“Navali narode! U glavnom cirkusu u Skurdivardiji podignuta nova šatra. Srpske slave u šaljivoj nagradnoj igri. Kad slavite svoga sveca uključite kamere, slikajte sebe i goste, izmotavajte se i kerebečite se kako biste ispali najuspešniji, najduhovitiji i kako biste dobili nagradu.
Preko “Pinka” do najboljeg gazda Ivka.
Poseban žiri iz vaših snimaka koje ste poslali bira koje će emitovati i bira najboljeg slavskog domaćina. Boljeg od gazda-Ivka. Gazda Ivko 21. veka. Koja li je slava Velje Ilića?
TV nagradna igra za ludiranje sa slavom. Da nije to možda primitivno?
Dosledan i konsekventan, a istovremeno stvaralački pristup ovoj ideji nudi još lepezu ideja, zabava za narod. Snimite svoju svadbu i biraćemo svadbu bolju i mrsniju od ‘Moje velike mrsne pravoslavne svadbe’. Snimite svoju prvu bračnu noć, svoje porodične svađe. Naći ćemo već neki film od koga će naši snimci biti bolji.
Recimo - snimite gubljenje nevestinske nevinosti.”
Iz kolumne “Na drugi pogled”, naslov “Ivkova nevesta”, autor naš večerašnji gost.
RSE: Kako tebi zvuči ovo?
ANDREJIĆ: Da budem iskren sad sam tek bolje razumeo svoj tekst. Shvatio sam šta je pisac hteo da kaže. Naravno, šalim se. Ili da budem uobražen, stvarno mi je tekst bio dobar.
RSE: Ne samo da je bio dobar nego je i izazvao reagovanja, pa si onda ti reagovao na reagovanje. Ono što mene pogodilo u vezi sa ovim tekstom i što je jedan od povoda zbog čega si ti večeras ponoćni gost Radija Slobodna Evropa jeste to da je tebe pogodio čitav taj cirkus. Znači u potpunoj devalvaciji svih vrednosti koje su danas na sceni u Srbiji, teško više u bilo kojim novinama možemo naći tekst u kojem neko brani neke vrednosti do kojih mu je stvarno stalo. A ja slučajno, budući da smo i dugo godina radili zajedno i da znam do koliko ti je stalo do nekih, da kažem tradicionalnih vrednosti, do jezika, do očuvanja nečega što je sveto u nekom višem smislu, verujem da si bio zbilja pogođen kada si napisao ovakvu kolumnu. Objasni nam sada svoje stavove i motive.
ANDREJIĆ: Nisam ja baš neki zaštitnik tradicionalnih vrednosti ali me zanima ono što se iz tradicije i uopšte iz našeg okruženja iz istorije iskristalisalo kao neka neprikosnovena vrednost, odnosno vrednost koja je proveravana generacijama. Ovo je ispao možda neki špic interesovanja moje kolumne koju ja pišem bezmalo tri godine tri dana u nedelji, i u njima pokušavam da se bavim nekim tobož malim stvarima, malim povodima, a da sebi i drugima postavljam neka velika pitanja, pitanja mentaliteta, pitanja civilizacijskih vrednosti, zašto smo mi stalno u tom nekom balkanskom blatu. Kad je ovo u pitanju, može biti da je i to tragedija o kojoj svakodnevno na neki način pišem i pokušavam da je sagledam sa svih strana, u tome što je Pink, kao možda eksponent odnosno reper za jednu vrstu kulture kako se to ovde često bez nekih većih analiza kaže, a to je sad u špicu, pa pošto je Pink gledan, pošto je “Ivkova slava” jer o tome je sad tu reč, a nije samo o tome reč, u ovoj kolumni, nešto što isto treba da bude gledano ili se želi da bude gledano, pa eto, to je nekakva tema meseca, tema dana, pa je još na to naišla mala polemika. Inače su retke polemike bile, jednom ili dvaput, nije bilo ni mnogo tih živih ni reakcija u novinama na moje tekstove. Bilo je nekoliko puta, ali sam ja takođe odgovarao kolumnama. Evo ovo je skrenulo pažnju, možda ne zato što je to sad važnija tema od drugih tema. Ti si maločas rekla da je mene to pogodilo. Mene sve ono o čemu ja pišem na neki način pogađa. Nije me ovo nešto posebno pogodilo, pogotovo me nije pogodilo ako se misli da je to vezano za deo tradicije koji se zovu slave. Ja sam, naime, bezbožnik, ali iz nekog posebnog razloga. Moja porodica je jednog trenutka koji ja sada mogu istorijski da protumačim prestala da slavi slavu i ja sad otkrivam zašto. Ne branim ja u ovom tekstu slavu, ili vrednost Stevana Sremca, “Ivkove slave”, itd....
RSE: Da bi slušaoci shvatili uopšte se ne radi u tvom tekstu o filmu “Ivkova slava” niti o književnom delu, već o konkursu koji je televizija Pink raspisala, dajte, snimajte svoje slave. Šta te je tu pogodilo?
ANDREJIĆ: Uravo sam i sam kroz mnogo reči probao da dođem do toga. Pogodilo me je to da inače mi često, kad kažem mi mislim na deo tog kulturnog miljea, umemo od svega da napravimo neukusan vašar (jer vašar sam po sebi ne mora da bude neukusna stvar), da nešto bude neukusno, da bude glupo. Ja sam samo oglas pročitao da bi me to podstaklo da ovo napišem jer sam prepoznao nešto drugo i dublje. A to je, često, recimo i u dramaturgiji, komediografiji, itd, kad se želi da se bude duhovit, onda se duhovitost ispoljava tačno na onom što je recimo u novinarstvu zabranjeno, ili u dijalogu javnom, znači da se izrugujemo recimo fizičkoj mani nekog čoveka, da ne idemo na predmet, nego na čoveka. E to sam ja pronašao ovde. Znači uopšte ta stvar, ja mislim i sa snimanjem filma “Ivkova slava” posle uspeha “Zone Zamfirove”, ona ide na to kao da to ljudima bude smešnan taj jezik koji se tamo govori, a ne da se zapitaju o čemu je samo delo “Ivkova slava”, o kakvom je raspadu nekakvih porodica, ambijenta, o kakvom je kraju i sukobu vekova tu reč, kroz naravno jezik te sredine koji je davao svemu tome boju. Ne, naprotiv, ovde se ne vidi jezik, hajde malo da se ačimo, niški, piroćanski pa će to ljudima da bude smešno, pa povrh toga pravimo neki takav konkurs, slikajte svoje slave pa ćemo birati... Dovoljno je glupo samo po sebi da ne bi trebalo sad ... ja sam probao malo u toj kolumni da iskomentarišem na sasvim drugi način. Da se vratimo sada na jezik. Sećam se jedne serije, davne, iz moje mladosti, koja možda nije bila ni toliko loša. Ali ja nosim jedan primer koji je meni dovoljno ilustrativan. Ja sam naime dugo živeo u jednom od nekoliko sela koja se zovu Vražogrnac ili Vražogrnci, to se kasnije iskrivilo. Eto, na isti način, baba Vuka je u nekoj drugoj seriji bila iz Pržogrnca. Dakle hoće ljudi da kažu čim se izgovori neko mesto koje se tako zove, a nekome deluje smešno, pa to je mnogo smešno. Vidi kako je taj komediograf duhovit da je ona iz Pržogrnca. Ali je primer jedan drugi, i tako je i počelo sve. Neki Lepi Cane, sreće neku devojku koja mu se sviđa, koja radi na nekom kiosku, i on je pita: A odakle si ti? A ona kaže: Iz Vražogrnca. Način na koji ona to izgovori i jedno normalno ime sela treba da proizvede efekat da su pisac i reditelj duhoviti. Pa to je budalasto. To je kao kad neko hoće da pravi humor od neke ljudske mane. Vidi što mu je kriv nos, ha, ha, ha. To meni na to liči, odnosno površnost. Jedna od glavnih tema ovog teksta može da bude površnost. Ako se tako konsekventno ide, onda se zaista može doći do paradoksa kako ja to pokušavam da opišem, hajde da slikamo prvu bračno noć, gubljenje nevinosti... i onda sam se setio da upotrebim jedan jezivi pribimitivan običaj, u tekstu nisam to pomenuo ali sad ću reći, iz istočne Makedonije, koji pamti i prepričava moj vršnjak. Pre dvadesetak godina se na takav način kakav sam kasnije opisivao, javno pronosila sramota devojke koja se udala a recimo nije ušla u brak nevina. Znači to je javno, sad upotrebljavam pravni jezik, pronošenje i iznošenje, tako se kaže za klevete i uvrede jer ih neko javno pronosi i iznosi nešto, tako se javno pronosi i ova glupost, hajde da slikamo svoje slave. Nešto što je sveto, što je intimno, što je porodično, što je važno, ja to tako doživljavam.
RSE: Shvatili smo šta te je pogodilo u pojedinačnom slučaju, ali kada pokušamo da mu damo opštiji okvir, sve je u medijima na prodaju, sve je na slikanje, a javne ličnosti bilo da se radi o estradi, a sad je već došlo i do politike, gotovo da se utrkuju koliko će da budu prisutni u medijima upravo sa onim stvarima koje su lične, koje su privatne, koje nisu za iznošenje. Ovo što si ti primetio to je samo vrh tog ledenog brega. Pošto smo već dovoljno pričali o tome samo još da kažemo, u “Danasu” gde je objavljena ova tvoja kolumna odmah je objavljeno i pismo PR menađera RTV Pinka gospođe Tanje Vojtehovski-Stevanov koja se obratila povodom tog teksta i šta je ona rekla?
ANDREJIĆ: Ona je rekla da ja ne razumem šta oni sa tim ‘oće. A ja sam odgovorio otrilike: znam ja, namerno kažem ‘oće, ja ponekad pokušavam da neku prostotu dočaram i tim uslovnim tekstovima uprošćavanjem, znači ja sam rekao ne, ja razumem šta vi ‘oćete ali ‘oću ili hoću da kažem da je to glupo, da je već sama ideja da se slikaju slave bedasta, o tome se radi. Samo je to tema bila u odgovoru. Inače o onome šta ja mislim o tim pojavama, ja sam tim svakodnevno bavima. Ja sam juče imao temu za svoju kolumnu i slučajano je bila reč o crkvenoj temi, a onda dođem u redakciju i pročitam da Velja Ilić, (on je za mene prototip Pink-političara. Ako je Pink-kultura, nekakvo ime s kojim ste ovde operisali, dakle Pink-političar), našao sjajno rešenje i sebe proglasio za arhitektu i kaže užičkom rukovodstvu kako bi idealno bilo da se na onom velikom trgu koji se nekad zvao Trg partizana, namonitira jedna crkva. Da bi najbolje bilo da se namontira tamo gde je bio spomenik Josipu Brozu, veli Velja, pa da tako mirimo četnike i partizane. Ja sam tu ideju nadogradio.
RSE: Da završimo uvodni deo i ovu priču o Pinku. Ima još samo jedan bitan momenat iz te polemike, gospođa Vojtehovski je u svom reagovanju, između ostalog rekla, da se žaljenjm mora da primeti da je Božidar Andrejić iz verovatno njemu poznatih razloga ovu ideju Pinka oko tog konkursa interpretirao iz ugla izmotavajte se i kerebečite se kako bi ste ispali najuspešniji itd. Meni je takođe bio zanimljiv deo iz tvog odgovora na njeno pismo u kome kažeš, jednom sam ovde pisao o maniru nekih ljudi da u svakom javnom činu prvo pitaju ko stoji iza toga i uvek pripisuju neke zadnje namere. To je interesanatno, to je fenomen sam po sebi i daleko prevazilazi polemiku između tebe i Pinka.
ANDREJIĆ: Jasno, kaže narod ko krade on se boji da su svi oko njega lopovi, ko laže on se boji da su oko njega svi lažovi. I onda ima čitava plejada, ja znam neke važne ljude budući da sami tako rade, da uvek imaju nekog iza sebe. Ne mislim da je u pitanju ovde gospođa Vojtehovski, ali to je isto tipološka situacija, znači, postoje ljudi koje stalno neko gura, pitaju nekog za mišljenje, uvek idu gore ili levo i desno po svoje mišljenje, tako se govorilo u doba socijalizma ili komunizma: Kaže ide u Ce-Ka po svoje mišljenje, i onda oni u svojoj uskosti ili u nedostatku širine razmišljanja, oni uvek misle da ko god je ubo pero u mastilo da nešto piše malo slobodnije mora da je nekog pitao. E, to je takođe jedno prokletstvo duha. Ja sam čitavu jednu kolumnu ne znam kojim povodom posvetio tome. Ja sam znao ljude, kolege, urednike tokom godinu bavljenja novinarstvom koji su imali takav rezon, koji ne mogu da shvate da neko nešto radi sasvim normalno zato što to hoće, sam od sebe, zato što to misli.
RSE: Nije uopšte slučajno da je koleginica Vojtehovska posumnjala zato što je to opšti trend. Dakle, danas retko ko uopšte i napiše nešto zato što stvarno tako misli nego, nažalost, obično neko i stoji iza svega. Ali ima mnogo ljudi časnih iza kojih ne stoji niko, a ljudima je jako teško da shvate da je to tako.
ANDREJIĆ: Upravo to, o tome se radi. Recimo, nažalost, delom se odnos javnosti, pa se možda čak i na komercijalnom planu to odrazilo recimo baš na listu u kojem radim “Danas”, da jedno takvo uprošćavanje razmišljanja vodi zaključcima - da, njih neko ono, a pošto njih neko tako, onda ja njih neću.
RSE: Čak i da je to tačno za Danas, ne mora biti da se svako ko piše u “Danasu” poistovećuje sa svim što ide uz “Danas”. Ima li čovek pravo da bude individua?
ANDREJIĆ: Naravno, može to da važi i za neke druge novine, ali ja sam lično na sebi i na tom listu primetio loše efekte takvih uprošćavanja. Evo, kad smo već pomenuli, uzmimo primer ne da bismo reklamirali “Danas”, ali primer o kome može da se eseizira, kad se pišu neki anali štampe ili medija, pa kažu da, to je onaj opozicioni list. To je recimo pojednostavljenje za tu redakciju, i za neke druge. Samim tim što su u neko vreme imale neku ideju koje bila ne znam, hajde, protiv režima Miloševićevog i po tome bila slična nekim snagama, sad ja treba da poistovećujem da ona pripada tim snagama. Ne, ona možda u tom trenutku misli tako kao te snage ali nije njihova, ne stoje oni iza njih.
RSE: Božo, ti si novinar 33. Pri tom te veoma retko možemo videti u medijima. Ne gostuješ gotovo nigde, nekako si tih i povučen i tako postojiš, pišeš kolumnu koja se bavi kako ti kažeš malim ali velikim temama i ona opstojava tako tiho i nenametljivo na način kako i ti postojiš svih ovih godina. Šta to određuje da se čovek bavi novinarstvom i da bude tu, a da je nekako ipak sklonjen.
ANDREJIĆ: Ja jesam novinarstvo uvek doživljavao kao neku javnu delatnost. Gledajući unazad svojih 30 i više godina bavljenja novinarstvom, ja sam, kao i jedna grupa ljudi s kojima radim, svi smo u toj vrsti, znači kao javni poslenici, imali smo nekakav vrhunac javne delatnosti, neki zenit. Ja, recimo mislim da je bez obzira što je i ta “Borba” Staše Marinkovića gde sam bio jedan od važnih igrača, mogla da se smatra zenitom, ja zenitom u svojoj karijeri, zlatnim dobom smatram doba u “Omladinskim novinama” odnosno u NON-u. “Omladinske novine” su preimenovane i koncept je delimično promenjen i nazvane NON u vreme kad sam ja bio glavni urednik. U to vreme sam se ja javno pojavljivao mnogo više u smislu da se negde nešto govori i da se priča o medijima, da se otvaraju izložbe, itd. Posle toga je došlo vreme u “Borbi” i tada je toga bilo. Ja zaista volim te dane ali to je bila druga vrsta aktivnosti, budući da sam otpočetka, kao mlad novinar i urednik voleo, i to tako je bilo u tim redakcijama gde sam radio, nešto što se sad zove edukacija, znači rad sa mlađim kolegama. Nekako sam osetio to kao neku svoju obavezu. Borili smo se javno protiv Miloševića,
a onaj tihi deo koji je kod mene bio sve veći i više mi dana i života zauzimao to je bio rad sa novinarima, sa ljudima, sa temama.
RSE: Jel’ to bi tvoj način da se skloniš iz ovog medijskog ludila?
ANDREJIĆ: Ne, ne mislim da je to bilo sklanjanje, naprotiv, ja sam jednog trenutka posebno znao da biti svuda na tim žarištima, na javnim mestima ili mestima događanja, da je to neplodotvorno jer sam ja i nešto drugo radio tih godina. Naime, malo se zna da sam deset bio godina dopisnik jednog lista u Slovačkoj i zaista sam izveštavao ne samo čitajući štampu, najčešće sam i bivao na tim događajima paralelno sa radom i u “Danasu”.
Međutim meni se činilo da se mnogo bolji efekat postiže ako na pametan način sa ljudima koje znaš, s kojima si radio ili sa mladima koje si obučio, da ih rasporediš, da im daš neke teme, da ih podstakneš da oni budu tamo gde je važno. Znači, ne mogu da kažem da sam neki učitelj bio, mada i jesam, mnogi me znaju po tome. Znači da sam nisam bio urednik koji im je naređivao da idu na neke zadatke, nego upravo radio na neki normalan ljudski način sa njima. I konačno tu je jedna faza koja jeste bila javna, ta borba za osvajanje pozicija za normalno razmišljanje kroz pisani medij a to je “Danas”, gde sam opet da bi taj list, taj koncept preživeo, mnogo morao da se bavim nekim poslovima koji nisu direktno novinarstvo nego borba za opstanak same firme, znači ono što je poslovanje, komercijala itd.
RSE: Desio se, za mene bar, jedan iznenađujući trenutak da si baš ti govorio na promociji knjige Čede Jovanovića “Moj obračun s prošlošću”. Kako je do toga došlo?
ANDREJIĆ: Pa, evo, može baš iz ovog ugla da se gleda. Znači, ta knjiga Čedina, nije nikakva tajna, to je neobičan produkt. Znači, jezikom radija, filma, znači nekakav reditelj i producent sam bio ja.
RSE: Da kažemo slušaocima da je knjigu objavila izdavačka kuća “Dangraf” čiji si ti jedan od urednika.
ANDREJIĆ: Jeste, on je bio jedan, uz mene i pre mene, važan čovek, glavni glumac i opet ja, sa svoje strane reditelj, tako smo se mi tu našli i bilo je normalno da ja govorim.
RSE: Da li te je opredelilo to što te uvek opredeljivalo, tebe koji si vezan za mlade ljude...
ANDREJIĆ: Upravo to. Sad se slučajno dešava da ono što on javno priča, evo, sad i kao predsednik stranke, to je meni blisko kao politička opcija. Bliže mi je nego neke druge ako bi se ja opredeljivao, ali ja sam nestranačka ličnost. Ali, recimo taj neki intimni ljudski motiv je isti, znači Čeda Jovanović, lider, takvog ste ga vi i moji novinari sretali, a ja sam ga sreo kao novinara u svojoj redakciji. Znači, moj prvi susret s njim je bio kao suret sa jednim mladim čovekom koji je došao u beogradsku rubriku “Borbe” čiji sam ja tad bio urednik, hajde da ne kažem po kazni nego sam bio počastvovan time. I sad treba raditi sa mladim novinarima, omasovljavanje, konkrus, pozovi da ih što više dođe na razgovor. Među pedesetih mladih u tom talasu došao je i Čeda Jovanović. Tesno mu je bilo već tad i to se videlo. Ja mlade novinare gledam pre svega u oči. Oči su mu bile bistre, živahne, pametne. Njemu je bilo tesno, bio je nekoliko meseci i onda je otišao u Tijanovićevu TV Politiku. Dosta smo pričali. Ne govorim da bi istako svoju ulogu u razvoju mlađanog političara Čede Jovanovića, ali ja o osetim po tome... sad dok smo radili, e, dečko moj. Čak i u jednom tekstu sam rekao, stani dečko moj. Tako ja to doživljavam.
RSE: To me je zanimalo jer je bilo neobično da ti govoriš na promociji upravo zato što si takav kakav si. Samo me je zanimalo da li te je opredelilo to što ga znaš kao dečka i to što ga tako gledaš i danas, ili je bilo nešto drugo?
ANDREJIĆ: Ne, ništa drugo. U osnovi, znači u tom ljudskom smislu samo to. U ovom drugom političko-poslovnom ja sam video da je mogućnost da on, koji je u to vreme bio napadan sa svih strana, kaže nešto i u knjizi veoma važno.
SAMIR: Kad već spominje televiziju, evo, gledam Pink preko satelita. Ponukala me jedna emisija koja je bila prošle godine, gde je bio jedan gost iz Brčkog, ako ćemo malo pričati o nekulturi na medijima, ne znam kako bi nazvao tog čoveka, okoreli nacionalista, gde je pričao najmanje 45 minuta protiv Bošnjaka Muslimana. Toliko je ružno toga taj čovek rekao ali niko nije kaznio taj mediji za taj nacionalizam, šovinizam. Ima li u Srbiji uopšte neko da kazni takav medij koji širi međunacionalnu mržnju i netrepeljivost? Šta misli o tim medijima poput Pinka i ostalih televizija poput Palme i još nekih?
ANDREJIĆ: Razumeo sam pitanje i verovatno se od mene očekuje da kažem nešto drugo, demokratija, ima zakona itd. Međutim, ja to gledam ovako. Kasno je reagovati kad su se stvari već desile. Na mislim na jednu pojedinačnu emisiju nego ti mediji postoje pa postoje. Sad se mnogo priča o zakonskoj regulativi koja će da uvede reda u to i možda tako i bude, naravno, razvijaće se to, donosiće se novi progresivni zakoni, pitaj boga kad će to sve da se desi i koliko će teškoća i gluposti da se prekotrlja preko naših leđa. Međutim, ono što mene zanima je ugao iz kojeg bi mogla da se ta neka nova regulativa pravi. Evo, potpuno ću da uprostim, neka to bude bila koja televizija, koja je ta neka zabava za narod, koja se kerebeči, koja je priposta itd. Pri tom veoma gledana i bogata. Ne mislim da tu treba da budu neki strogi zakoni ali ako bi se stvar vodila u pravcu da se toj bogatoj televiziji stavi do znanja ili nametne recimo uslov da bi se emitovala da mora da ima dva sata suvislog školskog programa na primer, ili tako neke norme za programske šeme da bi uopšte imala pristup frekvenciji ili da se na neki drugi način dogovori, stvari bi mogle da se menjaju jer, nažalost, kaže se auditorijum to traži. Ma ne, auditorijum u principu u velikom delu ne zna šta traži, on misli da traži ono što je već video. Ako bi mu se ponudilo nešto drugo, znači nešto ozbiljnije, nešto pametnije a se nakim normalnim bogatim ljudima i bogatim medijima, verovatno i tako nešto može da se dogovori. Kad kažem dogovori mislim i na zakonsku regulativu, onda bi stvari bile drugačije. Prosečni, po meni, reprezent TV auditorijuma na primer u Srbiji jeste čovek koji veruje da su oni mečići u onoj reklami kad se popnu jedna na drugu stvarno stignu do meseca. Deluje malo karikaturalno ali ja mislim da jeste tako jer prevashodni ili nekakav NZS odnosa gledalaca prema televiziji jeste da se svemu šta je na televiziji veruje ili sve što je na televiziji mora da je dobro. Znači, samo je pitanje šta se na toj velikoj televiziji emituje
RSE: Kad uporedimo vreme nekadašnje kada je ponuda televizijska drugačija, pre vremena turbo folka i svega toga i kada znamo da je ovaj isti narod tada umeo da prepozna prave vrednosti, a da sada veruje u te mečiće u kojima ti pričaš, onda ko je kriv za to šta se desilo u međuvremenu?
ANDREJIĆ: Upravo to govorim, produkcija. Ranije se radilo ozbiljnije, možda je to bilo i skuplje, ali radili su ozbiljniji ljudi. Znači, danas bi svaka prosečna televizija, to sam takođe napisao, prosečna, odnosno televizija željna uspeha i para volela da ima Miću Orlovića ali ako je moguće da se Mića Orlović skine ili da se tetovira ili da se nešto meri u dužini ili širini sa Oliverom Mlakarom, kao što se jedan političar, Šarenac ga ja zovem, Bakarec, on ima neke tetovaže, oni bi to voleli... Bilo bi idealno kada bi se Mića kerebečio, kad bi on bio cirkuzant. E, to sad hoće neka sadašnja televizija a neće da..
RSE: To sada hoće sadašnje gledalište ...
ANDREJIĆ: Ma, ne, gledalište ne zna šta hoće u principu. Ja ne podcenjujem gledalište. Gledalište se adaptira, pa to smo videli na političkom planu pre 15 godina.
RSE: To je dakle, opravdanje onih koji produciraju tog Miću Orlovića koji treba da se skine, pa to traži narod.
ANDREJIĆ: Pa naravno, reč je o tome želim li da formiram ukus kroz svoj moćni mediji ili želim li da formiram neukus. Pa nije moja baba znala da postoje španske serije da sad ona gladuje i traži da Pink emituje španske serije.
RSE: Ako se složimo s tim da su određeni mediji u Srbiji u određenim 90-tim godinama, dakle, rekli upravo to, želim da proizvodim neukus, da li tu možda možemo da se vratimo na istinitost one tvrdnje ko stoji iza toga. To je urađeno planski.
ANDREJIĆ: Pa, naravno, to se zna kako se modulira javno i političko mnjenje. Upravo sam taj primer hteo da navedem. Poredići vrhunsku popularnost Ante Markovića u jednom trenutku i on je bio apsolutn popularan. Buklavlno se moglo meriti danima, ja to slučajno znam iznutra. Pad popularnosti nagli je počeo potpuno konkrenim događajima. Znači, isključivanjem u Sloveniji jednog TV intervjua. Čovek je otišao na iterviju a oni mu rekli nema. Znači, amputacija popularnosti u Sloveniji. Ovde je Milošević pritiska na dugm, kad kažem pritiska na dugme, to je znači programska šema televizije. Ua Marković, on hoće da nam uzme plate. Da, on nama pokrao pare, a za to vreme dok svi pričaju kako je on pokrao pare sam Milošević pokrade pare iz one sive emisije, itd. Onda se puste ljudi neki, gledao sam ih, idu sa zastavama iz Zemuna, kukaju kako hoće veće plate, ja to gledam odozgo i vidim šta su tu dešava. Dešava se to po komandi, komandovano je televizijama da se to seče i naravno sutra postaješ nepopularan i ljudi te zaborave.
RSE: I onda se to tako seklo sve više i više i došli smo do ovoga danas.
SLOBODAN: Redovni sam čitalac “Danasa” kojega veoma cjenim. Međutim, u poslednje vrijeme javljaju se neki kojima nije mesto da pišu u “Danasu”. Mislim na Vesnu Perović, bivšu članicu Liberalnog saveza. Neću nikakvo pitanje prosto mi smeta jer sam ja osetljiv da se naš “Danas” kontaminira sa nekim stavovima, gde morališu ljudi koji nemaju prava na to.
ANDREJIĆ: Ja sam slučajno učestvovao, pa da kažem i kumovao pojavljivanju Vesne Perović. Kada je poželela da piše kolumnu mi smo rekli što da ne. Znači, angažovanje odnosno omogućavanje da piše to uopšte mi ne doživljavamo kao prihvatanje neke političke opcije zato što ona piše, niti želimo da mislimo mi dajemo šansu, kako kaže naš slušalac da neki prevrtljivac politički nešto piše. Ne, naprosto se naš koncept često ne razume. Neka pišu ljudi slobodno u tom “Danasu”, pripadnici različitih političkih opcija, neka međusobno razmenjuju mišljenja. To je naš pristup. E, gde nastaje problem? Nastaje problem što ljudi taj aspekt nedovljno znaju ili ga ne uvažavaju ili ne posežu za tom mogućnošću, pa često list izgleda jednostrano za jedne, ili možda za većinu čitalaca, jer kao gaji neku opciju. Ne, mi se ne trudimo da gajimo tu neku opciju, mi se trudimo da damo šansu svima da nešto kažu. Međutim, desi se nekad, zaista i objektivno neka neravnoteža da se javljaju samo jedni, koji su uporniji, a da nekih drugih nema, a mi nemamo snaga da ih dozovemo. Mislimo da je dovoljno što kažemo da smo otvoreni za sve. Ne proganjamo znači nikoga, za ovoga je zabranjeno, osim delimično za Srpsku radikalnu stranku iz razloga dobro poznatim, a oni su pomalo i personalni.
RSE: Eto sad si pomenuo Srpsku radikalnu stranku. Ono što je mene intrigiralo a mislim da nije zanemarljivo prokomentarisati to je što je gospodin Prokić u “Utisku nedelje” govorio o tom da je moguća saradnja sa Srpskom radiklanom strankom, a onda u “Kuriru” taj stav pojačao. Tada je “Kurir” da naslov da “Čeda može i sa SRS”. Ono što je zanimljivo u toj priči za mene i što sam pokušala da otvorim kao temu o zameni teze jeste da to nikoga ne zanima. Kako to da tako jedna promena stava, ne mora biti promena stava, ali to može biti vrlo značajno, možda je on imao najbolju nameru. Kao što je mladi Bodrožić u svom intervju upravo Slobodnoj Evropi objasnio šta to znači, zašto bi jedna tako velika stranka trebalo u stvari da se pacifikuje i da se ako je to moguće iskoristi na neki način za neke dobre stvari. Možda je Prokić to rekao u najboljoj nameri. Kako je to moguće da se to prećuti, a da onda kada se to pitanje postavi, kaže se, pa ko to zna, niko nije čitao “Kurir”. To bi moglo biti presudno, revolucionarni stav.
ANDREJIĆ: Video sam taj naslov, taj tekst, nisam previše razmišljao, možda sam ja previše tolerantan i benevolentan prema tome. Ja mislim da će proći vreme, ne govorim ništa sad o radikalima rećiću posle što mi je palo na pamet, često se u našem političkom životu smatra da su stranke i ta stranačka mišljenja rovovi iz kojih treba samo da se puca na druge. Ja mislim da mi, opet se vraćam na mentalitet, mentalitetski stvar još ne doživljavamo dovoljno razbarušeno ili da tako kažem sa svim nijansama, nego baš tako, kao neki rovovi. I, evo, sad se vraćam na ovo pošto sam pomenuo, jeste da smo mi otvoreni za sve, a baš nismo za radikale. Delimično je korigovan taj stav, probaću na tom primeru.....
RSE: Nisam te to pitala, pitala sam te zašto nikome nije palo napamet da prokomentariše jednu takvu značajnu stvar kao što je taj intervju...
ANDREJIĆ: Zaista ne znam. U stvari prepoznajem i u ovoj tvojoj reakciji previše davanje opšteg značaja nečemu što je Prokić tad tako rekao. Često se u tim listovima tipa “Kurir” dešava itd. Možda on nije bio dorečen, možda mi njega nismo dobro čuli, ali to su sve varijante. Možda on peca, možda on pokušava da čuje ova razmišljanja ili razmišljanja drugih. A zašto baš nije u “Danasu” ja na to nemam odgovor. U svakom slučaju promaklo nam je možda da i to politički testiramo kako često radimo kroz neke ankete itd. Ali pa i ti si sama rekla, generalno možda i jesto to jedan test ili jedna mogućnost baš tako da se jedna stranka pacifikuje.
RSE: Ja sam smatrala da je to izuzetno značajan intervju i da nije smeo da promakne pažnji javnosti a bilo mi je simptomatično da je promokao pažnji.
SRBIJANKA, iz Pančeva: Drago mi je da govoriti o toj odvratnoj pink-kulturi. Nisam pročitala tekst, ali delim mišljenje kolege o tome da je to devalviranje Stevana Sremca. Htela bi da pomenim i neke druge emisije a na Pinku kao što je “Piramida” jer u tome učestvuju mnogi umetnici kao što je Branislav Lečić, pa me zanima šta vi o tome mislite? Druga emisija koja mi strašno smeta to je “Sve za ljubav”, gde oni tako svetu stvar kao što je ljubav na taj način devalviraju, kako su oni svemoćni da oni mogu i ljubav ljudima da donesu. Ne znam da li ste gledali. Šta vi mislite zašto ti ljudi učestvuju u tome, a da ne pričamo o tome, mislim da su namešteni glasovi, da nikad ne pobedu onaj koji bi mom mišljenju trebalo da pobedi u toj “Piramidi”.
ANDREJIĆ: Nisam gledao, ali mi se čini da je princip gluposti tako sličan tako da nije bitno baš kako se emisija zove. I ne mora da bude reč samo o Pinku. Ta “Piramida” je manje ili više uspešna replika skupštine po meni i zbog toga se tamo političari i kerebeče, a odgovaram na vaše pitanje, a verujući u ono sveto što je pre dve-tri godine Vuk Drašković rekao, opet malo parafraziram, da bi ostao popularan ja ću se rukovati i sa crnim đavolom. E, o tome se radi.
SRBIJANKA, iz Pančeva: Nedavno je formirana LDP u Pančevu pa sam tome prisustvovala i srela sam Čedu Jovanovića koga ste pominjali na početku i htela bi da proverim ono što sam mu rekla tada, da mi se izuzetno dopalo u njegovoj knjizi, ne govorim o sadržini, govorim o jeziku, pošto je dovoljno vodio računa o jeziku, što je veoma pismen. On je bio oduševljen što sam mu to rekla i to mu se jako dopalo. Ne znam da li delite moje mišljenje da je tako pošto imate udela u svemu tome.
ANDREJIĆ: Ja bi vas pitao, da li vam se čini da je drugi deo knjige u tom smislu možda malo bolji’
SRBIJANKA, iz Pančeva: Da, pogotovo se to odnosi na drugi deo. I naročito se odnosi na delove gde god spominje Zorana Đinđića što nije neobično jer znam šta oseća za njega, pa je tu verovatno još više pazio.
ANDREJIĆ: E, on je više Čedin. Knjiga je rađena u žurbi i jesmo mi do toga došli delom pisanjem, delom razgovorima. Međutim, u njegovom radu na drugom delu knjige on je primenio neku, ne znam zašto, neku drugačiji metodologiju, nego na prvom. Znači, u provom delu knjige je on više ostavljao prvu ruku, a u drugom je primetan dramaturški rad. Znači, ono što je prvobitno bilo štivo, pošto je ona rađena iz nekoliko koraka, on je to zaista na žestok način samleo, ispreturao i napravio radnju, znači, tu ima flešbekova... Prvi deo može da se kaže da je više hronološki, a ovaj drugi dramatruški.
RSE: Dozvoljeno je da ocenjuješ književnu vrednost knjige jer si sam na neki način i pisac, objavio si dve knjige poezije, dosta čitaš, i evo, dozvolimo i ovu književnu kritiku. A što se tiče ovoga što je gospođa rekla, o poplavi neukusa u tim emisijama. Već smo pričali naravno da se ne radi samo o toj pomenutoj televiziji, žao mi je ako se shvati da pričamo samo o Pinku, pogotovo mi je žao da pričamo samo o toj jednoj emisiji koja postoji, i na drugim televizijama i koja, ne znam da li ćeš se ti složiti, ima jednu prilično pristojnu voditeljku, bar za razliku od mase drugih.
ANDREJIĆ: Centralno pitanje je bilo, mada sam ja odgovorio na njega, zašto se bi političari dozvoljavaju da idu u takve emisije. Pa, ne znam, verovatno zbog onoga što sam rekao. Znači, da bi održao sebe na vodi i nekakvu popularnost i da pokažem da smo mi nešto novo, znači, da imamo novo uverenje, nove poglede na svet, pa sve mi to onda radimo. Meni je to dovoljno uverljivo, ista priča koju sam već spominjao čini mi se, Mića Orlović sa tetovažom ili bez tetovaže. O tome se radi.
RSE: Ali kad pogledamo, Božo, kakve emisije postoje, intrigrira me to što je gospođa akcentovala “Piramidu”. Recimo emisija tipa “Zamka” gde ne postoji dijalog nego postoji urlanje, i ova emisija u kojoj postoji određeno vreme u kojem ljudi govore, mislim da je to ipak prihvatljivije nego svi ti tok šouovi koji postoje.
ANDREJIĆ: Ja nisam uobražen da kažem da to iz nekih pedagoških i radi očuvanja moralnog mira to radim, ali naprosto u poslednjih godinu i četiri meseca veoma retko, čak ni probrano ne gledam TV. Dolaze do mene takve emisije, vadim izvatke da ne bi bio neupućen, i ne želim da budem uobražen da kažem da ne pravim razliku između “Klopke” i “Zamke”.
RSE: Ne “Klopke” i “Zamke” nego “Zamke” i “Piramide”.
ANDREJIĆ: Ne, ja govorim “Klopke” i “Zamke” ili “Piramide”. Pa u tome i jeste štos. Ja tebi ukradem “Klopku” da bi tamo bila “Zamka”, pa meni gazda plati, pa o tome se radi. Pa ne znaš da li je “Klopka” ili “Zamka”, ko koga vodi i šta je “Utisak nedelje”, gde je tu “Piramida”. Mislim da je neka glupa poplava takvih emisija da su to neki zaštićeni brendovi. To nije uvek ni pametno ni dobro, da su to manje ili više uspele kopije. Drugo, ja u polednje vreme saznajem, razmišljajući ponekad o mogućnostima za neki normalan autorski projekat gde recimo Mića Orlović ne pokazuje tetovažu, i onda saznam da je način produkcije sad tih emisija sasvim drugačiji. Treba sve sam da smisliš, da ti neko plati, pa maltene i da platiš onome što te emituje. Sve je postalo, čini mi se, malo nakaradno.
RSE: Slažem se, poplava neukusa. Zato mi je žao da izdvajam bilo šta, prosto bićemo nepravedni ako bilo kog izdvojimo.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Prvo bih teo vašeg uvaženog Božu demantujem u nečemu. Malo čas je izrekao jednu misao koja se ne poklapa sa istinom. Naime, rekao je da će se Vuk Drašković rukovati sam crnim đavlolom da bi bio popularan.
ANDREJIĆ: Ne: Nakalemio sam deo njegove rečenice na Nenada Čanka. Karikirao sam. On je štancovao te govore i govorio. Znam ja jako dobro, kao Stefan Nemanja koji se poklonio pred Barbarosom, ja sam spreman da razgovoram sa bilo kim da bi se očuvalo ono što je tad mislio da treba da se očuva. Sad hoće da očuva nešto drugo.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Što tiče šunda i kiča ja se vrlo lako branim od toga pritiskom ta taster, jer su mi pokvarili deo života ovih 15 godina pa ne bi hteo da sam sebi to priuštim. Zato ne čitam nikakve “kurire”, ni poštare, ni “nacionale”, upravo kupujem Danas. Nisam bio za vilo kakvu cenzuru, ne daj bože, ali čini mi se da neki pokušavaju da zagade taj list.
RSE: Šta vama smeta gospodine Jovaševiću?
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Recimo izvesni gosopodin Milija, mislim Radovanović, on je ujedno neki zamenik tužioca, znači visoki funkcioner, objavio tekst da sam se ja zgrozio i morao sam da zovem redakciju, koliko je u tom tekstu mržnje. Voleo bi da me demantujete ili potvrdite.On bukvalno, da ja to malo parafraziram, karikiram ili uprostim, bukvalno akciju Sablja, koja po meni vrhunac dostojanstvenog i jakog pristupa da se obračuna sa tom bagrom i bandom u našem društvu koja komanduje državom već desetine, dvadeset, ne znam ni koliko godina, on ih diže na pijedestal, ove koji su tu navodno Sablju ugasili. I u tom smislu on nalazi neka oprvadnja i za Đinđićevo ubistvo
RSE: Da li ima takvih tekstova u “Danasu” koji bi mogli da podrazmevaju i ovo što kaže gospodin?
ANDREJIĆ: Znam o čemu se zaista radi. Prvo, trebalo je čovek da napiše. Znači, napišite pismo kad nečem niste zadovoljni ili bar prepričajte nekome. Da, jeste, gospodin Milija Milovanović javlja sa svojim ličnim stavovima već duži niz godina. U poslednje vreme je imao nekoliko tekstova gde staje u odbranu, da li s razlogom ili ne, upravo jednog od tih likova koji su po njemu stradali, ja mešam tog Sarajlića i Đoinčevića, znači jednog od tih ljudi, staje u njegovu odbranu. Meni, čitajući te tekstove za koje ja mislim da nisu govor mržnje i da treba da ih neko objavljuje, možda ne toliko često i upadljivo kao što to u njegovom slučaju radimo, imam utisak da kao da govori neki interes iza toga i to je nešto što meni, sad govorim kao čitalac, pomalo u tim tekstovima smeta. Ne vidim govor mržnje, jedino neki interes koji nije samo interes časti jedne sudijske, jer baš otvoreno se staje u odbranu tog sudije, a jakim sredstvima se napada kako baš kaže naš slušalac Sablja.
DRAGICA: Kada će novinari da se bave istraživačkim novinarstvom? Evo ja ću samo jedan primer da navedem, vaša novinarka koja vodi rubriku Zdravlje piše o jednom klubu žena obolelih od tumora dojke Živeti kao nekad u Beogradu, pa neprovereno predsednica koja je samopostavljena daje izjave o humanosti. Predstavljaju se kao humanitarni, a u stvari farmako mafija prodaje lekove koji se na raznorazne načine dovoze, u tonama. Onda se bez ikakvog istraživanja posveti cela strana, sa slikom iz tog kluba,
i pišu o nama, a mi nemamo veze sa tim. Kad će jednom da novinari da se bave istraživačkim radom. Od Petog oktobra pa naovamo, ove humanitarne organizacije, to je jedan kriminal teški.
ANDREJIĆ: Ovo nije pitanje istraživačkog novinarstva. Ne znam tačno koji je tekst u pitanju ali osećam o čemu se radi. Dakle, objavljujući taj tekst urednica sigurno nije znala da to ima i neku drugu pozadinu. Naime, objavila je verovatno tekst u takvom obliku u kakvom je dat, ne osećjući da iza toga ima teme. Mi smo za temu za istraživanje tek večeras čuli od vaše slušateljke i sigurno ćemo se time pozabaviti. Druga stvar je ono kad neko nekog za nešto optužuje ili pravi neki problem. “Danas” je tu koliko god može pri vrhu toga da nikad ne objavljuje nešto neprovereno kad je reč o otvaranju problema koji se mogu ticati drugih. Ako je ovo reč o nekom hvalospevnom tekstu o nečemu, iz tog teksta se ne može primetiti da to može da ima pozadinu. Tako ja to tumačim ovu stvar i toga ima u novinama, naročito buja u poslednje vreme. Ovo me samo podsetilo kad zbog nedostatka nekih drugih kodeksa novine bivaju preplavljene nekim PR tekstovima koji u osnovi i jesu reklama, ali se to nedovljno jasno prepoznaje. Može biti da je ovde taj slučaj. Zaista, ne znam pogledaću. Stvaraju se mnoge zabune i nejasnoće.
RSE: Ako sad stavimo po strani sadržaj tog određenog teksta, tema koja se tu pokreće je objavljivanje informacija koje su nedovljno proverene. To se mnogo češće događa u drugim listovima, ali to jeste nešto što, nažalost, preplavljuje medije i izaziva sve i svašta.
ANDREJIĆ: Stalno se mešaju planovi, stalno se nešto uporšćava. Evo da govorimo o tim takozvanim PR tekstovima. Toga ima sve više u listovima. Vrlo često oni koji želi da ih imaju, koji žele da se oni pojave na stranicama novina često zahtevaju, što je potpuna nebuloza, dakle, da se oni objavljuju u opremi i na način kako se inače objavljuju normalni tekstovi. Verovatno neki listovi tome pokleknu. Mi smo se trudili uvek da to izdvojimo, znači, PR tekstovi nisu oglas nego su nešto između novinarstva i oglasa, ali ipak u pristojnom listu moraju da budu nekako označeni, znači drugim fontom, drugim slogom, drugačijim stavljanjem okvira itd. da čitaocu koji ima naviku da čita novine bude jasno o čemu se radi. Tekstovi koji govore pozitivno o nečemu ili se nečim hvale ne zahtevaju proveru, to je sad druga zamka koja je povezana opet sa novinarstvom i sa tim nadri PR. Nije dobar PR tekst, odnosno da tako kažem reklamni tekst, koji nametanje dobre slike u javnosti proizvoda neke firme misli da može da ostvari time što apsolutno hvali taj proizvod ili firmu. To je sad druga zabluda jer ljudi, sad se vraćam ponovo na moju temu, kojom se mesecima i godinama bavim, kako sve zarozavamo i uprošćavamo, znači, najbolji efekti, recimo, za jednu firmu ili za jedan proizvod na podrčju PR mogu da se postignu upornim radom, na otkrivanju istine o tome, na angažovanju ljudi koji su vezani za taj proizvod, da govore o stvarima za koje su stručni a ne da hvale svoju fabriku.
RSE: Da, tačno je da ti tekstovi koji se odnose na PR određenih firmi, proizvoda itd, ne podležu nikakvim zakonskim sankcijama, nego se objavljuju paušalno kako kojoj novini padne na pamet...
ANDREJIĆ: U svakom slučaju to je vašar u Skurdivardiju od čega smo i počeli.
RSE: Ja bih tela da slušaoci čuju komentar svega onog što smo imali prilike da poslednjih dve nedelje vidimo u srpskom parlamentu. Ponovo cirkus na delu, afera ide na aferu, pa se sada završilo poslednjom otvorenom aferom gde je beogradski dnevnik “Blic” objavio informaciju da je BIA dan uoči glasanja o budžetu prisluškivala svih 250 poslanika, sve potpredsenike i predsednika Skupštine, čak što je BIA demantovala. Kako je tebi izgledalo to sve u parlamentu i kuda to na kraju vodi? Da li liči tebi taj parlament na parlament Skurdivardije.
ANDREJIĆ: Pa u principu jeste i evo kako ja nalazim elemente za paralelni život Skurdivardije, u našem parlamentu, evo ovako. Svi mi kao iskusni novinari rekli smo da je to cirkus i sad, kako naša slušateljka kaže, mi se bavimo analitičkim novinarstvom. Cirkus to je već denotizacija, to je infomativna novinarstvo, a analitičko novinarstvo kaže to je trgovina. Znači, tu se trguje mandatima, i sada mi tu raspravljamo o tome da li je to trg, da li je to panađurd, da li je vašar. Jeste, ali mislim da je trgovina na tom vašaru mandatima u drugom planu jer je oubičajena, ona spada u informativni deo. U analitički deo mentalitetskih, hajde sad da govorimo iz ugla moje rubrike, mi otrkivamo nešto drugo, da je to trg po načinu njihovog ophođenja. Kako oni razmenju misli a ne robu, kako se oni nadvikuju i kako lažu. Kako izmišljaju da je ona zmija anakonda od glave do repa dugačka četiri metra, a od repa do glave četiri i po metra jer isplazi jezik, i sad smo mi tu imali i plaženje jezika. Iz ovog ugla, na ekonomskog planu naša je tranzicija, koja nam je porodila neke buvljake, ja kad kažem buvljak podrazumevam ne ono što vidimo nego nešto jezivo, neku bedu na rubu svemira. Dakle, mi imamo buvljačku atmosferu, jedan levantenski trg na kojem se nadvikuje i tu je sad taj mentalitet i to je najbitnije. Oni će oko svakog budžeta uvek trgovati jer politika i jeste to, da budemo mi realni. Ali ovo šta emituju, ovo šta poručuju a ovom drugom kulturoroškom nivou to je poražavajuće. To je po meni poražavajuće. Dakle, imamo predsednika skupštine, mog višestrukog kolegu koji je počeo u poslednje vreme da se kerebeči. On kao nije odavde, on se kao obožio, on je postao božanstvo. On kaže, predsednik skupštine po ustavu nema pravo da falsifikuje. Ma ne, pitam te o čemu ti pričaš čoveče. Jel’ ste se vi natezali oko toga? Pa koji ustav da ti propiše da budeš falsifikator. Pitanje je da li falsifikujete kao stranka ono ispod ustava, van ustava, van žita, a ne da se foliraš. On je sad to nadrastao, on je sad nadrastao atmosferu, on se obožio, on je postao predsednik. Taman hoću da prihvatim da se on obožio, da ima lepu bradu ono veliku itd, kad on se bavi Dinkićevim farmerkama. Sad ovamo se obožio za ustav, ovamo je nadrastao problem, a ovamo podrastao problem. Hajde Dinkiću marš napolje, menjaj farmerice za ovo jer je rekao Vučić. A Vučiću sad kao smetaju farmarice, ministar u farmericama, pazi Vučić dostojanstven, šta ima on da mi kaže, obuci, stavi kravatu da budeš ozbiljan. Bezvezarija. Tako “seljaci” zamišljaju gospodu na tom balkanskom trgu.
RSE: Pošto slušaoci nisu upoznati sa načinom na koji ti pričaš, dakle ovo je stil Bože Andrejića iz njegovih rubrika “Na drugi pogled”. Znači ovo je pogled na Skupštinu malo na drugi pogled.
RUŽICA iz Beograda: Sjajan stil ima gospodin Andrejić. Ja kupujem “Danas” zato što ima izvesno usmerenje što meni odgovara, mada moram priznati da je jedan kolega gospodina Andrejića meni jako zasmetao i uglavnom njega i ne čitam. To je kolega Vujadinović, i jedno vreme sam prestala da kupujem Danas zbog njegovog teksta. Ima čovek za mene stavove koji odudaraju čini mi se od profila lista. On je po meni konzervativan i ima jedan politički stav koji ja ne mogu da tolerišem, a to je on je vrlo pročetnički raspoložen i tu je vrlo subjektivan. Priča takve stavari pa ispada da su partizani opljačkali sve gradove.
ANDREJIĆ: Dragan Vujadinović piše kod nas. On je dobar ekonomista i zaista kad neko ima kolumnu dok mu je ne oduzmeš... tako mi tumačim to.
RSE: Kakve veze ima ekonomija sa četiništvom?
ANDREJIĆ: Znači on ponekad dozvoli sebi da u pojedinim pasusima pravi ekskurzije u druge političke i ove mentalitetske teme: Dakle, mi još nismo procenili da on ne zaslužuje da ima kolumnu, niti ćemo to skoro uraditi.
RSE: Imali smo prilike noćas da na delu vidimo kako jedna rubrika u novinama može da se prenese i uživo, kako jedan autor koji piše na drugi pogled o navodno malim a zapravo velikim temama može na isti način, istim stilom da govori i u drugom mediju, elektronskom. Boža piše i dalje o Skurdivardiji, jel’ je to tvoja kovanica?
ANDREJIĆ: To sam čuo u poslednjih desetak godina izraz od svog oca a nikad ga ranije nije upotrebljavao. Nije ga on izmislio, to je izraz za improvizaciju. Ja ću se truditi da se malo doslednije držim toga da oni koji stalno čitaju imaju neke repere i referenice. Ja pokušavam polako da napišem ustav Skurdivardije, znači glavni grad je Kesograd, došli smo do toga. Inače sam preporučio u tom tekstu Koštunici da se ne bi prevario kao što se onda obećao Vidovdanski ustav do Vidovodana pa neko ko se seti kaže laže Koštunica, preporučio sam, ustav može da se piše i sukcesivno. Znači ja sam sad definisao kako se država zove, glavni grad je Kesograd, onda sam se malo bavio skupštnom, sad ću medijima posle ove emisije.
RSE: To je znači neka nova Stradija, ta Skurdivarija, jel’ tako?
ANDREJIĆ: Upravo tako.
Preko “Pinka” do najboljeg gazda Ivka.
Poseban žiri iz vaših snimaka koje ste poslali bira koje će emitovati i bira najboljeg slavskog domaćina. Boljeg od gazda-Ivka. Gazda Ivko 21. veka. Koja li je slava Velje Ilića?
TV nagradna igra za ludiranje sa slavom. Da nije to možda primitivno?
Dosledan i konsekventan, a istovremeno stvaralački pristup ovoj ideji nudi još lepezu ideja, zabava za narod. Snimite svoju svadbu i biraćemo svadbu bolju i mrsniju od ‘Moje velike mrsne pravoslavne svadbe’. Snimite svoju prvu bračnu noć, svoje porodične svađe. Naći ćemo već neki film od koga će naši snimci biti bolji.
Recimo - snimite gubljenje nevestinske nevinosti.”
Iz kolumne “Na drugi pogled”, naslov “Ivkova nevesta”, autor naš večerašnji gost.
RSE: Kako tebi zvuči ovo?
ANDREJIĆ: Da budem iskren sad sam tek bolje razumeo svoj tekst. Shvatio sam šta je pisac hteo da kaže. Naravno, šalim se. Ili da budem uobražen, stvarno mi je tekst bio dobar.
RSE: Ne samo da je bio dobar nego je i izazvao reagovanja, pa si onda ti reagovao na reagovanje. Ono što mene pogodilo u vezi sa ovim tekstom i što je jedan od povoda zbog čega si ti večeras ponoćni gost Radija Slobodna Evropa jeste to da je tebe pogodio čitav taj cirkus. Znači u potpunoj devalvaciji svih vrednosti koje su danas na sceni u Srbiji, teško više u bilo kojim novinama možemo naći tekst u kojem neko brani neke vrednosti do kojih mu je stvarno stalo. A ja slučajno, budući da smo i dugo godina radili zajedno i da znam do koliko ti je stalo do nekih, da kažem tradicionalnih vrednosti, do jezika, do očuvanja nečega što je sveto u nekom višem smislu, verujem da si bio zbilja pogođen kada si napisao ovakvu kolumnu. Objasni nam sada svoje stavove i motive.
ANDREJIĆ: Nisam ja baš neki zaštitnik tradicionalnih vrednosti ali me zanima ono što se iz tradicije i uopšte iz našeg okruženja iz istorije iskristalisalo kao neka neprikosnovena vrednost, odnosno vrednost koja je proveravana generacijama. Ovo je ispao možda neki špic interesovanja moje kolumne koju ja pišem bezmalo tri godine tri dana u nedelji, i u njima pokušavam da se bavim nekim tobož malim stvarima, malim povodima, a da sebi i drugima postavljam neka velika pitanja, pitanja mentaliteta, pitanja civilizacijskih vrednosti, zašto smo mi stalno u tom nekom balkanskom blatu. Kad je ovo u pitanju, može biti da je i to tragedija o kojoj svakodnevno na neki način pišem i pokušavam da je sagledam sa svih strana, u tome što je Pink, kao možda eksponent odnosno reper za jednu vrstu kulture kako se to ovde često bez nekih većih analiza kaže, a to je sad u špicu, pa pošto je Pink gledan, pošto je “Ivkova slava” jer o tome je sad tu reč, a nije samo o tome reč, u ovoj kolumni, nešto što isto treba da bude gledano ili se želi da bude gledano, pa eto, to je nekakva tema meseca, tema dana, pa je još na to naišla mala polemika. Inače su retke polemike bile, jednom ili dvaput, nije bilo ni mnogo tih živih ni reakcija u novinama na moje tekstove. Bilo je nekoliko puta, ali sam ja takođe odgovarao kolumnama. Evo ovo je skrenulo pažnju, možda ne zato što je to sad važnija tema od drugih tema. Ti si maločas rekla da je mene to pogodilo. Mene sve ono o čemu ja pišem na neki način pogađa. Nije me ovo nešto posebno pogodilo, pogotovo me nije pogodilo ako se misli da je to vezano za deo tradicije koji se zovu slave. Ja sam, naime, bezbožnik, ali iz nekog posebnog razloga. Moja porodica je jednog trenutka koji ja sada mogu istorijski da protumačim prestala da slavi slavu i ja sad otkrivam zašto. Ne branim ja u ovom tekstu slavu, ili vrednost Stevana Sremca, “Ivkove slave”, itd....
RSE: Da bi slušaoci shvatili uopšte se ne radi u tvom tekstu o filmu “Ivkova slava” niti o književnom delu, već o konkursu koji je televizija Pink raspisala, dajte, snimajte svoje slave. Šta te je tu pogodilo?
ANDREJIĆ: Uravo sam i sam kroz mnogo reči probao da dođem do toga. Pogodilo me je to da inače mi često, kad kažem mi mislim na deo tog kulturnog miljea, umemo od svega da napravimo neukusan vašar (jer vašar sam po sebi ne mora da bude neukusna stvar), da nešto bude neukusno, da bude glupo. Ja sam samo oglas pročitao da bi me to podstaklo da ovo napišem jer sam prepoznao nešto drugo i dublje. A to je, često, recimo i u dramaturgiji, komediografiji, itd, kad se želi da se bude duhovit, onda se duhovitost ispoljava tačno na onom što je recimo u novinarstvu zabranjeno, ili u dijalogu javnom, znači da se izrugujemo recimo fizičkoj mani nekog čoveka, da ne idemo na predmet, nego na čoveka. E to sam ja pronašao ovde. Znači uopšte ta stvar, ja mislim i sa snimanjem filma “Ivkova slava” posle uspeha “Zone Zamfirove”, ona ide na to kao da to ljudima bude smešnan taj jezik koji se tamo govori, a ne da se zapitaju o čemu je samo delo “Ivkova slava”, o kakvom je raspadu nekakvih porodica, ambijenta, o kakvom je kraju i sukobu vekova tu reč, kroz naravno jezik te sredine koji je davao svemu tome boju. Ne, naprotiv, ovde se ne vidi jezik, hajde malo da se ačimo, niški, piroćanski pa će to ljudima da bude smešno, pa povrh toga pravimo neki takav konkurs, slikajte svoje slave pa ćemo birati... Dovoljno je glupo samo po sebi da ne bi trebalo sad ... ja sam probao malo u toj kolumni da iskomentarišem na sasvim drugi način. Da se vratimo sada na jezik. Sećam se jedne serije, davne, iz moje mladosti, koja možda nije bila ni toliko loša. Ali ja nosim jedan primer koji je meni dovoljno ilustrativan. Ja sam naime dugo živeo u jednom od nekoliko sela koja se zovu Vražogrnac ili Vražogrnci, to se kasnije iskrivilo. Eto, na isti način, baba Vuka je u nekoj drugoj seriji bila iz Pržogrnca. Dakle hoće ljudi da kažu čim se izgovori neko mesto koje se tako zove, a nekome deluje smešno, pa to je mnogo smešno. Vidi kako je taj komediograf duhovit da je ona iz Pržogrnca. Ali je primer jedan drugi, i tako je i počelo sve. Neki Lepi Cane, sreće neku devojku koja mu se sviđa, koja radi na nekom kiosku, i on je pita: A odakle si ti? A ona kaže: Iz Vražogrnca. Način na koji ona to izgovori i jedno normalno ime sela treba da proizvede efekat da su pisac i reditelj duhoviti. Pa to je budalasto. To je kao kad neko hoće da pravi humor od neke ljudske mane. Vidi što mu je kriv nos, ha, ha, ha. To meni na to liči, odnosno površnost. Jedna od glavnih tema ovog teksta može da bude površnost. Ako se tako konsekventno ide, onda se zaista može doći do paradoksa kako ja to pokušavam da opišem, hajde da slikamo prvu bračno noć, gubljenje nevinosti... i onda sam se setio da upotrebim jedan jezivi pribimitivan običaj, u tekstu nisam to pomenuo ali sad ću reći, iz istočne Makedonije, koji pamti i prepričava moj vršnjak. Pre dvadesetak godina se na takav način kakav sam kasnije opisivao, javno pronosila sramota devojke koja se udala a recimo nije ušla u brak nevina. Znači to je javno, sad upotrebljavam pravni jezik, pronošenje i iznošenje, tako se kaže za klevete i uvrede jer ih neko javno pronosi i iznosi nešto, tako se javno pronosi i ova glupost, hajde da slikamo svoje slave. Nešto što je sveto, što je intimno, što je porodično, što je važno, ja to tako doživljavam.
RSE: Shvatili smo šta te je pogodilo u pojedinačnom slučaju, ali kada pokušamo da mu damo opštiji okvir, sve je u medijima na prodaju, sve je na slikanje, a javne ličnosti bilo da se radi o estradi, a sad je već došlo i do politike, gotovo da se utrkuju koliko će da budu prisutni u medijima upravo sa onim stvarima koje su lične, koje su privatne, koje nisu za iznošenje. Ovo što si ti primetio to je samo vrh tog ledenog brega. Pošto smo već dovoljno pričali o tome samo još da kažemo, u “Danasu” gde je objavljena ova tvoja kolumna odmah je objavljeno i pismo PR menađera RTV Pinka gospođe Tanje Vojtehovski-Stevanov koja se obratila povodom tog teksta i šta je ona rekla?
ANDREJIĆ: Ona je rekla da ja ne razumem šta oni sa tim ‘oće. A ja sam odgovorio otrilike: znam ja, namerno kažem ‘oće, ja ponekad pokušavam da neku prostotu dočaram i tim uslovnim tekstovima uprošćavanjem, znači ja sam rekao ne, ja razumem šta vi ‘oćete ali ‘oću ili hoću da kažem da je to glupo, da je već sama ideja da se slikaju slave bedasta, o tome se radi. Samo je to tema bila u odgovoru. Inače o onome šta ja mislim o tim pojavama, ja sam tim svakodnevno bavima. Ja sam juče imao temu za svoju kolumnu i slučajano je bila reč o crkvenoj temi, a onda dođem u redakciju i pročitam da Velja Ilić, (on je za mene prototip Pink-političara. Ako je Pink-kultura, nekakvo ime s kojim ste ovde operisali, dakle Pink-političar), našao sjajno rešenje i sebe proglasio za arhitektu i kaže užičkom rukovodstvu kako bi idealno bilo da se na onom velikom trgu koji se nekad zvao Trg partizana, namonitira jedna crkva. Da bi najbolje bilo da se namontira tamo gde je bio spomenik Josipu Brozu, veli Velja, pa da tako mirimo četnike i partizane. Ja sam tu ideju nadogradio.
RSE: Da završimo uvodni deo i ovu priču o Pinku. Ima još samo jedan bitan momenat iz te polemike, gospođa Vojtehovski je u svom reagovanju, između ostalog rekla, da se žaljenjm mora da primeti da je Božidar Andrejić iz verovatno njemu poznatih razloga ovu ideju Pinka oko tog konkursa interpretirao iz ugla izmotavajte se i kerebečite se kako bi ste ispali najuspešniji itd. Meni je takođe bio zanimljiv deo iz tvog odgovora na njeno pismo u kome kažeš, jednom sam ovde pisao o maniru nekih ljudi da u svakom javnom činu prvo pitaju ko stoji iza toga i uvek pripisuju neke zadnje namere. To je interesanatno, to je fenomen sam po sebi i daleko prevazilazi polemiku između tebe i Pinka.
ANDREJIĆ: Jasno, kaže narod ko krade on se boji da su svi oko njega lopovi, ko laže on se boji da su oko njega svi lažovi. I onda ima čitava plejada, ja znam neke važne ljude budući da sami tako rade, da uvek imaju nekog iza sebe. Ne mislim da je u pitanju ovde gospođa Vojtehovski, ali to je isto tipološka situacija, znači, postoje ljudi koje stalno neko gura, pitaju nekog za mišljenje, uvek idu gore ili levo i desno po svoje mišljenje, tako se govorilo u doba socijalizma ili komunizma: Kaže ide u Ce-Ka po svoje mišljenje, i onda oni u svojoj uskosti ili u nedostatku širine razmišljanja, oni uvek misle da ko god je ubo pero u mastilo da nešto piše malo slobodnije mora da je nekog pitao. E, to je takođe jedno prokletstvo duha. Ja sam čitavu jednu kolumnu ne znam kojim povodom posvetio tome. Ja sam znao ljude, kolege, urednike tokom godinu bavljenja novinarstvom koji su imali takav rezon, koji ne mogu da shvate da neko nešto radi sasvim normalno zato što to hoće, sam od sebe, zato što to misli.
RSE: Nije uopšte slučajno da je koleginica Vojtehovska posumnjala zato što je to opšti trend. Dakle, danas retko ko uopšte i napiše nešto zato što stvarno tako misli nego, nažalost, obično neko i stoji iza svega. Ali ima mnogo ljudi časnih iza kojih ne stoji niko, a ljudima je jako teško da shvate da je to tako.
ANDREJIĆ: Upravo to, o tome se radi. Recimo, nažalost, delom se odnos javnosti, pa se možda čak i na komercijalnom planu to odrazilo recimo baš na listu u kojem radim “Danas”, da jedno takvo uprošćavanje razmišljanja vodi zaključcima - da, njih neko ono, a pošto njih neko tako, onda ja njih neću.
RSE: Čak i da je to tačno za Danas, ne mora biti da se svako ko piše u “Danasu” poistovećuje sa svim što ide uz “Danas”. Ima li čovek pravo da bude individua?
ANDREJIĆ: Naravno, može to da važi i za neke druge novine, ali ja sam lično na sebi i na tom listu primetio loše efekte takvih uprošćavanja. Evo, kad smo već pomenuli, uzmimo primer ne da bismo reklamirali “Danas”, ali primer o kome može da se eseizira, kad se pišu neki anali štampe ili medija, pa kažu da, to je onaj opozicioni list. To je recimo pojednostavljenje za tu redakciju, i za neke druge. Samim tim što su u neko vreme imale neku ideju koje bila ne znam, hajde, protiv režima Miloševićevog i po tome bila slična nekim snagama, sad ja treba da poistovećujem da ona pripada tim snagama. Ne, ona možda u tom trenutku misli tako kao te snage ali nije njihova, ne stoje oni iza njih.
RSE: Božo, ti si novinar 33. Pri tom te veoma retko možemo videti u medijima. Ne gostuješ gotovo nigde, nekako si tih i povučen i tako postojiš, pišeš kolumnu koja se bavi kako ti kažeš malim ali velikim temama i ona opstojava tako tiho i nenametljivo na način kako i ti postojiš svih ovih godina. Šta to određuje da se čovek bavi novinarstvom i da bude tu, a da je nekako ipak sklonjen.
ANDREJIĆ: Ja jesam novinarstvo uvek doživljavao kao neku javnu delatnost. Gledajući unazad svojih 30 i više godina bavljenja novinarstvom, ja sam, kao i jedna grupa ljudi s kojima radim, svi smo u toj vrsti, znači kao javni poslenici, imali smo nekakav vrhunac javne delatnosti, neki zenit. Ja, recimo mislim da je bez obzira što je i ta “Borba” Staše Marinkovića gde sam bio jedan od važnih igrača, mogla da se smatra zenitom, ja zenitom u svojoj karijeri, zlatnim dobom smatram doba u “Omladinskim novinama” odnosno u NON-u. “Omladinske novine” su preimenovane i koncept je delimično promenjen i nazvane NON u vreme kad sam ja bio glavni urednik. U to vreme sam se ja javno pojavljivao mnogo više u smislu da se negde nešto govori i da se priča o medijima, da se otvaraju izložbe, itd. Posle toga je došlo vreme u “Borbi” i tada je toga bilo. Ja zaista volim te dane ali to je bila druga vrsta aktivnosti, budući da sam otpočetka, kao mlad novinar i urednik voleo, i to tako je bilo u tim redakcijama gde sam radio, nešto što se sad zove edukacija, znači rad sa mlađim kolegama. Nekako sam osetio to kao neku svoju obavezu. Borili smo se javno protiv Miloševića,
a onaj tihi deo koji je kod mene bio sve veći i više mi dana i života zauzimao to je bio rad sa novinarima, sa ljudima, sa temama.
RSE: Jel’ to bi tvoj način da se skloniš iz ovog medijskog ludila?
ANDREJIĆ: Ne, ne mislim da je to bilo sklanjanje, naprotiv, ja sam jednog trenutka posebno znao da biti svuda na tim žarištima, na javnim mestima ili mestima događanja, da je to neplodotvorno jer sam ja i nešto drugo radio tih godina. Naime, malo se zna da sam deset bio godina dopisnik jednog lista u Slovačkoj i zaista sam izveštavao ne samo čitajući štampu, najčešće sam i bivao na tim događajima paralelno sa radom i u “Danasu”.
Međutim meni se činilo da se mnogo bolji efekat postiže ako na pametan način sa ljudima koje znaš, s kojima si radio ili sa mladima koje si obučio, da ih rasporediš, da im daš neke teme, da ih podstakneš da oni budu tamo gde je važno. Znači, ne mogu da kažem da sam neki učitelj bio, mada i jesam, mnogi me znaju po tome. Znači da sam nisam bio urednik koji im je naređivao da idu na neke zadatke, nego upravo radio na neki normalan ljudski način sa njima. I konačno tu je jedna faza koja jeste bila javna, ta borba za osvajanje pozicija za normalno razmišljanje kroz pisani medij a to je “Danas”, gde sam opet da bi taj list, taj koncept preživeo, mnogo morao da se bavim nekim poslovima koji nisu direktno novinarstvo nego borba za opstanak same firme, znači ono što je poslovanje, komercijala itd.
RSE: Desio se, za mene bar, jedan iznenađujući trenutak da si baš ti govorio na promociji knjige Čede Jovanovića “Moj obračun s prošlošću”. Kako je do toga došlo?
ANDREJIĆ: Pa, evo, može baš iz ovog ugla da se gleda. Znači, ta knjiga Čedina, nije nikakva tajna, to je neobičan produkt. Znači, jezikom radija, filma, znači nekakav reditelj i producent sam bio ja.
RSE: Da kažemo slušaocima da je knjigu objavila izdavačka kuća “Dangraf” čiji si ti jedan od urednika.
ANDREJIĆ: Jeste, on je bio jedan, uz mene i pre mene, važan čovek, glavni glumac i opet ja, sa svoje strane reditelj, tako smo se mi tu našli i bilo je normalno da ja govorim.
RSE: Da li te je opredelilo to što te uvek opredeljivalo, tebe koji si vezan za mlade ljude...
ANDREJIĆ: Upravo to. Sad se slučajno dešava da ono što on javno priča, evo, sad i kao predsednik stranke, to je meni blisko kao politička opcija. Bliže mi je nego neke druge ako bi se ja opredeljivao, ali ja sam nestranačka ličnost. Ali, recimo taj neki intimni ljudski motiv je isti, znači Čeda Jovanović, lider, takvog ste ga vi i moji novinari sretali, a ja sam ga sreo kao novinara u svojoj redakciji. Znači, moj prvi susret s njim je bio kao suret sa jednim mladim čovekom koji je došao u beogradsku rubriku “Borbe” čiji sam ja tad bio urednik, hajde da ne kažem po kazni nego sam bio počastvovan time. I sad treba raditi sa mladim novinarima, omasovljavanje, konkrus, pozovi da ih što više dođe na razgovor. Među pedesetih mladih u tom talasu došao je i Čeda Jovanović. Tesno mu je bilo već tad i to se videlo. Ja mlade novinare gledam pre svega u oči. Oči su mu bile bistre, živahne, pametne. Njemu je bilo tesno, bio je nekoliko meseci i onda je otišao u Tijanovićevu TV Politiku. Dosta smo pričali. Ne govorim da bi istako svoju ulogu u razvoju mlađanog političara Čede Jovanovića, ali ja o osetim po tome... sad dok smo radili, e, dečko moj. Čak i u jednom tekstu sam rekao, stani dečko moj. Tako ja to doživljavam.
RSE: To me je zanimalo jer je bilo neobično da ti govoriš na promociji upravo zato što si takav kakav si. Samo me je zanimalo da li te je opredelilo to što ga znaš kao dečka i to što ga tako gledaš i danas, ili je bilo nešto drugo?
ANDREJIĆ: Ne, ništa drugo. U osnovi, znači u tom ljudskom smislu samo to. U ovom drugom političko-poslovnom ja sam video da je mogućnost da on, koji je u to vreme bio napadan sa svih strana, kaže nešto i u knjizi veoma važno.
SAMIR: Kad već spominje televiziju, evo, gledam Pink preko satelita. Ponukala me jedna emisija koja je bila prošle godine, gde je bio jedan gost iz Brčkog, ako ćemo malo pričati o nekulturi na medijima, ne znam kako bi nazvao tog čoveka, okoreli nacionalista, gde je pričao najmanje 45 minuta protiv Bošnjaka Muslimana. Toliko je ružno toga taj čovek rekao ali niko nije kaznio taj mediji za taj nacionalizam, šovinizam. Ima li u Srbiji uopšte neko da kazni takav medij koji širi međunacionalnu mržnju i netrepeljivost? Šta misli o tim medijima poput Pinka i ostalih televizija poput Palme i još nekih?
ANDREJIĆ: Razumeo sam pitanje i verovatno se od mene očekuje da kažem nešto drugo, demokratija, ima zakona itd. Međutim, ja to gledam ovako. Kasno je reagovati kad su se stvari već desile. Na mislim na jednu pojedinačnu emisiju nego ti mediji postoje pa postoje. Sad se mnogo priča o zakonskoj regulativi koja će da uvede reda u to i možda tako i bude, naravno, razvijaće se to, donosiće se novi progresivni zakoni, pitaj boga kad će to sve da se desi i koliko će teškoća i gluposti da se prekotrlja preko naših leđa. Međutim, ono što mene zanima je ugao iz kojeg bi mogla da se ta neka nova regulativa pravi. Evo, potpuno ću da uprostim, neka to bude bila koja televizija, koja je ta neka zabava za narod, koja se kerebeči, koja je priposta itd. Pri tom veoma gledana i bogata. Ne mislim da tu treba da budu neki strogi zakoni ali ako bi se stvar vodila u pravcu da se toj bogatoj televiziji stavi do znanja ili nametne recimo uslov da bi se emitovala da mora da ima dva sata suvislog školskog programa na primer, ili tako neke norme za programske šeme da bi uopšte imala pristup frekvenciji ili da se na neki drugi način dogovori, stvari bi mogle da se menjaju jer, nažalost, kaže se auditorijum to traži. Ma ne, auditorijum u principu u velikom delu ne zna šta traži, on misli da traži ono što je već video. Ako bi mu se ponudilo nešto drugo, znači nešto ozbiljnije, nešto pametnije a se nakim normalnim bogatim ljudima i bogatim medijima, verovatno i tako nešto može da se dogovori. Kad kažem dogovori mislim i na zakonsku regulativu, onda bi stvari bile drugačije. Prosečni, po meni, reprezent TV auditorijuma na primer u Srbiji jeste čovek koji veruje da su oni mečići u onoj reklami kad se popnu jedna na drugu stvarno stignu do meseca. Deluje malo karikaturalno ali ja mislim da jeste tako jer prevashodni ili nekakav NZS odnosa gledalaca prema televiziji jeste da se svemu šta je na televiziji veruje ili sve što je na televiziji mora da je dobro. Znači, samo je pitanje šta se na toj velikoj televiziji emituje
RSE: Kad uporedimo vreme nekadašnje kada je ponuda televizijska drugačija, pre vremena turbo folka i svega toga i kada znamo da je ovaj isti narod tada umeo da prepozna prave vrednosti, a da sada veruje u te mečiće u kojima ti pričaš, onda ko je kriv za to šta se desilo u međuvremenu?
ANDREJIĆ: Upravo to govorim, produkcija. Ranije se radilo ozbiljnije, možda je to bilo i skuplje, ali radili su ozbiljniji ljudi. Znači, danas bi svaka prosečna televizija, to sam takođe napisao, prosečna, odnosno televizija željna uspeha i para volela da ima Miću Orlovića ali ako je moguće da se Mića Orlović skine ili da se tetovira ili da se nešto meri u dužini ili širini sa Oliverom Mlakarom, kao što se jedan političar, Šarenac ga ja zovem, Bakarec, on ima neke tetovaže, oni bi to voleli... Bilo bi idealno kada bi se Mića kerebečio, kad bi on bio cirkuzant. E, to sad hoće neka sadašnja televizija a neće da..
RSE: To sada hoće sadašnje gledalište ...
ANDREJIĆ: Ma, ne, gledalište ne zna šta hoće u principu. Ja ne podcenjujem gledalište. Gledalište se adaptira, pa to smo videli na političkom planu pre 15 godina.
RSE: To je dakle, opravdanje onih koji produciraju tog Miću Orlovića koji treba da se skine, pa to traži narod.
ANDREJIĆ: Pa naravno, reč je o tome želim li da formiram ukus kroz svoj moćni mediji ili želim li da formiram neukus. Pa nije moja baba znala da postoje španske serije da sad ona gladuje i traži da Pink emituje španske serije.
RSE: Ako se složimo s tim da su određeni mediji u Srbiji u određenim 90-tim godinama, dakle, rekli upravo to, želim da proizvodim neukus, da li tu možda možemo da se vratimo na istinitost one tvrdnje ko stoji iza toga. To je urađeno planski.
ANDREJIĆ: Pa, naravno, to se zna kako se modulira javno i političko mnjenje. Upravo sam taj primer hteo da navedem. Poredići vrhunsku popularnost Ante Markovića u jednom trenutku i on je bio apsolutn popularan. Buklavlno se moglo meriti danima, ja to slučajno znam iznutra. Pad popularnosti nagli je počeo potpuno konkrenim događajima. Znači, isključivanjem u Sloveniji jednog TV intervjua. Čovek je otišao na iterviju a oni mu rekli nema. Znači, amputacija popularnosti u Sloveniji. Ovde je Milošević pritiska na dugm, kad kažem pritiska na dugme, to je znači programska šema televizije. Ua Marković, on hoće da nam uzme plate. Da, on nama pokrao pare, a za to vreme dok svi pričaju kako je on pokrao pare sam Milošević pokrade pare iz one sive emisije, itd. Onda se puste ljudi neki, gledao sam ih, idu sa zastavama iz Zemuna, kukaju kako hoće veće plate, ja to gledam odozgo i vidim šta su tu dešava. Dešava se to po komandi, komandovano je televizijama da se to seče i naravno sutra postaješ nepopularan i ljudi te zaborave.
RSE: I onda se to tako seklo sve više i više i došli smo do ovoga danas.
SLOBODAN: Redovni sam čitalac “Danasa” kojega veoma cjenim. Međutim, u poslednje vrijeme javljaju se neki kojima nije mesto da pišu u “Danasu”. Mislim na Vesnu Perović, bivšu članicu Liberalnog saveza. Neću nikakvo pitanje prosto mi smeta jer sam ja osetljiv da se naš “Danas” kontaminira sa nekim stavovima, gde morališu ljudi koji nemaju prava na to.
ANDREJIĆ: Ja sam slučajno učestvovao, pa da kažem i kumovao pojavljivanju Vesne Perović. Kada je poželela da piše kolumnu mi smo rekli što da ne. Znači, angažovanje odnosno omogućavanje da piše to uopšte mi ne doživljavamo kao prihvatanje neke političke opcije zato što ona piše, niti želimo da mislimo mi dajemo šansu, kako kaže naš slušalac da neki prevrtljivac politički nešto piše. Ne, naprosto se naš koncept često ne razume. Neka pišu ljudi slobodno u tom “Danasu”, pripadnici različitih političkih opcija, neka međusobno razmenjuju mišljenja. To je naš pristup. E, gde nastaje problem? Nastaje problem što ljudi taj aspekt nedovljno znaju ili ga ne uvažavaju ili ne posežu za tom mogućnošću, pa često list izgleda jednostrano za jedne, ili možda za većinu čitalaca, jer kao gaji neku opciju. Ne, mi se ne trudimo da gajimo tu neku opciju, mi se trudimo da damo šansu svima da nešto kažu. Međutim, desi se nekad, zaista i objektivno neka neravnoteža da se javljaju samo jedni, koji su uporniji, a da nekih drugih nema, a mi nemamo snaga da ih dozovemo. Mislimo da je dovoljno što kažemo da smo otvoreni za sve. Ne proganjamo znači nikoga, za ovoga je zabranjeno, osim delimično za Srpsku radikalnu stranku iz razloga dobro poznatim, a oni su pomalo i personalni.
RSE: Eto sad si pomenuo Srpsku radikalnu stranku. Ono što je mene intrigiralo a mislim da nije zanemarljivo prokomentarisati to je što je gospodin Prokić u “Utisku nedelje” govorio o tom da je moguća saradnja sa Srpskom radiklanom strankom, a onda u “Kuriru” taj stav pojačao. Tada je “Kurir” da naslov da “Čeda može i sa SRS”. Ono što je zanimljivo u toj priči za mene i što sam pokušala da otvorim kao temu o zameni teze jeste da to nikoga ne zanima. Kako to da tako jedna promena stava, ne mora biti promena stava, ali to može biti vrlo značajno, možda je on imao najbolju nameru. Kao što je mladi Bodrožić u svom intervju upravo Slobodnoj Evropi objasnio šta to znači, zašto bi jedna tako velika stranka trebalo u stvari da se pacifikuje i da se ako je to moguće iskoristi na neki način za neke dobre stvari. Možda je Prokić to rekao u najboljoj nameri. Kako je to moguće da se to prećuti, a da onda kada se to pitanje postavi, kaže se, pa ko to zna, niko nije čitao “Kurir”. To bi moglo biti presudno, revolucionarni stav.
ANDREJIĆ: Video sam taj naslov, taj tekst, nisam previše razmišljao, možda sam ja previše tolerantan i benevolentan prema tome. Ja mislim da će proći vreme, ne govorim ništa sad o radikalima rećiću posle što mi je palo na pamet, često se u našem političkom životu smatra da su stranke i ta stranačka mišljenja rovovi iz kojih treba samo da se puca na druge. Ja mislim da mi, opet se vraćam na mentalitet, mentalitetski stvar još ne doživljavamo dovoljno razbarušeno ili da tako kažem sa svim nijansama, nego baš tako, kao neki rovovi. I, evo, sad se vraćam na ovo pošto sam pomenuo, jeste da smo mi otvoreni za sve, a baš nismo za radikale. Delimično je korigovan taj stav, probaću na tom primeru.....
RSE: Nisam te to pitala, pitala sam te zašto nikome nije palo napamet da prokomentariše jednu takvu značajnu stvar kao što je taj intervju...
ANDREJIĆ: Zaista ne znam. U stvari prepoznajem i u ovoj tvojoj reakciji previše davanje opšteg značaja nečemu što je Prokić tad tako rekao. Često se u tim listovima tipa “Kurir” dešava itd. Možda on nije bio dorečen, možda mi njega nismo dobro čuli, ali to su sve varijante. Možda on peca, možda on pokušava da čuje ova razmišljanja ili razmišljanja drugih. A zašto baš nije u “Danasu” ja na to nemam odgovor. U svakom slučaju promaklo nam je možda da i to politički testiramo kako često radimo kroz neke ankete itd. Ali pa i ti si sama rekla, generalno možda i jesto to jedan test ili jedna mogućnost baš tako da se jedna stranka pacifikuje.
RSE: Ja sam smatrala da je to izuzetno značajan intervju i da nije smeo da promakne pažnji javnosti a bilo mi je simptomatično da je promokao pažnji.
SRBIJANKA, iz Pančeva: Drago mi je da govoriti o toj odvratnoj pink-kulturi. Nisam pročitala tekst, ali delim mišljenje kolege o tome da je to devalviranje Stevana Sremca. Htela bi da pomenim i neke druge emisije a na Pinku kao što je “Piramida” jer u tome učestvuju mnogi umetnici kao što je Branislav Lečić, pa me zanima šta vi o tome mislite? Druga emisija koja mi strašno smeta to je “Sve za ljubav”, gde oni tako svetu stvar kao što je ljubav na taj način devalviraju, kako su oni svemoćni da oni mogu i ljubav ljudima da donesu. Ne znam da li ste gledali. Šta vi mislite zašto ti ljudi učestvuju u tome, a da ne pričamo o tome, mislim da su namešteni glasovi, da nikad ne pobedu onaj koji bi mom mišljenju trebalo da pobedi u toj “Piramidi”.
ANDREJIĆ: Nisam gledao, ali mi se čini da je princip gluposti tako sličan tako da nije bitno baš kako se emisija zove. I ne mora da bude reč samo o Pinku. Ta “Piramida” je manje ili više uspešna replika skupštine po meni i zbog toga se tamo političari i kerebeče, a odgovaram na vaše pitanje, a verujući u ono sveto što je pre dve-tri godine Vuk Drašković rekao, opet malo parafraziram, da bi ostao popularan ja ću se rukovati i sa crnim đavolom. E, o tome se radi.
SRBIJANKA, iz Pančeva: Nedavno je formirana LDP u Pančevu pa sam tome prisustvovala i srela sam Čedu Jovanovića koga ste pominjali na početku i htela bi da proverim ono što sam mu rekla tada, da mi se izuzetno dopalo u njegovoj knjizi, ne govorim o sadržini, govorim o jeziku, pošto je dovoljno vodio računa o jeziku, što je veoma pismen. On je bio oduševljen što sam mu to rekla i to mu se jako dopalo. Ne znam da li delite moje mišljenje da je tako pošto imate udela u svemu tome.
ANDREJIĆ: Ja bi vas pitao, da li vam se čini da je drugi deo knjige u tom smislu možda malo bolji’
SRBIJANKA, iz Pančeva: Da, pogotovo se to odnosi na drugi deo. I naročito se odnosi na delove gde god spominje Zorana Đinđića što nije neobično jer znam šta oseća za njega, pa je tu verovatno još više pazio.
ANDREJIĆ: E, on je više Čedin. Knjiga je rađena u žurbi i jesmo mi do toga došli delom pisanjem, delom razgovorima. Međutim, u njegovom radu na drugom delu knjige on je primenio neku, ne znam zašto, neku drugačiji metodologiju, nego na prvom. Znači, u provom delu knjige je on više ostavljao prvu ruku, a u drugom je primetan dramaturški rad. Znači, ono što je prvobitno bilo štivo, pošto je ona rađena iz nekoliko koraka, on je to zaista na žestok način samleo, ispreturao i napravio radnju, znači, tu ima flešbekova... Prvi deo može da se kaže da je više hronološki, a ovaj drugi dramatruški.
RSE: Dozvoljeno je da ocenjuješ književnu vrednost knjige jer si sam na neki način i pisac, objavio si dve knjige poezije, dosta čitaš, i evo, dozvolimo i ovu književnu kritiku. A što se tiče ovoga što je gospođa rekla, o poplavi neukusa u tim emisijama. Već smo pričali naravno da se ne radi samo o toj pomenutoj televiziji, žao mi je ako se shvati da pričamo samo o Pinku, pogotovo mi je žao da pričamo samo o toj jednoj emisiji koja postoji, i na drugim televizijama i koja, ne znam da li ćeš se ti složiti, ima jednu prilično pristojnu voditeljku, bar za razliku od mase drugih.
ANDREJIĆ: Centralno pitanje je bilo, mada sam ja odgovorio na njega, zašto se bi političari dozvoljavaju da idu u takve emisije. Pa, ne znam, verovatno zbog onoga što sam rekao. Znači, da bi održao sebe na vodi i nekakvu popularnost i da pokažem da smo mi nešto novo, znači, da imamo novo uverenje, nove poglede na svet, pa sve mi to onda radimo. Meni je to dovoljno uverljivo, ista priča koju sam već spominjao čini mi se, Mića Orlović sa tetovažom ili bez tetovaže. O tome se radi.
RSE: Ali kad pogledamo, Božo, kakve emisije postoje, intrigrira me to što je gospođa akcentovala “Piramidu”. Recimo emisija tipa “Zamka” gde ne postoji dijalog nego postoji urlanje, i ova emisija u kojoj postoji određeno vreme u kojem ljudi govore, mislim da je to ipak prihvatljivije nego svi ti tok šouovi koji postoje.
ANDREJIĆ: Ja nisam uobražen da kažem da to iz nekih pedagoških i radi očuvanja moralnog mira to radim, ali naprosto u poslednjih godinu i četiri meseca veoma retko, čak ni probrano ne gledam TV. Dolaze do mene takve emisije, vadim izvatke da ne bi bio neupućen, i ne želim da budem uobražen da kažem da ne pravim razliku između “Klopke” i “Zamke”.
RSE: Ne “Klopke” i “Zamke” nego “Zamke” i “Piramide”.
ANDREJIĆ: Ne, ja govorim “Klopke” i “Zamke” ili “Piramide”. Pa u tome i jeste štos. Ja tebi ukradem “Klopku” da bi tamo bila “Zamka”, pa meni gazda plati, pa o tome se radi. Pa ne znaš da li je “Klopka” ili “Zamka”, ko koga vodi i šta je “Utisak nedelje”, gde je tu “Piramida”. Mislim da je neka glupa poplava takvih emisija da su to neki zaštićeni brendovi. To nije uvek ni pametno ni dobro, da su to manje ili više uspele kopije. Drugo, ja u polednje vreme saznajem, razmišljajući ponekad o mogućnostima za neki normalan autorski projekat gde recimo Mića Orlović ne pokazuje tetovažu, i onda saznam da je način produkcije sad tih emisija sasvim drugačiji. Treba sve sam da smisliš, da ti neko plati, pa maltene i da platiš onome što te emituje. Sve je postalo, čini mi se, malo nakaradno.
RSE: Slažem se, poplava neukusa. Zato mi je žao da izdvajam bilo šta, prosto bićemo nepravedni ako bilo kog izdvojimo.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Prvo bih teo vašeg uvaženog Božu demantujem u nečemu. Malo čas je izrekao jednu misao koja se ne poklapa sa istinom. Naime, rekao je da će se Vuk Drašković rukovati sam crnim đavlolom da bi bio popularan.
ANDREJIĆ: Ne: Nakalemio sam deo njegove rečenice na Nenada Čanka. Karikirao sam. On je štancovao te govore i govorio. Znam ja jako dobro, kao Stefan Nemanja koji se poklonio pred Barbarosom, ja sam spreman da razgovoram sa bilo kim da bi se očuvalo ono što je tad mislio da treba da se očuva. Sad hoće da očuva nešto drugo.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Što tiče šunda i kiča ja se vrlo lako branim od toga pritiskom ta taster, jer su mi pokvarili deo života ovih 15 godina pa ne bi hteo da sam sebi to priuštim. Zato ne čitam nikakve “kurire”, ni poštare, ni “nacionale”, upravo kupujem Danas. Nisam bio za vilo kakvu cenzuru, ne daj bože, ali čini mi se da neki pokušavaju da zagade taj list.
RSE: Šta vama smeta gospodine Jovaševiću?
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Recimo izvesni gosopodin Milija, mislim Radovanović, on je ujedno neki zamenik tužioca, znači visoki funkcioner, objavio tekst da sam se ja zgrozio i morao sam da zovem redakciju, koliko je u tom tekstu mržnje. Voleo bi da me demantujete ili potvrdite.On bukvalno, da ja to malo parafraziram, karikiram ili uprostim, bukvalno akciju Sablja, koja po meni vrhunac dostojanstvenog i jakog pristupa da se obračuna sa tom bagrom i bandom u našem društvu koja komanduje državom već desetine, dvadeset, ne znam ni koliko godina, on ih diže na pijedestal, ove koji su tu navodno Sablju ugasili. I u tom smislu on nalazi neka oprvadnja i za Đinđićevo ubistvo
RSE: Da li ima takvih tekstova u “Danasu” koji bi mogli da podrazmevaju i ovo što kaže gospodin?
ANDREJIĆ: Znam o čemu se zaista radi. Prvo, trebalo je čovek da napiše. Znači, napišite pismo kad nečem niste zadovoljni ili bar prepričajte nekome. Da, jeste, gospodin Milija Milovanović javlja sa svojim ličnim stavovima već duži niz godina. U poslednje vreme je imao nekoliko tekstova gde staje u odbranu, da li s razlogom ili ne, upravo jednog od tih likova koji su po njemu stradali, ja mešam tog Sarajlića i Đoinčevića, znači jednog od tih ljudi, staje u njegovu odbranu. Meni, čitajući te tekstove za koje ja mislim da nisu govor mržnje i da treba da ih neko objavljuje, možda ne toliko često i upadljivo kao što to u njegovom slučaju radimo, imam utisak da kao da govori neki interes iza toga i to je nešto što meni, sad govorim kao čitalac, pomalo u tim tekstovima smeta. Ne vidim govor mržnje, jedino neki interes koji nije samo interes časti jedne sudijske, jer baš otvoreno se staje u odbranu tog sudije, a jakim sredstvima se napada kako baš kaže naš slušalac Sablja.
DRAGICA: Kada će novinari da se bave istraživačkim novinarstvom? Evo ja ću samo jedan primer da navedem, vaša novinarka koja vodi rubriku Zdravlje piše o jednom klubu žena obolelih od tumora dojke Živeti kao nekad u Beogradu, pa neprovereno predsednica koja je samopostavljena daje izjave o humanosti. Predstavljaju se kao humanitarni, a u stvari farmako mafija prodaje lekove koji se na raznorazne načine dovoze, u tonama. Onda se bez ikakvog istraživanja posveti cela strana, sa slikom iz tog kluba,
i pišu o nama, a mi nemamo veze sa tim. Kad će jednom da novinari da se bave istraživačkim radom. Od Petog oktobra pa naovamo, ove humanitarne organizacije, to je jedan kriminal teški.
ANDREJIĆ: Ovo nije pitanje istraživačkog novinarstva. Ne znam tačno koji je tekst u pitanju ali osećam o čemu se radi. Dakle, objavljujući taj tekst urednica sigurno nije znala da to ima i neku drugu pozadinu. Naime, objavila je verovatno tekst u takvom obliku u kakvom je dat, ne osećjući da iza toga ima teme. Mi smo za temu za istraživanje tek večeras čuli od vaše slušateljke i sigurno ćemo se time pozabaviti. Druga stvar je ono kad neko nekog za nešto optužuje ili pravi neki problem. “Danas” je tu koliko god može pri vrhu toga da nikad ne objavljuje nešto neprovereno kad je reč o otvaranju problema koji se mogu ticati drugih. Ako je ovo reč o nekom hvalospevnom tekstu o nečemu, iz tog teksta se ne može primetiti da to može da ima pozadinu. Tako ja to tumačim ovu stvar i toga ima u novinama, naročito buja u poslednje vreme. Ovo me samo podsetilo kad zbog nedostatka nekih drugih kodeksa novine bivaju preplavljene nekim PR tekstovima koji u osnovi i jesu reklama, ali se to nedovljno jasno prepoznaje. Može biti da je ovde taj slučaj. Zaista, ne znam pogledaću. Stvaraju se mnoge zabune i nejasnoće.
RSE: Ako sad stavimo po strani sadržaj tog određenog teksta, tema koja se tu pokreće je objavljivanje informacija koje su nedovljno proverene. To se mnogo češće događa u drugim listovima, ali to jeste nešto što, nažalost, preplavljuje medije i izaziva sve i svašta.
ANDREJIĆ: Stalno se mešaju planovi, stalno se nešto uporšćava. Evo da govorimo o tim takozvanim PR tekstovima. Toga ima sve više u listovima. Vrlo često oni koji želi da ih imaju, koji žele da se oni pojave na stranicama novina često zahtevaju, što je potpuna nebuloza, dakle, da se oni objavljuju u opremi i na način kako se inače objavljuju normalni tekstovi. Verovatno neki listovi tome pokleknu. Mi smo se trudili uvek da to izdvojimo, znači, PR tekstovi nisu oglas nego su nešto između novinarstva i oglasa, ali ipak u pristojnom listu moraju da budu nekako označeni, znači drugim fontom, drugim slogom, drugačijim stavljanjem okvira itd. da čitaocu koji ima naviku da čita novine bude jasno o čemu se radi. Tekstovi koji govore pozitivno o nečemu ili se nečim hvale ne zahtevaju proveru, to je sad druga zamka koja je povezana opet sa novinarstvom i sa tim nadri PR. Nije dobar PR tekst, odnosno da tako kažem reklamni tekst, koji nametanje dobre slike u javnosti proizvoda neke firme misli da može da ostvari time što apsolutno hvali taj proizvod ili firmu. To je sad druga zabluda jer ljudi, sad se vraćam ponovo na moju temu, kojom se mesecima i godinama bavim, kako sve zarozavamo i uprošćavamo, znači, najbolji efekti, recimo, za jednu firmu ili za jedan proizvod na podrčju PR mogu da se postignu upornim radom, na otkrivanju istine o tome, na angažovanju ljudi koji su vezani za taj proizvod, da govore o stvarima za koje su stručni a ne da hvale svoju fabriku.
RSE: Da, tačno je da ti tekstovi koji se odnose na PR određenih firmi, proizvoda itd, ne podležu nikakvim zakonskim sankcijama, nego se objavljuju paušalno kako kojoj novini padne na pamet...
ANDREJIĆ: U svakom slučaju to je vašar u Skurdivardiju od čega smo i počeli.
RSE: Ja bih tela da slušaoci čuju komentar svega onog što smo imali prilike da poslednjih dve nedelje vidimo u srpskom parlamentu. Ponovo cirkus na delu, afera ide na aferu, pa se sada završilo poslednjom otvorenom aferom gde je beogradski dnevnik “Blic” objavio informaciju da je BIA dan uoči glasanja o budžetu prisluškivala svih 250 poslanika, sve potpredsenike i predsednika Skupštine, čak što je BIA demantovala. Kako je tebi izgledalo to sve u parlamentu i kuda to na kraju vodi? Da li liči tebi taj parlament na parlament Skurdivardije.
ANDREJIĆ: Pa u principu jeste i evo kako ja nalazim elemente za paralelni život Skurdivardije, u našem parlamentu, evo ovako. Svi mi kao iskusni novinari rekli smo da je to cirkus i sad, kako naša slušateljka kaže, mi se bavimo analitičkim novinarstvom. Cirkus to je već denotizacija, to je infomativna novinarstvo, a analitičko novinarstvo kaže to je trgovina. Znači, tu se trguje mandatima, i sada mi tu raspravljamo o tome da li je to trg, da li je to panađurd, da li je vašar. Jeste, ali mislim da je trgovina na tom vašaru mandatima u drugom planu jer je oubičajena, ona spada u informativni deo. U analitički deo mentalitetskih, hajde sad da govorimo iz ugla moje rubrike, mi otrkivamo nešto drugo, da je to trg po načinu njihovog ophođenja. Kako oni razmenju misli a ne robu, kako se oni nadvikuju i kako lažu. Kako izmišljaju da je ona zmija anakonda od glave do repa dugačka četiri metra, a od repa do glave četiri i po metra jer isplazi jezik, i sad smo mi tu imali i plaženje jezika. Iz ovog ugla, na ekonomskog planu naša je tranzicija, koja nam je porodila neke buvljake, ja kad kažem buvljak podrazumevam ne ono što vidimo nego nešto jezivo, neku bedu na rubu svemira. Dakle, mi imamo buvljačku atmosferu, jedan levantenski trg na kojem se nadvikuje i tu je sad taj mentalitet i to je najbitnije. Oni će oko svakog budžeta uvek trgovati jer politika i jeste to, da budemo mi realni. Ali ovo šta emituju, ovo šta poručuju a ovom drugom kulturoroškom nivou to je poražavajuće. To je po meni poražavajuće. Dakle, imamo predsednika skupštine, mog višestrukog kolegu koji je počeo u poslednje vreme da se kerebeči. On kao nije odavde, on se kao obožio, on je postao božanstvo. On kaže, predsednik skupštine po ustavu nema pravo da falsifikuje. Ma ne, pitam te o čemu ti pričaš čoveče. Jel’ ste se vi natezali oko toga? Pa koji ustav da ti propiše da budeš falsifikator. Pitanje je da li falsifikujete kao stranka ono ispod ustava, van ustava, van žita, a ne da se foliraš. On je sad to nadrastao, on je sad nadrastao atmosferu, on se obožio, on je postao predsednik. Taman hoću da prihvatim da se on obožio, da ima lepu bradu ono veliku itd, kad on se bavi Dinkićevim farmerkama. Sad ovamo se obožio za ustav, ovamo je nadrastao problem, a ovamo podrastao problem. Hajde Dinkiću marš napolje, menjaj farmerice za ovo jer je rekao Vučić. A Vučiću sad kao smetaju farmarice, ministar u farmericama, pazi Vučić dostojanstven, šta ima on da mi kaže, obuci, stavi kravatu da budeš ozbiljan. Bezvezarija. Tako “seljaci” zamišljaju gospodu na tom balkanskom trgu.
RSE: Pošto slušaoci nisu upoznati sa načinom na koji ti pričaš, dakle ovo je stil Bože Andrejića iz njegovih rubrika “Na drugi pogled”. Znači ovo je pogled na Skupštinu malo na drugi pogled.
RUŽICA iz Beograda: Sjajan stil ima gospodin Andrejić. Ja kupujem “Danas” zato što ima izvesno usmerenje što meni odgovara, mada moram priznati da je jedan kolega gospodina Andrejića meni jako zasmetao i uglavnom njega i ne čitam. To je kolega Vujadinović, i jedno vreme sam prestala da kupujem Danas zbog njegovog teksta. Ima čovek za mene stavove koji odudaraju čini mi se od profila lista. On je po meni konzervativan i ima jedan politički stav koji ja ne mogu da tolerišem, a to je on je vrlo pročetnički raspoložen i tu je vrlo subjektivan. Priča takve stavari pa ispada da su partizani opljačkali sve gradove.
ANDREJIĆ: Dragan Vujadinović piše kod nas. On je dobar ekonomista i zaista kad neko ima kolumnu dok mu je ne oduzmeš... tako mi tumačim to.
RSE: Kakve veze ima ekonomija sa četiništvom?
ANDREJIĆ: Znači on ponekad dozvoli sebi da u pojedinim pasusima pravi ekskurzije u druge političke i ove mentalitetske teme: Dakle, mi još nismo procenili da on ne zaslužuje da ima kolumnu, niti ćemo to skoro uraditi.
RSE: Imali smo prilike noćas da na delu vidimo kako jedna rubrika u novinama može da se prenese i uživo, kako jedan autor koji piše na drugi pogled o navodno malim a zapravo velikim temama može na isti način, istim stilom da govori i u drugom mediju, elektronskom. Boža piše i dalje o Skurdivardiji, jel’ je to tvoja kovanica?
ANDREJIĆ: To sam čuo u poslednjih desetak godina izraz od svog oca a nikad ga ranije nije upotrebljavao. Nije ga on izmislio, to je izraz za improvizaciju. Ja ću se truditi da se malo doslednije držim toga da oni koji stalno čitaju imaju neke repere i referenice. Ja pokušavam polako da napišem ustav Skurdivardije, znači glavni grad je Kesograd, došli smo do toga. Inače sam preporučio u tom tekstu Koštunici da se ne bi prevario kao što se onda obećao Vidovdanski ustav do Vidovodana pa neko ko se seti kaže laže Koštunica, preporučio sam, ustav može da se piše i sukcesivno. Znači ja sam sad definisao kako se država zove, glavni grad je Kesograd, onda sam se malo bavio skupštnom, sad ću medijima posle ove emisije.
RSE: To je znači neka nova Stradija, ta Skurdivarija, jel’ tako?
ANDREJIĆ: Upravo tako.