niko ništa nije nudio.“
„Meni niko ništa nije nudio.“
„Sve što sam u životu zaradila, bilo je pošteno.“
RSE: Ministar Mlađan Dinkić im nije poverovao i optužio predsednika Borisa Tadića da je ko zna zbog ćega..:
„..Ispod žita napravio savez sa bogoljubom Karićem.“
RSE: Dok je sam Karić zaključio:
„Ovo je policiska tortura pritisak jednog režima u istoriji Srbije.“
RSE: Kaže isti onaj Karić za koga je poslanik DSS-a Mika Vlaović tvrdio da mu je nudi novac za prelazak u njegovu partiju i to u iznosu koja prelazi vrednost celokupne vlaovićeve imovine. I dok je na scenu stupala policija oglasio se i bivši poslanik DSS-a iz Kosovske Mitrovice, Dragiša Đoković koji tvrdi da su ga podmićivanjem uporavo Miloš Aligrudić i premijer Koštunica, pokušavali da zadrže u DSS-u.
„Ponude su bile razno-razne. I prelazak u Beograd i stan, kredit, kuća, posao, supruga, deca, itd.“
RSE:Usled tolikog razočaranja vladom i svojim dojučerašnjim kolegama, Đoković je, kako kaže, prešao u suparničku Demokratsku stranku.
RSE: Dakle, čuli ste kako to izgleda u Skupštini Srbije. Teofile, kada poslušas sve ovo, na šta ti to liči? Ne jedan triler, ili na sistem koji funkcioniše, po njemu svojstvenim i nigde u normalnom životu zabeleženim pravilima?
PANČIĆ: To je žanr za sebe. Ako si već spomenuo triler kao žanr, ovo je jedan neklektički miks svega i svačega, a ljudi kao, pretpostavljam i ti i ja, stoje sa strane i pokušavaju da dokuče detalje i tu i tamo nam se učini da je nešto jasno, a zapravo Bog-zna-zašto, nam promiče i ono što ne vidimo nego samo pokušavamo da rekonstruišemo tu neku sliku, kada veće neće da radi neko ko bi trebao to da radi. Mislim, ko je zadužen za sprovođenje te vrste zakona.
RSE: Misliš li da bi kazna, zatvor mogla da utera disciplinu među poslanike?
PANČIĆ: Da, u nekom neposrednom smislu, ali ne mislim da bi to rešilo ovaj problem generalno, jer je mnogo složeniji od toga da li Mika, Pera, Laza je potkupljiv ili ne. Ljude u principu ne treba dovoditi u iskušenje. Treba stvari postaviti tako da onaj ko nudi neku vrstu korupcije, mora dobro da razmisli da li mu se isplati da je nudi, a ne sve svaliti na onog krajnjeg. Znači, nenormalna je situacija u kojoj vi možete na ovaj način da kupujete poslanike, ili da ih njihove partije na ovaj način, opet iz nekih svojih razloga, zauzdavaju i marširaju napolje pri prvoj neposlušnosti. To je naprosto strukturalno nemoralna situacija. Ja imam utisak da sada, svako ko ima određenu količinu novca i uticaja, može da ušeta u skupštinu i da obezbedi za sebe ono što mu treba.
RSE: Verice, da li zatvor može da reši ovaj problem?
BARAĆ: Korupcija je krivično delo. Nju treba da rešava pravosuđe.
RSE: Ali, svaki poslanik je zaštićen poslaničkim imunitetom. Što znači da se udara i na sistem demokratije, sistem parlamentarizma.
BARAĆ: Ne samo to. Ovo je opasno što govore o policiji, jer naše institucije nisu državne nego partijske. Vi se sećate da je policija, odnosno vlada uz pomoć policije rasturila komisiju za hartije od vrednosti i naterala je da donese drugo rešenje. Tada je ministar finansija rekao da postoje pritisci na rad članova komisije, čak je rekao da Beko vrši pritisak. Što znači, da bi u jednoj normalnoj državi gde imate državne institucije, bi bi pokrenut postupak, pravosuđe bi uradilo svoj deo posla. Pa ko je doneo rešenje pod pritiskom, ili zbog korupcije, za to bi odgovarao. Imate činjenicu da je komisija za hartije od vrednosti i dalje u istom sastavu. Znači da, ili ono što je rekao ministar finansija nije tačno, nego je to bio njihov pritisak na komisiju da donesu rešenje kako oni hoće. Imate jedno partijsko pravosuđe koje reaguje samo onda kada mu izvršna vlast pokaže da reaguje, i tako što zastrašuje ljude. Mislim da je ovde problem druge vrste, a to je finansiranje političkih stranaka i činjenica da dve godine nakon donošenja zakona o finansiranju političkih stranaka, nam u Srbiji ništa nije jasnije, ko njih finansira, a iz onih izveštaja i iskustva koje ima savet, vrlo lako bi smo mogli da dokažemo da isti ljudi finansiraju političke stranke poslednjih 15 godina.
RSE: Koji su to ljudi?
BARAĆ: To su ovi što kažemo tajkuni, ili ne znamo mi verovatno sva njihova imena. To se povremeno pojavi, jer ako pogledate genezu određenih slučajeva te krupne korupcije, kao što su nadziđivanja u Beogradu, kao što je Jugoremedija...videćete da je ono što je radio SPS je nastavio da radi SPO, pa DS, DSS ili G17+. Nema veze koja je politička stranka, jednostavno onaj koji je sve to finansirao. Vuk Hamović i Lazarević, koji su glavni tajkuni u Nacionalnoj štedionici, naćićete ih od devedesetih godina, u istim stvarima, samo što je tada bio SPS.
RSE: To je vrlo ozbiljna, da kažemo, optužba. Jel to optužba uopšte?
BARAĆ: Ne, to su činjenice. Optužba, naravno može biti sam pravosudna. Mi smo u izveštaju o Nacionalnoj štedionici napisali kako je to išlo.
Da se vratimo samo na poslanike, Teofile malo pre si rekao da treba osmisliti određena sistemska rešenja, koja sistemska rešenja ukoliko su ti sebi poslanici podigli plate, njihove plate su iznad 1000 eura dok je prosečna plata u Srbiji negde do 200 eura. Dakle šta treba dati pa da ti ljudi budu sigurni u smislu da neće podleći nikakvoj korupciji?
PANČIĆ: Pa naravno ja kad sam govorio o sistemskim rešenjima nisam mislio na visinu njihovih plata. Mislio sam na to da se onemogući ova vrsta korupcije odnosno da se, da svako ko bi bilo nudio ili primao korupciju da bi mu bilo veoma jasno da će se suočiti sa ozbiljnim konsekvencama. Avisina poslaničkih plata sa tim nema nikakve veze, jer ta priča kako postoji neka količina novca koja čoveka obezbeđuje od korupcije je nebulozna, jer od korupcije te obezbeđuje određena vrsta ličnog morala koji imaš ili nemaš i tačka. Ono šta mene fascinira nije toliko sama ta činjenica da ti ljudi imaju te plate, ja nemam nikakve agalitarističke naboje i ne mislim da oni treba da imaju male plate, jer poslanik je i to je jedna ozbiljna državna institucija.
RSE: Ali institucija u kojoj delegiraju građani, i ne misliš da bi on bio obavezan da podeli sudbinu tih građana?
PANČIĆ: Pa ne u tako bukvalnom smislu znaš generali nikad ne idu na ratište nego idu obični soldati. Ne mislim da to treba sada tako bukvalno shvatiti i ono šta je mnogo veči problem, i ono što mislim da sve nas mnogo više vređa nije ta puka činjenica ko koliku ima platu, ono šta postaje strašno je da ti zapravo vidiš da ti ljudi i sam si govorio u uvodu kako su to obično nekakvi anonimusi vrlo često, ljudi koji nisu dokazani i mi ne znamo ko su šta su. Ni u svojim matičnim profesijama, nisam siguran ni da ih svi imaju i da su nešto uradili u životu, i sada oni odjednom dobijaju priliku da za veoma kratko vreme svoj život silno unaprede, ne preko plate od 1000 eura, nego preko raznh drugih beneficija i funkcija za ženu, taštu za muža za ovo ili ono preko svih drugih mogućih stvari, o kojima ti i ja možemo samo da sanjamo. Dakle mi smo pripadnici jedne profesije novinarske koja je ako je ozbiljno novinarstvo u pitanju svuda u svetu smatra se jednom elitnom profesijom, vrlo solidno plaćenom ne nešto carski ali vrlo solidno. Znači mi živimo bedno u odnosu na ono kako žive ljudi u belom svetu koji se time bave, ili lekari ili advokati, dobro sad advokati moćda nije najbolji primer ali pravnici. A sa druge strane imate ljude koji su zaista potpuni anonimusi i potpuno beznačajne ličnosti mnogi od njih jer neću da generalizujem. I koji odjednom ostvaruju silne životne probitke samom tom činjenicom da su se nažli na nekoj partiskoj listi i postali nekakvi poslanici, i to je nešto što zapravo ljude vređa, one koji malo dublje o tome razmišljaju. I to mnogo više vređa nego ta činjenica da im je plata ovolika ili onolika. To je ono što te onako porazi da ono što ti radeći vrhunski svoj posao ne možeš da pomisliš da češ zaraditi za 10 ili 20 godina i da taj neko to dobije ovako od svoje partije bukvalno dobije na poklon, i to je ono što te poražava, da dobije stan, i to su ključne egzistencione stvari.
RSE: Pominje se na primer i samo automobil, onda su ti ljudi mnogo jeftini.
BARAĆ: Mislim da ta priča o platama nije dobra, odnosno to treba da bude javni podatak i ima toga mnogo više ono što je sad Teofil pričao, zašto kad dođe jedna stranka na vlast i svi direktori javnih preduzeća i predsednici upravnih odbora su iz te stranke. Ajde nađite nekog direkto ra medicinskog centra u Srbiji koji nije iz G-17.
RSE: Ali postoje ugovori o vladajućoj koaliciji koja aprecizira koliko ko dobija. Dali to uspostavlja jedan koruptivni sistem gde živimo?
BARAĆ: Ne mi smo nekad govorili da je naš problem u jednoj partiskoj državi gde vi možete samo biti prema svojoj partiji lojalni i možete onda raditi šta god hoćete, vi sada imate taj problem samo u više stranaka i oni su potpuno državne nadležnosti podelili u partiske nadležnosti. Znate šta sad radi građanin koji ima neki problem, naprimer u upravi gde su najveći problemi jer našu upravu niko ne kontroliše mi nemamo upravne sudove i imamo milione nerešenih upravnih stvari. I sad građani kažu ne da potplate da se donese ovakvo rešenje ili presuda, nego moraju da potplate da se donese bilo kakvo. Jer ne mogu da krenu bez toga, i sad u toj takvoj upravi šta radi građanin kad godinama ne može da dobije rešenje, on ide u stranku i zna , ministar je iz te stranke i nije slučajno da oni stavljaju sve direktore javnih preduzeća imate tu mnoge druge stvari. To sa platama to je najmanje što oni uzmu ovim građanima. Gde su nabavke i gde su sve druge vrste privilegija. Sada ću da ispričam jedanu simpatičnu stvar, kod nas u Čačku je to naravno sve podeljeno i sve se zna ko je čiji brat, šurak i sve je tako podeljeno i po strankama , i sad malo je tu problematičnije. Pre neki mesec čujem u Čačku da je jedan od vođa rekao da mu obavezno taštu zaposle za upravnika groblja i oni se tamo trudili i pošto je mnogo stranaka i svi imaju tašte i ostale, nisu uspeli ali je postave za šefa protokola za sahranjivanje. I sada kažu kod nas u Čačku vaše je samo da umrete a sve ostaloje taština briga.
RSE: U nastavku dali je politika u Crnoj Gori zaista ne pošteno zanimanje, ili je samo mediji takvom čine. Funkcioner SDP-a Ervin Spahić:
„Vi vidite poslanika da napravi saobraćajni prekršaj to će sve novine da bruje, a stotine saobraćajnih prekršaja može da prođe kod običnih građana a da niko ni nezna.“
RSE:Šta mene zanima u ovoj emisiji su gostovali razni psihijatri, psiholozi i pedagozi koji su govorili da sve to što se događa u institucijama, pa posebno u skupštini koju mi svakodnevno gledamo na 3. kanalu RTS-a itekako utiče na formiranje pogleda na svet mladih ljudi u Srbiji, dakle ako neko gleda poslanike koji po ceo dan sede u klupama i manje više spavaju, sada kako je taj kvorum doveden u pitanje mnogi i ne dolaze na zasedanje. To je neki san kojem i oni teže i to je način života koji i oni mogu da uprojektuju. Misliš li Teofile da je to baš pogubno?
PANČIĆ: Pa ako je to tako, mada ja da pravo kažem ne znam dali postoje ljudi u Srbiji koji iz čistog mira gledaju te prenose skupštine.
RSE: Ne mora profesionalno da gleda ali prosto vidi da on tamo ništa ne radi a super prolazi u životu.
PANČIĆ: Eto kako smo mi napredovali civilizaciski od 90-ih godina do danas, pošto su tada gledali Arkana i ove ostale mafijaše kako se šire po tim televizijama i kako pokazuju svoj glamur i blještavilo, uspeh itd. Uspeh ostvaren mimo zakona i mimo 10 Božijih zapovesti. I mladim ljudima su takvi likovi bili naturani kao idoli, e sada smo napredovali u ovoj sledećoj deceniji utoliko što su nam pojam uspeha postali ljudi koji su sve to legalizovali. Znači više nisi direktno sa one strane zakona nego, nego je to ugledna javna ličnost, političar, poslanik, ministar, tajkun itd. Eto nama radosti i napretka, ne znam šta da kažem meni je to nekako sam možda ipak naivno zamišljao da ćemo da se pomerimo malo dalje od te tačke. Slika uspeha su i dalje ono što je zajedničko i jednima i drugima, je da su to ljudi koji ostvaruju neke stvari u životu preko normalnog reda, i koji obične normalne građane, kad kažem obične ne mislim prosečne, nego naprosto ljude izvan struktura moći. Koji obične građane ponižavaju svojim besmisleno velikim materijalnim uspehom, koji nije zasnovan ni na radu ni na slobodnom tržištu ni na bilo kojoj drugoj vrsti suvislog uspeha, onako kako se uspeva u nekom normalnom svetu.
RSE:Šta kažu mladi ljudi, moj kolega Đoka Vojinović razgovarao je sa nekoliko srednjoškolaca i studenata i prvo pitanje koje im je postavio bilo je upravo to, dali je politika najprljavije zanimanje u Srbij.
„Da, zato što se politikom bave ljudi koji bi želeli da dođu do mnogo para, a pritom ne verujem da razmišljaju o tome da bi to čime se bave trebalo da služi za dobro, društva i uopšte naroda koji ih je izabrao.“
„Pa uglavnom da , baš zbog tog njihovog ponašanja i njihovih afera mislimo da oni nas ne shvataju ozbiljno, tako da onda ne možemo ni mi njih da shvatimo ozbiljno jer ne znamo šta oni tu ustvari rade, a šta pričaju da rade i kakav to uopšte uticaj na nas ima.“
„Nije najgori i najprljaviji, gore je možda baš onaj otvoreni kriminal kad ideš i opljačkaš banku i ubiješ čoveka, i to je čistije bar se zna šta radiš a ovo je najljigaviji posao.“
„ Mislim da jeste pogotovo kod nas ovde najviše su skloni korupciji i mitu, rade šta hoće dolaze na posao ili ne, mogu sve.“
„Naravno politika i jeste najprljaviji posao u Srbiji ali naša svest mora da se promeni i da je ne shvatamo više tako , i vremena se menjaju moraju doći mlađi ljudi, normalniji koji će koncept politike shvatati na drugačiji način. Treba iz ideala ući u politiku i sa sobom poneti neki svoj lični moral kako se politika ne bi više smatrala najprljavijim zanimanjem.“
Dali si ikada razmišljao o tome da se politički angažuješ a baš ozbiljno?
„Ne, baš iz tih razloga što znam da bih bio uvučen u jedno kolo u kome se igraju igre bez granica, i mislim da to ne bih izdržao.“
„Ja sam bio do 5.oktobra u takozvanoj opoziciji i nakon 5.oktobra sam totalno izasao iz toga zato sto to nije ono za šta smo se borili, i uopšte mi se ne dopada šta sada rade. Potpuno su isti kao i predhodni samo sa praznim džepovima.“
„Jako mali broj ljudi se bavi politikom zbog neke ideologije i to, i ja mislim da 90% ljudi svesno ulazi u političku partiju iz koristi. Zato jer očekuje neku materijalnu korist, i dobiti posao je jako teško ako nisi u političkoj partiji, neki iole adekvatan posao pogotovo, nego u javnoj firmi.“
„Ljudi koji završe fakultet ako nisu članovi neke partije, teško da mogu dobiti posao, dok ima onih što kad završe fakultet ne zna se kako ali lako dobijaju posao po nekim bitnim mestima.“
„Ja znam neke ljude koji su stručni završili fakultete i koji giljaju svoje neke poslove za sitne pare zato što su pokušali i nisu uspeli iako su imali kvalifikacije da se zaposle u nekoj javnoj ustanovi,u kojoj su plate realno mnogo veće a za mnogo manje posla od ovog koji obavljau, ali ipak neće da se upišu u partiju.“
„Imam 25 godina i primorana sam da se bavim politikom zato što se osećam loše u ovom društvu, i zato što želim bolji posao i želim da do posla dođem ne protekcijom nego svojim radom, zato što smatram da imam dovoljno energije za određene druge stvari, a društvo je suviše loše da bi to moglo da zanemari bavljenje politikom. Tako da svi smo prinuđeni i nemožemo biti apatični, jer još na žalost u Srbiji u 21. veku mi svi moramo da smo svesni svojih političkih stavova i da ih branimo u svakom slučaju i da se založimo za njih.“
RSE: Verice poslušali ste ovaj prilog, dali je to sistem vrednosti u kome mi živimo, dakle nije bitan fakultet odaberi stranku, i rešićeš problem?
BARAĆ: Da ova mlada žena je na kraju rekla da hoće bolji posao i zato se učlanila u političku stranku. To je ono o čemu sam ja govorila da su ljudi prinuđeni i da je život uvek u pravu. Jer ljudi moraju da opstanu i da žive, naravno to ne opravdava nikoga ali ajde da mi vidimo ko to radi i ko finansira. Jer kad oni biraju ljude koje će staviti, i ono što je definitivno jasno iz ovoga to je da se mora ili treba menjati izborni zakon i da građani biraju konkretne ljude, tako da ovi ne mogu da izvlače anonimuse te što kaže Teofil za koje niko nije čuo. Oni ih namerno takve izvuku, i ja sam gledala kada su pravili G-17 stranku to je za mene bilo jedno poražavajuće iskustvo, i kad je Dinkić meni na pinku rekao kako sam ja tamo nešto falsifikovala, nisam razumela o čemu on govori.
RSE: I ako ste vi nekad bili pri institutu G-17
BARAĆ: Ja sam bila član ne vladine organizacije i bila poverenik u Čačku, jer nam je to bila tačka otpora prema Velji Iliću. On je nas sve u kampanji Labusa odnosno Šljuka koji je on organizovao pobijo u Čačku. To su sve njihovi koalicioni partneri, i on sad meni priča o nekom falsifikatu i ja ne mogu da razumem o čemu on govori, i kako sam ja htela da budem predsednik odbora u Čačku i meni to čudno pošto se ja nisam učlanila i nisam uopšte htela da se učlanim kada sam ja videla šta oni rade.
RSE: Sada mi ne navodimo stvari na koje ministar Dinkić ne bi mogao da odgovori. Ako moćete da odgovorite na ovo šta smo čuli u prilogu na osnovu vašeg iskustva, dali vam se to događalo baš zbog toga što niste hteli partiski da se angažujete, dali da ste se partiski angažovali mislite da bi vaš život bio jednostavniji?
BARAĆ: Za moj život ja to nisam ni htela jer ja nemam tu vrstu ambicija, govorimo o problemima mladih ljudi i zašto su oni prinuđeni, znači šta njima mogu da rade te vođe stranaka. Politička stranka je stvarno njihovo političko preduzeće. Da ne zaboravimo još jednu činjenicu da po našem zakonu dobar deo budžetskih sredstava ili veliki novci se daju političkim strankama, da bi zaista bile političke staranke da izbegnu tu činjenicu što građani ne mogu da ih finansiraju da ne bi bili zavisni od tajkuna.
RSE: U SRS-u kažu na primer da im je to sasvim dovoljno za funkcionisanje i da njima izvan toga ništa ne treba, verujete im?
BARAĆ: NE
RSE: Teofile a vi ?
PANČIĆ: Znaš šta ovo je zemlja u kojoj nema posla, nema posla jer nema privrede, nema ničega ništa se ne radi.
BARAĆ: Nema proizvodnje.
PANČIĆ: Nema proizvodnje i nema nikakve suvisle ozbiljne privredne aktivnosti. Dakle ako ti imaš deficit posla, samim tim deficit perspektive za ljude itd. Onda znači ono malo što tu ima i što može da se napravi to će sad neko da uzme i prerasporedi. Mi kao idemo u nešto što smo nazvali kapitalizam i to je po definiciji nešto što se bazira na dominaciji privatnog vlasništva. Međutim kod nas se još uvek smatra da je dobar posao biti zavistan od države, a to znači okačiti se na državnu sisu. Kad kažem država to uključuje gradove, opštine, lokalnu samoupravu itd. Znači ovde je jedina egzistencijalna perspektiva mnogim ljudima, i zašto se govori o tim učlanjenjima u partije, pa to je to. Dakle ti naprimer ako si dobar sa nekim rod, prijatelj, kum itd, i taj neko ako je u poziciji a ne mora on da bude u državi u Beogradu nešto, može da bude u nekoj opštini on će tebi da namesti taj posao. Znači ti ćeš biti neka mastiljara. Evo jedan jednostavan primer malo pre si spomenuo radikale, evo radikali kad su došli na vlast u Novom Sadu prošle godine ja sam video a ne mogu sada na žalost taj podatak, ali mislim da su recimo udvostručili broj radnih mesta u opštinskoj administraciji i u javnim preduzećima koja su gradska. Što znači oni ne samo da su posmenjivali i oterali ove koji su bili pre njih da bi namestili svoje ljude, nego su poizmišljali čitav niz novih radnih mesta, zato da bi mogli da pozapošljavaju razne svoje kumove, prijatelje i pašenoge, zemljake i ostalo. I to se tako radi i to je isto jedna vrsta korupcije i ako je to onako na papiru sve u redu.
BARAĆ: To je plaćanje zavisnosti jer rekli smo stranke su biroi za zapošljavanje. Evo ovo šta kaže Teofil kad bi smo otvorili tačnu stranicu naše privatizacije i videli da je to pljačka, znači time se ne postiže ekonomska efikasnost jer ovo je prenje novca i to kupuju ljudi koji ne znaju ništa o biznisu. Nini može Jugoremediju samo da otera u stečaj njemu tu važne licence za nešto što će on da mulja na nekom drugom mestu. Zašto ovde nema kontrole para a prolazi proces privatizacije, upravo da bi se one oprale. I sada ako imate državu bez proizvodnje vi onda imate, ajde da napravimo moglo bi se istražiti, koliko je zaposlenih bilo u javnim preduzećima u opštinskim upravama, u republičkim administracijama i tim agencijama, koliko ih je bilo pre 4 godine a koliko je sad.
RSE:Kako vi Verice objašnjavate to kada kažete može se istražiti, ne znam baš dali mogu da se složim sa vama ako je ministar Mlađan Dinkić pre nekoliko sedmica izjavi da je broj zaposlenih u javnim službama bitno smanjen, dok je guverner Jelačić rekao da je povećan.
BARAĆ: A ko ga kontroliše ministra finansija, vi znate da u Srbiji samo jedan čovek zna o javnim finansijama a to je ministar finansija i niko ga ne kontroliše. On priča potpuno proizvoljne podatke ali niko ih ne proverava, ne može da ih proveri. Evo sad su doneli zakon o revizorskoj instituciji.
RSE: Pa to upravo kažem da nije moguće istražiti.
BARAĆ: Pa možda nekako posredno zašto mi radimop te pojedinačne izveštaje, upravo zato da bismo razgovarali i problem malo bolje videli. Jer šta se tu radi, radikali ili bilo koja stranka neće da odpusti ljude jer je to politički negativno, ali onda na buđet dovedu sledeće. Ja sam radila dugo u opštini Čačak, kako je ko dolazio na vlast on je dovodio svoje a ostale je gurao u zapećak, to je takođe jedna moćna korupcija. Ja sam pre neki dan čula iz Čačka da jedan čovek osuđen za mnoga krivična dela i koji uopšte važi za jednog strašnog čoveka i on je načelnik svih inspekcija u Čačku, i ja sam uvek mislila da je to preterano i onda sam ga pre nekoliko dana gledala na lokalnoj televiziji, to treba čuti ne da on ne zna proces, proceduru, terminologiju stručnu on ne zna da govori, a on je načelnik svih inspekcija. Šta to znači da se čovek učlanio u jednu verovatno novu Srbiju, i to takođe znači da on to ne može da organizuje i svaki je inspektor za sebe, odnosno svako može da korumpira koliko hoće jer ovaj to ne može ni da organizuje. I dovoljno je korumpiran time što sedi tu gde mu nije mesto.
RSE: Teofila dali ti imaš ideju gde sve ovo upravo vodi ako je tako kako vas dvoje pričate. Da mi živimo u jednom potpuno korumptivnom sistemu, i gde mladi ulaze u partije da bi dobili posao jar ne vide drugi način da dođu do dobrog zaposlenja, gde mi zapravo idemo?
PANČIĆ: Ne pazi ja ne volim tu vrstu generalizacije i kad se kaže ja živim u potpuno korumpiranom sistemu, znači da smo svi korumpirani i da treba da se ubijemo ili da se iselimo, naravno da ne mislim da je tako, ali da toga ima jako mnogo i da je to jedna potpuno sistemska boljka a ne stvar nečijih loših kvaliteta, mislim da je to više nego očigledno. Dakle to je donekle normalno ali to ne može da bude izgovor nizakoga. Normalno u smislu da mi živimo u famoznoj tranziciji, koja je privatizacija, a privatizacija je jednako beskonačno i beskrajne mogućnosti za svakakve mućke i vaćarenja itd.
RSE: Još samo čekam da dodaš da nema poištene tranzicije.
PANČIĆ: Ne bih se usudio da to tvrdim jer to prevazilazi nivo mog znanja i to je već žestoka makro ekonomika, ne mogu to da kažem ni da ima ni da nema ali je činjenica da živimo u tom vremenu i da su to logične nus pojave tog vremena, ali mi naprosto ne možemo sada da kažemo pa dobro to je tako i sada treba u tome da živimo. Normalno da bi to bilo besmisleno i da moramo da pokušamo da upristojimo todruštvo i da se stvari dovedu u red. Stvarno ja nemam nikakvih mućaka ka nekom egalitarizmu, ne mislim da svi treba da zarajuđuju isto, ne mislim da neko ko je bogat da je samim tim lopov automatski uopšte se ne radi o tome i stvarno sam daleko od tih nadri levičarskih drobanja, čak mi i izrazito idu na živce. Jer znam i u mojoj vlasti i u mojoj profesiji i tvojoj koliko se prosečni uvek prozivaju na svoja prava i stalno se čini da su u nečemu zakinut. Tako da ja tu vrstu sindikaleros sindroma nemam, ali postoji nešto drugo dakle kad ti vidiš da neki ljudi ne poštuju pravila i zakone koji važe za sve ili bi jelte trebali za sve da važe, onda možeš da kažeš da je to tako. Znači jedno je jednakost ili nejednakost novčanika, a drugo je jednakost ili nejednakost pred zakonom. Ovde se radi o tome i neki ljudi su se do te mere osilili, dali su to političari ili vođe partija ili su to ministri ili tajkuni ili svi zajedno, u svakom slučaju toliko su se osilili da jednostavno više i ne kriju, da se njima može i ovako i onako i da mogu po zakonu ako im odgovara, a ako im ne odgovara da oni mogu mimo zakona, da to neće mnogo ni da maskiraju a da mi možemo u najgorem slučaju tu nešto da lanemo i da se na tome sve završi. I to je ono šta je sistemska boljka ovde, a najgore je to što onda iz toga izrasta ta neka politička kultura i da je korupcija sastavni element te političke kulture i da se smatra da je to normalno. Znači kao što je normalno da se fudbalske utakmice nameštaju, a što isto nebi trebalo da bude normalno, dakle isto je tako normalno da se namešta glasanje u skupštini i da se tu kupuje trguje i td. Znači to je to.
RSE: Idemo u Crnu goru, moj kolega Esad Krcić razgovarao je sa poslanicima u parlamentu Crne Gore upravo na temu zašto politriku shvatamo tako kako je shvatamo.
Savo Đurđevac, funkcioner opozicione narodne stranke:
„Politika kao nešto prljavo kao nešto nedostojno, i nešto nemoralno, prisutno je ali to je odraz upravo političara kako to rade i kako vode politiku. Pa jeste ovih 15 godina zaista bilo vrijeme prevara i vrijeme krupnih prevara, i državnih i nacionalnih i šta se sve nije radilo tim nesretnim građanima i koliko je samo neistina nametnulo se njima kao istina i oni isti danas plaćaju cijene svojih zabluda i prevara. Tako da to je sasvim razumljivo jer sudbinu oni doživljavaju na svojim pležima. A sa druge strane vjerujem duboko da vrijeme koje je pred nama da je u integraciji i pravilima ponašanja da će i nama vratiti i da ćemo stati na staze odgovornih ljudi prema svojim biračima, jer možete ih jednom prevariti i nikad više. E to vrijeme mislim da mora doći u Crnu Goru.“
Novak Radulović, poslanik opozicione Srpske narodne stranke:
„Činjenica je da svi problemi nastaju u svakom društvu onda kad svi pomisle da je moral odvojen od politike. A upravo moral mora biti temelj svake politike, i nažalost i kod nas se smatra da je političarima sve dozvoljeno i da je politika prevarantska delatnost i da je diplomatija laganje, a nevolje upravo počivaju na tome. Kad budemo shvatili da je moral temelj politike i da samo moralni ljudi mogu predstavljati narod, onda će problema biti znatno manje i lakše ćemo ih rešavati.“
Ervin Spahić, funkcioner manje članice vladajuće koalicije socijal demokratske partije:
„Pogrešno je mišljenje koje građani imaju kada su u pitanju političari, da je to nečasno zanimanje a sve je to individualno i zavisi od čovijeka do čovijeka. Ima izuzetnio poštenih i iskrenih političara i koji nisu dvolični i koji obično i kažu ono šta misle a to je isti slučaj kao i svi, znači ništa se poslanici posebno ne razlikuju jedino što su oni u žiži interesovanja javnosti zato što su ljudi koji se bave tim zanimanjem i onda bi svi da pretresaju po njihovim biografijama, po njihovom materijalnom statusu, porodičnom i tako dalje, vi vidite poslanika kako napravi saobraćajni prekršaj to će sve novine da bruje a stotine prekršaja može da prođe kod običnih građana a da niko i ne zna. To je taj teret koji smo prihvatili samim tim što smo i ušli u ovaj posao.“
Ljubica Beba Džaković, poslanik vladajuće DPS-a:
„U svim profesijama ima dvoličnosti, prevaranata, mafijaša i neradnika, i dobrih ljudi i humanih ljudi. Politika ne bi bila politika kada bi ljudi govorili baš kako misle, baš kako jeste. Kada smo u skupštini, negde u politici, mi govorimo kako naš partijski program radi. Znači, već to je dvoličnost. Kao čovek, političar ne može biti do kraja iskren.“
To je u skupštini Crne Gore zabeležio Esad Krcić. Mogu li političari biti iskreni ljudi?
BARAĆ: Pa, mogu. Imaju problem države, kao što je Norveška, da se ljudi bave politikom. Ja znam za jedan podatak da je veliki problem za predsednike opđtine, gradonačelnike, posebno u drugom mandatu zato što ljudi jako mnogo gube u svom biznisu. Znači, to je delatnost koja nije nečasna, ali nije mnogo profitabilna. Kod nas je, naravno, sve drugačije, zato što su nam uslovi drugačiji. Uzrok je to što je vlada bila dužna, govorim o ove poslednje četiri godine, da obezbedi tu neophodnu pravnu i ekonomsku sigurnost, da bi to što su neke ekonomske delatnosti počele da se razvijaju. Ako imate jedno društvo gde ljudi mogu da rade, da se bave svojim poslom, da u tome budu uspešni, onda imate taj minimum zaštite prava, funkcionisanja institucija, sigurnost u ugovaranju, u poslu, onda ćete i ovo polako stavljati na svoje mesto. To je ono što vlada nije uradila četiri godine. Sada imamo jednu priču kako je važno da se sve privatizuje, napravljena je jedna ideološka magla oko toga, kao privatna svojina je recept za rešenje svih naših problema.
RSE: Ja vas pažljivo slušam, a vi kažete da su ovo posledice. Šta će biti posledica ovoga u čemu mi sada živimo, posledica posledice?
BARAĆ: Sigurno to da ako Srbija ne bude našla neki put, mi smo pre četiri godine mislili da smo ga našli...
RSE: Pitanje je, dakle, da li je ovo popravljivo?
BARAĆ: to zavisi od građana koji žele drugačije. Vidite da 30% ljudi izlazi na izbore. Pitanje je ako za ovakve političke stranke, i ovakve političare, ne bude niko glasao, da li će to što im tajkuni obezbeđuju pare da im obezbedi i legalnost.
RSE: Vi mene stvarno bacate u konfuziju. Za koga da glasaju, ako smo u toku ove emisije došli do zaključka da svakog neko finansira? Kako će te naći tog koji se prosto finansira samo iz budžeta?
BARAĆ: Ja ne mislim da je sve loše. Ne mislim da su svi korumpirani. Mi samo vidimo to, jer to je nešto što jeste problematično. To ne znači da su svi poslanici takvi, ni da su svi ljudi u političkim strankama.
RSE: To upravo hoću da kažem. Mnogo smo kritikovali parlament. Oni ipak imaju neke rezultate, ipak je ova zemlje ušla u pregovore o pridruživanju, ipak su se stvari bitno promenile.
PANČIĆ: To su dva potpuno različita diskursa. Mi smo govorili o ovome, zato što je to tema koju ste vi izabrali, jel tako?
RSE: Mogli ste vi i da se suprotstavite tome i da ih branite.
PANČIĆ: Naravno da ne, šalu na stranu. Moram da kažem nešto, što će nekome zvučati idealistički, a inače nije za džabe ono što se kaže, Plemstvo obavezuje. E, ta izreka nešto znači. U svakoj profesiji postoji etika odgovornosti. Ovo što kaže gospodin iz Crne Gore da su poslanici ljudi kao i svi drugi. To jeste, ali upravo se radi o tome da ne treba da budu. Ako sam ja novinar, imam veću odgovornost prema istini i činjenicama, nego neki jorgandžija. Profesija mi je takva da se bazira na istinama, činjenicama i poverenju. Ako toga nema, onda ne treba to da radim. Tako i u svakom drugom poslu. Znači, postoji nešto što jeste etika i posla političara, i etika odgovornosti u onom okviru u kojem se oni bave. Oni ne mogu da se pozivaju na to da su u korumpiranom društvu. Ne, ti si pripadnik jedne elitne profesije, jednog elitnog društvenog sloja. To vam daje određena prava, ali takođe ti nameće određene specifične obaveze koje su iznad obaveza nekih običnih, anonimnih ljudi.
RSE: Nametnuo si mi jedno pitanje koje se tiče baš tih činjenica i onoga što ti radiš u svojim itekako oštrim kolumnama i komentarima, koja po definiciji podrazumeva iznošenje ličnog stava. Možeš li uvek da se pozoveš na te činjenice? Da li uvek iza onoga što pišeš stoje činjenice?
PANČIĆ: Naravno da stoje činjenice utoliko što ne lažem. Mogu da budem doveden u zabludu nekada, ali ne mogu svesno da lažem. To su dve različite stvari, i toga se strogo pridržavam. E, ono što je mišljenje, kvalifikativ, vrednovanje nije naprosto stav fizički utvrdivih činjenica. To je pitanje stava. Dobro znaš da u našem poslu činjenice su svetinja, a komentar je slobodan.
RSE: Dakle, došli smo do zaključka da je ovo jedan duboko korumpiran sistem. Trenutno smo na lestvici, po stepenu korumpiranosti u evropi, gde Verice?
BARAĆ: Ne znam. Te lestvice se stalno menjaju. To se radi za potrebe onoga ili ovoga. Znate, kada treba da se pokaže da nam je bolje. Onda smo se malo pomerili.
RSE: A kada se pomerimo 0,3%, onda svi kažu da je to uspeh.
BARAĆ: Jeste, ali mislim da je ovo za poslanike korektno reći. Ti poslanici nisu napravili ovakav sistem. Makar ne ovi. To rade neki koji su veštiji od njih. Poslanici moraju da zavise od onoga šta građani o njima misle, ne njihov vođa. Kada se to polako uspostavi, kada on bude siguran.
RSE: Mi smo sada baš u trenutku u kojem oni nisu baš sigurni koliko ih policija saslušava.
BARAĆ: Postoje mnoge druge vrste pritiska. On mora da zna da odgovara građanima. Jedan od lekova je to da građani glasaju za konkretne ljude, da ih oni biraju. Znate, u nekim malim gradovima je jako važno koga su birali. On treba da se pojavi pred tim ljudima. To nije jednostavno.
RSE: Teofile, koji je tvoj lek?
PANČIĆ: Ja se samo bojim populizma. Oko svega ovoga smo se mi lako složili. Ono oko čega se ja bojim je to da uvek postoji opasnost da te naše demokratske i parademokratske, koruptivne i manje koruptivne elite, ne budu oduvane sa scene nečim što je još mnogo gore, a to su ovi likovi koji se silno pozivaju na svoje narodnjaštvo i deljenje sudbine sa običnim čovekom. Da li treba da ih imenujem? Da li treba da kažem da su to pre svega, radikali, onda socijalisti i cela ta ekipa. Mi moramo da razdvojimo neke stvari. To što mi govorimo o korupciji na ovaj način, ne znači da delimo tu bajku o tim čistim, anđeoskim, ne korumpiranim spasiocima nacije koji će da dođu i onda će da počiste svu tu korumpiranu elitu. Na primeru Novog Sada je to bilo očigledno. Nikome nije valjala ta vlast gradska, posle 5. oktobra, e pa sada jke došla ta koja se pozivala na svoje poštenje i tradicionalne vrednosti i ostalo, i pokazalo se da je baš u svemu, bar deset puta gora.
RSE: Mnogi se ne bi složili sa time. Imaju oni i rezultate.
PANČIĆ: Na primer?
RSE: Govorili su da će prekinuti EXIT, pa nisu, uveli su besplatan prevoz za penzionere...
PANČIĆ: To imamo u Beogradu već odavno. Znači, njihov uspeh je što nisu prekinuli EXIT? To znači, drug Lenjin mazi decu na ulici, a mogao bi i sve da ih pobije, jel?
BARAĆ: Mislim da ima još jedna stvar. Ono što ostaje, to je da o tim tzv. Narodnjacima, pa sada tu su mediji, tu su novinari. Moramo da znamo kakvi su oni u stvari, pa će to što se oni nazivaju vrlo lako se videti da je laž. Zašto se mnogo manje piše o tim malverzacijama, zloupotrebama koje rade radikali. Pomenuću jednu krupnu, to je primer magistrata u Zemunu. Zašto su mediji mnogo manje otvoreni za takve teme? Zašto ne znamo o njima sve ono što treba da znamo, jer građanin ne može ni slobodno da glasa ako nema informacija.
PANČIĆ: A, sa druge strane, ako ste već spomenuli magistrat, ja sam onako na pola u šali, a na pola u očajanju rekao da tim radikalima treba i pokloniti taj magistrat, jer demokratska vlast, za četiri godine, nije uspela da ih istera iz magistrata. E, pa kada nije uspela, vala neka im ga.
