Dostupni linkovi

logo-print

Neko će morati ponovo da izvede "Sablju"


Gost Press kluba je Dušan Mihajlović, pravnik. Posle fakulteta je radio u valjevskoj policiji. Potom je bio gradonačelnik Valjeva. Postao je visoki funkcioner, potpredsednik vlade Srbije, 1990. godine, mada nikada nije bio član SPS-a. Dao je ostavku nakon godinu dana. Otvorio je firmu, koja se zvala LUTRA, i osnovao političku partiju Nova demokratija, koja je nedavno promenila ime u Liberali Srbije. Bio je opozicionar svih godina pod Miloševićem. Posle 5. oktobra 2000. godine postao je ministar policije.

RSE: Jedna osoba mi je rekla da vas je samo jednom u životu srela na nekom prijemu. Tada vas je pitala da li strepite za svoj život kada se nađete na ulici. Vi ste joj odgovorili da više strepite u svom kabinetu. To upućuje na to da je mafija imala svoje pipke i u policiji, i u vladi, i u sudstvu, i na raznim drugim mestima. Da li je to tačno?

MIHAJLOVIĆ: Hteo sam da kažem da je veći problem od lične bezbednosti bilo kog funkcionera ili ministra policije u to vreme, bila činjenica, da smo imali jaku mafiju. U to vreme bili smo u jednoj specifičnoj situaciji, jedinstvenoj u Evropi. Imali smo mafiju koja je svoje pipke razgranala svuda i koja je u tom trenutku bila jača i uticajnija, ne samo bogatija, od same države, od vlasti i od policije, koja je trebala da joj se suprotstavi. Uzrok te specifičnosti je u činjenici da je u vremenu pre 5. oktobra došlo do specifičnog srastanja organizovanog kriminala sa samim državnim vrhom organa bezbednosti i da je to dalo neviđenu snagu i moć mafiji na ovim našim prostorima.

RSE: U vreme kada ste bili ministar policije, bili ste uz Đinđića, Čedu Jovanovića i još neke ljude, glavni junak na listama za odstrel. Bio je i neuspešan pokušaj atentata na vas u centru Beograda, u Ulici Kralja Aleksandra. Da li se ikada rasvetlilo ko je stajao iza toga?

MIHAJLOVIĆ: Nije do kraja. To se dogodilo na samom početku moga mandata. Ispalo je da su neki momci, koji su se obračunavali među sobom, ne znam zbog čega, pogrešno pucali na ministrovo auto u kojem sam bio ja. To je njihova verzija. Zvanična istraga nije dovela do nekog drugog rezultata.

RSE: Oni su sada na slobodi?

MIHAJLOVIĆ: Svi su odavno na slobodi. Nisam se nikada bavio tim aspektom jer je bilo jasno svakome ko se prihvati tog posla da stavlja glavu u torbu i da postaje meta za sve one kojima tada nije odgovaralo uvođenje reda i zakona u ovoj zemlji.

RSE: Dok sam čitala vašu knjigu, Povlenske magle i vidici, shvatila sam da između vas i Zorana Đinđića nije uvek bio harmoničan odnos. Nekada ste vi nudili ostavku, nekada je on tražio ostavku. Znam da vas je jako naljutio kada je rekao da u pedeset gradova Srbije postoji mafija, a da policija ništa ne radi da tu mafiju suzbije.

MIHAJLOVIĆ: Takav je život. Đinđić i ja smo se znali dosta dugo i bili smo prijatelji, bez obzira na to što nismo uvek bili na istim pozicijama i nismo uvek razmenjivali lepe reči. Bez tog prijateljstva ne bih ni prihvatio njegov poziv da dođem u vladu i budem njegov potpredsednik, da na njegov i Koštuničin poziv, kako bi privremeno prevazišli svoje nesporazume, pokrivam mesto ministra unutrašnjih poslova. Sada se vidi da smo bili različitog, i životnog i profesionalnog iskustva, različitih mentaliteta, ali nas je spajao isti cilj. Đinđića sam podržavao u ambiciji da jednim prekim putem modernizujemo zemlju i uvedemo je u zajedničku evropsku kuću svih naroda i država Evrope. Poštovao sam njegovu hrabrost, da se on, kao mlad, perspektivan i nadaren politički lider, prihvati nečega što je ravno političkom samoubistvu jer su sva dotadašnja iskustva svih zemalja u tranziciji govorila da ni jedna prva tarnziciona vlada nije dočekala kraj mandata i nije uspela da dobije sledeće izbore iz prostog razloga što ona treba da izvrši jedan bolan rez i suočavanje sa prošlošću. Bez obzira što je sve to znao, Đinđić je imao hrabrosti da se uhvati u koštac sa tim i želju da to uradi na najbolji i najbrži mogući način. Naši nesporazumi su sastavni deo posla i rezultat razlika u životnom iskustvu, kao i načina rada. Šteta je što nismo više sarađivali u prethodnom periodu i što, ne samo Đinđić kao premijer, nego i vlada i ceo DOS, nisu shvatili neka upozorenja koja sam na samom početku dao. Govorio sam da ćemo sve druge probleme rešiti na jedan demokratski način, političkim sredstvima, ali da imamo jedan ozbiljan problem od koga će zavisiti šta će biti sa Srbijom, da li će biti balkanska Kolumbija, ili moderna evropska zemlja. Taj problem je bio organizovani kriminal, mafija sa ogromnom moći. Mislim da je moje upozorenje i suviše kasno shvaćeno. Platili smo veliku cenu zbog toga. Samo treba poredati događaje, od otmice Miškovića, preko ubistva Gavrilovića, generala Buhe, pobune Crvenih beretki, svega toga što je trebalo da nam se desi, pa da se svi uozbiljimo i shvatimo da moramo da donesemo nešto što se traži od samog početka, a to je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala. Mi smo bili jedina evropska zemlja koja nije imala taj zakon, koja nije imala institucije za borbu protiv mafije, ni zakonske, ni organizacione. Država nije bila organizovana za tu borbu jer smo živeli u jednom pravnom sistemu Titove Jugoslavije u kojom mafija nije ni postojala.

RSE: Pokušali ste da modernizujete i reformišete policiju. Sve što ste uspeli da postignete tokom operacije Sablja je negde potonulo. Svi ljudi koji su bili glavni nosioci akcije Sablja su smenjeni posle vašeg odlaska. Rekli ste da postoje tri grupe koje su protiv reformi u policiji. Koje su to tri grupe?

MIHAJLOVIĆ: To su svi oni kojima ne odgovara red i zakon. Ne odgovara im policija koja će ih progoniti, hapsiti i predavati pravdi. Možda su to tri dela jedne te iste pojave, kriminalnog nasleđa posle 5. oktobra, koje se sastojalo od ratnih zločina počinjenih u naše ime koji do tada nisu ozbiljno shvaćani, niti se njima ozbiljno bavilo. Na drugoj strani smo imali organizovani kriminal, mafiju sraslu sa vrhovima države. Na trećoj strani smo imali tajkune koji su ceo taj haos kroz koji smo prošli iskoristili da se na određeni način obogate, steknu neka ogromna materijalna sredstva sa kojim su posle počeli da kupuju, i politički i svaki drugi, uticaj. Sve to možemo posmatrati kao jedinstvenu celinu jer su oni veoma povezani međusobno i sve ih spaja jedan te isti interes, a to je novac.

RSE: Ljudi u Kruševcu su mi nedavno rekli da znaju da ekonomski loše stojimo ali da će to izdržati. Najviše su željni pravde. Navodili su mi neke njihove, lokalne, slučajeve. Svi sa kojima sam razgovarala su rekli da je policija dobro uradila svoj posao, ali da ti slučajevi sada stoje negde u Tužilaštvu ili u sudu. Vidim da toga ima i na republičkom nivou, i u Beogradu. U čemu je stvar?

MIHAJLOVIĆ: Delim mišljenje vaših sagovornika. Davno sam ukazivao na to. Drago mi je da to građani shvataju, makar i sa zakašnjenjem. Ranije smo živeli u situaciji da su se svi problemi svaljivali na policiju. Ispadalo je da je policija dužna i da sprečava zločine, da ih otkrije, da krivce privede pravdi, da je odgovorna i za presude i za kašnjenje presuda i za zatvore i za puštanje iz zatvora. Niko, sem policije, nije video ništa drugo. To pojednostavljivanje stvari je opasno, štetno i skupo nas je koštalo. Takav stav je druge državne i društvene subjekte oslobađao njihove odgovornosti koja je veća od odgovornosti policije, kada je reč o borbi protiv kriminala.

RSE: Kao ministar policije otvarali ste zemlju prema inostranstvu. Čak su vas neki proglasili za britanskog špijuna jer ste imali dobre veze sa policijama evropskih zemalja. Smatrali ste da njihova iskustva i njihov sistem mogu bar donekle da se primene i kod nas.

MIHAJLOVIĆ: Đinđićeva vlada je imala jasan cilj i program – što pre u Evropsku uniju, što pre u sve euro-atlantske integracije. Morali smo svoju policiju i službe bezbednosti da podobimo onim principima i pravilima koji važe u zemljama sa kojima želimo da budemo zajedno. Najlogičnije je bilo da počnemo saradnju i da se otvorimo. U tom smislu, odmah sam, kao ministar, pozvao sve ambasadore u Beogradu i zamolio ih da preko svojih vlada pošalju oficire za vezu, i policija i službi bezbednosti. Veoma brzo, sve službe, od američke, preko britanske, do drugih evropskih zemalja su poslale svoje oficire za vezu. Ušli smo u niz programa saradnje, a jedan od njih su bile i obuke. Dovoljno se setiti projekta multietničke policije, koji je urađen sa OEPS-om. Na nekoliko kurseva je obučeno nekoliko stotina pripadnika multietničke policije koji su poslije radili u tri opštine na jugu Srbije. Zahvaljujući jednom izuzetnom projektu sa Norvežanima jedan čitav opštinski SUP u Beloj Palanci je osposobljen i modernizovan. Modernu opremu za rad su dobili svi: vatrogasci, saobraćajci, kriminalistička i redovna policije. Prošli su i odgovarajuću obuku za rad u jednim novim uslovima, kada treba da se poštuju i neka druga pravila ponašanja i delovanja u lokalnoj sredini. To nije naišlo na razumevanje onih koji su bili zagovornici naše izolacije i koji su imali traume zbog dojučerašnjih sukoba i nesporazuma sa tim zemljama. Mislim da je to dalo izvanredne rezultate. Veoma su nam pomogli, posebno eksperti iz Saveta Evrope i OEPS-a, da sagledamo stanje u policiji i da na osnovu toga napravimo reforme. Posle toga smo sa danskim Centrom za ljudska prava formirali jednu grupu međunarodnih i domaćih eksperata koji su uradili program vizije za reformu ministarstva. Sve to smo morali paralelno da radimo. Nismo imali vremena prvo da reformišemo. Suočavali smo se sa svim problemima koje smo nasledili, pre svega sa siromaštvom i bedom, sa pravim ratom na jugu Srbije, sa masovnim grobnicama i hladnjačama i sa svim onim zlom koje je odjednom isplivalo. Tako smo došli do najtežeg problema, a to je rat sa mafijom. Tim problemom smo počeli tek ozbiljno da se bavimo od Miškovićeve otmice, kada smo shvatili da je mafija toliko bezobzirna i da se oseća toliko moćnom da može da otima koga hoće po Srbiji bez bojazni da će za to biti kažnjena. Pravu priliku za obračun sa njom dobili smo tek sa Sabljom. Na nesreću, trebalo nam je više od dve godine da donesemo zakon, i to samo delimično. Praktično smo doneli samo propise koji su potrebni za obračun sa mafijom. Antimafijaško zakonodavstvo je delimično usvojeno tek 28. decembra 2002. godine.

RSE: Šta vredi zakon ako se ne primenjuje?

MIHAJLOVIĆ: Bili smo veoma spremni i željni da ga primenimo, ali ga nismo imali. Nema obračuna sa mafijom bez institucije zaštićenog svedoka. Mafija počiva na tome da ubija i eliminiše svakoga ko bi mogao da ih izda, ili ko bi mogao da bude neki potencijalni svedok i saradnik policije. Jedini način da se borite protiv nje je da uđete u nju i da nekoga od pripadnika izvučete i pridobijete za saradnju kao zaštićenog svedoka, ili krunskog svedoka, ili mafijaša pokajnika. Ima veliki broj varijanti i modela koji su razvijeni u svetu po tom pitanju, od Italije do Amerike. Tek kada su i Amerikanci i Talijani doneli te propise, oni su uspeli da naprave neki ozbiljniji korak u stalnoj borbi sa mafijom.

RSE: Jako mnogo građana, pa i nezavisnih medija, nisu imali ništa protiv vanrednog stanja i Sablje jer su shvatili da je to obračun sa kriminalom. Vrlo glasno je bilo najavljeno, i iz vašeg ministarstva, i iz vlade Zorana Živkovića, da će uslediti akcija Skalpel. Ta akcija nije uspela. U čemu je stvar?

MIHAJLOVIĆ: Sablja je jedna veličanstvena i ogromna policijska akcija koja je jedinstvena po mnogo čemu, ne samo u Srbiji, nego i u širim razmerama. Sve policije s kojima smo sarađivali su tražile i izučavale te podatke. I sada Bugari, posle ubistva jednog biznismena, nešto slično preduzimaju. Ipak, ona je imala ograničen domet. Imala je ograničeno trajanje. Njen prvenstven zadatak je bio razrešenje i hvatanje izvršilaca atentata na premijera. Drugi zadatak je bio obračun sa organizovanim kriminalnim grupama koje smo registrovali. Ona je u tom smislu značajan korak napred. Otkrili smo atentatore. Rasturili smo najopasniju kriminalnu grupu, narko-kartel zvani Zemunski klan, koji je postao vodeći i dominantan u Srbiji, koji je u međusobnim obračunima uspeo da stavi pod kontrolu čitavo podzemlje u Srbiji i toliko narastao da se usudio da organizuje atentat, ili državni udar, u ovoj zemlji. Razbijene su još neke grupe. Ako pogledamo onu nesretnu Belu knjigu o organizovanom kriminalu u Srbiji, videćemo da mnoge od tih grupa nisu ni pipnute u Sablji, nije bilo vremena da se do njih dođe. Mnogi kriminalci su pametni i ne treba ih potcenjivati. To su veoma inteligentni i sposobni ljudi, često sposobniji od onih koji su na drugoj strani zakona, koji treba da se bore protiv njih. Mnogi kriminalci su pobegli u inostranstvo, a mnogi su bili u domaćim i stranim zatvorima, pa nisu bili predmet akcije Sablja. Tako je akcija Sablja samo jedan udar na mafiju, a ne konačan obračun sa mafijom. Nismo ni stigli da dođemo da glavne teme, a to je gde je mafijaški novac, gde je novac od droge. Sada imamo jedan paradoks, izrečene su prvostepene presude, a taj novac nije ni pipnut. Taj novac je i dalje u nekoj funkciji. Neću da kažem da se tim novcem sada kupuje Srbija, ali je ostalo bez odgovora gde je taj novac.

RSE: Verovatno je u inostranstvu?

MIHAJLOVIĆ: Možda. Oni su veoma organizovana organizacija koja drži svoj novac u najboljim bankama u svetu. Suština je bila da se ta akcija nastavi. Kolega Đelić, ministar finansija, je najavio akciju Skalpel koja je trebala da obavi taj najvažniji deo posla, da dođe do mafijaškog novca i da ga konfiskuje. Dolaskom do tog novca i presecanjem tokova tog prljavog novca, sasekli bi smo korene mafije.

RSE: Ko je opstruisao Skalpel?

MIHAJLOVIĆ: Ne mogu da govorim o tome ko ga je opstruisao, već mislim da nije bilo hrabrosti da se uđe u tu akciju. Veoma sam ponosan na svoje saradnike u policiji. Nije potrebno mnogo mašte da se zamisli koliko je hrabrosti trebalo da se uđe u Sablju, da se uđe u obračun sa tom moćnom organizacijom koja je do tada ubijala po Srbiji. Krenuli su na to čudovište ne razmišljajući o svom životu, svesni da u svemu tome učestvuju i neki ljudi koji su deo policije i deo službi bezbednosti. Čim dirnete u novac mafije, gube se glave. Očito da je oportunizam nadvladao i da je to pitanje gurnuto pod tepih. Onda su došli drugi problemi, kao kriza u Parlamentu koja se pretvorila u politički obračun i dovela do vanrednih izbora. Problem je što ova vlast ne započinje Skalpel.

RSE: Zašto to ne uradi?

MIHAJLOVIĆ: Iz istih razloga iz kojih ga nije ni počela. Nema hrabrosti. Treba imati veliko srce i treba biti dovoljno lud da, boreći se za državu i pravdu, žrtvujete sve što imate, ne samo svoj komoditet i mir, ne samo svoju glavu, nego i sigurnost svoje porodice, dece i njihovu budućnost. Neko će morati da ga pokrene i završi. Neko će morati ponovo da izvede Sablju i da poseče nove izdanke mafije.

RSE: Novi izdanci nisu jaki kao nekadašnji?

MIHAJLOVIĆ: Oni to ne mogu biti jer ne verujem da se Zemunski klan može ponoviti. Bio je specifičan po mnogo čemu. Oni iza sebe nemaju nikakve Crvene beretke, niti imaju takve veličine kao što je bio Legija i drugi. Treba imati u vidu da se mafija prilagođava situaciji i da je ona mnogo brža i fleksibilnija, nego što je država. Mislim da su se sada orjentisali na neke druge tokove koji sve više liče na legalne. Prvo će te pare, koje su ostale neotkrivene, raznim načinima legalizovati. Neki od njih će se sutra pojaviti kao vrlo uspešni i uvaženi biznismeni. Mislim da će, zahvaljujući tom novcu, tražiti svoj prostor u svetu biznisa, u svetu politike, u svetu vlasti, da će i dalje kupovati svoj uticaj, od medija, preko politike, do vlasti.
XS
SM
MD
LG