Dostupni linkovi

logo-print

Čovek za krize


Za Vardijana se sa lakoćom može reći da je uspešan televizijski novinar. O tome svedoče i televizijski dokumentarci. Jedan je iz okupiranog Sarajeva - 1000 dana sramote. Tu je i dokumentarac o Kosovu, godinu dana posle dolaska NATO snaga na Kosovo, dokumentarac o Srbiji posle pada Miloševića. Uradio je dokumentarce o Crnoj Gori, kao i o Republici Srpskoj Krajini pre Dejtonskog sporazuma.

Vanja Vardijan je veoma dobar poznavalac bivšeg jugoslovenskog prostora. Zbog toga se i protivi da se o njemu govori kao o ukletom prostoru u kome caruje mržnja. Bliskije mu je mišljenje da su, kako kaže, političari manipulativni inžinjeri ljudskih duša, zatrovali i unesrećili nekadašnje jugoslovenske prostore. Sa neskrivenim zadovoljstvom Vardijan kaže da je prijatelj sa mnogim kvalitetnim novinarima sa ex jugoslovenskih prostora. Uz osmeh dodaje da je dobar poznavalaca društvenog života na prostoru bivše Jugoslavije. Prija mu beogradska i sarajevska opuštenost komuniciranja. Vanja Vardijan je u 41. godini životnog doba. Otac je troje dece. Bez imalo dileme kaže da mu je u odgoju dece mnogo važnije da ih nauči toleranciji i razumevanju drugih, nego da budu odlikaši u školi.

Na mestu odgovornog urednika za zabavni i sportski program slovenačke televizije, Vardijana najviše brine kako nasmejati Slovence. Ušli su u Evropu, strašno mnogo rade i dele sve evropske strahove. U podsetniku za ovaj razgovor Vardijan mi je napisao da je njegovo političko stanovište blisko idejama koje proizilaze iz levih opcija, da je protivnik beskrupuloznog modernog turbo-kapitalizma, da je zagovornik zaštite ljudskih prava i prava manjina, da ne voli nacionaliste i primitivce.

Vanju Vardijana poznajem petnaest godina. Spada u one prijatelje koji vam uvek izmame osmeh na licu kada na njih pomislite.

RSE: Rolingstonsi na svojoj predstojećoj turneji dolaze u Zagreb i Beograd, ali zaobilaze Ljubljanu. Ove nedelje je bio koncert Cece Ražnjatović u Celju. Da li je slučajnost da su se poklopile ove dve vesti, ili je to tipično za Sloveniju, da narodnjaci i turbo-folk pevači dolaze, a svetski pevači je zaobilaze?

VARDIJAN: Možda to izgleda malo kritično, ali je to ipak samo slučajnost. Najveće svetske grupe i pevači ne dolaze u Sloveniju jer nas je premalo. Organizatori su imali loša iskustva sa svetskim zvezdama. Za njih dosta plate, a na koncert dođe oko osam hiljada ljudi, što je premalo. Ljudi su navikli da idu na veće koncerte u Zagreb. To je i zabava jer se ide na put i upoznaju se novi gradovi. Sve popularniji je i Beograd. Pošto Rolingstonsi dolaze i u Beograd, verujem da će se praviti izleti odavde i da će se povezati taj koncert i noćni život u Beogradu, koji je trenutno u Ljubljani veoma popularan. Turbo-folk je, kao i u svim bivšim jugoslovenskim republikama, vrlo popularan. Slovenci su počeli, zahvaljujući turbo-folku, u polku da ubacuju bubnjeve i tehno ritam. Sa jedne strane, ovde se sluša i izvodi dosta kvalitetna muzika, a sa druge strane, jedan deo, ruralni, je počeo da sluša turbo-folk, što je vrlo interesantno. Potpuno isti ljudi slušaju i onaj južnjački i ovaj naš turbo-folk.

RSE: Kako izgleda turbo-folk u slovenačkoj varijanti?

VARDIJAN: Najpopularniji su Atomik-harmonik, koji su popularni, ne samo u Sloveniji, nego i u Austriji i u Nemačkoj.

RSE: Kako je prošla Ceca u Celju? Svojevremeno se digla velika prašina zbog gostovanja Arkanove udovice.

VARDIJAN: Ovaj put je prošla dosta slabo. Prvi put je njen koncert za svakoga bio dosta interesantan. Ovaj put se išlo na zaradu. Nije postojala ni velika medijska pažnja vezana za taj koncert. Bili su neki komentari u nekim novinama da je bilo više bodyguarda sa njom, nego obožavalaca u sali. Kada je prvi put došla, svi su hteli da vide ko je Ceca, kako izgleda, u čemu je stvar ako se oko nje diže velika fama. Sada je to bio normalan koncert, kao i svaki drugi.

RSE: Šta je iza popularnosti turbo-folk muzike u Sloveniji – jugonostalgija ili balkanski muzički ukus? Da li mladi ljudi vole tu vrstu muzike?

VARDIJAN: To je za mene zabrinjavajuće, ali i interesantno. Generacije koje u principu nikada nisu ni živele u Jugoslaviji, koje ne znaju da pričaju, ili vrlo loše razumeju, srpsko-hrvatski-bosansko-crnogorski, jezik su nekako počele da slušaju turbo-folk. Sa jedne strane je to dokaz da je u svetu ukus sve niži i da ide na prvu loptu. S druge strane mislim da je razlog to što se mladi svuda u svetu bune protiv nečega. Diskoteke u Ljubljani, u kojima se puštaju južnjački ritmovi, su pune. Mladi se na taj način protive starcima, koji ne vole južne stvari, a mi mladi ih, kao, volimo. Mladima je to zezanje, a ne nešto ozbiljno. Oni se zezaju i provociraju svoje tate i mame.

RSE: Šta je izvorište jugonostalgije u Sloveniji danas?

VARDIJAN: Jugonostalgije ima dosta kod ljudi koji su ostali ovde ili kod onih koji su iz mešanih brakova. Ima dosta ljudi koji se sećaju tog šireg kulturnog prostora. Fali im ta širina. Žele da gostuju, da se sreću sa svojim kolegama iz bivših republika. Kultura je kosmopolitska i nema granica. Lakše je razumeti se i komunicirati u slavenskim jezicima. Slovenački, srpsko-hrvatski i makedonski jezici su bliži, nego neki drugi jezici i mnogo bolje se razumeju.

RSE: Razumem srednju generaciju, ali šta je sa mladima?

VARDIJAN: Za mlade je jugonostalgija više fora. Ne može se reći da su mladi samo jugonostalgičari. Oni slušaju sve, od tehna, do panka, preko jugo muzike, koja je fora. Jedno veče izađu na haos party, a sledeće na balkan žur.

RSE: Šta se tamo sluša?

VARDIJAN: Turbo folk. Starije pesme se ne slušaju jer je to preozbiljna muzika.

RSE: Da li kroz to zezanje nauče i jezik?

VARDIJAN: Nauče malo.

RSE: Onda to učenje dovrše na beogradskim splavovima?

VARDIJAN: Ili na hrvatskom moru. Mladi loše pričaju srpsko-hrvatski. Bolje pričaju engleski, pogotovo ako su im Slovenci i tata i mama. Ako su iz mešanih brakova, onda s srpsko-hrvatskim nemaju problem.

RSE: Da li se gledaju stari filmovi i stare serije, ili je dovoljno što je najpopularniji Slovenac Đura?

VARDIJAN: Probali smo i na našoj televiziji, kao i na komercijalnim, sa starim serijama. Davali smo i Kamiondžije i Grlom u jagode. Gledanost nije bila onolika koliko smo očekivali. Stare serije se nisu toliko primile. Đuro nije popularan zbog toga što je Bosanac. On je popularan jer je zaista dobar. U bivšoj Jugoslaviji, smešne su bile serije koje su se pravile u Beogradu ili u Sarajevu, a slovenačke su bile dosadne. Sada Đuro u Sloveniji pravi seriju Naša mala klinika, koju prodaje i u Hrvatskoj. To je trenutno nešto najsmešnije i najbolje što postoji na području bivše Jugoslavije. Ona je najgledanija emisija u Hrvatskoj. U Beogradu takođe. U poslednje vreme nisam video neku seriju koja je toliko smešna da bi bila potpuni hit. Bosanac je došao u Sloveniju i sa slovenačkim glumcima i slovenačkim scenaristima, koji mu pomažu, napravio je najpopularniju i najbolju humorističku seriju na celom području bivše Jugoslavije.

RSE: Slovenije je zainteresovana za prostor bivše Jugoslavije i vrlo je uspešna u koprodukcijskim projektima. Bosanski film, koji je nagrađen Oskarom, rađen je u koprodukciji sa Slovenijom.

VARDIJAN: Da. Film je i sniman u Sloveniji. Slovenci nikada nisu imali nikakvih problema sa kvalitetnim stvarima koje dolaze iz drugih republika. Kada su ti ljudi posle raspada Jugoslavije dolazili ovamo, uvek su imali mogućnost raditi u našim teatrima. U našim teatrima rade ljudi iz Beograda, Makedonije, iz Sarajeva. Neki su se ovamo i preselili. Ne postoji odbojnost prema njima. Kvalitetni ljudi se traže i traži se saradnja sa njima. Jugoslavija se nije raspala, bar što se Slovenaca tiče, zbog toga što su Slovenci imali problema sa kulturom ili privredom koja je dolazila sa područja ostalih jugoslovenskih republika. Imali su problema sa onim što se manifestovalo kao zajedničko, sa armijom, sa Miloševićem. Privredna saradnja Slovenije sa ostalim republikama bivše Jugoslavije je ogromna i Slovenija je, u nekim od tih država, najveći strani investitor.

RSE: Da li je Sloveniji zanimljiv i širi istočno-evropski prostor?

VARDIJAN: Saradnja sa Austrijom i Nemačkom je dosta jaka. Za vreme Austrougarske mnogo ljudi je studiralo u Pragu. Sada toga ima dosta manje. U vreme bivše Jugoslavije, dosta ljudi iz oblasti filma sa ovih prostora, studiralo je na FAMU u Pragu. Ne znam zbog čega sada to nije tako. Više je usmerena saradnja sa područjem bivše Jugoslavije. U poslednje vreme, koliko znam, koprodukcija sa Nemačkom i Austrijom na području teatra je veoma velika.

RSE: Da li se prevode knjige iz Hrvatske, Srbije ili Bosne na slovenački? Da li se čitaju?

VARDIJAN: Problem je uvek bio u tome što je Slovenija mala i dosta stručnih knjiga smo u bivšim vremenima kupovali u Zagrebu, Beogradu, ili u Sarajevu. Mladi sada uče engleski i ako nema slovenačkog prevoda stručne literature, uglavnom je čitaju na engleskom.

RSE: Često odlazite u bivše jugoslovenske krajeve?

VARDIJAN: Kao dopisnik sam živeo sedam godina u Beogradu i Skoplju. Izveštavao sam sa svih ratišta. Uspostavile su se neke veze i prijateljstva koja se ne prekidaju. Navikao sam i na tamošnji život, tako da mi mnogo odgovara da jedanput za mesec, ili dva, skoknem u Beograd ili negde drugde i da se opustim.

RSE: U Sloveniji se otvaraju vrlo zanimljiva pitanja kada je u pitanju prošlost. Jedno od njih je likvidacija ljudi u vreme komunizma? Šta je sa istragom, po tom pitanju, oko bivšeg premijera Mitije Ribičića?

VARDIJAN: Na vlast su došle desnije sile koje podupire crkva, koja nije imala baš potpuno čistu ulogu u Drugom svetskom ratu. Normalno je da se pravi revizija uloge partizana i domobranaca u Drugom svetskom ratu i posle njega. Bilo je normalno da se sa nastupom nove vlasti napravi medijski linč Mitije Ribičića. Istražni sudija u Tužilaštvo je zaustavio proces i vratio sve dokumente jer nema dokaza sa kojima bi moglo početi to suđenje. To je više bila medijska bomba, nego nešto ozbiljno. Dolazi do nekih reinterpretacija istorije, što je normalno. I u našim istorijskim institucijama dolazi do promene ljudi koji vode te institucije. Na vodeća mesta dolaze ljudi koji su naklonjeni tome da se preispita Drugi svetski rat. Možda partizani i nisu bili tako čisti ili možda domobranci i nisu bili izdajice. Oko toga imam svoj stav, ali u politici svako traži svoje mesto.

RSE: To je još jedna sličnost između Slovenije i Srbije. Nedavno je dosta bure izazvao dolazak grupe ljudi iz sveta nauke, umetnosti i crkve na obeležavanje godišnjice likvidacije četnika u Sloveniji.

VARDIJAN: To obeležavanje je organizovala jedna mala grupica ljudi koji ovde žive, a koji su uglavnom Srbi iz Crne Gore. Napravili su kao neki parastos. Bilo je oko 30-50 ljudi. Mediji su od toga napravili veću frku, nego što je stvarno bila.

RSE: Ipak se čini da Slovenija ima dosta problema sa susedima. Sa Talijanima Slovenija ima dosta sporova u vezi sa proterivanjem talijanske manjine. Sa Hrvatskom postoje granični sporovi. U Srbiji je nedavno otkazano gostoprimstvo Drnovšeku zbog izjave vezane za Kasovo. U Crnoj Gori je deo ljudi protestovao zbog njegovog dolaska u Podgoricu, a deo ga je dočekao otvorenih ruku. Na Kosovu je dobro došao. U domaćoj javnosti je bilo dosta kritika njegove diplomatije vezane za Balkan. Kakvu ulogu preuzima Slovenija u odnosu na otvorena pitanja na Balkanu i može li ona, obzirom na te nesporazume, da bude most između Brisela i Balkana?

VARDIJAN: Rupel, naš ministar vanjskih poslova, se nudi da vrši tu ulogu. Ponekada je uspešan, a nekada ne. Drnovšek je počeo neku solo partiju. Od potpuno ćutjivog političara, koji nikada nije rekao ništa konkretno, u poslednjih pola godine je postao strašno energičan i direktan, čemu se svi čude. On nema neke planove samo oko Kosova, koji su vrlo konkretni i možda nisu diplomatski. Došao je u UN i počeo da priča kako je ta organizacija u krizi i kako treba rešiti te probleme. Onda je otišao u Evropsku uniju i počeo da priča kako treba politika na području agrara potpuno da se promeni. Od čoveka koji je malo kada pričao, postao je čovek koji je počeo mnogo da priča na način koji nije baš svojstven političarima i diplomatama. Svi se čude i nikome nije jasno zašto se to desilo i u čemu je stvar. Privrednici Slovenije strašno dobro znaju kako treba raditi na Balkanu i strašno su efikasni. Mnoge strane firme preko Slovenije ulaze na tržišta bivše Jugoslavije. U politici je uvek postojala neka dvojnost. S jedne strane smo mislili da smo stručnjaci i kao takvi smo se nudili. S druge strane je, zbog unutrašnjih političkih razloga, bilo nekog straha od strane političara da se previše ne bave Balkanom da na unutarnjopolitičkom području ne budu popularni, da ih birači zbog toga ne kritikuju. Zbog te dvojnosti nikada se nije išlo do kraja. Zato je i nastao problem koji se tiče Hrvatske. Uvek kada se dođe blizu rešenja, pojavi se nacionalistička partija, ili neka druga, koja ukazuje na to da to nije u interesu Slovenije. Onda se političari uplaše i ne idu do kraja. I u Srbiji i u Hrvatskoj i u Sloveniji, vanjsko političke teme se upotrebljavaju za unutrašnje političke potrebe i zbog toga se te stvari ne rešavaju.

RSE: Pre neki dan je Slovenija dosta kritikovana u dokumentu iz Brisela zbog diskriminacije Roma i izbrisanih građana, onih sa prostora bivše Jugoslavije koji nisu tražili državljanstvo Slovenije. Kakav je status južnjaka i Roma u Sloveniji? Da li su oni građana drugog reda i šta za njih znači ulazak Slovenije u Evropsku uniju?

VARDIJAN: Prava Roma i njihov socijalni status su dosta bolji nego u 95 posto država u Evropi. Znam kako je u krajevima gde oni žive. Problem je što oni žive u getu. Socijalna pomoć i mogućnost školovanja im je potpuno otvoreno. Južnjaci u poslednjih pet godina, možda i zbog popularnosti turbo-folka, nemaju nikakvih problema. Dešava se da se deca, kojima su i tata i mama Slovenci, oblače i ponašaju kao Južnjaci. Oblače trenerke i kosa im je puna gela. To je kao frajerski i pali kod devojaka. U autu glasno puštaju turbo-folk muziku. Problem je u tome što su nekim ljudima, u vreme kada se raspadala Jugoslavija, koji nisu znali gde pripadaju, oduzeta na nelegalan način sva prava. Već pet godina se taj problem pokušava rešiti, ali političari uvek gledaju samo to kako će uspeti na sledećim izborima i nikada do kraja to pitanje da se reši. Taj problem, za mene, nije politički problem, nego je legalan. To treba rešiti zakonom i da se konačno već jednom završi ta priča. Mesto da se taj problem rešava ustavnim i zakonskim putem, rešava se političkim putem. Zbog toga još uvek nije rešen.

RSE: Prošle nedelje je mnoge iznenadila vest o socijalnim protestima na ulicama Ljubljane. To se često ne deševa u Sloveniji.

VARDIJAN: Još uvek je život u Sloveniji, plate, socijalna i zdravstvena sigurnost, skoro na nivou kakav je bio i u bivšoj Jugoslaviji. Ovde je mnogo bolje nego u nekim drugim tranzicijskim zemljama. Došla je nova, desna, vlast koju vodi Janez Janša i počela je da priča kako ovde ništa nije kako treba i kako je slovenačka privreda premalo efikasna, a da je socijalna sigurnost previsoka. Još uvek se za 4,5 posto povećava proizvodnja svake godine, što je na dosta visokom nivou Evropske unije, većem nego što je prosek. Odjednom je krenula priča da privreda nije efikasna i pravi se neka delimična ekstremna reforma. Niko ne razume baš dobro zbog čega jer svi dobro živimo. Ljudi su se pobunili jer se plaše šta će se desiti. Hoće da uvedu isti porez za sve i govore da je to u Slovačkoj super uspelo. Prosečna plata u Sloveniji je veća nego u Portugalu ili u Grčkoj. Svi govore a zašto bi mi uzimali neki slovački model kada bolje od njih živimo. Zašto se ne upoređujemo sa Nemcima. Nova vlast traži od nas da radimo stvari koje smo već završili. Zbog toga je došlo do demonstracija. Padao je takav sneg da autobusi nisu mogli da voze, a u centru Ljubljane je bilo 40 hiljada ljudi. Bila je to ogromna masa ljudi u potpunom snegu. Toliko ljudi nije demonstriralo u Sloveniji od kada se Slovenija osamostalila.

RSE: Nisam baš sigurna da li će ljudi u Srbiji, Crnoj Gori, ili u Bosni i Hercegovini tako lako razumeti nezadovoljstvo Slovenaca. Vi ste novinar srednje generacije i imate uredničko mesto u TV Slovenije. Kako živite? Kako ste došli do stana?

VARDIJAN: Do stana sam došao tako što sam se dobro oženio. A da nisam, mogao bih da uzmem kredit, ali bih pola plate išlo na to da otplaćujem kredit za stan. Mogao bih dobro da živim i sa pola plate. Radim, ali moje žena ne. Imamo troje dece. Potpuno dobro živimo i možemo da si priuštimo godišnje odmore dva puta u toku godine.

RSE: Kako ste se našli na mestu urednika zabavno-sportskog programa televizije, kada ste bili politički novinar?

VARDIJAN: U šali kažem da sam bio na TV Sloveniji stručnjak za krizna područja. Kada sam odlučio da se vratim u Sloveniju, video sam da postoji kriza u TV Sloveniji na području zabave. Pošto sam zadužen za rešavanje krize, došao sam u zabavnu redakciju da krizu rešim. Istina je takva, posle sedam godina života na Balkanu, izveštavanja sa svih kriznih žarišta, saradnje sa top svetskim novinarima, odlučio sam da se vratim u Sloveniju. Raspitivao sam se šta mi u informativnom programu mogu ponuditi. Kada sam video šta mi nude, razočarao sam se. Meni treba izazov. Zbog toga sam odlučio da idem na novo područje i da probam da se i na tom području dokažem.

RSE: Pošto ste bili na svim ratištima od Bosne do Kosova, uključuvši i Albaniju i Makedoniju, kakve su razlike između tih mesta i tih kriza? Da li ste na svim mestima videli slične stvari?

VARDIJAN: Nekih velikih razlika nema. Obični ljudi nastradaju i oni su u principu iskorišteni. Svaki običan čovek priča svoju priču. U pravu je i Srbin i Bošnjak i Hrvat i bilo ko. Svaka priča je tužna i niko nema razloga da laže. Problem je što su ljudi ovce, a političari su pokvareni. Te ovce političari iskorištavaju za svoje lične interese. Mislim da je do rata na području bivše Jugoslavije došlo i zbog sujete političara koji su hteli da uđu u istoriju kao oni koji su napravili državu.

RSE: Vi mislite da na teritoriji bivše Jugoslavije nije bilo dobrih i loših momaka, barem u političkom smislu reči?

VARDIJAN: Bilo je prosečnih i loših. Dobrih nije bilo. Kučan ili Kiro Gligorov nisu bili loši momci. Ali za Slobu ili Tuđmana mogu da kažem da su bili strašno loši.

RSE: Kada ćete u Beograd ili u Podgoricu?

VARDIJAN: Uglavnom dolazim u Beograd. Pet godina smo živeli tamo sa familijom i naši najbolji prijatelji su iz Beograda. Oni dolaze na zimski raspust kod nas, mi odlazimo kod njih. Ponekada odemo do Beograda da se oporavimo od svakodnevnice.

RSE: Da li razumete ljude u Beogradu koji su, ima se utisak, sve depresivniji i depresivniji?

VARDIJAN: Potpuno ih razumem. Velika želja da padne Milošević i da će preko noći sve biti bolje, se rasplinula. Jeste bolje, ali nije kao što se očekivalo.

RSE: Da li ste i vi očekivali da će biti bolje?

VARDIJAN: Nisam. Jedini čovek koji je za mene imao energiju je bio Đinđić. Kako njega više nema, ne vidim nekog vođu koji bi mogao stvari radikalno da promeni. Stvari će se polako menjati, kao što se svuda menjaju. Vidim da u Srbiji vlada depresija. Kada tamo dođem kao stranac, prva tri dana su svi veseli i svima je super, ali kada malo dublje pričamo, vidim da su ljudi letargični.

RSE: Ima li sada na teritoriji Srbije i Crne Gore dobrih ili loših momaka?

VARDIJAN: Oni koji trenutno vode stvari nisu baš dobri. Oni koji trenutno vode i Srbiju i Crnu Goru nisu iskreni i gledaju samo svoje lične interese, a ne interese naroda. Odgovor, kakvi su to ljudi, sam se nameće. U Crnoj Gori mi se čini da je Medojevićeva opcija napredna i da može da povuče. U Srbiji je to za mene Čedo Jovanović, ali ima premali uticaj. Oni koji su sada na vlasti u Srbiji i u Crnoj Gori, ne vidim da će učiniti išta dobro i za Srbiju i za Crnu Goru, ili za Srbiju i za Crnu Goru.
XS
SM
MD
LG