Dostupni linkovi

logo-print

Kraj je predaha


Gost Press kluba je Miroslav Prokopijević, analitičar i predsednik Centra za slobodno tržište.

RSE: Ova nedelja će biti dramatična. Vojislav Koštunica je rekao da je danas divan dan zato što počinje prva runda pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji.

PROKOPIJEVIĆ: Ne samo ova nedelja, nego i naredni meseci će biti u znaku nečega što ja zovem kraj predaha, onog predaha koji je Zapad osigurao stanovništvu ove zemlje preko donacija, prihoda od privatizacije, preko investicija spolja i kredita. Sad je cela stvar sa MMF-om počela oko malo intenzivnijeg zbivanja na ovoj sceni. Treba očekivati značajnije stvari. Ako MMF nije mogao da postigne sporazum sa vladom oko par elementarnih stvari, veliko je pitanje kako će se odvijati pregovori o stabilizaciji privređivanja. To je praktično nacrt za jednu sveobuhvatnu reformu, koja mora da se izvede za neko kratko vreme. O ovim drugim stvarima, o Kosovu i o odnosu sa Crnom Gorom, da ne govorimo. Znači, ovo je kraj predaha. Sada dolazi period od godinu i pol dana nekog zabavnijeg vremena.

RSE: Ima zemalja, kao što je Turska, koja je pre 16 godina postigla dogovor o pridruživanju, a evo 16 godina je prošlo pa ništa. Istina, malo je drugačija situacija kada se radi o zapadnom Balkanu.

PROKOPIJEVIĆ: Mislim da je Turska dobila Studiju izvodljivosti 1963. godine. To je upozorenje za ovaj naš svet. Znači da Studiju izvodljivosti možemo dobiti 2005. godine, a ući u Uniju 2050. godine.

RSE: Mislite li da je takva situacija moguća¬?

PROKOPIJEVIĆ: Naravno da je moguća. Moguće je puno toga. Ovo više nije rutinska priča, kao što je bila ulazak zemalja u poslednjoj rundi, kao i u rundi pre. Sad Evropska unija debelo razmišlja šta da radi. Pojavili su se duboki strukturalni problemi unutar unije. Setite se samo referenduma i neuspešnog samita u Briselu jula ove godine. Nema više izvesnosti, a po prvi put neke velike svetske novine pominju mogućnost da Evropska unija nestane, što se do sada nikada nije govorilo. Sve što nastane, može i da nestane. Gledajući našu stranu, mi treba da se kvalifikujemo za to, treba postići jedan ogroman broj stvari koji bi mogao da se odredi odnosom jedan naprema deset. To što smo do sada uradili, od 2000. godine do sada, je tek početak. To što nas čeka je deset puta više.

RSE: To su stvari koje ne zavise od nas, zavise od reformi, ako ih sprovodimo onako kako treba. Odluku da li ćemo ući u Uniju doneće, naravno, članice Evropske unije. Moj utisak je da ovde kod nas postoje ljudi koji predstavljaju centre moći. Tajkuni imaju svoje poslanike u Skupštini koji su protiv Evropske unije jer neće moći da se ponašaju kao do sada.

PROKOPIJEVIĆ: Oni će biti kolaterali ulaska, ako nama uopšte uspe približavanje. Logično je da rade po svom interesu.

RSE: Verujete li da imaju svoje poslanike koje su kupili?

PROKOPIJEVIĆ: Ne da imaju svoje poslanike, imaju svoju vladu, par važnijih likova za stvari koje su im potrebne. Direktno od vlade dobijaju odluke i zakonske predloge, ili izostanke zakonskih predloga. Što nema Zakona o investicionim fondovima?

RSE: To tvrdi i Verica Barać i Savet za borbu protiv korupcije, ali niko nema dokaz.

PROKOPIJEVIĆ: Taj zakon se sprema preko godinu dana. Ima mnogo verzija. Ako vlada neke stvari progura za sedam dana, a to namerno stavlja sa strane, onda nema boljeg dokaza nego da postoji razlog da to čini. Tajkuni neće da imaju zakonska ograničenja i tom mogućnošću nastaje opcija da domaći sitni akcionari formiraju investicioni fond koji će da se pojavi kao konkurent i da onda podižu cenu firmi koje se kupuju. Što bi oni ulazili u taj trošak ako imaju svoju vladu, kao što je imaju.

RSE: MMF je pre nekoliko dana otišao iz Beograda, čini se, neobavljena posla do kraja. Koliko to može da predstavlja kočnicu događajima u toj sferi? To što nam oni određuju šta treba da uradimo, da li to predstavlja neku vrstu protektorata, ali ne političkog?

PROKOPIJEVIĆ: To je nastavak nečega što postoji u sferi politike. Kada treba regulisati odnose sa Crnom Gorom, dođe Solana. Kada treba izručivati u Hag, dođe Karla del Ponte. Kada treba regulisati ekonomske stvari, onda je tu Evropska unija i Svetska banka. Ti slučajevi pokazuju da nismo u stanju da vodimo minimalno razumne politike. Zbog toga mora neko da dođe da bi nam pomogao u toj stvari. Ovde MMF igra korisnu ulogu jer ograničava vladu u nekim potezima i u politikama koje bi bile loše. Bilo bi bolje da se državna potrošnja smanji za pet odsto, ali o tom potom. Očito je da to s MMF-om nije zaključeno. Ono što je najviše zabrinjavajuće, to je odsustvo poverenja od strane MMF-a u domaću vlast.

RSE: Misle li da smo nesposobni, ili da su naše vlasti foliranti?

PROKOPIJEVIĆ: Misle da obećaju, potpišu ugovore, pa onda ne ispune. Ovde se još uvek radi po modelu Nikole Pašića koji je krajnje nesretan, orjentalan, vizantijski - jedno misle, drugo govore, treće rade. Taj model mora da se napusti. To će se sada posebno videti u pregovorima sa Evropskom unijom. To više i nisu pregovori, nego razgovori i dogovori kako da se neke stvari reše. Oni se tehnički odvijaju tako da na početku obe strane popune isti upitnik koji se odnosi na stanje u ekonomiji, pravu i sudstvu u Srbiji. Onda ide poređenje. Pošto oni znaju sve o nama, oni to koriste da vide koliko smo iskreni u viđenju našeg stanja i kasnije, kada budu neke obaveze, da vide koliko ćemo biti ozbiljni u ispunjavanju tih stvari. Ovako fundamentalno nepoverenje MMF-a, uprkos zaklinjanju zvaničnika, vrlo je loš signal za početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Pod hitno naše lokalne vlasti moraju da se menjaju.

RSE: Stizali su komplimenti sa Zapada. Vrlo smo zadovoljili u pogledu reformi. Rekli su da to ide mnogo brže nego u nekim drugim zemljama u regionu. S druge strane imamo jedno nezadovoljstvo u zemlji. Jako mnogo ljudi je razočarano standardom koji pada, inflacija je ogromna, po zahtevu MMF-a će da se smanje penzije.

PROKOPIJEVIĆ: Pohvale Svetske banke su rezultat jedne loše urađene studije. Ta ista Svetska banka rangirala je Srbiju na 92. mesto, a Hrvatsku na 118. mesto. Napravili su toliko gafova u toj studiji da je recimo Belorusija 106.-a, a Iran 114. Irak, gde ljudi svakodnevno po stotinama nestaju, je 116. To je katastrofalna pogreška koja samo pokazuje da birokratija, koja troši novce zapadnih obveznika, nema odgovornost za to. Da su čitali šta piše MMF, mnogo bi lošije sudili o nama. Te pohvale ne treba uzimati ozbiljno. Ono što kod nas od početka nedostaje je ozbiljna reforma. Bitno je da reforma ne košta mnogo. Malo menjate, prčkate, neki zakon povučete i donesete drugi i sve u tom stilu. Dva su fundamentalna nedostatka. Jedan je da ljudi ne mogu da žive bolje u periodu od jedne do deset godina. Drugi fundamentalni nedostatak je loša politička opcija u igri. Mislim da sada vidimo obe te stvari. Može društveni proizvod da raste pet odsto, ali ako su najveće firme u vlasništvu stranaca koji iznose taj kapital, ovde ostaje manje da se podeli. Dolazi do privatizacije koja je bezuslovno pozitivna, ali ne treba zaboraviti da rezultat privatizacije je racionalizacija radnih mesta i otpuštanje. Da su ovde stvoreni valjani uslovi, bilo bi mnogo više investitora koji bi uposlili mlađu radnu snagu i deo onih koji sada gube posao u privatizovanim firmama i situacija ne bi bila tako drastična. Bojim se da Radikali, nečim izazvani, svakim danom dobijaju sve više glasova.

RSE: Inflacija je mnogo veća nego što je planirana. Dinkić je rekao velikim delom i zbog rasta cena nafte. Rasla je i u drugim zemljama cena nafte pa nije tako drastična inflacija. Šta je po vama razlog?

PROKOPIJEVIĆ: Inflacija je kao temperatura. Ona nije sama bolest, ali je indikacija bolesnog organizma. Od čega je bolestan organizam? Bolestan je od toga što nije prošao reforme. Kao prva je državna potrošnja trebala da prođe reforme. Država koja troši 55 odsto, koja je ove godine povećala budžet sa 332 na 432 milijarde, za 100 milijardi, za 30 odsto, nema šta da priča o jednocifrenoj inflaciji. Kao drugi su reformu trebali da dožive javna i komunalna preduzeća. Nesanirani, svoju neefikasnost samo prebacuju na potrošače. Treći su monopoli. Ima vrlo malo firmi koje su vrlo zatvorene za uvoz, a postoje grane gde je konkurencija relativno velika, bar na izgled. Takvo bi trebalo da bude tržište mleka i piva. U jednoj grani monopolista drži 50 posto, a u drugoj 60 posto tržišta. U tako konkurentnim granama postoje monopolisti. Šta je onda sa onima gde su samo jedna ili dve firme. Takvo stanje vlasnicima odgovara, oni imaju ekstra rentu zbog toga, a mi imamo veće cene. Nafta je tek četvrti faktor. Cela euro-zona kupuje naftu i inflacija se na godišnjem nivou trenutno kreće oko 2,1. U Americi se inflacija trenutno kreće oko 3,2 na godišnjem nivou. Dosta je visoka jer se dižu kamatne stope. U Crnoj Gori se inflacija kreće 3,5 na godišnjem nivou. Prošle godine je bila 4,2. I ona kupuje naftu, kao i mi. To samo pokazuje amaterizam ljudi koji vode politiku u ovoj zemlji kada posežu za takvim objašnjenjima. Naravno, svima koji ne razumeju tržišnu privredu, tako naivna i nestručna objašnjenja deluju ubedljivo.

RSE: Mnogo ljudi je, zahvaljujući akcijama firmi koje su dobre prodate, došli do novca. Kupuju automobile, veće stanove, idu u kockarnicu. Šta bi ste im vi savetovali, u šta da ulože novac?

PROKOPIJEVIĆ: U zemlji u kojoj je privatna potrošnja bila toliko suzbijana, u kojoj je 15 godina trajala ekonomska, politička i svaka druga agonija, shvatam ljude koji novac spiskaju na auto ili na kuću. Oni su racionalniji. Ima onih koji novac spiskaju samo na provode. Shvatam ih, mada mislim da to nije racionalno. Šta uraditi sa viškom novca koji postoji u nečijim rukama, ne bi bilo štednje da novca nema, bez obzira što ogromna većina loše živi? Šta ćete uraditi sa tim novcem, zavisi od vaše sklonosti ka riziku. Onaj koji neće ništa da rizikuje, on će pare da odnese u banku. O ničem ne razmišlja i dobija kamatu od jedan do pet odsto, s tim da se odbija određeni procent na PDV i slično. Onaj ko hoće malo više, može da kupi obveznice stare devizne štednje. Ko hoće još malo više da rizikuje, može da kupuje akcije domaćih etabliranih firmi. To je već jedna viša vrsta rizika. Čim postoji rizik, postoji šansa i da dobijete i da izgubite. Ako nema rizika, ne možete ništa da izgubite, ali ni da dobijete. Ako kupujete staru štednju može da dođe luda vlada i da to suspenduje i tek da je za nekoliko godina naplatite. Rizičnija stvar je da kupujete akcije neetabliranih firmi, da vidite od koje se firme očekuje da raste. Tu su šanse da se dobije velika dobit. Pogledajte kako su startovale banke. Odmah su išle na 300 odsto, tri puta su išle u odnosu na knjigovodstvenu vrednost, koju tamo kupci gledaju za razliku od klasičnih preduzeća. Iako je to jedan birokratski izum, kod banaka to postoji. Na žalost, kod nas nema investicionih fondova. Možete da ulažete u životno osiguranje. To ne savetujem svima. Svima savetujem da idu sa investicionim fondovima jer oni nude manji rizik od akcija, a nešto veći od državnih obveznica. Pošto je penzioni sistem ruiniran širom Evrope, ne samo ovde, onda su ljudi u svim zemljama Evrope krenuli u akcionarstvo. Nemačka je 1990. godine imala dva miliona akcionara, na 82 miliona ljudi. Imala je osam miliona akcionara 2000. godine, a sada ih ima negde između 12 i 13 miliona. Amerika, sa 80 do 100 miliona akcionara, je šampion. U mnogim zemljama su ljudi shvatili da od penzije neće biti neke velike vajde, da će moći da si kupe jogurt i mleko i krenuli su u akcionarstvo. Zato je procvat investicionih fondova, uzajamnih fondova i svih mogućih načina ulaganja.

RSE: Neki ljudi odavde ulažu u jedan austrijski fond. Da li je to sigurnije nego ulagati u nešto što je u ovoj zemlji?

PROKOPIJEVIĆ: Firma koja postoji 160 godina i koja u tih 160 godina nije imala velikih problema je svakako sigurnija od firme koja postoji 15 godina, ili od firme koja postoji tri meseca. Sve to je stvar naše sklonosti ka riziku. Ako hoćemo manje premije, ali praktično sto posto izvesnost, mada takve nema, biramo firmu koja se pokazala tokom 100 ili 50 godina. Firme koje posluju kraće vreme moraju da daju bolje premije da bi nas privukle. Znamo da je to rizičnije, mada i ne mora da bude katastrofalno rizično i ne mora da se desi da se to izgubi, ali rizik se povećava. Na ovom svetu ne možete ništa džabe da dobijete. Kada hoćete sigurnost, dobijete je, ali dobijete i manju zaradu. Kada hoćete veći prinos, morate da pristanete i na veći rizik.

RSE: Zašto takve stvari ministri ne govore javno?

PROKOPIJEVIĆ: Ne znam. Naš establišment, kada bira zvaničnike, ne bira ljude koji znaju. Od nas desetak, koji nešto znamo o tržišnoj privredi, niko nije trenutno uz vlast. Ni od ovih petnaestak mlađih, takođe niko nije uz vlast. To je stvar vlasti. Ako hoće ekonomski da se ubije, neka tako nastave. Oni znaju da ako bi uzeli bilo koga od nas, mi ne bi mogli da zamuknemo, već bi smo upozoravali koliko su njihove politike smešne i nestručne. Sada je Narodna banka povećala rezervu unošenja sredstava iz inostranstva. To je navodno mera da se suzbijaju krediti. Novčana masa, plus krediti, to je ono što vrši pritisak na inflaciju. Kada guverner to poveća sa 39 na 45 posto, efekt toga će se iscrpiti za tri do šest meseci. Tada nastaje kontra efekt. Dolaze skuplji krediti i mi, kao fizička lica ili firme, ih uzimamo. To na nekoga mora da prevalimo. To što prevalimo na druge, se zove inflacija. Ta stvar dolazi posle najviše šest, a najmanje tri meseca. Guverner izlazi sa čvrstim dokazima i veruje da je to dobar potez. Besmislica. To pokazuje da ne razume o čemu govori. Zbog toga, verovatno, nema likova koji nešto znaju o tome.

RSE: Očigledno je važnija partijska pripadnost.

PROKOPIJEVIĆ: Uzeli bi oni nas kada bi smo hteli da ćutimo i da hvalimo funkciju nekom liku, ali bi nas tako instrumentizovali. Problem je što bi nas i potrošili na taj način.

RSE: Počinju i pregovori o statusu Kosova. U Beogradu je Sergej Lavrov, ministar Inostranih poslova Rusije, koji će posetiti, osim Beograda, i Podgoricu i Prištinu. Mislite li da nas još uvek tretiraju kao svoju interesnu zonu?

PROKOPIJEVIĆ: Ne. Oni pokušavaju. Druga je stvar kako stoje. Što se tiče ruskog uticaja ovde, Rusija još uvek daje znake života. Gubitak hladnog rata ima cenu. Rusija je izgubila bilo kakav ozbiljan uticaj sve do Kavkaza i dalje. Ovo što posećuje sve tri destinacije, znači da ima balansiran pristup svemu tome. Pošto počinju pregovori, zgodan je moment.

RSE: Kosovo je bogato rezervama uglja za sledećih 200 godina. Ima obojene metale, ima plodnu Metohiju. Srbija izdržava jedan deo ljudi i institucija na Kosovu. Plaća naše ljude tamo koji rade u zdravstvu, u prosveti, u administraciji. Mislite li da neki dilovi smeju da se prave? Mi plaćamo milijardu i 450 miliona dugova koje su napravile kosovske firme.

PROKOPIJEVIĆ: Za uspostavljanje statusa Kosova, ma kakav bio, mislim da će gomila stvari da se sredi. Resursi ostaju onima koji žive tamo. Plaćanje dugova će kosovske vlasti morati da prihvate jer je to dug njihovih firmi, njihove države. Sumnjam da će Srbija posle uspostavljanja statusa Kosova koji sledi moći da finansira aktivnosti na Kosovu. Moći će da pomaže svoju manjinu na način na koji Nemci pomažu svoje u Češkoj, ili Mađari svoje u okolnim zemljama. Neke stvari će se rešiti. Vlasništvo ovdašnjih firmi, koje imaju tamo svoje filijale, će ostati i to će se plaćati, ili vraćati, kao i privatna lica. To će ići dosta teško, kao što pokazuje slučaj u Bosni i Hrvatskoj. Za firme, kao Trepča, koje su matično dole, Srbija ima jako loše karte. Nema mogućnosti čak ni za ona sredstva koja su izdvajana za pomoć. Pre raspada bivše Jugoslavije, Slovenija je odvajala po glavi stanovnika najviše, ali nikakva vlasnička prava nije dobila po osnovu sredstava koja su se po federaciji preraspodelivala. Nemoguće je tu uspostaviti neki sistem kompenzacije. To neće biti rađeno ni ovde. Scena će se raščistiti.

RSE: Ima dosta optimističkih prognoza po medijima kako nećemo odstupiti ni pedlja od naše teritorije, od našeg Kosova. Da li je to političko koketiranje, ili su vrlo uvereni u tako nešto?

PROKOPIJEVIĆ: Čini mi se da je to politika ljudi koji ni minimalno nisu kompetentni za politiku. Ništa nisu naučili iz svih ovih primera još iz Brozovog vremena, a posle ni iz Miloševićevog. Vodi se demagoška politika u kojoj se stvara iluzija da Srbija ima dobre karte kada je u pitanju rasplet kosovske krize. Ona ih nema. Veliki je nedostatak demokratskog bloka koji će imati veliki problem posle regulisanja statusa Kosova. Srbija, ako hoće, treba da se zapita šta bi značilo kada bi međunarodna zajednica vratila Kosovo Srbiji. To bi značilo dva miliona ljudi koji su totalno neprijateljski raspoloženi prema nama, kao i mi prema njima. Kako bi tada funkcionisao Parlament koji bi trebao da ima četvrtinu albanskih poslanika, ministre, nekada i predsednika vlade, kao i predsednika države. To bi jako teško hodalo. To bi koštalo ljudskih života, ubijali bi one koji bi sarađivali sa ovdašnjim vlastima, koštalo bi i enormno puno novca. Uopšte nije dobra ideja da stvarate iluziju kako je jedna takva teritorija još uvek vaša.
XS
SM
MD
LG