Dostupni linkovi

logo-print

Politika valutnog kursa je pogrešna


Gost Press kluba je doktor ekonomije Mlađan Kovačević, profesor Beogradskog univerziteta i naučni savetnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

RSE: Stalno se govori kako naš izvoz treba da raste, da je to jako bitno. Zašto je potreban dinamičan rast izvoza?

KOVAČEVIĆ: Za Srbiju je zaista biti ili ne biti rast izvoza iz više razloga. Dug prema inostranstvu je već prešao 14,5 milijardi dolara, a to je ogromna cifra. Narednih godina ćemo imati obaveze po osnovu servisiranja duga preko dve milijarde dolara. Preti dužnička kriza ako izvoz ne bude dinamično rastao. Spoljno-trgovinski deficit je ove godine, sticajem okolnosti, nešto smanjen, ali je prošle godine bio ogroman i iznosio je 7,4 milijarde dolara. To je ozbiljan razlog zašto izvoz mora da raste, da se pokrivenost uvoza izvozom poveća. Srbija ima ogromne obaveze prema starim deviznim štedišama. Ima i vrlo velike obaveze prema bivšim vlasnicima imovine čija je imovina nacionalizovana posle Drugog svetskog rata. Sistematski se odlaže odluka da se vlasnicima vrati nacionalizovana imovina. Mnogi naslednici žive u belom svetu i oni će biti zainteresovani da im se imovina isplati u devizama. Za ogroman broj naših preduzeća izvoz znači život ili smrt. Japan, Južna Koreja i Tajvan su posle Drugog svetskog rata imali devizu ''izvoziti ili umreti''. I mnoga naša preduzeća će morati da se drže te devize obzirom da je naše tržište vrlo skromno i skučeno, a kupovna moć vrlo niska. Samim forsiranjem izvoza može se obezbediti dinamičan rast i uspešan razvoj preduzeća.

RSE: Od izvoza najviše profitiraju strane kompanije koje su kupile neke naše firme. Da li to znači da nam je bila pogrešna strategija? Možda nismo trebali da prodajemo firme strancima, već našim tajkunima?

KOVAČEVIĆ: To je velika dilema. Posle sankcija koje su trajale desetak godina i posle bombardovanja, velika preduzeća su se našla u ogromnim teškoćama. Naša tadašnja vlada i naše institucije su zauzele stav, verovatno malo i pod pritiskom Svetske banke i MMF-a jer smo tada imali ogromne dugove prema inostranstvu, da se izvrši privatizacija što je moguće brže. Pojavili su se ljudi, neki stranci, a neki naši, koji su kupili neka naša preduzeća.

RSE: Ima naših ljudi koji su na sumnjive načine zaradili pare koje drže u inostranstvu. Kod nas se pojave pod nekim tuđim, stranim imenom. Znate li za takve slučajeve?

KOVAČEVIĆ: Priča se, ali ne mogu da budem siguran. Mnogi koji su živeli u istočno-evropskim zemljama, u vreme kada je jedan konvertibilni dolar vredeo koliko i američki dolar, a koji su bili spremni da love u mutnom, mogli su doći do značajnih sredstava. Mnogi, koji su za vreme Miloševića bili uz vlast, su mogli spretno da koriste situaciju u kojoj se tada našla naša zemlja. Za vreme sankcija je ipak trebalo poslovati sa svetom. Zaista je puno ljudi koji su sada među najbogatijim, a koji su došli do kapitala pod vrlo sumnjivim okolnostima. Nisam pristalica da prodajemo najbolja preduzeća i sve teže će biti prodavati preduzeća koja nisu privatizovana. Ali, ako već prodajemo najbolja preduzeća, bilo bi prirodno da ta sredstva ulažemo u neka nova preduzeća koja će donositi profit i devize. Sticajem raznih okolnosti, a malo i zbog populističke politike i zbog raznih ograničenja koja država ima kada se radi o budžetu, ogroman deo tih sredstava nije uložen u nove investicije. Ogroman deo je otišao u potrošnju i onda se najčešće ta potrošnja svodi na potražnju uvoznih proizvoda. Pri tom, politika valutnog kursa, po mom dubokom ubeđenju, već četiri godine je potpuno pogrešna.

RSE: Kakva bi trebala da bude?

KOVAČEVIĆ: Politika valutnog kursa je morala, po mom dubokom ubeđenju, da bude elastičnija. Dve godine se ništa nije promenilo. Cene kod nas su za dve godine narasle za 60 posto. U inostranstvu su za dve godine cene narasle za pet do šest posto. Dolar vredi manje. Krajem 2003. godine dolar je bio 55 dinara, a krajem 2000. godine je bio 60 dinara. Uvozna roba je postala cenovno vrlo konkurentna i počela je da guši domaću proizvodnju. U poslednje tri godine valutni kurs se nešto koriguje, ali znatno manje nego što bi trebalo. Ostala je ogromna praznina koju kurs nije ispeglao kada su cene kod nas rasle znatno brže nego u inostranstvu. Sve to je destimulisalo izvoz. S druge strane, enormno je porastao uvoz koji je ugušio domaću proizvodnju. Veliki broj vrlo solidnih firmi ogroman uvoz je uništio.

RSE: Da li bi bila pogrešna državna strategija koja bi ograničila ogroman uvoz?

KOVAČEVIĆ: Država na razne načine može da smanji interes uvoznika da uvozi. Kada se veštački održava nerelevantan valutni kurs, precenjuje se vrednost domaće valute i uvozna roba postaje sve konkurentnija. Država bi morala, po mom dubokom ubeđenju, da brže vrši korekciju valutnog kursa. Nisam pristalica velikih devalvacija jer su one zaista šok, ali sam od prvog dana bio protiv koncepcije koja se pojavila početkom 2001. godine. Ta koncepcija je zagovarala fiksni valutni kurs, liberalizaciju uvoza, smanjenje carinskih stopa, smanjenje raznih kvantitativnih carinskih ograničenja uvoza. Tada sam dokazivao da će to imati strašne posledice po našu privredu. Tada su naši, takozvani, vizionari reformi isticali da će uvoz vršiti pozitivan uticaj na domaću proizvodnju i da će domaće proizvođače pritisnuti da se bore za produktivnost, za sniženje troškova proizvodnje, za viši kvalitet, ali naša privreda je u tom trenutku bila toliko iscrpljena, toliko nemoćna, da nije bila sposobna da se takmiči sa ogromnim uvozom. Posledica toga je da je uvoz fantastično porastao, spoljno-trgovinski deficit je porastao. Država i na drugi način može uticati na smanjenje uvoza. Prvi put posle pet godina država je našla za shodno da donese zakon koji onemogućava ili destimuliše uvoz po takozvanim dampinškim cenama, nekorektnim cenama, koje guše domaću proizvodnju. Pre dve-tri godine cela Evropa se borila protiv uvoza čelika iz Rusije i iz nekih drugih zemalja, a jedino Srbija ništa nije preduzimala. Jedan od razloga zašto je železara u Nikšiću zapala u ogromne poteškoće i gubitke jeste što je domaće tržište bilo preplavljeno čelikom. Tek je pre mesec dana donet jedan zakonski tekst koji omogućava onim koji su pogođeni dampinškim uvozom da pokrenu neku proceduru. Svuda se to u svetu tako radi. Država može reagovati i na druge načine. Mi smo potpuno ukinuli razna van-carinska ograničenja. Nismo članice Svetske trgovinske organizacije, a imamo liberalniji uvoz nego mnoge članice te organizacije. Kada je SR Jugoslavija 2001. godine svela prosečnu carinsku stopu na 9,4 posto, u tom trenutku Rumunija je imala prosečnu carinsku stopu 18 posto, a Bugarska oko 16 posto. One su bile članice svetske trgovinske organizacije, ali su smatrale da nije pametno da carinsku stopu naglo smanjuju na sedam do osam posto. Smanjivale su je postepeno i sada imaju, kao i mi, carinsku stopu 7,5 posto. Iduće godine, ili 2007. godine, će biti punopravne članice Evropske unije. Zalagao sam se poslednjih pet godina za postepeno otvaranje privrede prema svetu, a ne za naglo. Ako unesete cveće zimi sa terase u neku mračnu prostoriju i držite ga do aprila iduće godine i naglo ga iznesete na sunce da tamo provede ceo dan, ono će se spržiti. Ali ako ga u aprilu postepeno počnete iznositi na sunce, ono će se prilagoditi i preživeće. Tu je, po mom dubokom uverenju, bio osnovni defekt u našim privrednim reformama. Izvršena je nagla liberalizacija uvoza i dve godine je vođena politika fiksnog valutnog kursa. Ukinuli smo mnoga van-carinska ograničenja i kao rezultat svega toga imamo sadašnju situaciju.

RSE: To očigledno nisu jedine anomalije. Zbog jedne od anomalija se često ljute vozači. Kada god poskupi nafta u svetu i kod nas se digne cena nafte i benzina, međutim, već neko vreme pojeftinjuje nafta u svetu, i svi skidaju cene, ali mi ih i dalje držimo na istom, visokom, nivou. Ne verujem da će da se smanjuju.

KOVAČEVIĆ: Već godinama niko ne snižava cene. Kada je ove godine krenuo porez na dodanu vrednost, mnogi ekonomisti su dokazivali da će to imati za posledicu rast inflacije. Zašto? Onaj koji ima veći porez na dodatnu vrednost, nego što ima porez na promet, zida cene jer su mu, kao, troškovi porasli, a oni koji su došli u povoljniju situaciju, ne pada im na pamet da snize cene. Isto je tako i sa cenom nafte. Čim cena nafte poraste, odmah se koristi prilika da se podignu cene derivata, a to odmah indirektno utiče na rast cena saobraćaja i svega što je s tim spojeno. Tako raste i inflacija. Ono što bi država mogla da učini kada cena nafte na svetskom tržištu raste je to da smanji svoje akcize. To sve razvijene zemlje zapada rade. Dvadesetak posto naših potreba za naftom i prirodnim gasom podmirujemo iz domaćih potreba. Masa zemalja nema domaću proizvodnje nafte i gasa, kompletne potrebe uvoze iz inostranstva, a prosečna inflacija im je dva do tri posto. Naša će biti 18 posto. To je znak da država nije našla za shodno da kroz akcize bitno smanji cene. Važno je bilo za državu da ima suficit.

RSE: Obično iz Ministarstva finansija odgovaraju, na pitanje zašto je tako visoka inflacija, zato što je nafta poskupela. Poskupela je svuda u svetu pa nemaju inflaciju. U Crnoj Gori je inflacija tri posto, a kod nas će biti 18 posto.

KOVAČEVIĆ: Potpuno je netačno kada se tako nešto tvrdi. Njima je važno da nađu izgovor. Da je država smanjivala akcize, inflacija ne bi moralo da bude tolika. Mogla je i da stimuliše domaću proizvodnju. Već četiri godine država veštački održava cenu domaće nafte i domaćeg gasa na vrlo niskom nivou i kao rezultat toga manja je proizvodnja nego što bi bila da je bilo slobodnije formiranje cena i da su te cene pratile cene na svetskom tržištu. Veštački se održava kurs dolara, a naftu i gas plaćamo u dolarima. Sada, kada je dolar potcenjen, to stimuliše uvoz nafte, više nego da je dolar 90 ili 100 dinara. Bez obzira da li kupujemo naftu u Rusiji, ili negde drugde, cena nafta se obračunava u dolarima. Imali smo apsurdnu situaciju da je dolar pre godinu, ili dve, dana bio manje vredan u dinarima nego krajem 2000. godine. Kao rezultat toga imamo efekt rasta interesa uvoznika da uvoze naftu. Pored toga se i troši neracionalno. Ljudi masovno voze kola. Država nije našla za shodno da koriguje valutni kurs dolara i kao rezultat toga uvoz je ogroman, ne samo kada se radi o nafti. Prodavnice u Beogradu su fantastično snadbevene uvoznom robom i izgledaju kao da ste u Briselu, a s druge strane mnogi ljudi nisu svesni da taj ogroman uvoz ima za posledicu sve manju tražnju domaćih proizvoda i usluga. Domaća preduzeća ostaju bez posla, pa tako i mnogi zaposleni u njima, jer ne mogu da izdrže konkurenciju uvozne robe.

RSE: Akcija Ministarstva trgovine – Kupujmo domaće - je potpuno propala. Ljudi kupuju ono za šta imaju para i šta im se dopada.

KOVAČEVIĆ: Nisam bio ubeđen da će ta akcija dati rezultate, mada moram reći da je ministar Dimitrijević u to vreme govorio da ako se politika prema uvozu ne promeni, uvoz će i dalje dinamično rasti i privreda će propadati. Nije on od onih koje kritikujem. SAD, kao najveći pobornik slobodne trgovine, žestoko se bori protiv ogromnog priliva kineske robe, pre svega tekstilnih proizvoda.

RSE: I Evropska unija takođe.

KOVAČEVIĆ: A mi nismo ništa preduzeli po tom pitanju. Ogroman deo našeg naroda je ipak sirotinja. Dvadesetak posto naših ljudi su prava sirotinja, a tridesetak posto njih je na ivici. Za taj deo stanovništva je važno da je neki proizvod jeftin. Kineski proizvodi su zaista vrlo jeftini. Mnogi će reći da je lepo što smo omogućili sirotinji da dođe do kineskih proizvoda i da se snadbe, ali je problem kada kupujete kinesku robu jer se na taj način domaća proizvodnja dovodi u krizu. Za kvalitet te robe niko ne pita. Za mesec dana korištenja te jeftine kineske ili turske robe, će te bez nje ostati. Broj nezaposlenih je u poslednje četiri godine povećan je za 250.000 ljudi. Velikim delom je došlo do toga jer je uvoz uništio masu vrlo solidnih preduzeća.

RSE: Očigledno će se ta tendencija nastaviti jer stranci su pokupovali sve ono što je najbolje. Neke fabrike se održavaju veštačkim disanjem. Mnogo ljudi će morati biti otpušteno iz javnih preduzeća pošto mora da se obavi restruktuiranje. Koje su naše šanse?

KOVAČEVIĆ: Crna Gora je manje zadužena od Srbije. Dug Crne Gore je oko 502 miliona eura, ali to je onaj dug koji država garantuje. Imaju još oko 150 ili 170 miliona duga vezanih za preduzeća. Najveći je dužnik kombinat aluminijuma u Podgorici. Dug Srbije je 14,5 milijardi. Verovatno će do kraja godine taj dug biti oko 15 milijardi dolara, s tim što treba imati u vidu da smo ove godine, zahvaljujući rastu vrednosti dolara, oko 70 posto duga Srbije smanjili. Većina našeg duga je u nedolarskim valutama, pre svega u euru. Sada jedan dolar duga u euru množite sa 1,16, a krajem prošle godine se množio sa 1,30, tako da bi dug bio znatno veći da je odnos dolara, eura i drugih valuta ostao isti. Tako sada dobijamo malo zamagljenu sliku i stiče se utisak da dug toliko ne raste, kao što je rastao u prošloj godini, ali suštinski, on i dalje raste. To je jedan vrlo težak problem i preti opasnost da mi, kako je rekao naš kolega, Branko Milanović, vrhunski stručnjak u Svetskoj banci, postajemo hronični pacijenti MMF-a. Ja sam to preformulisao i rekao da preti opasnost da Srbija postane, i ostane, hronični bolesnik i stalni pacijent MMF-a. Pošto, verovatno, nećemo moći da kroz godinu do dve vratimo dve milijarde dolara, onda ćemo morati da molimo međunarodne finansijske institucije da nam odobre nove kredite da bi smo ipak mogli da vraćamo koliko-toliko duga i da održavamo dug na istom nivou kao i pre.

RSE: Možemo li to da stavimo na dušu Miloševićevim godinama, ili dug potiče još od ranije?

KOVAČEVIĆ: Sticajem okolnosti, 1991. godine, kada je došlo do raspada SFRJ, dug Srbije i Crne Gore prema inostranstvu je bio 5,6 milijardi dolara. Svetska zajednica je donela jednostranu odluku da prekine platni promet sa SR Jugoslavijom. Po međunarodnom privrednom pravu, ako poverilac preduzme neku meru, pa iz toga proizađe nemogućnost dužnika da servisira svoj dug, posledice snosi poverilac. Oni su doneli odluku o pekidu platnog prometa sa SR Jugoslavijom, ali su odmah stavili do znanja da će celo vreme knjižiti kamate. A kamate u to vreme nisu bile niske, kao što je to sada slučaj. Tako su sistematski knjižili kamate i kada smo došli do kraja 2000. godine, dug prema inostranstvu je dostigao gotovo 11 milijardi dolara. Nakon toga Pariski klub, koji čine razvijene zemlje Zapada, su nam otpisale 51 posto tog duga, a to je bilo oko dve milijarde i 300 miliona dolara. Rekli su da će nam otpisati još 15 posto duga kada aranžman sa MMF-om bude uspešno okončan, a to je trebalo da bude u toku ove godine. Londonski klub poverilaca, a to su komercionalne banke, nam je prošle godine otpisao 62 posto duga, a to je oko milijardu i 700 miliona dolara. I pored toga, dug prema inostranstvu i dalje raste. Srbije se svake godine zadužuje. Prošle godine se zadužila oko dve milijarde. Ove godine će opet biti oko dve milijarde novog duga. Vratićemo oko milijardu. Razlika između onoga što vratimo i onoga što se zadužimo, se na žalost povećava.

RSE: Možemo li da bankrotiramo?

KOVAČEVIĆ: Možemo jednog dana doći u situaciju da ne možemo da servisiramo dug, da ne možemo da isplatimo dve milijarde dolara. Možda će to biti 2007. ili 2008. godine.

RSE: Može li da se desi situacija koja se dogodila 1933. godine u Americi? Ili može da nam se desi nedavno iskustvo Argentine?

KOVAČEVIĆ: Govorio sam jedno vreme da preti opasnost argentinskog tanga na našem području. Velika razlika između nas i Argentine je ta što je naše stanovništvo postalo apatično. Sada su neka istraživanja pokazala, da ako bi sutra bili parlamentarni izbori, ispod 50 posto ljudi bi izašlo na izbore. Nema snage u Srbiji koja može da pokrene masu ljudi da izađu na ulice i protestuju, tako da je to za političare sticaj sretnih okolnosti. Možemo se naći u situaciji da ne možemo da servisiramo naš dug, da u tom trenutku dođe do ogromne tražnje za devizama a da nemamo novih izvora. Ne možemo više da očekujemo devize od prodaje perduzeća jer mi smo ipak prošle godine milijardu i 400 miliona zaradili od prodaje preduzeća. Kada prodamo to što je najvrednije, pitanje je da li će početi da dolaze ''Green field'' investicije, investicije od zelene ledine. Zaista preti opasnost da kroz dve godine dođemo u situaciju da tražnja za devizama bude ogromna, a ponuda skromna. Zakon o denacionalizaciji se mora brzo doneti, a on će nas pritiskivati da naslednicima imovine isplaćivamo devize. Tada preti opasnost da dođemo u situaciju da valutni kurs naglo poraste i da imamo slično stanje kao u Argentini.

RSE: Šta bi to značilo?

KOVAČEVIĆ: Problem bi se pojavio jer bi uvozna roba morala naglo da poskupi, a onda ide i porast inflacije. Mnogo neprijatnih stvari bi se počelo dešavati. Ono što bi najgore moglo da se desi, a nadam se da se neće desiti, da ako jednog dana ne budemo mogli da vraćamo dugove, a MMF kaže da nismo poslušni i da nam ne može davati nova sredstva i nove kredite, a na finansijskim tržištima još uvek nismo prisutni, mogli bi nam početi pleniti avione u inostranstvu. Nadam se da će se naći nekih snaga u ovoj zemlji da počnu ozbiljnije da razmišljaju na duge staze jer sadašnji političari ponašaju se, po mom dubokom ubeđenju, po principu - uzmi sve što ti život pruža dok si na vlasti. Zadužuj se. Prodaj sve što možeš prodati, a sledeći političari koji dođu za dve-tri godine neka rade kako znaju i umeju. Ipak će ove mlade generacije morati te dugove kad-tad da vrate.
XS
SM
MD
LG