Subota, 26. novembar
Treći dan u Londonu, prvi put u životu sam u kosmopolisu. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Tura sa turističkim vodičem, kao japanski turisti izlećemo iz kombija i u panici slikamo: Big Ben, Bakingemsku palatu, Kensington garden, Vestminstersku katdralu, London bridž... Tempo je bio žestok, bio sam U Forin ofisu, u Gardijanu, Bi-bi-siju, čaj u pet. A zatim po pabovima, završili u pola četiri ujutro u andergraund pabu, bez obzira što u pola šest moram da ustanem. Razmišljam: zašto uopšte da spavam kada sam u Londonu sada i nadam se opet uskoro. U tom gradu je, naime, puno mojih prijatelja i poznanika iz rodne mi Banjaluke. Glavom bez obzira, ’91. i ’92, pobegli su od dobrovoljnih davalaca tuđe krvi... Kažu da dođem opet. Odgovaram da sam poziv shvatio bukvalno, a viza za Ostrvo mi ionako vredi čitavih šest meseci! Proklete vize, zbog njih se osećam kao da živim u kavezu. Hoćemo “beli šengen”, onda ćemo se lakše vraćati u Srbiju! A ovi momci i devojke što su u vreme ratova odrastali imaće priliku da vide da svet, uprkos svemu, nije otišao do đavola.
Nedelja, 27. novembar
Avion “Britiš ervejza” poleće, za dva i po sata smo, uz manje turbulencije, u Beogradu. Kod kuće, valjda. Shvatam da sam se na London navikao za sat vremena. Dok slećemo na Surčin, shvatam da će mi za adaptaciju na Srbiju opet trebati nedelju dana, kao i svaki put kad otputujem negde na Zapad. Takva putovanja nisu samo putovanja kroz prostor nego i kroz vreme. Turistička atrakcija, avion-vremeplov: za samo sat, dva ili tri kao da preletiš nekoliko vekova ljudske (ne)svesti. I opet ista pitanja: da li smo trebali otići odavde? Do kraja života sigurno neću pronaći pravi odgovor. Ali, svejedno, ništa na svetu nije lepše nego kada čovek dođe ženi i detetu i onako značajno, od ušteđenih dnevnica, počne da raspakuje poklone, a oni da se raduju. I još značajnije da pokazuje fotke... I onda prsti zavsrbe pa odem da pročitam šta Beta kaže. A tamo piše: opet neko krade neke mandate u skupštini. Ništa novo, politička scena u Srbiji je zaista kao španska serija: epizoda koliko hoćeš, ali sve je predvidljivo, scenario je jeftin. Možeš da propustiš koliko god hoćeš epizoda pa da se u roku od odmah uključiš u sledeću.
Ponedeljak, 28. novembar
Sudar sa stvarnošću ovaj put teško da je mogao biti gori. Sačekao me poziv za sud. Svedočim protiv onih neonacista iz “Nacionalnog stroja”. Bio sam jedini novinar na antifašističkoj tribini 9. novembra na novosadskom Filozofskom fakultetu, na koju su oni upali, vređali i šamarali prisutne. Petnaest advokata odbrane mi postavlja navodno provokativna a često i veoma uvredljiva pitanja. Jedan me, kao, greškom naziva “okrivljeni”. Pitam ga da li je to trebalo da bude pretnja? Besan sam, jedva se obuzdavam, kao dete razmišljam: da li postoje novci za koje bih branio neonaciste? Naivno mislim da bi bilo poštenije da ih brane advokati po službenoj dužnosti.
Utorak, 29. novembar
Budim se, jedna pa druga kafa, doručak za sina, pa ga vodim u školu, u produženi boravak. Gledam ga i opet razmišljam o Londonu. Pitam se i nastaviću dok sam živ: da li je sebično, barem zbog njega, to što nismo otišli iz Srbije i to što još uvek ostajemo? To što ćemo mu priuštiti odrastanje koje je moglo biti i sretnije? Patetično se tešim i laskam sebi da neko mora i da ostane. Da se bori protiv zlih vetrenjača, kojih se ovde namnožilo preko svake mere.
Sreda, 30. novembar
Mašina posla me lagano usisava, znači navikavam se. Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine organizujemo tribinu pod nazivom “Klerikalizacija kulture, medija i društva: Srbija u crnoj mantiji”. Dakle, još jedna “visokorizična” tribine. Ovde je gotovo svaka tribina na kojoj pokušavaš progovoriti kritički o tabu temama, o takozvanim nacionalnim svetinjama, veoma rizična. Tribina je ipak prošla u redu. Bilo je 70-80 posetilaca, što se za Novi Sad računa kao dobra poseta. Posebno sam zadovoljan što je među tim posetiocima 90 odsto meni nepoznatih lica, i to uglavnom mladih.
Četvrtak, 1. decembar
Prisustvujem svečanoj sednici Nastavno-naučnog veća i Saveta Filozofskog fakulteta. U onoj istoj kino-sali koju su oskrnavili neonacisti sada 18 studenata na 18 jezika pozdravlja prisutne. Kažu profesori da su tako hteli da pokažu šta misle o neonacistima, da se pohvale višejezičnošću i višekulturalnošću ove naučno-obrazovne institucije. Lep gest, nema šta. Iako je među neonacistima bilo studenata mog fakulteta. I iako među profesorima ima onih koji treba da se zastide pogleda u ogledalo, ako se još uvek sećaju šta su radili i kako su govorili u vreme krvavog pira srpskog nacionalizma.
Petak, 2. decembar
Sretan sam što je petak, ali neću prerano da se radujem. Prečesto se desi da isplanirani topli vikend sa porodicom završi u nametnutoj ili naviknutoj radoholiji. Još sam nervozan, još se nisam adaptirao, tako bih popio pivo u pabu na Sohou, slikao se sa sinom i ženom ispred Big Bena, uživao u kosmopolisu u kojem se govori 300 jezika i u kojem živi hiljadu naroda. Da li bih se i onda vratio ovamo da slušam neke poznanike kako mi, sa naučnog aspekta, objašnjavaju da su belci rođenjem superiorniji od crnaca. Vratio bih se, opet razmišljam, jer šta bi jedan opsesivni novinar-istraživač društvenih nenormalija uopšte mogao da radi u društvu u kojem je normalno stati pešaku na pešačkom prelazu. Uostalom, ko bi se navikao na volan sa desne strane i na vožnju levom trakom...
Treći dan u Londonu, prvi put u životu sam u kosmopolisu. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Tura sa turističkim vodičem, kao japanski turisti izlećemo iz kombija i u panici slikamo: Big Ben, Bakingemsku palatu, Kensington garden, Vestminstersku katdralu, London bridž... Tempo je bio žestok, bio sam U Forin ofisu, u Gardijanu, Bi-bi-siju, čaj u pet. A zatim po pabovima, završili u pola četiri ujutro u andergraund pabu, bez obzira što u pola šest moram da ustanem. Razmišljam: zašto uopšte da spavam kada sam u Londonu sada i nadam se opet uskoro. U tom gradu je, naime, puno mojih prijatelja i poznanika iz rodne mi Banjaluke. Glavom bez obzira, ’91. i ’92, pobegli su od dobrovoljnih davalaca tuđe krvi... Kažu da dođem opet. Odgovaram da sam poziv shvatio bukvalno, a viza za Ostrvo mi ionako vredi čitavih šest meseci! Proklete vize, zbog njih se osećam kao da živim u kavezu. Hoćemo “beli šengen”, onda ćemo se lakše vraćati u Srbiju! A ovi momci i devojke što su u vreme ratova odrastali imaće priliku da vide da svet, uprkos svemu, nije otišao do đavola.
Nedelja, 27. novembar
Avion “Britiš ervejza” poleće, za dva i po sata smo, uz manje turbulencije, u Beogradu. Kod kuće, valjda. Shvatam da sam se na London navikao za sat vremena. Dok slećemo na Surčin, shvatam da će mi za adaptaciju na Srbiju opet trebati nedelju dana, kao i svaki put kad otputujem negde na Zapad. Takva putovanja nisu samo putovanja kroz prostor nego i kroz vreme. Turistička atrakcija, avion-vremeplov: za samo sat, dva ili tri kao da preletiš nekoliko vekova ljudske (ne)svesti. I opet ista pitanja: da li smo trebali otići odavde? Do kraja života sigurno neću pronaći pravi odgovor. Ali, svejedno, ništa na svetu nije lepše nego kada čovek dođe ženi i detetu i onako značajno, od ušteđenih dnevnica, počne da raspakuje poklone, a oni da se raduju. I još značajnije da pokazuje fotke... I onda prsti zavsrbe pa odem da pročitam šta Beta kaže. A tamo piše: opet neko krade neke mandate u skupštini. Ništa novo, politička scena u Srbiji je zaista kao španska serija: epizoda koliko hoćeš, ali sve je predvidljivo, scenario je jeftin. Možeš da propustiš koliko god hoćeš epizoda pa da se u roku od odmah uključiš u sledeću.
Ponedeljak, 28. novembar
Sudar sa stvarnošću ovaj put teško da je mogao biti gori. Sačekao me poziv za sud. Svedočim protiv onih neonacista iz “Nacionalnog stroja”. Bio sam jedini novinar na antifašističkoj tribini 9. novembra na novosadskom Filozofskom fakultetu, na koju su oni upali, vređali i šamarali prisutne. Petnaest advokata odbrane mi postavlja navodno provokativna a često i veoma uvredljiva pitanja. Jedan me, kao, greškom naziva “okrivljeni”. Pitam ga da li je to trebalo da bude pretnja? Besan sam, jedva se obuzdavam, kao dete razmišljam: da li postoje novci za koje bih branio neonaciste? Naivno mislim da bi bilo poštenije da ih brane advokati po službenoj dužnosti.
Utorak, 29. novembar
Budim se, jedna pa druga kafa, doručak za sina, pa ga vodim u školu, u produženi boravak. Gledam ga i opet razmišljam o Londonu. Pitam se i nastaviću dok sam živ: da li je sebično, barem zbog njega, to što nismo otišli iz Srbije i to što još uvek ostajemo? To što ćemo mu priuštiti odrastanje koje je moglo biti i sretnije? Patetično se tešim i laskam sebi da neko mora i da ostane. Da se bori protiv zlih vetrenjača, kojih se ovde namnožilo preko svake mere.
Sreda, 30. novembar
Mašina posla me lagano usisava, znači navikavam se. Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine organizujemo tribinu pod nazivom “Klerikalizacija kulture, medija i društva: Srbija u crnoj mantiji”. Dakle, još jedna “visokorizična” tribine. Ovde je gotovo svaka tribina na kojoj pokušavaš progovoriti kritički o tabu temama, o takozvanim nacionalnim svetinjama, veoma rizična. Tribina je ipak prošla u redu. Bilo je 70-80 posetilaca, što se za Novi Sad računa kao dobra poseta. Posebno sam zadovoljan što je među tim posetiocima 90 odsto meni nepoznatih lica, i to uglavnom mladih.
Četvrtak, 1. decembar
Prisustvujem svečanoj sednici Nastavno-naučnog veća i Saveta Filozofskog fakulteta. U onoj istoj kino-sali koju su oskrnavili neonacisti sada 18 studenata na 18 jezika pozdravlja prisutne. Kažu profesori da su tako hteli da pokažu šta misle o neonacistima, da se pohvale višejezičnošću i višekulturalnošću ove naučno-obrazovne institucije. Lep gest, nema šta. Iako je među neonacistima bilo studenata mog fakulteta. I iako među profesorima ima onih koji treba da se zastide pogleda u ogledalo, ako se još uvek sećaju šta su radili i kako su govorili u vreme krvavog pira srpskog nacionalizma.
Petak, 2. decembar
Sretan sam što je petak, ali neću prerano da se radujem. Prečesto se desi da isplanirani topli vikend sa porodicom završi u nametnutoj ili naviknutoj radoholiji. Još sam nervozan, još se nisam adaptirao, tako bih popio pivo u pabu na Sohou, slikao se sa sinom i ženom ispred Big Bena, uživao u kosmopolisu u kojem se govori 300 jezika i u kojem živi hiljadu naroda. Da li bih se i onda vratio ovamo da slušam neke poznanike kako mi, sa naučnog aspekta, objašnjavaju da su belci rođenjem superiorniji od crnaca. Vratio bih se, opet razmišljam, jer šta bi jedan opsesivni novinar-istraživač društvenih nenormalija uopšte mogao da radi u društvu u kojem je normalno stati pešaku na pešačkom prelazu. Uostalom, ko bi se navikao na volan sa desne strane i na vožnju levom trakom...
