Dostupni linkovi

logo-print

Politika neuspešnog oponiranja


Na prvi pogled, da, kada “sreću” ne bi kvarili učestali glasovi Tadićevih Demokrata koji i dalje “prete” da neće učestvovati na skupštinskom zasedanju na kojem će Skupština raspravljati o tekstu Rezolucije. Ovakvim političkim prepucavanjima, verovatno su najzabrinutiji, upravo građani srpske nacionalnosti sa Kosova. No, to u Beogradu, očigledno, nikog posebno ne dotiče.

Teško je razumeti i mnogo transparentniju politiku od aktuelne koju zvanični Beograd vodi ne samo sada, pred početak pregovora o statusu Kosova, već sve vreme kada je reč o politici prema Kosovu i ne samo Kosovu. Takva politika stavlja zvanični Beograd ponovo pred pitanje koje je sociolog Vladimir Ilić iz Helsinškog komiteta za ljudska prava definisao sledećim rečima:

“Postavlja se pitanje samo da li će se produžiti politika neuspešnog oponiranja, što su radile različite Miloševićev vlade, ili će se zajahati na vetar svetske istorije, što je uradila Đinđić-Živkovićeva vlada. Ovo što ja govorim niukoliko ne treba shavatiti kao optiranje za nekakvu partikularnu političku opciju, ni DS, ni DSS, niti neku treću.”

U Rezoluciji je, videli smo, uvrštena tačka tri o kojoj smo već govorili, a prema kojoj Beograd neće prihvatiti nikakvo nametnuto rešenje. Ovde, bez obzira da li će demokrate prisustvovati sednici na kojoj se bude raspravljalo o Rezoluciji ili ne, podsećamo, da ni predsednik Tadić prema stavovima izrečenim u Moskvi, ni premijer Koštunica prema nedavno izrečenim ocenama kada je reč o Kosovu, ne govore različitim jezicima:

“Znači, došli smo do toga da se nečemu što je pravni argument može suprostaviti nešto što je argument čiste sile ili nasilja. Ako je jedan narod, albanski, ostvario pravo na samoopredeljenje stvarajući svoju državu, da li ima pravo na stvaranje još jedne ili više svojih država razbijanjem postojaće države ili država.”

“Mi ćemo voditi pregovore, vodimo ih u vrlo teškoj situaciji, vodimo ih u okolnostima u kojima je naš narod dobrim delom izbegao sa Kosova i Metohije, vodimo pregovore sa jednim teškim nasleđem Miloševićevog vremena.”

Nikome nije jasno zašto u očito teškoj pregovaračkoj poziciji zvanični Beograd i građanima Srbije i Srbima sa Kosova ne govori o odgovornosti politike koja je 90-ih vođena od stane Miloševićevog režima i koja je današnje zvaničnike dovela u tako nezavidan položaj. Socijolog Vladimir Ilić:

“Jedna akcija mora da uključi pitanje odgovornosti, i to ne samo pitanje odgovornosti elita niti političkih lidera, već pitanje odgovornosti šest miliona glasača koji su glasali ili koji nisu glasali u poslednjih šest ili sedam turnusa izbora.”

Pri svemu tome niko građanima u Srbiji, kojima bi se rado prebacila konačna odgovornost o rešavanju pitanja Kosova putem referenduma, što je, videli smo, takođe uvršteno u tekst Rezolucije, ne objašnjava šta će se dugoročno dešavati u slučaju primene tačke tri u najgorem zamisljivom scenariju prema kojem kosovoski Srbi ne bi, ni na koji način pripremljeni na bilo koje takozvano nametnuto rešenje, počeli da napuštaju svoje domove i dolaze u Srbiju. A istraživanja i od ranije pokazuju podatke o kojima je govorio i na njih upozoravao, između ostalog i sociolog Vladimir Ilić:

”Nikoga toliko ne mrze tranzicijski gubitnici u Srbiji kao dobegle Srbe iz Hrvatske, iz Bosne, sa Kosova. Nema etničke solidarnosti, nema društvene solidarnosti. Srbija je jedna nečovečna zemlja. Meni je žao ali to je jedna realna činjenica.”

No, sve i da ostavimo po strani moguće mračne scenarije o kojima je ipak trebalo voditi javnu raspravu na vreme umesto što je svako u Beogradu vukao na svoju stranu a najmanje mislio o Srbima na Kosovu, vratimo se trenutnom stanju. Dakle, i pored aktivne uloge Borisa Tadića, Demokratska stranka i dalje najavljuje da će bojkotovati rad Skupštine te da nisu pozvani na konsultacije kod Vojislava Koštunice što iz Vlade demantuju i što je demantovao i Predrag Marković, predsednik parlamenta. Miloš Aligrudić, šef Poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, međutim smatra da će se politika predsednika Tadića i Demokratske stranke do te sednice usaglasiti, ali podvlači:

“Imate situaciju da Demokratska stranka ne učestvuje u radu Parlamenta jer ga smatra nelegalnim, pri čemu predsednik iste stranke, predsednik države, potpisuje uvek ukaze o proglašenju tih zakona koji su u Parlamentu doneti. Znači, već tu imamo jedan dualizam koji je neobjašnjiv. Prema tome, ja bi sačekao da vidim kako će se stvari razvijati do kraja i ne bih na osnovu nekih najava koje su date od nekih ljudi za koje ne verujem da su kontrolisani od organa Demokratske stranke sudio do kraja šta će biti.”

Moželi se desiti da Demokratska stranka ne prisustvuje sednici Parlamenta kada se bude raspravljalo o Rezoluciji, pitali smo politikologa, profesora Zorana Stojiljkovića:

“Tenzija na delu, pretpostavljam da će se ipak Demokrate pojaviti u Parlamentu i da na taj način dođemo u situaciju koja ne bi preterano opterećivala poziciju Srbije pre pregovora u koji bi ona ušla sa Rezolucijom koja nije usvojena glasovima jedne relavantne stranke i sa još plus toga manjinskom koalicijom vladom.”

Dakle, pred vratima pregovorima o, kako su je očevi nacije nazivali najskupljoj srpskoj reči, gotovo da imamo nepoznanice čak i oko najelementarnijih tačaka. Ostaje, dakle, da sačekamo sednicu Skupštine Srbije.
XS
SM
MD
LG