Geografski okvir ovog istorijskog priručnika je Jugoistoična Evropa od Slovenije do Kipra. Pri tom su autori izabrali četiri najbolnije balkanske teme. Prvi deo ove istorijske čitanke bavi se Osmanskim carstvom, drugi nacijama i državama u Jugoističnoj Evropi, treći balkanskim ratovima, a poslednji Drugim svetskim ratom. Tako je zajedničkim radom više od 60 istoričara iz čitavog regiona nastala neka vrsta alternativnog materijala za škole koji bi, kako napominje urednica ovog izdanja Kristina Kuluri, trebalo da pomogane da se preovladaju stereotipi koje balkanski narodi gaje jedni prema drugima.
“Naša vizija je bila da predajemo zajedničku istoriju u regioni koji je podeljen. To je naš odgovor zapadnim istoričarima i novinarima kojima je naš region neka vrsta sinonima za brutalnost, nasilje i krvoproliće. Drugo, to je čin javne odgovornosti istoričara koji u našim društvima trautamizovanim nacionalizmom nastoje da se suoče sa iskrivljavanjima i manipulacijama. Predlažemo jednu novu istoriju. Ta istorija nije nova konstrukcija koja bi trebalo da zameni nacionalne istorije. Ona bi trebalo da bude drugačije interpretacija zasnovana na zajedničkoj balkanskoj kulturi i nasleđu. Dakle, balkanska istorija je zamišljena kao deo evropske i svetske istorije. Mi jesmo Evropljani i mi to pokazujemo i kroz ove knjige.”
Ministar prosvete i sporta u Vladi Srbije Slobodan Vuksanović dozvolio je da se ova knjiga koristi u srednjim školama Srbije.
“Ovaj udžbenik bez ikakvih problema bi mogao da bude i onaj osnovni udžbenik istorije. Mislim da bi bilo jako dobro da naša dece uče iz ovih udžbenika bez, zaista, ikakvih primedbi koju bi mogao i najstrožiji kritičar da da. I evo jednog konkretnog dokaza i konkretnog primera da uprkos svim mogućim podelama, svim mogućim lošim uspomenama, svim mogućim bolovima koje je donelo petnaestak ili dvadeset godina na prostorima i bivše Jugoslavije i uopšte u regionu, može da bude prebrođeno i da deca u različitim državama ili deca različitih nacionalnih grupa mogu iz iste knjige da uče.”
Primećujući da su istorijski udžbenici u regionu dosada bili neka vrsta noćne more, specijalni predstavnik Pakta za stabilnost Jugoistične Evrope Erhard Busek, nije skrivao zadovoljstvo što su narodi Balkana dobili zajednički udžbenik istorije.
“Loša percepcija istorije svuda postoji. Ja kao Austijanac mogu da kažem da smo i mi uključeni u istoriju ovog regiona. Mi smo važnu ulogu ovde odigrali i odgovorni smo za mnoge stvari koje su se desile. Uvek govorim mojim Austrijancima, vi ste odgovorni za probleme u Krajini. Eferor Leopold je uspostavio vojnu granicu za austrijsku monarhiju ali to je sve, naravno, stvorilo mnoge probleme s kojima se mi danas suočavamo. Zato postoji i evropska odgovornost za događaje ovde.”
No, uprkos različitim opterećenjima sa kojima su se sretali autori balkanske istorije idejni tvorac projekta Kostas Karas primećuje “da proučavanje istorije može da bude ozdravljujući proces.”
Tome je u mnoge doprineo novi pristup autora u pisanju ovih ubžbenika koji dopušta postojanje različitih perspektiva o istim istorijskim događajima. Urednik srpskog izdanja istorijske čitanke Balkana, Dubravka Stojanović:
“Ovi materijali pokazuju da u istoriji ne postoji jedna istina, naša istina, i da u istoriji ne postoj koncenzus oko koga ćemo se dogovoriti, izglasati kako se nešto dogodilo. Svako, pogotovu na Balkanu ima svoje međusobno potpuno suprotno viđenje jednog događaja. I svaki pokušaj da se nametne jedna istina je neka vrsta nasilja. Dakle, samo ovakva vrsta materijala koji prikazuju baš to kako se na različite načine vidi određeni problem, mislim da je način na koji se uči zapravo demokratija, jer ideja o jednoj istini je ideja na kojoj počiva svako zatvoreno i svako autorativno društvo.”
“Naša vizija je bila da predajemo zajedničku istoriju u regioni koji je podeljen. To je naš odgovor zapadnim istoričarima i novinarima kojima je naš region neka vrsta sinonima za brutalnost, nasilje i krvoproliće. Drugo, to je čin javne odgovornosti istoričara koji u našim društvima trautamizovanim nacionalizmom nastoje da se suoče sa iskrivljavanjima i manipulacijama. Predlažemo jednu novu istoriju. Ta istorija nije nova konstrukcija koja bi trebalo da zameni nacionalne istorije. Ona bi trebalo da bude drugačije interpretacija zasnovana na zajedničkoj balkanskoj kulturi i nasleđu. Dakle, balkanska istorija je zamišljena kao deo evropske i svetske istorije. Mi jesmo Evropljani i mi to pokazujemo i kroz ove knjige.”
Ministar prosvete i sporta u Vladi Srbije Slobodan Vuksanović dozvolio je da se ova knjiga koristi u srednjim školama Srbije.
“Ovaj udžbenik bez ikakvih problema bi mogao da bude i onaj osnovni udžbenik istorije. Mislim da bi bilo jako dobro da naša dece uče iz ovih udžbenika bez, zaista, ikakvih primedbi koju bi mogao i najstrožiji kritičar da da. I evo jednog konkretnog dokaza i konkretnog primera da uprkos svim mogućim podelama, svim mogućim lošim uspomenama, svim mogućim bolovima koje je donelo petnaestak ili dvadeset godina na prostorima i bivše Jugoslavije i uopšte u regionu, može da bude prebrođeno i da deca u različitim državama ili deca različitih nacionalnih grupa mogu iz iste knjige da uče.”
Primećujući da su istorijski udžbenici u regionu dosada bili neka vrsta noćne more, specijalni predstavnik Pakta za stabilnost Jugoistične Evrope Erhard Busek, nije skrivao zadovoljstvo što su narodi Balkana dobili zajednički udžbenik istorije.
“Loša percepcija istorije svuda postoji. Ja kao Austijanac mogu da kažem da smo i mi uključeni u istoriju ovog regiona. Mi smo važnu ulogu ovde odigrali i odgovorni smo za mnoge stvari koje su se desile. Uvek govorim mojim Austrijancima, vi ste odgovorni za probleme u Krajini. Eferor Leopold je uspostavio vojnu granicu za austrijsku monarhiju ali to je sve, naravno, stvorilo mnoge probleme s kojima se mi danas suočavamo. Zato postoji i evropska odgovornost za događaje ovde.”
No, uprkos različitim opterećenjima sa kojima su se sretali autori balkanske istorije idejni tvorac projekta Kostas Karas primećuje “da proučavanje istorije može da bude ozdravljujući proces.”
Tome je u mnoge doprineo novi pristup autora u pisanju ovih ubžbenika koji dopušta postojanje različitih perspektiva o istim istorijskim događajima. Urednik srpskog izdanja istorijske čitanke Balkana, Dubravka Stojanović:
“Ovi materijali pokazuju da u istoriji ne postoji jedna istina, naša istina, i da u istoriji ne postoj koncenzus oko koga ćemo se dogovoriti, izglasati kako se nešto dogodilo. Svako, pogotovu na Balkanu ima svoje međusobno potpuno suprotno viđenje jednog događaja. I svaki pokušaj da se nametne jedna istina je neka vrsta nasilja. Dakle, samo ovakva vrsta materijala koji prikazuju baš to kako se na različite načine vidi određeni problem, mislim da je način na koji se uči zapravo demokratija, jer ideja o jednoj istini je ideja na kojoj počiva svako zatvoreno i svako autorativno društvo.”
