Branka MIHAJLOVIĆ (Portret gosta: Nadežda GAĆE)
Dragoljub Žarković u novinarstvu je od davne 1974. godine. U njegovoj novinarskoj karijeri bilo je dosta neuobičajenih poteza. Jedan od njih je bio kada je, zajedno sa dvojicom kolega, uoči famozne Osme sednice prešao iz politikine u borbinu kuću. Takav novinarski transfer nije se dogodio od 1945. godine. Normalno je bilo obrnuto, da novinari Borbe hrle u Politiku. Iza ovakve Žarkovićeve odluke stajala je jasna politička, moralna i profesionalna procena da će politikina kuća da doživi sunovrat jer se opredelila za sluganstvo Slobodanu Miloševiću. Nije na odmet podsetiti da je Žarković otišao sa mesta zamenika glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Politika Ekspres koji je uređivao sa legendarnim Božom Bogdanovićem, a prosečni tiraž ovog lista bio je oko 300.000 primeraka u to doba. Žarković je pisao i za Našu Borbu. Gostovao je i kao komentator na Radiju Slobodna Evropa. U Vremenu piše kratke lucidne uvodnike koje potpisuje samo svojim inicijalima. Teme su politička i životna ljudska svakodnevnica, uvek začinjene sa Žarkovićevim specifičnim smislom za humor koji vas uopšte ne zasmejava, naprotiv, tera vas da se zapitate da li smo mi ludi. Uobičajeno je da Žarković odgovara i onima koji kritikuju uređivačku politiku ovoga lista. Uvek počinje sa rečima ''poštovani čitaoče'', a zatim analitički, smireno, ali sa strasnim stavom, brani autore i politiku ovog nedeljnika. U jednoj od takvih prilika napisao je, između ostalog: ''Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin''.
Žarković je i u privatnom životu strastan. Ima petero dece, troje unučadi i dva braka. Ima i tri kućna ljubimca: mačku Mašu, psa Vukija i kanarinca Mičizora. Prošle godine slavio je 30 godina u novinarstvu. Tom prilikom rekao je na redakcijskom kolegijumu da bi u Titovo vreme, pored plakete, dobio barem i zlatan sat. Žarković voli da se šali, ali ostavimo li šalu na stranu, jasno je da je u profesiji prošao bukvalno kroz razne bure i nedare. Njegove kolege imaju jedinstveni stav. Kažu da ga je majka rodila kao glavnog i odgovornog urednika. Ne kriju divljenje kada govore o njegovim uređivačkim sposobnostima. I posle 30 godina u novinarstvu Žarković ima novinarske snove. Sanja da poklanja dnevne novine koje bi se zvale Beogradsko vreme.
****
RSE: Ni snova se nisi odrekao?
ŽARKOVIĆ: Imam osećaj da čovek u ovom poslu traje dok sanja. Posao je kao i svaki drugi, da ne preterujem sa značajem našeg poziva. Verovatno kao i svaki drugi posao ume da pređe u rutinu, da postane manje zanimljiv, manje atraktivan, manje podsticajan i onda čovek zamisli kako bi sada mogao nešto novo, lepše i bolje da napravi. To vas daje novu energiju, osposobi vas da imate porodicu, da radite svoj posao i da se mirno i dostojanstveno prošetate gradom.
RSE: Zgusnut u tri mute, život novinara izgleda veoma zanimljiv. Veruješ li da te čeka još puno obrta ili misliš da novinar tvojih godina na Balkanu ima iza sebe najveća uzbuđenja?
ŽARKOVIĆ: Mislim da na prave izazove još uvek ne umemo da odgovorimo. To me mnogo nervira u poslu. To je jedan od razloga što sam pristao da radim i na fakultetu sa mladim ljudima. Mislim da je srpsko novinarstvo upropašćeno. Pod dva slična ili ista sistema vaspitavane su čitave generacije novinara i mi se nalazimo u objektivnom problemu. Ne umemo da odgovorimo izazovima novog društva i novim stvarima koje se događaju. Potresno je koliko fale specijalistički novinari, oni koji znaju određene vrste zanata, koji bi umeli kvalitetno da prate finansijsko tržište, da analiziraju izveštaje sa burze, da budu eksperti za kreditnu politiku narodne i komercijalnih banaka. Frapantno se oseća nedostatak ljudi koji bi se razumeli u penzijski sistem, u zaštitu čovekove okoline. Mi nemamo novinara koji je specijalizovan za pisanje o fenomenu korupcije, koja tišti sve tranzicione zemlje. Jedan odličan dopisnik Politike iz Niša je govorio: ''Danas nemam šta da radim pa da napišem jedno komentarče''? Svi sanjaju da budu neki kolumnisti, da se bave krupnim temama, ali mislim da na ovim životnijim, ljudskim stvarima, počiva razvoj društva, uspostavljanje transparentnih demokratskih odnosa, politika čistih računa između vlasti i javnosti. Mogu oni nas da vitlaju, isto kao što nas je Milošević vitlao, ako mi ne znamo ništa o tome kako se sklapaju poslovi, kako se vodi država. Deluje mi izazovno da uđemo u te sfere. Mi smo kao profesija vodili jedan rat. Neko se držao časno, a neko ne. Sada dolazi vreme znanja.
RSE: Ko je bio u prvoj redakciji Vremena? Ko je ostao, ko je otišao dobrovoljno, a ko zauvek?
ŽARKOVIĆ: Oni koji su nas zauvek napustili izazvali su strašne emocije. Za proslavu 15 godina smo napravili malu televizijsku produkciju, o kojoj se manje zna, nego o mojim planovima da pravim dnevne novine. Snimili su film od 12 minuta. Pokušali su da na jedan šarmantan način prikažu istoriju Vremena. Taj film se završava sekvencama crno-belih fotografija koje je uradila Goranka Matić, koja je majstor za ljudske portrete. Film se završava slikama ljudi koji su počeli sa nama, a više ih nema, kao što su Jug Grizelj, Uroš Komljenović i drugi. Na kraju, kada se pojavio Stojan Cerović sa svojim pametnim očima, cela sala je počela da plače. To je bilo potresno. To su ljudi koji su zauvek otišli i zauvek ostali u Vremenu. Cerović je jedna veličina u svetu javih poslova, onoga što se u pravom smislu naziva intelektualcem, čovekom koji zna nešto i ima hrabrosti da to što zna kaže drugima i da se spori oko mišljenja. Sa onima koji su otišli na druge strane smo ponosni. Ceo javni sektor je u našim rukama. Dušan Radulović je urednik Radio Beograda. Nenad Stefanović je urednik informativnog programa Radio televizije Srbija. Ljilja Smajlović je beogradsku karijeru počela u Vremenu, a sada je glavni urednik Politike. Veso Simonović, dugogodišnji zamenik glavnog urednika Vremena, sada je glavni urednik Blic-a. Pokojni Perica Vučinić je osnovao Reporter, bio je vlasnik, urednik i osnivač tog lista. Imamo čitavu plejadu ljudi koji obavljaju važne društvene poslove. Imamo i imali smo puno ljudi u raznim diplomatskim službama i istraživačkim centrima. Vlada Stanković, naš dopisnik iz Barcelone, je portparol Evropske košarkaške federacije. Impozantno je gde su sve naši ljudi, šta rade i gde sve tezgare.
RSE: Ko je bio u prvoj redakciji prvog broja Vremena?
ŽARKOVIĆ: Glavni urednik je bio Zoran Jeličić. On je sada direktor beogradskog Medija centra, ozbiljne medijske institucije. Osim onih koji su umrli, svi koji smo započeli tu novinu smo tu. Malo je ljudi otišlo, a da to nije bilo značajno. U planu je bilo da napravimo neku vrstu hladnog, anglosaksonskog časopisa. Čak je bila ideja da se novinari ne potpisuju, da se samo iznose činjenice bez mišljenja. Pokojni Jug Grizelj je najverovatnije imao najviše nataloženog profesionalnog i ljudskog iskustva pa mi je tada rekao: ''Nemojte se zamajavati. Ipak smo mi mediteranski narod. Mora to da bude lično''. To je tačno. Ljudi traže identifikaciju teksta sa autorom, autora s novinom, novinom s jednom vrstom javnosti. Ovde se ne da napraviti nešto neutralno. Da li je to dobro ili loše, ne bih da sudim. Sećam se tih prvih dana upravo po tom sukobu koncepata. Laza Stojanović, režiser koji je režirao Plastičnog Isusa, je bio urednik kulturne rubrike. Krenuli smo, a u oktobru kreće i sajam knjiga. Rekli smo mu da napiše nešto o sajmu knjiga, a on je rekao da je to jedna seljačka manifestacija. To je bila čudna mešavina nekog alternativnog novinarstava.
RSE: Kako ste se našli?
ŽARKOVIĆ: To je Miša Vasić najbolje definisao. U filmu koji sam spominjao, na pitanje - kako je došao u Vreme, odgovara: ''Kada su mene počeli u Politici da maltretiraju kao čoveka i kao Srbina, otišao sam kod Srđe Popovića, advokata, da ih tužim. On mi je rekao: "Budalo, šta ima da ih tužiš, hajde da napravimo naše novine''. Grupa intelektualaca oko Srđe Popovića je razmišljala o formiranju političke stranke. Pošto su oni i suviše intelektualci da bi se bavili politikom na taj način, došli su nekako do zaključka da bi im bilo bolje napraviti novine. Pošto je tada manje-više srpsko novinarstvo u Politici i nekim drugim kućama bilo maltretirano i kao ljudi i kao Srbi, probali smo da napravimo nešto naše, s tim što su nam planovi bili megalomanski. Sanjali smo da ćemo da se obogatimo. Mislili smo da kada se okupimo na jednom mestu, ima novina sama od sebe da se prodaje. Svako će da kupi auto, brod, šta kod poželi. Da smo tada znali da ćemo ovako sirotinjski da se patimo 15 godina, nisam siguran da bi se okupili. Kada smo se već jednom slepili, onda smo zauvek ostali zajedno.
RSE: Na čije tekstove ili na koju vrstu tekstova je bilo najviše reakcija?
ŽARKOVIĆ: Najistoriskija reakcija je bila na moj tekst u kojem sam polemisao sa Sonjom Biserko. Direktno sam odgovorio na optužbu da Vreme nije pisalo o ratnim zločinima i da Vreme umanjuje krivice, pošto sam branio novine. Nas su hapsili, otimali, kidnapovali ljude. Sada, pet godina posle kraja rata, hoće neko da ospori neke naše zasluge. To je izazvalo čuvenu burnu polemiku koju su nam na kraju oteli naši protivnici u polemici i, ne pitajući nas, uzeli tekstove iz Vremena o Helsinškom odboru, odštampali knjigu i uzeli pare. To mi se baš nije dopalo, s tim što bih ja odobrio da se ta knjiga odštampa. Ta polemika je najzanimljivija zbog jedne stvari. Osnivač i većinski vlasnik Vremena se našao na suprotnoj strani od redakcije.
RSE: Srđa Popović, vlasnik Vremena: ''Video sam kako taj list zajedno tone sa čitavim društvom. Video sam da oni to ne primećuju. Jeste, u odnosu na ostala glasila zadržali su istu distancu, ali su Vreme i srbijansko društvo zajedno padali sve dublje i dublje. Ključni trenutak bili su događaji na Kosovu, proleća 1998. godine, kada su svi vrisnuli terorizam, a niko da se upita otkud taj terorizam''. To je napisao 2001. godine. Ovo mišljenje nije usamljeno. Bilo je ljudi koji su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih pitali šta je to sa Vremenom i govorili su da je Vreme napravilo neki zaokret u uređivačkoj politici.
ŽARKOVIĆ: Naravno da je napravilo zaokret. Vreme bi bilo ludo da nije napravilo zaokret. Ta novina više ne bi postojala. Svima nama pojedinačno su materijalne egzistencije obezbeđenije na drugim mestima, nego u samom Vremenu, koje se i dalje bori. Moralo se uvažiti da se svet oko nas promenio. Novina koja ne odgovara na te izazove mora da potone. Pao je Milošević, eksplodiralo je na Kosovu u vidu obostranog nasilja i sukoba, došle su do izražaja jake nacionalne volje, dva entiteta koja se takmiče u tome ko je jedinstveniji u ostvarivanju svoga konačnog cilja. Onda je došlo vreme za brzo uspostavljanje neke ravnoteže. Svet se preko noći promenio. Nekome je to moglo da se dopadne, a nekome ne. Ne bih želio da budem ciničan i komercijalan. To nama nije oborilo tiraž. Neki ljudi od tada nas manje vole, neki su prekinuli saradnju sa nama, neki drugi su je uspostavili, ali svet s tim nadolazećim kolapsom, s padom Miloševića, više nije bio crno-beli. Laknulo nam je jer je prestala potreba da se bavimo novinarstvom na jedna ideološki način. Stvari su postale sive. Trebalo ih je sagledati iz svih uglova i sa svih strana. Ne uspeva čovek ni u privatnim, a ne u javnim, poslovima objektivno da sudi. Želeli smo da što pre izađemo iz faze borbe protiv režima jer to nije prirodna pozicija novine i novinara. To je sredstvo, to je nusprodukt. Uloga novinara i novinarstva malo je drugačija nego da bude mač u rukama jedne ideološke grupe protiv druge ideološke grupe. To je pozicija iz koje smo hteli da izađemo. Da li smo uz put učinili neki nezgrapan potez, da li smo objavili neki glup tekst, naravno da jesmo. Ne biva bez toga. Objavili smo na stotine hiljada tekstova. Ko bi hteo da čeprka po tome, pronašao bi svašta.
RSE: Povod tvoje polemike sa Sonjom Biserko je bilo izveštavanje o ratnim zločinima i o suđenjima za ratne zločine.
ŽARKOVIĆ: Ti koji nama to prebacuju ne bi znali za pola ratnih zločina da ih nije Vreme objavilo. Naši novinari su svedočili o svakom zločinu i to na način koji je bio neki put i potresan i dramatičan. Igrali smo protiv sebe u tim trenutcima. Nije lako biti svedok u jednom društvu koje je dosta primitivno, kao što je naše. Mi sedimo unutra, mi smo žitelji te zemlje, građani, a svedočimo o zločinima koji su počinili pripadnici našeg naroda. To je jedna jako teška psihološka pozicija i za pojedinca i za novine u celini. Bili smo apsolutno dosledni u tome i tu nema ni jednog moralnog prekršaja. Ni jedan zločin za koji smo saznali nismo prećutali, a najviše smo ih otkrili i jednini pisali o njima. Sada neko posle 11 godina kaže da ćutimo o ratnim zločinima ili da sa suđenja Miloševiću izveštavamo na način koji se jednoj ideološkoj grupi ne dopada. Suđenje ima svoju vrstu pravne procedure, ima svoj tok. Ono je televizijskim prenosem učinjeno javnim. Vidi se da neki tužioci ponekada ne znaju šta da rade sami sa sobom. Sam Milošević je rekao da kada god dovedete nekog novinara on je radio za Vreme. Imali smo dva svedoka koji su bili direktno pozivani. Tužilaštvo je iskopiralo sve brojeve Vremena i na tome se dobrim delom zasnivaju optužnice.
RSE: Postoje dva trenutka koja su bila veliki izazov. To je cenzura u vreme bombardovanja i akcija Sablja.
ŽARKOVIĆ: Meni su bile najteže nestašice struje. Odjednom ceo kvart u mraku, ceo Beograd u mraku. Odjednom čujem pali se agregat. Mislim da sam u poslu sve uspeo da izdržim - i pritiske i nesporazume i loše dane. Kada bi se palio agregat, uzimao sam kaput i izlazio u mračnu noć. Intimno to mi je bilo najteže. Imao sam osećaj da sedim u bunkeru.
Sablja nije bila teška jer smo imali vrlo jasan stav oko nje. Mi smo sada šampioni borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Mi smo podržavali akciju da se raščisti sa tom bandom. Nas je Vladimir Popović, zvani Deba, prve tužio. I to dva puta. Ukazivali smo na neustavnost, na nekonzistentnost određenih političkih postupaka, na pokušaj da se kroz te operacije srpovede i nešto što liči na političku osvetu. Prvi smo ukazali na probleme u sprovođenju Sablje. Teško mi je bilo što je Đinđić ubijen, ali mi praćenje Sablje nije pravilo probleme. Uživao sam u tom delu posla.
U ratu je bio zdrav profesionalni refleks na koji sam ponosan. Svi smo mi znali da će bombardovanje da počne. Samo nismo bili sigurni da li će početi u pola devet ili u osam. Bila je sreda uveče i radili smo novine kao da će biti mir u narednih sto godina. Sirene su zajaukale. Dopisnik iz Podgorice je javio da je tamo pala prva bomba. Imali smo dilemu, koja kod mene nije postojala, ali je možda postojala u nekom delu redakcije. Šta da radimo u slučaju rata? Da li da nastavimo da izlazimo ili da se povučemo u ilegalu, da svi odemo u Budimpeštu i da budemo novine u izbeglištvu? Moja odluka je bila jasna. Hteo sam da ostanem i da pravim novine sa ljudima koji hoće da ostanu. Sazvao sam redakcijski sastanak, jedan od retkih, jer mi baš ne volimo da sastančimo na taj način. Doneli smo samo dve odluke: da bacimo odštampanu novinu, jer je neprimerena kao takva, da promenimo tehnologiju štampe, da sve što izađe tokom rata proglasimo vanrednim izdanjima, da se to razlikuje i po izgledu i po načinu rada od regularnog broja Vremena. Morali smo da izdržimo jer smo smatrali da je rat, bez obzira na cenzuru, jedan od najvećih izazova koji se postavlja pred novinare. Novinar koji pobegne od rata nije nikakva novinar. Od rata se ne beži. Za istoriju čuvamo ukoričene te brojeve. Ponekada ih pogledam. Kada se proglasi ratno stanje, od Amerike do Srbije, se uvodi cenzura nad štampom. Mislim da i u uslovima cenzure ima svega i svačega. Uspeli smo da mistifikujemo laganje obe strane u propagandi. Bila je ogromna količina loših vesti, te ubijen ovaj ili onaj, te ovde pobijeno pet hiljada ljudi. Mislim da je ostalo jedno od najdokumentarnijih svedočenja o tom ratu. Ne stidim se tog perioda. Takve su okolnosti bile. Najlakše je bilo zaključati radnju i otići kući. Kuda bi mi bez prihvatanja izazova?
RSE: Da li si neki tekst bacio u koš iz nekih drugih, a ne profesionalnih, razloga?
ŽARKOVIĆ: Ne, ali ima ljudi koji prolupaju. Nikada nisam doveo čoveka u situaciju da napiše tekst, pa da mu ga bacim. Mi se unutar redakcije politički ne slažemo još od 1990. godine. Postoje različite opcije viđenja srpskog društva, postoje euro-fanatici, euro-skeptici, postoje ljudi koji različito gledaju na različite pojave i to smatramo poželjnim. Nisu se uvek politički slagali Stojan Cerović, Milovan Milošević i ne znam ko sve ne. Dok pola naših novinara piše za Helsinšku povelju, mi polemišemo sa njihovom predsednicom. Ali to nikada nije bila prepreka, ukoliko oni umeju civilizovano i argumentovano to da saopšte kao svoj stav u novinama. Postoje samo kriterijumi: da li je tema zanimljiva, da li je profesionalno urađena i kvalitetno napisana. Kada mi se učini da je neko politički zabrazdio i da više prodaje ideologiju nego činjenice i relevantne podatke, ne pustim ga da piše pa mu bacim članak, nego sednem i pričam sa njim.
RSE: Da li je neka Koraksova karikatura ostala u košu?
ŽARKOVIĆ: Mislim da nije, ali mislim da je Koraks izgubio plodno tle. On je fanatičan radnik i ima strašnu želju. Srpsko društvo je sada takvo da karikatura postaje neadekvatno sredstvo izražavanja. Svi znamo da je karikatura bila dosetka totalitarnih režima, kada se o njima govorilo na taj način. Sada je karikaturu mnogo teže uraditi. Sada po dva tri sada sedimo i smišljamo o čemu bi mogla karikatura da bude. I Koraks oseća da ne može da zameni Miloševića Koštunicom, da to nije isti kalibar narodnog neprijatelja. Ljudi se menjaju i prema politikama, okolnostima, činjenicama. Dolaze i druge ličnosti koje je malo teže pogoditi.
RSE: Da li si znao da su vas Milošević i Mirjana Marković čitali?
ŽARKOVIĆ: To ne znam. Znam samo za gradsku legendu koju se nisam trudio da proverim. Pošto su Miloševiću zamerali i to da ne dozvoljava slobodu štampe, Milošević je izvadio Vreme i pokazao Koraksove karikature rekavši: ''Vidiš da ima slobode štampe. Vidi šta mi ovi rade''. Verujem da je Milošević, kao i svi državnici, dobijao neke apstrakte iz tih novina. Znam da su sve službe, od Državne bezbednosti do SPS-a bile pretplaćene na Vreme. Verovatno je Milošević samo čitao Mirine tekstove. Ima jedna pohvalna anegdota za Sašu Tijanića iz vremena kada ga je Karić nagovorio da zajedno uđu u neku prelaznu vladu posle Dejtona. Tada je Mira Marković bila ljuta na Politiku, pa je pisala one svoje sladunjave političke optužnice u Bazaru. Onda je Saša Tijanić na nekom prijemu, da ga Sloba čuje, rekao: ''Ovo ministarstvo nije pretplaćeno ni na jedan New York Times, ali dobijamo 23 Bazara''. Jedini čovek od koga nismo dobili intervju, a želeli smo, je Sloba Milošević. Od Mire Marković smo ga dobili. Bio je loš. Naša pitanja su bila dobra, ali njeni odgovori nisu. Ljudi su se ljutili na nas što smo je pustili da brani sopstvenu poziciju. Mene ne ispušta nada da ću da dobijem intervju sa Miloševićem.
RSE: Koju televiziju gledaš?
ŽARKOVIĆ: Televiziju gledam nervozno, s prstom na ovladaču, pa samo prelećem s jednog kanala na drugi. U suštini, vrlo malo gledam televiziju. Televizije su postale toliko estradne, toliko se banalnosti izgovara da duboko verujem da će se ovi političari, zaneti rejtinzima, uskoro početi skidati goli i pevati na njoj.
RSE: Skoro da je tako nešto i bilo.
ŽARKOVIĆ: To postaje jedna estrada u kojoj se ne vode utemeljeni društveni razgovori od bilo kakvog javnog interesa. Takmiče se ko će više SMS poruka da dobije i da podeli prihod sa telekom preduzećima. To su razna takmičenja: ko kome duži, ko je veći, ko je glasniji. Ne usuđujem se da kažem čiji je dnevnik bolji, RTS-ov ili Pink-ov.
RSE: Da li tvoje kratke uvodnike daješ nekome na čitanje pre objavljivanja?
ŽARKOVIĆ: Jesam li ja glavni urednik, ili ne? Dao bih ja njih nekome na čitanje, ali ih obično pišem oko ponoći.
RSE: To znači da ti niko nikada nije rekao da određeni uvodnik ništa ne valja?
ŽARKOVIĆ: Rekli su mi, ali kada izađe novina. Mislim da sam ih napisao oko 700 i jure me da izdam knjigu od toga. Već peti sajam knjiga prođe, a ja odlažem da se pojavim s knjigom. Što bi rekao Laza Stojanović - seljačka priča.
RSE: Nema knjige, ali ima Internet na kome se može sve pročitati.
ŽARKOVIĆ: Da.
RSE: Sa Interneta sam skinula jedan deo tvog poslednjeg kratkog uvodnika. ''Da ovo nije kratka forma, mogao bih da napišem čitav esej o jedrenjaku Velje Ilića. Dok su svi, verovatno, slušali žučno nadvikivanje ministra sa novinarom oko kupovine lokomotiva, prikazanom u prošlonedeljnom Utisku nedelje, fascinirano sam piljio u ministarski regal gde centralno mesto zauzima povelika kopija jedrenjaka sa tri katarke. Zvaše li se Šojić onaj lik što je hteo da bude kapetan na belu lađu''?
ŽARKOVIĆ: Neki put volim da nađem neku sliku koja je alternativna. Onda gledam tu sliku i čekam da li će da me inspiriše. Kada smo bili umorni od slavlja, našli smo neku sliku veša koji se suši na nekoj roletni. Setio sam se jednog prijatelja iz mlađih dana. Kada smo bili mlađi, šetali smo po ulicama. On je zavirivao ljudima u dvorište i na osnovu njihovog veša definisao karaktere ljudi koji tu žive. Umeo je inpresivne zaključke da izvuče. Veče pre toga sam gledao Utisak nedelje i iza leđa Velje Ilića, ministra jedne kontinentalne zemlje, stoji kopija nekog Kolumbovog jedrenjaka. To mi je bilo smešno. To se povezalo. Ono što je neko stavio u regal može da asocira na nečiji karakter. Neki put uvodnik napišem za sekundu. Neki put, bogami, za tri reda mučim se po sat vremena.
RSE: ''Onog dana kada prestane sećanje ne neki 5. oktobar, u bibliografskim jedinicama, koje će proučavati neka sasvim druga deca, ostaće zabeleženo da je Eskim bio u Pančevu i dao nam intervju''.
ŽARKOVIĆ: To je izgleda moj uzaludni Don Kihotovski pokušaj. Eskim je čovek koji je hit negde u Kanadi i Americi. Reč je o kulturi kanadskih Indijanaca koja je svetski fenomen. Čovek je jedan od vodećih svetskih strip crtača. Biću glavni urednik dok ne pobedim, dok ne objasnim ljudima da je prava politika kultura. To možda izgleda smešno. Jesam autentičan politički novinar, na neki način i politička životinja. Učestvujem u sitnim političkim raspravama, i kada hoću i kada neću. Mislim da je budućnost ozbiljne, prave utemeljene politike u udruživanju politike sa kulturom. Politika koja ne izbacuje kulturu kao rezultat, koje ne ostavlja tragove za sobom, koja nije integrirajuća, koja ne prožima ovu civilizaciju sa drugima je besmislen posao. Takva politika ne služi ničemu, osim da nas u nekom trenutku uvuče u neki novi rat.
RSE: Kako će to uraditi politika sa političarima kojima su jedrenjaci u regalima?
ŽARKOVIĆ: Naše je da se borimo protiv toga.
RSE: Ti veruješ u Srbiju sa drugim sistemima vrednosti?
ŽARKOVIĆ: Priča o Eskimu je upravo priča o sistemu vrednosti i o prepoznavanju.
RSE: Veruješ u Vreme u kome će na glavnim stranama lista, glavni uvodnici i glavne teme biti zapravo civilizacijske teme, teme iz kulture?
ŽARKOVIĆ: Teme koje se tiču više društvene nego političke elite. Mislim da je uspostavljanje društvene elite posao koji je u Srbiji zapostavljen barem 70 godina. Izgleda mi kao stvar vredna boriti se za nju, ako uopšte postoji nešto vredno u životu, osim boriti se za svoju decu.
Dragoljub Žarković u novinarstvu je od davne 1974. godine. U njegovoj novinarskoj karijeri bilo je dosta neuobičajenih poteza. Jedan od njih je bio kada je, zajedno sa dvojicom kolega, uoči famozne Osme sednice prešao iz politikine u borbinu kuću. Takav novinarski transfer nije se dogodio od 1945. godine. Normalno je bilo obrnuto, da novinari Borbe hrle u Politiku. Iza ovakve Žarkovićeve odluke stajala je jasna politička, moralna i profesionalna procena da će politikina kuća da doživi sunovrat jer se opredelila za sluganstvo Slobodanu Miloševiću. Nije na odmet podsetiti da je Žarković otišao sa mesta zamenika glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Politika Ekspres koji je uređivao sa legendarnim Božom Bogdanovićem, a prosečni tiraž ovog lista bio je oko 300.000 primeraka u to doba. Žarković je pisao i za Našu Borbu. Gostovao je i kao komentator na Radiju Slobodna Evropa. U Vremenu piše kratke lucidne uvodnike koje potpisuje samo svojim inicijalima. Teme su politička i životna ljudska svakodnevnica, uvek začinjene sa Žarkovićevim specifičnim smislom za humor koji vas uopšte ne zasmejava, naprotiv, tera vas da se zapitate da li smo mi ludi. Uobičajeno je da Žarković odgovara i onima koji kritikuju uređivačku politiku ovoga lista. Uvek počinje sa rečima ''poštovani čitaoče'', a zatim analitički, smireno, ali sa strasnim stavom, brani autore i politiku ovog nedeljnika. U jednoj od takvih prilika napisao je, između ostalog: ''Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin''.
Žarković je i u privatnom životu strastan. Ima petero dece, troje unučadi i dva braka. Ima i tri kućna ljubimca: mačku Mašu, psa Vukija i kanarinca Mičizora. Prošle godine slavio je 30 godina u novinarstvu. Tom prilikom rekao je na redakcijskom kolegijumu da bi u Titovo vreme, pored plakete, dobio barem i zlatan sat. Žarković voli da se šali, ali ostavimo li šalu na stranu, jasno je da je u profesiji prošao bukvalno kroz razne bure i nedare. Njegove kolege imaju jedinstveni stav. Kažu da ga je majka rodila kao glavnog i odgovornog urednika. Ne kriju divljenje kada govore o njegovim uređivačkim sposobnostima. I posle 30 godina u novinarstvu Žarković ima novinarske snove. Sanja da poklanja dnevne novine koje bi se zvale Beogradsko vreme.
****
RSE: Ni snova se nisi odrekao?
ŽARKOVIĆ: Imam osećaj da čovek u ovom poslu traje dok sanja. Posao je kao i svaki drugi, da ne preterujem sa značajem našeg poziva. Verovatno kao i svaki drugi posao ume da pređe u rutinu, da postane manje zanimljiv, manje atraktivan, manje podsticajan i onda čovek zamisli kako bi sada mogao nešto novo, lepše i bolje da napravi. To vas daje novu energiju, osposobi vas da imate porodicu, da radite svoj posao i da se mirno i dostojanstveno prošetate gradom.
RSE: Zgusnut u tri mute, život novinara izgleda veoma zanimljiv. Veruješ li da te čeka još puno obrta ili misliš da novinar tvojih godina na Balkanu ima iza sebe najveća uzbuđenja?
ŽARKOVIĆ: Mislim da na prave izazove još uvek ne umemo da odgovorimo. To me mnogo nervira u poslu. To je jedan od razloga što sam pristao da radim i na fakultetu sa mladim ljudima. Mislim da je srpsko novinarstvo upropašćeno. Pod dva slična ili ista sistema vaspitavane su čitave generacije novinara i mi se nalazimo u objektivnom problemu. Ne umemo da odgovorimo izazovima novog društva i novim stvarima koje se događaju. Potresno je koliko fale specijalistički novinari, oni koji znaju određene vrste zanata, koji bi umeli kvalitetno da prate finansijsko tržište, da analiziraju izveštaje sa burze, da budu eksperti za kreditnu politiku narodne i komercijalnih banaka. Frapantno se oseća nedostatak ljudi koji bi se razumeli u penzijski sistem, u zaštitu čovekove okoline. Mi nemamo novinara koji je specijalizovan za pisanje o fenomenu korupcije, koja tišti sve tranzicione zemlje. Jedan odličan dopisnik Politike iz Niša je govorio: ''Danas nemam šta da radim pa da napišem jedno komentarče''? Svi sanjaju da budu neki kolumnisti, da se bave krupnim temama, ali mislim da na ovim životnijim, ljudskim stvarima, počiva razvoj društva, uspostavljanje transparentnih demokratskih odnosa, politika čistih računa između vlasti i javnosti. Mogu oni nas da vitlaju, isto kao što nas je Milošević vitlao, ako mi ne znamo ništa o tome kako se sklapaju poslovi, kako se vodi država. Deluje mi izazovno da uđemo u te sfere. Mi smo kao profesija vodili jedan rat. Neko se držao časno, a neko ne. Sada dolazi vreme znanja.
RSE: Ko je bio u prvoj redakciji Vremena? Ko je ostao, ko je otišao dobrovoljno, a ko zauvek?
ŽARKOVIĆ: Oni koji su nas zauvek napustili izazvali su strašne emocije. Za proslavu 15 godina smo napravili malu televizijsku produkciju, o kojoj se manje zna, nego o mojim planovima da pravim dnevne novine. Snimili su film od 12 minuta. Pokušali su da na jedan šarmantan način prikažu istoriju Vremena. Taj film se završava sekvencama crno-belih fotografija koje je uradila Goranka Matić, koja je majstor za ljudske portrete. Film se završava slikama ljudi koji su počeli sa nama, a više ih nema, kao što su Jug Grizelj, Uroš Komljenović i drugi. Na kraju, kada se pojavio Stojan Cerović sa svojim pametnim očima, cela sala je počela da plače. To je bilo potresno. To su ljudi koji su zauvek otišli i zauvek ostali u Vremenu. Cerović je jedna veličina u svetu javih poslova, onoga što se u pravom smislu naziva intelektualcem, čovekom koji zna nešto i ima hrabrosti da to što zna kaže drugima i da se spori oko mišljenja. Sa onima koji su otišli na druge strane smo ponosni. Ceo javni sektor je u našim rukama. Dušan Radulović je urednik Radio Beograda. Nenad Stefanović je urednik informativnog programa Radio televizije Srbija. Ljilja Smajlović je beogradsku karijeru počela u Vremenu, a sada je glavni urednik Politike. Veso Simonović, dugogodišnji zamenik glavnog urednika Vremena, sada je glavni urednik Blic-a. Pokojni Perica Vučinić je osnovao Reporter, bio je vlasnik, urednik i osnivač tog lista. Imamo čitavu plejadu ljudi koji obavljaju važne društvene poslove. Imamo i imali smo puno ljudi u raznim diplomatskim službama i istraživačkim centrima. Vlada Stanković, naš dopisnik iz Barcelone, je portparol Evropske košarkaške federacije. Impozantno je gde su sve naši ljudi, šta rade i gde sve tezgare.
RSE: Ko je bio u prvoj redakciji prvog broja Vremena?
ŽARKOVIĆ: Glavni urednik je bio Zoran Jeličić. On je sada direktor beogradskog Medija centra, ozbiljne medijske institucije. Osim onih koji su umrli, svi koji smo započeli tu novinu smo tu. Malo je ljudi otišlo, a da to nije bilo značajno. U planu je bilo da napravimo neku vrstu hladnog, anglosaksonskog časopisa. Čak je bila ideja da se novinari ne potpisuju, da se samo iznose činjenice bez mišljenja. Pokojni Jug Grizelj je najverovatnije imao najviše nataloženog profesionalnog i ljudskog iskustva pa mi je tada rekao: ''Nemojte se zamajavati. Ipak smo mi mediteranski narod. Mora to da bude lično''. To je tačno. Ljudi traže identifikaciju teksta sa autorom, autora s novinom, novinom s jednom vrstom javnosti. Ovde se ne da napraviti nešto neutralno. Da li je to dobro ili loše, ne bih da sudim. Sećam se tih prvih dana upravo po tom sukobu koncepata. Laza Stojanović, režiser koji je režirao Plastičnog Isusa, je bio urednik kulturne rubrike. Krenuli smo, a u oktobru kreće i sajam knjiga. Rekli smo mu da napiše nešto o sajmu knjiga, a on je rekao da je to jedna seljačka manifestacija. To je bila čudna mešavina nekog alternativnog novinarstava.
RSE: Kako ste se našli?
ŽARKOVIĆ: To je Miša Vasić najbolje definisao. U filmu koji sam spominjao, na pitanje - kako je došao u Vreme, odgovara: ''Kada su mene počeli u Politici da maltretiraju kao čoveka i kao Srbina, otišao sam kod Srđe Popovića, advokata, da ih tužim. On mi je rekao: "Budalo, šta ima da ih tužiš, hajde da napravimo naše novine''. Grupa intelektualaca oko Srđe Popovića je razmišljala o formiranju političke stranke. Pošto su oni i suviše intelektualci da bi se bavili politikom na taj način, došli su nekako do zaključka da bi im bilo bolje napraviti novine. Pošto je tada manje-više srpsko novinarstvo u Politici i nekim drugim kućama bilo maltretirano i kao ljudi i kao Srbi, probali smo da napravimo nešto naše, s tim što su nam planovi bili megalomanski. Sanjali smo da ćemo da se obogatimo. Mislili smo da kada se okupimo na jednom mestu, ima novina sama od sebe da se prodaje. Svako će da kupi auto, brod, šta kod poželi. Da smo tada znali da ćemo ovako sirotinjski da se patimo 15 godina, nisam siguran da bi se okupili. Kada smo se već jednom slepili, onda smo zauvek ostali zajedno.
RSE: Na čije tekstove ili na koju vrstu tekstova je bilo najviše reakcija?
ŽARKOVIĆ: Najistoriskija reakcija je bila na moj tekst u kojem sam polemisao sa Sonjom Biserko. Direktno sam odgovorio na optužbu da Vreme nije pisalo o ratnim zločinima i da Vreme umanjuje krivice, pošto sam branio novine. Nas su hapsili, otimali, kidnapovali ljude. Sada, pet godina posle kraja rata, hoće neko da ospori neke naše zasluge. To je izazvalo čuvenu burnu polemiku koju su nam na kraju oteli naši protivnici u polemici i, ne pitajući nas, uzeli tekstove iz Vremena o Helsinškom odboru, odštampali knjigu i uzeli pare. To mi se baš nije dopalo, s tim što bih ja odobrio da se ta knjiga odštampa. Ta polemika je najzanimljivija zbog jedne stvari. Osnivač i većinski vlasnik Vremena se našao na suprotnoj strani od redakcije.
RSE: Srđa Popović, vlasnik Vremena: ''Video sam kako taj list zajedno tone sa čitavim društvom. Video sam da oni to ne primećuju. Jeste, u odnosu na ostala glasila zadržali su istu distancu, ali su Vreme i srbijansko društvo zajedno padali sve dublje i dublje. Ključni trenutak bili su događaji na Kosovu, proleća 1998. godine, kada su svi vrisnuli terorizam, a niko da se upita otkud taj terorizam''. To je napisao 2001. godine. Ovo mišljenje nije usamljeno. Bilo je ljudi koji su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih pitali šta je to sa Vremenom i govorili su da je Vreme napravilo neki zaokret u uređivačkoj politici.
ŽARKOVIĆ: Naravno da je napravilo zaokret. Vreme bi bilo ludo da nije napravilo zaokret. Ta novina više ne bi postojala. Svima nama pojedinačno su materijalne egzistencije obezbeđenije na drugim mestima, nego u samom Vremenu, koje se i dalje bori. Moralo se uvažiti da se svet oko nas promenio. Novina koja ne odgovara na te izazove mora da potone. Pao je Milošević, eksplodiralo je na Kosovu u vidu obostranog nasilja i sukoba, došle su do izražaja jake nacionalne volje, dva entiteta koja se takmiče u tome ko je jedinstveniji u ostvarivanju svoga konačnog cilja. Onda je došlo vreme za brzo uspostavljanje neke ravnoteže. Svet se preko noći promenio. Nekome je to moglo da se dopadne, a nekome ne. Ne bih želio da budem ciničan i komercijalan. To nama nije oborilo tiraž. Neki ljudi od tada nas manje vole, neki su prekinuli saradnju sa nama, neki drugi su je uspostavili, ali svet s tim nadolazećim kolapsom, s padom Miloševića, više nije bio crno-beli. Laknulo nam je jer je prestala potreba da se bavimo novinarstvom na jedna ideološki način. Stvari su postale sive. Trebalo ih je sagledati iz svih uglova i sa svih strana. Ne uspeva čovek ni u privatnim, a ne u javnim, poslovima objektivno da sudi. Želeli smo da što pre izađemo iz faze borbe protiv režima jer to nije prirodna pozicija novine i novinara. To je sredstvo, to je nusprodukt. Uloga novinara i novinarstva malo je drugačija nego da bude mač u rukama jedne ideološke grupe protiv druge ideološke grupe. To je pozicija iz koje smo hteli da izađemo. Da li smo uz put učinili neki nezgrapan potez, da li smo objavili neki glup tekst, naravno da jesmo. Ne biva bez toga. Objavili smo na stotine hiljada tekstova. Ko bi hteo da čeprka po tome, pronašao bi svašta.
RSE: Povod tvoje polemike sa Sonjom Biserko je bilo izveštavanje o ratnim zločinima i o suđenjima za ratne zločine.
ŽARKOVIĆ: Ti koji nama to prebacuju ne bi znali za pola ratnih zločina da ih nije Vreme objavilo. Naši novinari su svedočili o svakom zločinu i to na način koji je bio neki put i potresan i dramatičan. Igrali smo protiv sebe u tim trenutcima. Nije lako biti svedok u jednom društvu koje je dosta primitivno, kao što je naše. Mi sedimo unutra, mi smo žitelji te zemlje, građani, a svedočimo o zločinima koji su počinili pripadnici našeg naroda. To je jedna jako teška psihološka pozicija i za pojedinca i za novine u celini. Bili smo apsolutno dosledni u tome i tu nema ni jednog moralnog prekršaja. Ni jedan zločin za koji smo saznali nismo prećutali, a najviše smo ih otkrili i jednini pisali o njima. Sada neko posle 11 godina kaže da ćutimo o ratnim zločinima ili da sa suđenja Miloševiću izveštavamo na način koji se jednoj ideološkoj grupi ne dopada. Suđenje ima svoju vrstu pravne procedure, ima svoj tok. Ono je televizijskim prenosem učinjeno javnim. Vidi se da neki tužioci ponekada ne znaju šta da rade sami sa sobom. Sam Milošević je rekao da kada god dovedete nekog novinara on je radio za Vreme. Imali smo dva svedoka koji su bili direktno pozivani. Tužilaštvo je iskopiralo sve brojeve Vremena i na tome se dobrim delom zasnivaju optužnice.
RSE: Postoje dva trenutka koja su bila veliki izazov. To je cenzura u vreme bombardovanja i akcija Sablja.
ŽARKOVIĆ: Meni su bile najteže nestašice struje. Odjednom ceo kvart u mraku, ceo Beograd u mraku. Odjednom čujem pali se agregat. Mislim da sam u poslu sve uspeo da izdržim - i pritiske i nesporazume i loše dane. Kada bi se palio agregat, uzimao sam kaput i izlazio u mračnu noć. Intimno to mi je bilo najteže. Imao sam osećaj da sedim u bunkeru.
Sablja nije bila teška jer smo imali vrlo jasan stav oko nje. Mi smo sada šampioni borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji. Mi smo podržavali akciju da se raščisti sa tom bandom. Nas je Vladimir Popović, zvani Deba, prve tužio. I to dva puta. Ukazivali smo na neustavnost, na nekonzistentnost određenih političkih postupaka, na pokušaj da se kroz te operacije srpovede i nešto što liči na političku osvetu. Prvi smo ukazali na probleme u sprovođenju Sablje. Teško mi je bilo što je Đinđić ubijen, ali mi praćenje Sablje nije pravilo probleme. Uživao sam u tom delu posla.
U ratu je bio zdrav profesionalni refleks na koji sam ponosan. Svi smo mi znali da će bombardovanje da počne. Samo nismo bili sigurni da li će početi u pola devet ili u osam. Bila je sreda uveče i radili smo novine kao da će biti mir u narednih sto godina. Sirene su zajaukale. Dopisnik iz Podgorice je javio da je tamo pala prva bomba. Imali smo dilemu, koja kod mene nije postojala, ali je možda postojala u nekom delu redakcije. Šta da radimo u slučaju rata? Da li da nastavimo da izlazimo ili da se povučemo u ilegalu, da svi odemo u Budimpeštu i da budemo novine u izbeglištvu? Moja odluka je bila jasna. Hteo sam da ostanem i da pravim novine sa ljudima koji hoće da ostanu. Sazvao sam redakcijski sastanak, jedan od retkih, jer mi baš ne volimo da sastančimo na taj način. Doneli smo samo dve odluke: da bacimo odštampanu novinu, jer je neprimerena kao takva, da promenimo tehnologiju štampe, da sve što izađe tokom rata proglasimo vanrednim izdanjima, da se to razlikuje i po izgledu i po načinu rada od regularnog broja Vremena. Morali smo da izdržimo jer smo smatrali da je rat, bez obzira na cenzuru, jedan od najvećih izazova koji se postavlja pred novinare. Novinar koji pobegne od rata nije nikakva novinar. Od rata se ne beži. Za istoriju čuvamo ukoričene te brojeve. Ponekada ih pogledam. Kada se proglasi ratno stanje, od Amerike do Srbije, se uvodi cenzura nad štampom. Mislim da i u uslovima cenzure ima svega i svačega. Uspeli smo da mistifikujemo laganje obe strane u propagandi. Bila je ogromna količina loših vesti, te ubijen ovaj ili onaj, te ovde pobijeno pet hiljada ljudi. Mislim da je ostalo jedno od najdokumentarnijih svedočenja o tom ratu. Ne stidim se tog perioda. Takve su okolnosti bile. Najlakše je bilo zaključati radnju i otići kući. Kuda bi mi bez prihvatanja izazova?
RSE: Da li si neki tekst bacio u koš iz nekih drugih, a ne profesionalnih, razloga?
ŽARKOVIĆ: Ne, ali ima ljudi koji prolupaju. Nikada nisam doveo čoveka u situaciju da napiše tekst, pa da mu ga bacim. Mi se unutar redakcije politički ne slažemo još od 1990. godine. Postoje različite opcije viđenja srpskog društva, postoje euro-fanatici, euro-skeptici, postoje ljudi koji različito gledaju na različite pojave i to smatramo poželjnim. Nisu se uvek politički slagali Stojan Cerović, Milovan Milošević i ne znam ko sve ne. Dok pola naših novinara piše za Helsinšku povelju, mi polemišemo sa njihovom predsednicom. Ali to nikada nije bila prepreka, ukoliko oni umeju civilizovano i argumentovano to da saopšte kao svoj stav u novinama. Postoje samo kriterijumi: da li je tema zanimljiva, da li je profesionalno urađena i kvalitetno napisana. Kada mi se učini da je neko politički zabrazdio i da više prodaje ideologiju nego činjenice i relevantne podatke, ne pustim ga da piše pa mu bacim članak, nego sednem i pričam sa njim.
RSE: Da li je neka Koraksova karikatura ostala u košu?
ŽARKOVIĆ: Mislim da nije, ali mislim da je Koraks izgubio plodno tle. On je fanatičan radnik i ima strašnu želju. Srpsko društvo je sada takvo da karikatura postaje neadekvatno sredstvo izražavanja. Svi znamo da je karikatura bila dosetka totalitarnih režima, kada se o njima govorilo na taj način. Sada je karikaturu mnogo teže uraditi. Sada po dva tri sada sedimo i smišljamo o čemu bi mogla karikatura da bude. I Koraks oseća da ne može da zameni Miloševića Koštunicom, da to nije isti kalibar narodnog neprijatelja. Ljudi se menjaju i prema politikama, okolnostima, činjenicama. Dolaze i druge ličnosti koje je malo teže pogoditi.
RSE: Da li si znao da su vas Milošević i Mirjana Marković čitali?
ŽARKOVIĆ: To ne znam. Znam samo za gradsku legendu koju se nisam trudio da proverim. Pošto su Miloševiću zamerali i to da ne dozvoljava slobodu štampe, Milošević je izvadio Vreme i pokazao Koraksove karikature rekavši: ''Vidiš da ima slobode štampe. Vidi šta mi ovi rade''. Verujem da je Milošević, kao i svi državnici, dobijao neke apstrakte iz tih novina. Znam da su sve službe, od Državne bezbednosti do SPS-a bile pretplaćene na Vreme. Verovatno je Milošević samo čitao Mirine tekstove. Ima jedna pohvalna anegdota za Sašu Tijanića iz vremena kada ga je Karić nagovorio da zajedno uđu u neku prelaznu vladu posle Dejtona. Tada je Mira Marković bila ljuta na Politiku, pa je pisala one svoje sladunjave političke optužnice u Bazaru. Onda je Saša Tijanić na nekom prijemu, da ga Sloba čuje, rekao: ''Ovo ministarstvo nije pretplaćeno ni na jedan New York Times, ali dobijamo 23 Bazara''. Jedini čovek od koga nismo dobili intervju, a želeli smo, je Sloba Milošević. Od Mire Marković smo ga dobili. Bio je loš. Naša pitanja su bila dobra, ali njeni odgovori nisu. Ljudi su se ljutili na nas što smo je pustili da brani sopstvenu poziciju. Mene ne ispušta nada da ću da dobijem intervju sa Miloševićem.
RSE: Koju televiziju gledaš?
ŽARKOVIĆ: Televiziju gledam nervozno, s prstom na ovladaču, pa samo prelećem s jednog kanala na drugi. U suštini, vrlo malo gledam televiziju. Televizije su postale toliko estradne, toliko se banalnosti izgovara da duboko verujem da će se ovi političari, zaneti rejtinzima, uskoro početi skidati goli i pevati na njoj.
RSE: Skoro da je tako nešto i bilo.
ŽARKOVIĆ: To postaje jedna estrada u kojoj se ne vode utemeljeni društveni razgovori od bilo kakvog javnog interesa. Takmiče se ko će više SMS poruka da dobije i da podeli prihod sa telekom preduzećima. To su razna takmičenja: ko kome duži, ko je veći, ko je glasniji. Ne usuđujem se da kažem čiji je dnevnik bolji, RTS-ov ili Pink-ov.
RSE: Da li tvoje kratke uvodnike daješ nekome na čitanje pre objavljivanja?
ŽARKOVIĆ: Jesam li ja glavni urednik, ili ne? Dao bih ja njih nekome na čitanje, ali ih obično pišem oko ponoći.
RSE: To znači da ti niko nikada nije rekao da određeni uvodnik ništa ne valja?
ŽARKOVIĆ: Rekli su mi, ali kada izađe novina. Mislim da sam ih napisao oko 700 i jure me da izdam knjigu od toga. Već peti sajam knjiga prođe, a ja odlažem da se pojavim s knjigom. Što bi rekao Laza Stojanović - seljačka priča.
RSE: Nema knjige, ali ima Internet na kome se može sve pročitati.
ŽARKOVIĆ: Da.
RSE: Sa Interneta sam skinula jedan deo tvog poslednjeg kratkog uvodnika. ''Da ovo nije kratka forma, mogao bih da napišem čitav esej o jedrenjaku Velje Ilića. Dok su svi, verovatno, slušali žučno nadvikivanje ministra sa novinarom oko kupovine lokomotiva, prikazanom u prošlonedeljnom Utisku nedelje, fascinirano sam piljio u ministarski regal gde centralno mesto zauzima povelika kopija jedrenjaka sa tri katarke. Zvaše li se Šojić onaj lik što je hteo da bude kapetan na belu lađu''?
ŽARKOVIĆ: Neki put volim da nađem neku sliku koja je alternativna. Onda gledam tu sliku i čekam da li će da me inspiriše. Kada smo bili umorni od slavlja, našli smo neku sliku veša koji se suši na nekoj roletni. Setio sam se jednog prijatelja iz mlađih dana. Kada smo bili mlađi, šetali smo po ulicama. On je zavirivao ljudima u dvorište i na osnovu njihovog veša definisao karaktere ljudi koji tu žive. Umeo je inpresivne zaključke da izvuče. Veče pre toga sam gledao Utisak nedelje i iza leđa Velje Ilića, ministra jedne kontinentalne zemlje, stoji kopija nekog Kolumbovog jedrenjaka. To mi je bilo smešno. To se povezalo. Ono što je neko stavio u regal može da asocira na nečiji karakter. Neki put uvodnik napišem za sekundu. Neki put, bogami, za tri reda mučim se po sat vremena.
RSE: ''Onog dana kada prestane sećanje ne neki 5. oktobar, u bibliografskim jedinicama, koje će proučavati neka sasvim druga deca, ostaće zabeleženo da je Eskim bio u Pančevu i dao nam intervju''.
ŽARKOVIĆ: To je izgleda moj uzaludni Don Kihotovski pokušaj. Eskim je čovek koji je hit negde u Kanadi i Americi. Reč je o kulturi kanadskih Indijanaca koja je svetski fenomen. Čovek je jedan od vodećih svetskih strip crtača. Biću glavni urednik dok ne pobedim, dok ne objasnim ljudima da je prava politika kultura. To možda izgleda smešno. Jesam autentičan politički novinar, na neki način i politička životinja. Učestvujem u sitnim političkim raspravama, i kada hoću i kada neću. Mislim da je budućnost ozbiljne, prave utemeljene politike u udruživanju politike sa kulturom. Politika koja ne izbacuje kulturu kao rezultat, koje ne ostavlja tragove za sobom, koja nije integrirajuća, koja ne prožima ovu civilizaciju sa drugima je besmislen posao. Takva politika ne služi ničemu, osim da nas u nekom trenutku uvuče u neki novi rat.
RSE: Kako će to uraditi politika sa političarima kojima su jedrenjaci u regalima?
ŽARKOVIĆ: Naše je da se borimo protiv toga.
RSE: Ti veruješ u Srbiju sa drugim sistemima vrednosti?
ŽARKOVIĆ: Priča o Eskimu je upravo priča o sistemu vrednosti i o prepoznavanju.
RSE: Veruješ u Vreme u kome će na glavnim stranama lista, glavni uvodnici i glavne teme biti zapravo civilizacijske teme, teme iz kulture?
ŽARKOVIĆ: Teme koje se tiču više društvene nego političke elite. Mislim da je uspostavljanje društvene elite posao koji je u Srbiji zapostavljen barem 70 godina. Izgleda mi kao stvar vredna boriti se za nju, ako uopšte postoji nešto vredno u životu, osim boriti se za svoju decu.
