Dostupni linkovi

logo-print

Amnestija da, amnezija ne


RSE: Amnestija da, amnezija ne – da li je to formula koja bi mogla da se primeni danas i na naše društvo?

RAJČIĆ: Svakako. Poljaci su početkom devedesetih, kada je došlo do pada komunizma, počeli da razmišljaju šta će dalje. Jedan od idejnih tvoraca neke nove politike bio je i Adam Mihnjik. On je intelektualac, bivši disident, a sada je urednik jednih od najtiražnijih novina u našem delu Evrope, koje izlaze u 600.000 primeraka. To su stvari koje on profiliše i koje utiču na tu politiku.

RSE: Kada su pitali Adama Mihnjika zbog čega Česi nemaju svoga Adama Mihnjika, on je odgovorio: ''A šta će im Adam Mihnjik''? Koju je opasku imao koja se ticala Havela?

RAJČIĆ: Havel i Mihnjik, dva intelektualca, dva disidenta, su predstavnici dva veoma različita naroda, iako su slovenski. Česi su mnogo bliži nemačkom mentalitetu. Oni su pravi zapadni Sloveni. Poljaci su bliži Istoku. Iako se Poljaci brane, mnogo su bliži po mentalitetu i temperamentu Rusima. Njihov način reagovanja na stvarnost je potpuno drugačiji. U mnogo čemu Havel i Mihnjik su se slagali. Havel je bio član Solidarnosti. Sarađivali su, sretali se. U vreme cenzure i komunizma inspirisali su se međusobno, ali ni jedan ni drugi nisu mogli uzajamno da razmene iskustva. Tek 2002. godine su dobili jedan vrlo značajan orden, Orden svetog Đorđa, koji dodeluje jedan od najuticajnijih katoličkih kulturnih nedeljnika, Opšti nedeljnik, koji izlazi u Krakovu. Taj nedeljnik je izvršio neviđen uticaj na poljsku sredinu, a mnogi tekstovi su prevođeni na brojne jezike, pa i na češki. Orden je nov. Prvi dobitnici su bila ova dvojica velikih disidenata i intelektualaca, ljudi koji su jako mnogo uticali na istoriju svojih zemalja.

RSE: Čini mi se da se ovde nije završila potraga za srpskim Havelom. Srednjeevropski intelektualci i političari imaju autoironičan odnos prema samom sebi?

RAJČIĆ: Ovde se traga za Havelom, ali kod nas ne može da postoji takav Havel. Mi nismo u stanju da prihvatimo ništa, dok je tamo ironija i humor normalan način reagovanja na stvari i niko neće sebe tretirati smrtno ozbiljno. Češka i poljska ironija i humor se veoma razlikuju, a opet imaju mnogo zajedničkih crta. Mi ne želimo da nas vodi neki autoritet, već želimo čvrstu ruku. Zbog toga nikada nismo mogli da stvorimo takvog vođu i takav uzor, takav tip čoveka kao što je Havel.

RSE: Biserka Rajčić je pisac i prevodilac sa poljskog, ruskog, češkog, slovačkog, bugarskog i slovenačkog jezika. U Zaječaru je završila osnovnu školu i gimnaziju, a studije istočnih i zapadnih slovenskih jezika i književnosti u Beogradu na Filološkom fakultetu. Od 1960. objavljivala je tekstove u književnim novinama, Delu i Književnoj kritici, kao i priloge na Trećem programu Radio Beograda. Ima 52 objavljene knjige prevoda najpoznatijih poljskih autora, zaključno sa dva najnovija nobelovca, Šimborskom i Milošem. Osim toga, ima i tri svoje knjige. Poljska civilizacija je zaista njeno impozantno delo. Od 1994. do 1998. godine bila je predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Za svoj prevodilački i populizatorski rad u oblasti poezije, proze, drame, eseja, filozofije, teatrologije, filmologije, likovne umetnosti, politologije i istoriografije, nagrađena je najvišim domaćim i poljskim nagradama. Poslednju nagradu ovde je dobila 2000. godine za životno delo, a od Poljske je dobili nagradu Ministarstva inostranih poslova.

RAJČIĆ: Dobila sam nagradu Ministarstva kulture 1990. godine. Pre toga sam dobila nagradu poljskog Sejma i nagradu Saveza autora i kompozitora Poljske.

RSE: Kada je došlo do raspada Jugoslavije, tadašnji beogradski intelektualci su se skupljali u Beogradskom krugu. Izašla su i dva zbornika - Intelektualci i rat, kao i Druga Srbija. Vi ste tada, govoreći na temu intelektualci i rat, napisali jedan esej o Marini Cvetajevoj. Imali ste pristup koji je i tada mogao da ukaže na put koji će vam se desiti i posle oktobarskih promena, koji je potpuno specifičan, ako ga uporedimo sa većinom drugih. Od svih puteva, kojima ste mogli da ukažete na to šta znači biti intelektualac, biti nezavisan i ne pripadati nikome, izabrali ste slučaj Marine Cvetajeve. Zašto ste se tada odlučili za Marinu?

RAJČIĆ: Imala sam period kada sam se veoma zanimala za rusku kulturu i književnost. Marina, kao tip čoveka i umetnika, me je veoma zanimala. Na žalost, nisam je mnogo prevodila, nisam bila u stanju da to radim, pošto ona piše u stilu koji se vrlo teško prevodi. Kako biti isti u životu i biti isti u umetnosti, isto se odnositi prema stvarnosti i prema čoveku, ona je najbolji primer. Ona je apsolutno beskompromisna osoba. Svaka beskompromisnost ima cenu. Ona je tu cenu platila svojim životom. Apsolutno sam se divila tome. Zanimala sam se i za druge ljude tog tipa. Mene je taj tip ljudi najviše privlačio. Ono što su oni stvarali, bilo mi je najbliže. Mihnjika sam otkrila odmah posle 1968. godine, kada sam više počela da se interesujem za politiku i za uticaj politike na kulturu Poljske i zemalja kojima sam se bavila. Mihnjik je bio upravo takav. Sa 16 godina je stupio u politiku. Bio je zatvaran, bilo mu je zabranjeno da studira. Nije završio studije. Studirao je Filozofiju i istoriju. Proveo je osam godina u zatvoru. Marina je otišla u emigraciju. Živela je u Češkoj, u Parizu, vratila se. Završila je život obesivši se, nemogavši da nađe neki drugi izlaz u svom životu.

RSE: U svom eseju, kako ste rekli, uvek je išla uz maticu. Kakav je bio njen stav prema Rusiji, kada su je hvalili i obrnuto?

RAJČIĆ: I pre emigracije i pre revolucije već sa svojim prvim zbirkama pesama je bila posebna i to nije moglo da se ne primeti. Da nije došlo do revolucije, ona bi verovatno imala potpuno drugačiji životni put. Njem muž je bio beli oficir i otišla je na Zapad. Morala je sa svojom kćerkicom da ode, jer se nije mogla sa novim sistemom koji je odmah počeo sa cenzurom, odmah je počeo sa onemogućavanjem slobodnog izražavanja. Znala je da to neće moći da podnese. U emigraciji je veoma teško živela. U međuratnoj Češkoj je mogla da stvara i za četiri godine je stvorila nekoliko divnih dela. Kao i svi umetnici, nije bila totalno konzervativna, kao što je bila većina bele emigracije. Poticala je iz građanske porodice i bila je vaspitana u određenom duhu što se tiče obrazovanja i odnosa prema stvarnosti. Ona se kolebala između levice i desnice. Bila je čas na jednoj, čas na drugoj strani. U biti je bila veliki patriota, kao što je bila i većina ruskih umetnika i mislilaca. Jedna od odlika Rusa je određeni patriotizam. Na drugoj strani, nije mogla da pređe preko toga šta se događalo, a da to ne kritikuje. U svemu tome nije mogla da nađe svoje mesto. Morala je da emigrira. Kada se vratila, sve se promenilo, a bio je i rat. Jedini izlaz za nju je bila smrt.

RSE: Kada je došlo do raspada Jugoslavije, o ulozi intelektualca ste pričali preko Marine Cvetajeve. Svoj esej o njoj ste završili stihovima koje je preveo Danilo Kiš, koji su naznačili tragični kraj njenog života:

Odbijam da bivam u bedemu
sa ne ljudima,
ludacima.
Odbijam da urlam
na trgu s kurjacima.
Odbijam da zavijam.
Ne treba mi ušni dupljih
Ni proročkih hoćmi dokaza
Na ovaj svet
bezumljem zaglušen
odgovor je jedan – otkaz.

Čini mi se da ste svojim nepristajanjem i na to da su svi intelektualci imali određenih problema. Od 1994. do 1998. ste bili predsenik Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Prošle godine, ovo isto udruženje, dalo vas je staviti na sud časti. Zašto?

RAJČIĆ: Nakon jednog mog otkrića. Ja sam osoba koja je celog života radila osam sati u naučnim bibliotekama, bavila se prevođenjem i pisanjem i bila sam strahovito time okupirana. Za predsednika sam bila izabrana, mada do toga ne držim. Ne mogu da kažem da su mi nagrade neprijatne, ali one nisu motiv moga rada. Motiv moga rada je otkrivanje nekih stvari za koje mislim da su zanimljive. Zanimao me je ceo XX vek. Pored Slovena, kojima sam se bavila, zanimala me Evropa, Amerika i uvek sam pronalazila mesto ovim kulturama kojima se bavim. Time se bavim zbog naše sredine, da bih je bolje upoznala. Prevodioci su se mnogo više bavili američkom kulturom i književnošću, prevodeći sa zapadnoevropskih jezika, dok je ovaj prostor ostao nepokriven. Smatrala sam da je to velika nepravda i da mi veoma malo znamo o Slovenima koji nisu zanemarljivi. Rusa ima 150 miliona. Poljaka ima 55 miliona. Sloveni imaju kontinuiranu kulturu više od deset vekova i učestvuju u evropskoj kulturi. To bavljenje je zahtevalo određenu disciplinu i stvaranje sebe, na čemu sam dosta radila. Pronašla sam veoma rano uzore i u tom duhu sam se kretala.

Dok sam bila predsednik Udruženja, bilo je vreme sankcija i velikih problema. Poznavala sam mnoge prevodioce različitih generacija. Mnoge sam cenila. Mnogi su me cenili. Tu sam po prvi put sretala ljude za koje nisam mogla ni da pretpostavim da mogu da budu prevodioci, niti da postoje. Tada se kod nas rađala opozicija. Došlo je 1996. i 1997. godina. I ja sam učestvovala u demonstracijama. Davala sam štampi određene izjave u ime Udruženja. Od nekih kolega sam bila zbog toga jako napadana i oni su sebe iz toga izuzimali. Dobila sam 1994. godine poljsku stipendiju, a 1992. i 1993. češku. Mene je jedan kolega nazvao, ne u šali, predsednikom u egzilu. To je bila uvreda. Rekao je da donosim iz Poljske neke ideje koje primenjujem u svojoj sredini, koje prevodioci ne mogu da prihvate.

RSE: Tada ste imali problema?

RAJČIĆ: Nisu to bili neki konkretni problemi.

RSE: A posle toga?

RAJČIĆ: Posle toga sam prestala da budem predsednik. Nagradu za životno delo sam dobila 2000. godine. Počele su da se gledaju bibliografije. Imala sam uslova da dobijem tu nagradu i dobila sam je. Pomalo sam učestvovala u radu Udruženja, posebno na prevodilačkim susretima. Uvek sam učestvovala sa nekim svojim referatom. Dobila sam predlog, od odbora za te susrete, da uredim poslednji broj zbornika koji se zove Prevodna književnost. Trebalo je i da ga objavim. Pošto za objavljivanje trebate novac, otkrila sam da je novac, koji je ostao od susreta, potrošen. Na Skupštini Udruženja sam na to ukazala i postavila pitanje gde su hiljade eura do kojih se veoma teško dolazilo. Vrlo je teško objaviti knjigu, a onda saznajete da imate sekretara Udruženja koji iznajmljuje drugog da fizički bude prisutan u Udruženju i kome se to plaća. Umesto da sam piše bilten koji izlazi nekoliko puta godišnje, plaća se čovek da ga piše. Treća osoba se plaća da vodi susrete, iako je to sve godinama bilo besplatno. Čak je i sekretarsko mesto bilo besplatno. Ta Skupština je bila u maju i nije prihvaćen finansijski izveštaj, jer ga je trebalo objasniti. Tadašnji predsednik Udruženja, Duško Paunković, prevodilac sa ruskog, koga sam smatrala vrlo pristojnim, me je napao da imam pretenzija koje nisu opravdane. Skoro je bio besan i vikao je na mene. Na sledećoj skupštini nisam bila prisutna i finansijski izveštaj je prihvaćen. Nije se postavljalo pitanje objavljivanja Zbornika, a i to pravo mi je oduzeto. Došlo je do Suda časti. Na sreću, u komisiji su bili neki stariji, veoma časni, prevodioci: Dragoslav Andrić, jedan od najvećih prevodilaca poezije i drame sa više jezika, kao i Ivanka Marković, prevodilac sa francuskog. Oni me nisu osudili, mada ne znam za šta su mi sudili. O tome je bio izveštaj u Politici. Oni su u tu komisiju slučajno izabrani. Taj sud gotovo ništa i nije radio. Nekada se sastajao i osudio nekoga kada bi koristio tuđe prevode. Ovo je bilo mimo svake dotadašnje prakse. Na kraju sam dobila obaveštenje od članova tog suda da sam oslobođena. U Biltenu Udruženja je izašao jedan članak u kojem sam nazvana izdajnikom Udruženja koji ga blati. Pre toga sam ukazala i na neke nepravilnosti u radu oko prijema novih članova, oko dodelivanja nagrada za Prvu knjigu. Ukazala sam na prvi presedan u istoriji Udruženja, da predsednik Udruženja dopusti sebi da bude nagrađen. Kada sam stavila tu primedbu, stvorena su dva tabora, ja na jednoj i oni na drugoj strani.

RSE: Nazvani ste izdajnikom 2004. godine, jer ste ukazali na malu korupcionarsku aferu u Udruženju književnih prevodilaca Srbije. U zemljama totalitarizma intelektualca vazda prati epitet izdajnik. I sada, ako dirnete u osinje gnezdo svojih, opet ćete biti nazvani izdajnikom. Kako to objasniti?

RAJČIĆ: Vrlo je teško to objasniti, osim da nema promena kakve su se očekivale i do kojih je došlo u svim ovim zemljama, u kojima je situacija u vreme komunizma bila mnogo gora nego što je bila kod nas u smislu sloboda. Tamo su slobode bile svedene na minimum. Cenzura je nešto nezamislivo, a bilo je, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina. Zabranjivana je Kniževna reč i niz drugih časopisa sa kojima sam sarađivala. Nisam potpadala pod tu cenzuru, iako sam objavljivala neverovatne stvari, baš u Kniževnoj reči, koja je bila cenzurisana u vreme kada je Gojko Tešić bio urednik. Gojka je to oduševljavalo. Tada sam prevodila Mihnjika i niz drugih poljskih intelektualaca. To su bile aktuelne teme, pitanje demokratske opozicije, propast komunizma, uvođenje pluralizma. Tu se radilo i o ljudskim pravima, potpuno pogaženim. Sve to sam imala prilike da vidim u Poljskoj. U Krakovu, na stipendiji, sam bila 1970. godine, kada su bila događanja na Baltiku. Izašla sam od prijatelja na trg i polio me vodeni top, a nisam ni znala šta je to. Jedan mladi policajac, kada je video da sam strankinja, mi je rekao da se vratim jer je svuda policija. Mnogi ljudi koje sam prevodila su završili po zatvorima. Prevođenje je bila moja podrška njima.

RSE: Adam Mihnjik je rekao da bi umesto eseja Moć nemoćnih, trebalo napisati esej Moć nekorumpiranih.

RAJČIĆ: Moć nemoćnih je čuveni Havelov esej, ali to se odnosilo na period komunizma. U zajedničkom intervjuu sa Havelom i Mihnjikom, posle dodele Ordena svetog Đorđa, ispada da oni nisu ni sanjali da će doći do ovoga do čega je došlo u većini bivših komunističkih zemalja, da će doći do mita i korupcije, i to stravičnih razmera i da, iako se suzbijaju, oni se nastavljaju.

RSE: Vaš primer je pokazao u mikroplanu šta biva sa onim koji se usprotivi korupciji.

RAJČIĆ: Pre godinu dana sam se videla sa Mihnjikom, u vreme kada se vratio iz bolnice. Doživeo je infarkt. Nešto malo prije infarkta, izvesni tajkun se obratio Mihnjiku i zatražio od njega da u svom časopisu utiče na donošenje nekog zakona koji bi njemu odgovarao. Mihnjik je reagovao sa zakašnjenjem od nekoliko dana i odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir. Onda je dotični Lav Rivin, koji je povezan sa ruskom mafijom, učinio takav napad u medijima na Mihnjika da mu je u roku od nedelju dana skinuo tiraž novina za 100.000. Sve novine su pisale o Mihnjiku. Ispalo je da krade, a trebalo je dokazivati da nije.

RSE: Sve što ste rekli miriše na Srbiju i na ovo što se danas ovde dešava.

RAJČIĆ: Tamo ipak vidite da borba protiv korupcije postoji. Ovde, formalno, kao postoji, ali mislim da to sve olako prolazi. Niti se porezi ne naplaćuju kako treba, niti je sve ostvareno iz vremena Đinđića, kada su donete neke odluke šta da se radi u tim slučajevima. Tamo je ipak došlo do lustracije, ne baš stroge i ne odmah. Veliki propust prve vlade pod Mazovjeckim je bio zbog toga što je smatrao da se ne treba svetiti i da treba ući u nov sistem blaže, nego što je verovatno trebalo. On je bio za blagi prelaz. To su bivše vlasti iskoristile i u privatizaciji su učestvovali bivši direktori i bivši funkcioneri, koji su jedini imali novac i moć. Kako su došli do još većeg novca, i dalje utiču i na vlast i na politiku.

RSE: Mihnjik kaže: ''Možda je nastupilo vreme da se drugačije gleda na korupciju, kao na vrstu raka koji nas iznutra izjeda i ubija''. Ta definicija za Srbiju važi i danas.

RAJČIĆ: Posmatram Poljsku već 40 godina. Sećam se užasne Poljske, stravične bede koja je bila afričkog nivoa. Sada vidite potpuno drugu zemlju. Oduševljava me red koji postoji. Svuda je čisto. Vidite neku brigu. Postoje obaveze, od toga kako izgledaju ulice, kako izgledaju dvorišta. To sve je bilo potpuno ruinirano, kao i kod nas. Danas tako nije, a promene su se desile za samo 15 godina. Plata je nekada bila deset mraka, a sada je 500 eura i više.

RSE: Zašto Srbija u tolikoj meri kaska za Poljskom?

RAJČIĆ: Jednostavno je zaustavljen proces promena.

RSE: Kada?

RAJČIĆ: Posle 5. oktobra. I u Češkoj i u Poljskoj su propale neke velike firme, kao čeličane, brodogradilišta, u kojima je radilo desetine hiljada ljudi. Propalo je istorijsko brodogradilište u Gdanjsku, u kome je Leh Valensa počeo svoju političku karijeru. Ipak se radi na tome da ljudi nađu sebe, naročito mlađi. Tu su krediti. Oni su sada članovi Evropske unije.

*****

Srbijanka: ''Lektorima je jako teško da rade tekstove loših prevodilaca. Sa Biserkom je pravo zadovoljstvo raditi. Sa njom sam se srela kao lektor davno, kada je sarađivala sa časopisom Sveske iz Pančeva. Držim u rukama časopis iz 1990. godine koji je objavio njen tekst na temu Češko pitanje – zbilja, šta je to? Možda kod nas zaista nije dobro jer nemamo svog Havela. Biserka u tom tekstu kaže: - Havel kao realista Masarikovog tipa, uključuje Čehoslovačku u Evropu ne menjajući pri tome njenu dušu. Svestan je da je mala zemlja, da rukovodi malim narodom. Svestan je da rukovodi narodom koji je povodljiv. Svestan je da ga ne sme odvesti u rascepljene čeljusti ujedinjenje Evrope, već da mora sve učiniti da ta ujedinjena Evropa njegovu zemlju tretira kao subjekt koji zna šta može i šta hoće. – Uz to su objavljeni tekstovi Milana Kundere - Češka sudbina i Vaclava Havela na istu temu.''

RAJČIĆ: Preda nama je moja knjiga Češko pitanje. Posvećena je Masariku, mom najomiljenijem Čehu, kao i Havelu. Oni su bili izuzetni intelektualci i svojevrsni realisti. Jako cenim češki realizam. Taj češki realizam se zove mali. On se ostvaruje sitnim koracima. Česi se ne zaleću, oni dobro promišljaju ono što im se događa. Bila sam 1992. i 1993. na stipendiji u Pragu. Zemlja se raspadala. To nije bila revolucija i rat. Stvorena je komisija od 200 eksperata koji su doveli zemlju do mirnog razilaska. Sve je ostalo kako je i bilo. Samo granica postoji, ali se ljudi normalno kreću, novine se kupuju, televizije se gledaju, knjige se objavljuju na oba jezika. Tako je ostalo do danas.

''Cenim vas i zbog toga što se ne bavite samo prevodilaštvom i što se ne mirite se sa sudbinom. Reagujete na nepravde. Zašto i mi, kao slovenski narod, nismo mogli mirno da se podelimo? Šta mislite o prevodiocima koji se rađaju kao pečurke posle kiše u poslednje vreme, koji ne znaju da prevode? Zar je moguće da neko, ko malo zna engleski, danas može da prevodi? Jako mi je teško da radim lekturu posle njih jer ne prevode dobro.''

RAJČIĆ: Kada sam počinjala da prevodim, bilo je veoma teško objavljivati. Morali ste jako mnogo da radite na prevodu da bi vam ga neko objavio. To je bila velika čast. Bilo je veoma teško postati član Udruženja. Postojale su komisije koje su vas ispitivale. Morali ste da imate završen određeni fakultet. Bilo je veoma malo prevodilaca koji nisu završili Filološki fakultet. Bilo je pravnika, ali to su bili ljudi koji su proveli u Evropi Prvi svetski rat i znali su i po nekoliko stranih jezika. Vera Stojić je bila Andrićeva sekretarica, jedna izuzetna osoba. Na sud časti sam došla i zbog toga što sam stavila primedbu na to da danas prevodilac može da bude svako i da neko, ko nije završio nikakav fakultet, može da bude predsednik Udruženja, kao što je to bio Duško Paunković. On nije loš prevodilac. Dugo je živeo u Rusiji i lepo zna ruski. Ima dobre autore. On je sebe kao predsednik Udruženja nagradio za prevod poezije za samo jednu jedinu knjigu koju je uradio. To je nezamislivo. Morali ste najmanje dvadesetak knjiga da imate i da budete nagrađen posebnom nagradom „Mioš Đurić“, koja je jedna izuzetna nagrada, koja podrazumeva ogroman opus. Aleksandar Spasić je bio jedan od najboljih prevodilaca sa engleskog, sjajan intelektualac, radio je na televiziji, divno je pisao, a tu nagradu nikada nije dobio, mada je imao niz sjajnih knjiga. Među prvima je prevodio antropologiju, filozofiju, divne stvari koje su nama bile potpuno nepoznate, stvarao je terminologiju. Danas prevodilac može sa srednjoškolskim znanjem, naročito engleskog, da prevodi. Prevodi se jako brzo. Nikada nisam postala samostalni prevodilac, iako sam počela da se bavim prevođenjem na trećoj godini studija jer nisam mogla da prevedem više od dve knjige godišnje. I to je mnogo. Danas ljudi prevode za mesec-dva dana knjigu i naravno da kao lektor imate problema i imaćete. Mnogi prevodi, danas, su nečitljivi. Poeziju skoro niko ne prevodi jer je to teško. Iza nekih stvari koje sam objavila stoji 15 godina rada.

RSE: Dotakli ste i sistem nagrađivanja. Ovde se sve dešava po ključu.

RAJČIĆ: Došlo je do privatizacije institucija. Problema ima u svim udruženjima. Sarađujem sa oba Udruženja pisaca i mislim da i u tim udruženjima imate previše članova po pozivu. Razumem da je pozvan Miodrag Pavlović i razumem da on bude po pozivu i član Udruženja pisaca i član Udruženja prevodilaca. Nezamislivo je da ovako mala zemlja ima preko 1000 članova Udruženja pisaca. U tom Udruženju su bili Isidora Sekulić i Andrić, ljudi koji su izuzeto držali do morala i časti.

RSE: Imamo poplavu intelektualaca uopšte. Dubravka Ugrešić u antipolitičkim esejima, Kultura laži, na zanimljiv način opisuje procep u kojem se našao suvremeni ex jugoslovenski intelektualac. ''Našeg intelektualca pri tom ne trebaju danas ni krvnik, ni žrtva. Žrtva će radije za desetak maraka kupiti kasetu i zajedno se sa svojim omiljenim folk pjevačem isplakati zbog nesretne sudbine, nego slušati intelektualčeva razglabanja o tome zašto je žrtva. A krvnik pak, zna zašto je krvnik. Ona ima svoje intelektualce - i psihijatra i pjesnika i šekspirologa i filozofa. Čini se da je u strašnom klinču između krvnika i žrtve naš intelektualca suvišan.''

RAJČIĆ: Dubravka je primer kako čovek tog tipa ne može nigde da se uklopi. Ona u Hrvatskoj nije mogla.

RSE: Retki su intelektualci Vašeg tipa.

RAJČIĆ: Retkost je u stavu koji neko ima, ili nema. U Poljskoj je mnogo više intelektualaca. Intelektualni život je mnogo življi i bogatiji. Zavladao je jedan strašan anti-disidentski stav. Progledava se kroz prste mafiji i onima koji su korumpirani, a osuđuju se bivši disidenti. Većina disidenata su bili intelektualci. Mnogi ruski disidenti su bili u logorima. Oni su svi morali da napuste Rusiju. Tek posle, kada su se vratili iz tih logora, u novoj Rusiji za njih nije bilo mesta.

RSE: Vlast se stavlja na stranu tajkuna, a oni koji su izborili na svojim plećima revoluciju ostaju negde u budžaku. Ima i intelektualaca koji super prolaze jer imaju socijalnu inteligenciju.

RAJČIĆ: Intelektualci, ili inteligencija, kao stalež u Rusiji su se regrutovali iz tog nekog propalog plemstva od XVII veka na ovamo. Slična je bila situacija u Poljskoj jer je to bilo feudalno društvo. U Češkoj je situacija bila malo drugačija, jer bilo već pretežno građansko društvo. Taj stalež je dosta brojan. Kod nas, obzirom na viševekovno ropstvo pod Turcima, inteligencija i intelektualci su malobrojni. Oni nastaju u XIX veku kada počinju da se školuju. Komunizam je i to malo pokosio, omalovažio, tako da su oni uvek igrali manje značajnu ulogu. Ako su igrali neku ulogu, onda su se odricali svojih početnih stavova.

RSE: Šta se desilo posle promena 2000. godine?

RAJČIĆ: Tipično za nas. Kada se očekivalo da je nastupio pluralizam, neka demokratizacija se odvija, predlažu se reforme. Većina intelektualaca je ušla u partije i vlast i samim tim više nisu opozicija. Intelektualci moraju biti opozicija. Sve dok su opozicija, mogu se tako nazivati i igrati određene uloge. Ne mogu da kritikujem Vesnu Pešić ili Vidu Ognjenović. To su ipak svetle ličnosti, mada im je politika ipak u prvom planu. U drugim zemljama, intelektualci su dobili značajnije mesto u samom društvu, u samim institucijama. Kod nas se neprekidno menjaju direktori svačega. Posle svih izbora nastaje potpuna promena. To je užasna stvar. Nikakvog kontinuiteta u kulturi. Sve se menja i sve iznova i to je katastrofalno po nas. U Poljskoj je danas desna orijentacija u odnosu na ono što je bilo, ali nema govora o promeni direktora Narodnog muzeja ili Narodnog pozorišta. Oni se biraju sasvim po drugom osnovu.

RSE: Kako ste izbegli onoj zamci koja nastaje posle svake revolucije, kada intelektualci kažu - Naši su došli na vlast i niko više ne treba da bude opozicija?

RAJČIĆ: Ja ostajem u svojoj opoziciji, jer ona nije neka šira opozicija. Jeste demokratska orijentacija, ali je to ipak krajnje lična stvar. Bilo mi je vrlo teško da budem član jednog strukovnog udruženja, a pripadanje partiji mi je bilo krajnje strano. Kada su osnovane ove silne demokratske partije, imala sam pozive, ali sam smatrala da intelektualci treba da budu udruženi na drugi način, da učestvuju u životu svoje zemlje, kao na Zapadu. Na Zapadu ne morate da budete političar, a možete da se bavite. Meni je ideal baviti se intelektualnim radom mimo politike. Moji zahtevi su minimalni. Samo želim da objavljujem knjige, a to je jako teško jer ne radim hitove koji se sada čitaju i koji se promovišu, već radim ozbiljne stvari. Kada bi stajao neko iza mene, da me podržava, verovatno bi bilo lakše.

Milovan Janković: ''Ovo je ipak narodna emisija, a vi ste je podigli na intelektualni nivo. Osjećam se totalno iskompleksiran i polupismen. Odgovornost izabranih funkcionera? Ne može neko da bude predsjednik neke organizacije a da nema stalni uvid u to šta se radi sa novcem. U Poljskoj i Češkoj dolazi do preraspodjele bogatstva, ne baš tako dobro kao u skandinavskim zemljama, ali su u začeću. Mi porez doživljavamo kao neki turski harač protiv kojeg se moramo boriti. To je glavni problem koji se teško rješava, a partije više binu o svom rejtingu nego da vrše svoju funkciju. Funkcija političara je stvaranje ambijenta u kojem možemo svi da živimo i stvaramo u svom domenu, ali ne da se zatvaramo u elitističke diplomirane prevodioce, nego da to bude slobodno tržište pa neka prevodi ko šta hoće.''

RSE: Mislim da je ovo priča koja se tiče vas u onoj meri u kojoj se svih nas može ticati ono što pričate a vezano je za Dansku. Svet je globalno selo, sve je jednako zanimljivo i ne bih tako delila stvari.

''Šezdeset godina sam se trudio da dođem do riječi, ali u našem bivšem komunističkom, a kasnije nacionalističkom, sistemu bili smo izopšteni jer smo polupismeni, pošto nismo dobili diplomu.''

RSE: Odakle vama ideja da se polupismeni?

''Zbog foruma koje kritikujete i zbog lingvističkih grešaka kojih ima i kod mene.''

RSE: Nemojte se pecati na razne metafore.

''Meni je važno da se ljudi ne osjećaju manje vrijednim dok pričaju sa vama, da se mogu javiti i reći svoje mišljenje na nivou koji posjeduju.''

Jarić: ''Zašto upoređujete velikog i gorostasnog Masarika sa malim Havelom? Zašto se govori o tome da ima procvata u Poljskoj i Češkoj kada je kultura na najnižem stepenu od kada postoje te velike nacije? Postoji samo priča o novcu i to 25 godina unazad. Jednina priča je raspojasanost i destruktivnost.''

RSE: Ima li neke razlike tih zemalja u poređenju sa Srbijom?

''Nema velike razlike. Čak mislim da je kod njih gore, jer je veći upliv zapadnog duha koji je nihilističan. Možda će se taj proces kod nas pojaviti u razornijoj formi. Možda će se zemlje velikih nacija i sačuvati. U Poljskoj sada je desna linija srećna okolnost za njih. Ona pokazuje Evropi snažnu Poljsku koja se ponosi velikim dostignućima svoje istorije.''

RAJČIĆ: Promene postoje. Od 1990. godine sve se bitno menja. Gospodin Jarić zamera određenu zatvorenost. Ja ne bih rekla da je to zatvorenost, samo su se promenili stilovi funkcionisanja kulture. Sve je bilo državno, a sada je privatno. Danas privatni izdavači u Poljskoj vrlo teško objavljuju knjige ljudi koji nisu jako poznati jer je to povezano sa prodajom tih knjiga. Opšti nivo kulture uopšte nije zabrinjavajući. Ljudi slobodno stvaraju i slobodno se izražavaju. Što se sada gleda racionalnije na sve to, to je već druga stvar. Uravnilovka je prestala da postoji i do toga će kod nas vrlo brzo doći. Država ne može toliko novca da izdvaja kao što je izdvajala do sada. U Poljskoj, Češkoj i Rusiji se mnogo više radi nego nekada. Jedan od razloga poboljšanja materijalne situacije je upravo to što ljudi mnogo više rade. Nekada su provodili vreme čekajući u redovima, a danas svako ima jedan, dva ili tri posla. Više nema besplatnog stana, nema besplatnog školovanja. Mislim da ljudi na Zapadu nisu nezadovoljni što je to tako, samo to tamo duže traje. Ovde kraće i moramo da se naviknemo na to.

''Prevoditi poeziju je veoma teško. Poljska, Češka i Slovačka su stare kulture koje imaju jednu debelu tradiciju. Doživjele su reforme, ali nisu imale rata. Nekome je rat bio malo veći brat, nekome malo manji. Preovladali su oni kojim je bio malo više brat. Izvršene su opstrukcije reformi i tako je nastalo ovo što danas imamo. Nastavak svega je veoma problematičan jer je korupcija uzela maha i ušla u sve pore društva. Nema metoda kako to spriječiti. Biće dobro ili loše, onako kako neko kaže.''

Dragica: ''Kada je Biserka doživela takve stvari, šta tek mi mali da radimo? Ja sam u Udruženju žena obolelih od tumora dojke i imamo iste probleme. Naša politika je đuveč u kome se više ne zna ni koga da se plašimo. Čula sam da je Karić održao predavanje studentima u Japanu. To je strašno.''

RAJČIĆ: Ne moramo svi da budemo intelektualci da bi smo razmišljali o životu koji živimo i o onome što se događa i oko nas i u svetu. Važno je biti osetljiv na sve to. Veliki poljski pesnik, izuzetno moralan čovek, vrlo dosledan u svom ponašanju, karakteriše status intelektualca kao stvar ukusa. Pesma je posvećena jednoj od prvih profesorica filozofije, Isidori Domskoj.

Pesma Zbignjeva Herberta

To uopšte nije zahtevalo veliki karakter,
naše odbijanje, neslaganje i upornost.
Imali smo malčice neophodne hrabrosti,
ali u suštini je to bilo pitanje ukusa.
Da ukusa,
U kome su tkivo duše i hrskavica savest.

Ko zna, da su nas bolji i lepše kušali,
Da su nam slali žene rumene i tanke kao hostija,
Ili fantastične stvorove sa slika Heronima Boša.
Ali u to vreme, kakav je bio pakao?
Mokra jama, sokače, ubica,
baraka zvana Palatom pravde.



To uopšte nije zahtevalo veliki karakter.
Imali smo malčice neophodne hrabrosti,
ali u suštini je to bilo pitanje ukusa.
Da ukusa,
Koji nalaže da se iziđe, iskrivi lice i procedi podsmeh.

Ma zato je imao da padne dragoceni kapital tela - glava.

RSE: Poznajete i mnoge umetnike, kao što je Okudžava.

RAJČIĆ: Negde šezdesetih godina njihova muzika je bila jako popularna i oni su dolazili u Beograd. Visockog sam poslednji put videla na BITEF-u kada je igrao Hamleta. Bio je divan Hamlet.

Imala sam sreću da poznajem Kiša i Šejku. Oni su fantastično pevali ruske romanse, vrlo različito, ali su se dopunjavali. Kiš je veoma zanimljivo svirao na gitari.

RSE: Esej Adama Mihnjika, Sivo je lepo, je jako zanimljiv:

Ljudi iz Srednje Evrope vole anegdote. Godinama su u njima nalazili azil: u svetu šale bili su slobodni i suvereni usred porobljenosti i sovjetske dominacije, a i nasmejani.

I, dvojica, prilično upućena u sudbinu, igraju loptu. Udarena lopta odletela u žbunje. Tražeći je jedan od igrača je našao žabu. Žaba mu se obratila ljudskim glasom: "Ja sam lepa princeza, koju je zli čarobnjak pretvorio u žabu. Ako me poljubiš, opet ću postati princeza. I udaću se za tebe. Postaćeš princ, živećemo zajedno, u ljubavi i blagostanju."

Igrač je stavio žabu u džep, potražio loptu i nastavio igru. Posle nekoliko minuta žaba se ponovo javila iz džepa: "Molim vas, čini se da ste me zaboravili. Ja sam lepa princeza pretvorena u žabu. Ako me poljubite opet ću postati princeza, uzećemo se i živeti u ljubavi i blagostanju."

Odgovorio joj je: "Draga gospođice žabo! Biću s vama krajnje iskren. U godinama sam kada više volim da imam žabu koja govori, nego novu ženu."

Žaba je Srednja Evropa koja kuca na vrata Atlantskog pakta i Evropske unije. NATO i Unija još se nisu odlučili na poljubac. Još ne znaju da li vole da imaju žabu koja govori ili novu ženu.

RAJČIĆ: Mihnjik je pokušao da objasni šta je demokratija, sada, u bivšim komunističkim zemljama i kako stoje stvari u poređenju sa Evropom. On smatra da je prethodni period bio period krajnosti i crnila, a da se sada tom crnilu priključilo i belilo. Zbog toga je još uvek ta demokratija sive boje, bez jarkih boja, koje postoje u zemljama sa dugotrajnijom demokratijom.

RSE: Da li su se NATO i Unija odlučili kada smo mi u pitanju?

RAJČIĆ: Toliko se pomera termin, da nisam sigurna da ću to doživeti.

RSE: Sto za kojim sedimo je prepun vaših knjiga. Osećam se tužno jer ljudi to ne mogu videti. Dirljivo je videti vaše delo. Kažete da ste radili 33 godine, po osam sati dnevno. Mnoge od ovih knjiga su pravi biseri.

RAJČIĆ: Poljska civilizacija je knjiga na kojoj sam radila 30 godina, sakupljala materijal. Samo sam je pisala pet godina. U rukopisu je imala 750 strana. Mogla je da ima još 200 strana, ali sam morala da stavim tačku.

RSE: Sadu su vam u pripremi tri knjige?

RAJČIĆ: Imam napisanu knjigu o Krakovu. Pošto volim srednju Evropu, imala sam ideju da pišem o tri slovenska grada koja su bila pod austrougarskom, da pišem o uticaju srednje Evrope na Slovene. Napisala sam knjigu o Pragu tokom boravka tamo u vidu pisama. Ostaje mi Lavov, ali nisam sigurna da ću je napisati. Dovršavam knjigu koja se odnosi na poljsku književnost XX veka, ono čime sam se celog života bavila. Veoma intenzivno radim na jednoj antologiji tekstova posvećenih poljskoj avangardi, svim oblastima umetnosti, književnost, pozorišta, filma, fotografije, muzike, arhitekture, primenjene umetnosti. Biće sakupljeni i prevedeni svi manifest i programi sa komentarima i studijom.

RSE: Izuzetno mi je žao što ima mnogo ljudi koji ne znaju ni ko ste vi. Rekli ste puno stvari, a nama ostaje da o tome razmišljamo. Jedan od vaših čeških prijatelja je rekao da demokratija ima sposobnost korigovanja svojih grešaka, a da su subjekti demokratije ljudi, a ne ideje. Ostaje nam da se nadamo da će kod nas biti bolje.

RAJČIĆ: Nemoguće je živeti bez nade.
XS
SM
MD
LG