Od kada je sredinom osamdesetih meksički hotelijer Roberto Salines Prajs smelo ustvrdio da se drevna Troja nalazila na mestu hercegovačkog sela Gabela, neki od onih koji su na prostoru bivše Jugoslavije pokušavali da se bave istorijom, nastavili su njegovim tragom ponavljajući, da su Srbi učestvovali u izgradnji Vavilonske kule, da se drevna država Hrvata protezala na obalama Indijskog okeana, ili da su Bošnjci narod koji na ovim prostorima živeo pre osnivanja Rimskog carstva. Pri tom je Srbija tokom devedesetih godina doživela pravi procvat pseudoistoriografije, kada su čak i pojedini članovi Srpske akademije nauka i umetnosti pisali recenzije za dela koja nisu previše marila za činjenice. Ta tendencija još uvek nije sasvim posustala, s obzirom da je među nekima od onih koji se nazivaju istoričarima, i dalje prisutna teza da su Srbi stariji i od samog Hrista. Istoričar Radivoj Radić navodi i neke druge istorijske falsifikate koji se mogu čuti u poslednje vreme:
“Jedan autor kaže da su svi egipatski faraoni bili svi redom Srbi i onda nabraja, ima Hapaknas što znači - a pak nas, Nebret, to je - ne bre, jer Srbi govorili bre. Naravno zaboravljaju da je bre turcizam koga nema ni u srednjem veku a kamoli ranije u srpskom jeziku. Civilizacija Maja u Americi, kaže isto imamo ime Maja, zamajavati, majati, i na osnovu lingvistike na jedan najprizemniji način oni prikazuju svoje veze. To su stvarno takve stvari početničke, nebulazone.”
Istoričar Radmilo Radić za razliku od većine svojih kolega nije hteo mirno da gleda kako istoričari-amateri zauzimaju sve veći prostor šireći svoje lažne teze. Urednik izdanja “Srbi pre Adama i posle njega, Gojko Božović:
“Radmilo Radić je prvi profesionalni istoričar koji je osetio potrebu da pokaže koji su najvažniji previdi i najopasniji falsifikati srpske istorije koji su preduzeti u tom talasu novog romantizma u srpskoj istoriografiji devedesetih godina. A s druge strane, on ukazuje na tu pojavu romantizma u istoriji, pokušaja da se u istoriji govori ne iz ugla činjenica, ne iz ugla istorijskih izvora, istorijske građe, ne iz ugla istorijske metodologije, nego se istorija prosto prepravlja kao što se može prepraviti u epskoj pesmi ili u nekoj imaginaciji. Tako su romantičari u istoriografiji verovali ne moraju do kraja biti u obavezni prema činjenicama, da moraju da budu više obavezni, recimo prema nekom nacionalnom interesu onako kako su ga oni shvatali ili prema nekom očekivanju od nacionalne prošlosti koja može da bude funkcionalna u potiranju nacionalne sadašnjosti.”
Pri tom istoričar Radivoj Radić vidi i neke druge motive za procvart pseudoistorijskih dela:
“Ako se govori o motivim tih pseudoistoričara oni se kreću u širokom rasponu od diletantizma, ličnih ambicija, lažnog patriotizma i onaj ko osporava to što oni kažu odmah mora biti proglašen za petokolonaša ili kvislinga. To je prosto ta pojava pseudoistorije koja postoji ne samo u našoj sredini, ne samo u naše vreme, postojala je pre i ja mislim postojaće uvek jer to je fenomen koji je postojao i kod ozbiljnih naroda velikih na zapadu svojevremeno, a danas je posebno prisutan i pogotovo devedesetih godina na prostoru Balkanskog poluostrva. Prosto je najvažnije da se ustanovi ko je od naroda najstariji što je potpuno nebitno.”
“Jedan autor kaže da su svi egipatski faraoni bili svi redom Srbi i onda nabraja, ima Hapaknas što znači - a pak nas, Nebret, to je - ne bre, jer Srbi govorili bre. Naravno zaboravljaju da je bre turcizam koga nema ni u srednjem veku a kamoli ranije u srpskom jeziku. Civilizacija Maja u Americi, kaže isto imamo ime Maja, zamajavati, majati, i na osnovu lingvistike na jedan najprizemniji način oni prikazuju svoje veze. To su stvarno takve stvari početničke, nebulazone.”
Istoričar Radmilo Radić za razliku od većine svojih kolega nije hteo mirno da gleda kako istoričari-amateri zauzimaju sve veći prostor šireći svoje lažne teze. Urednik izdanja “Srbi pre Adama i posle njega, Gojko Božović:
“Radmilo Radić je prvi profesionalni istoričar koji je osetio potrebu da pokaže koji su najvažniji previdi i najopasniji falsifikati srpske istorije koji su preduzeti u tom talasu novog romantizma u srpskoj istoriografiji devedesetih godina. A s druge strane, on ukazuje na tu pojavu romantizma u istoriji, pokušaja da se u istoriji govori ne iz ugla činjenica, ne iz ugla istorijskih izvora, istorijske građe, ne iz ugla istorijske metodologije, nego se istorija prosto prepravlja kao što se može prepraviti u epskoj pesmi ili u nekoj imaginaciji. Tako su romantičari u istoriografiji verovali ne moraju do kraja biti u obavezni prema činjenicama, da moraju da budu više obavezni, recimo prema nekom nacionalnom interesu onako kako su ga oni shvatali ili prema nekom očekivanju od nacionalne prošlosti koja može da bude funkcionalna u potiranju nacionalne sadašnjosti.”
Pri tom istoričar Radivoj Radić vidi i neke druge motive za procvart pseudoistorijskih dela:
“Ako se govori o motivim tih pseudoistoričara oni se kreću u širokom rasponu od diletantizma, ličnih ambicija, lažnog patriotizma i onaj ko osporava to što oni kažu odmah mora biti proglašen za petokolonaša ili kvislinga. To je prosto ta pojava pseudoistorije koja postoji ne samo u našoj sredini, ne samo u naše vreme, postojala je pre i ja mislim postojaće uvek jer to je fenomen koji je postojao i kod ozbiljnih naroda velikih na zapadu svojevremeno, a danas je posebno prisutan i pogotovo devedesetih godina na prostoru Balkanskog poluostrva. Prosto je najvažnije da se ustanovi ko je od naroda najstariji što je potpuno nebitno.”
