Dostupni linkovi

logo-print

Epidemija zlostavljanja dece


Serija, ako ne i epidemija ubijanja i zlostavljanja mališana od strane njihovih najbližih, u Srbiji više nije presedan već svakodnevna pojava. Javnost se još nije oporavila od poslednjih slučajeva do smrti seksualno zlostavljane četvorogodišnje Kaje, te ubistvo trogodišnjaka zbog čega su privedeni članovi najbliže porodice, a osvanula je nova vest o silovanju četvorogodišnjeg dečaka. Prema tvrdnji majke, koja je slučaj prijavila policiji, od strane oca dečaka.

Šta se dešava u Srbiji, pitanje je koje osim kriminolozima svakako pripada i psihijatrima, ali pitanje koje se nameće jeste: šta čini vlast? Našem pozivu da o tome govori od strane vlasti odazvao se samo predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković i predsednica novoformiranog skupštinskog pododbora koji se bavi i zlostavljanjem najmlađih Snežana Stojanović Plavšić. S druge strane, strane praktičnog delovanja, naša sagovornica je i Vesna Stanojević iz Savetovališta protiv nasilja u porodici. Svi sagovornici se slažu da je stanje alarmantno, s tim što Skupština kao izvršni organ vlasti govori o poboljšanju zakonodavstva, a Vesna Stanojević koja je svakodnevno u dodiru sa žrtvama, o tome da se zakoni u praksi ne primenjuju i da niko u društvu ne shvata koliko je stanje zbilja ozbiljno. Podsetimo se samo nekoliko akcenata poslednjih slučajeva različitih vrsta zlostavljanja dece, od seksualnog, do ubistava koje je beležila koleginica Radosavka Despotović:

Mlađa Aleksandrova ćerka ima deset, a starija 12 godina. Aleksandar S. je do odvođenja u pritvor početkom juna ove godine živeo u zajednici sa ćerkama i sinom starim osam godina. Zlostavljač je alkoholičar, izgubio je posao, a majka je decu napustila pre nekoliko godina. Meštani su zgroženi vešću o ubistvu dečaka. Branislav Kostić kaže da je bio užasnut time što je Petrovića video kako odlaze na njivu bez deteta, pošto je saznao šta se sa Stefanom dogodilo:

“Vlastimir, majka mu, tašta mu i žena prolaze na njivu a deteta nema. To je strahovito samo da pomisli čovek na to, a kamoli da uradi.”

Vesna Stanojević iz Savetovališta protiv nasilja u porodici:

“Mislim da mediji to rade senazacionalistički i naravno, onda kad to postane tema dana, i stane se. Znači, mediji bi morali da prave tu vrstu kampanje da to stalno bude prisutno.”

Najveći problem, kaže Vesna Stanojević, svako predstavljaju sudovi:

“Sudovi su i nama veliki problem, a pritom svi oni zajednički u Vladi odlučuju o raznim stvarima, među kojima je ministar pravde koji zna da su sudovi problem. I mi svi konstatujemo da su sudovi problem, niko ništa na tome ne radi. Onda izvinite, o čemu mi to pričamo?”

Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije u razgovoru za Radio Slobodna Evropa govori o tome šta se konkretno preduzelo:

“Budući da je Skupština dosada izmenama zakona i donošenjem sistemskih zakona kao što je porodični ili izmenama zakona od krivičnih do zakona koji regulišu način ponašanja pri sudovima, pri policiji, davanja novih ovlašćenja, te upoznavanjem predstavnika odbora sa različitim milenijumskim ciljevima i onim što se radi u svetu, dosada stvorila zakonske pretpostavke. Ona je istovremeno i dobar svedok da zakonske pretpostavake nisu dovoljne. Zašto? Zato što je i prilikom pripremanja promena zakona i prilikom davanja posebnog naglaska akcijama kao što je akcija Beosoporta koji je predsedniku skupštine predao i jednu deklaraciju koja se tiče samo jednog dela zlostavljanja, dakle, ekspoatisanja dece i seksualnog zlostavljanja dece, svaki put se ispostavljalo da postoji problem u okviru edukacije, dakle sposobnosti različitih delova sudskih organa ili onih institucija sile koje bi tarebalo da vrše zaštitu kao što su predstavnici policije ili onih vladinih institucija u Centru za socijlani rad da prepoznaju nasilje.”

Snežana Stojanović Plavišić, predsednica skupštinskog pododbora koji se, između ostalog, bavi i zlostavljanjem dece ističe:

“Moram da pomenem i porodični zakon koji je prvi put praktično u neko rešenje našeg domaćeg zakonodavstva uneo i oredbe konvencije o zaštiti dečijeg prava koji je naša zemlja ratifikovala još 90-ih godina ali nažalost nikada je dosledno primenjivjala. No, sad imamo problem primanja svega ovoga, mi se nadamo da će zakon o dečijem ombudamanu uskoro se naći na dnevnom redu Skupštine i da će postojati, ja se nadam čak i opšta saglasnost oko njegovog donošenja.”

Vesna Stanojević iz Savetovališta protiv zlostavljanja u porodici najpre kaže:

“To što oni rade mi u praksi uopšte ne osetimo, odmah da Vam kažem. Ja da tako ne čujem od nekih novinara šta oni rade ne bi pojma imali o tome. Prema tome, sa kojima oni mevladinim organizacijama sarađuju, kad znam ko se u ovom gradu bavi nasiljem nad decom i uopšte nasiljima, a ima ih dve-tri, onda mi to stvarno nije jasno.”

A zatim dodaje:

“Ja znam da su doneti razni zakoni, mi to pratimo naravno, da su izmenjeni, da je donet Krvični zakon 2002. odnosno izmena Krvičnog zakona, pa Porodični zakon koji je počeo da se primenjuje 1. jula ove godine. Mi nemamo nikakvu povratnu informaciju da je i u jednom sudu donete izvršna presuda ili izvršno rešenje, bolje rečeno da je se zabranio prilazak žrtvi ili da je nasilnik izbačen iz stana, a da je žrtva ostala u stanu. Mi imamo sada uz naše prihvatilište u dva objekta, 40 žena i dece koji su morali da se sklone iz svoje porodice jer im je život nekad bio ugrožen, a da ne pričam koje su sve oblike nasilja trpeli.”

Šta građani misle o odnosu vlasti prema zlostavljanju najmlađih građana Srbije. Da li država može da uradi po pitanju zaštite?

“Pa verovatno socijalnim programom se može mnogo toga rešiti u smislu da se porodica, a ona je osnova, znači ako u njoj ne funkcioniše vrlo je teško onda za očekivati sve ostalo funkcionisanje.”

“Verovatno može da se nešto. Zakoni su kod jako blagi.”

“Pa mogu da učine tako da organizuju neko sklonište dece, majke koje su zlostavljane.”

Do odgovora ministarstva policije i pravde nismo uspeli da dođemo. Jedini raspoložen da govori na ovu temu kao što smo rekli na početku bio je predsednik srpskog Parlamenta. Dok svi, odvlasti na svim nivoima, preko medija, do pojedinaca koji i dalje ćute o zlostavljanju najmlađih u svojim sredinama ne progovore i ne stave to pitanje u prvi plan neće biti pomaka, a zločini će se nastavljati, kaže Vesna Stanojević, apelujući na medije, posebno televizije:

”Pa mislim da je od svih medija nekako televizija najbitnija i najznačajnija jer kroz neko iskustvo koje mi ovde imamo, bez obzira šta se objavi u pisanim medijima, šta objavi radio, to ima potpuno drugu težinu i značaj u odnosu na televiziju. Televizija je ta koja u stvari promoviše te neke stvari. Nama se posle svakog nekog televizijskog priloga ovde javi jako veliki broj žena kojima je vrlo bitno da znaju da postoji neko kome one mogu da se obrate.”

Mi ćemo ovom temom nastaviti da se bavimo. Vrlo je važno da žrtve zlostavljanja shvate da nisu same i da imaju kome da se obrate. Zato je potreban aganžman celog društva.
XS
SM
MD
LG