Dostupni linkovi

logo-print

Osetljive teme o devedesetim


*****

„Oni su govorili drugačije“, film je o grupi intelektualaca bivše Jugoslavije, koja je aprila 1995. godine, preko Mađarske i Hrvatske, a potom preko planine Igman, došla u opkoljeno Sarajevo. Pokret nevladinih organizacija „Igmanska inicijativa“ je po tom susretu i dobila ime. Film Dragana Miškovića „Oni su govorili drugačije“ je deo serijala od 4 nastavka, čije je prokazivanje počelo ove nedelje na RTS-u. Film Lazara Stojanovića o Radovanu Karadžiću, međutim neće biti pušten na nacionalnoj televiziji. Šta govore ta dva oprečna podatka?

Mada se nakon demokratskih promena Radio Televizija Srbije, barem delimično oslobodila svog imidža, zbog kojeg se 5. oktobra našla u plamenu, mnogi dokumentarni filmovi, između ostalih i oni koji ispituju šta se događalo tokom devedesetih, još uvek nisu dobrodošli na programu ove kuće. Film BBC-ja „Krik iz groba“, koji govori o srebreničkom masakru, izazvao je nakon prikazivanja 2001. godine, pravu bujicu nezadovoljstva u delu javnosti tako da se RTS nakon toga krajnje selektivno i oskudno bavila ovim temama. Stoga, početak prikazivanja serijala „Oni su govorili drugačije“, Dragana Miškovića, o ljudima koji su se suprotstavili ratu i nasilju nacionalističkih vlasti u sve tri države „dejtonskog trougla“, nagoveštava barem delimično otvaranje televizije za sadržaje koji su bili dugo vremena zapostavljeni.

Urednik Božidar Nikolić:

„Padom režima Slobodana Miloševića, pored ostalog smo aktualizovali tu nesrećnu deceniju. Otvorili smo dokumentarni program ne samo za naše autore, koji su sada slobodnije mogli da pišu o tom periodu, nego i za emisije koje smo dobijali sa strane. Kada je reč o onim emisijama koje su direktno govorile o odgovornosti, recimo te strane kojoj mi, u najširem smislu, pripadamo, imali smo jedan serijal koji se zove „Drama Pomirenja“, koji je govorio o sudbinama ljudi koji su u tom ratu imali najsurovije iskustvo. Smatramo da smo ipak pokušali da se malo bavimo najgorim delom te decenije.“

Ko su zapravo bili ti, koji su u godinama rata imali snage i hrabrosti da govore drugačije u odnosu na, tada dominantnu, matricu govora mržnje, upitali smo autora dokumentarnog serijala, koji se prikazuje na državnoj televiziji, Dragana Miškovića:

„To su ljidi koji su uvek imali taj kritički pristup i drugačiji govor, još od vremena one bivše Jugoslavije, i naročito u vreme kada se očekivao nekakav prelaz iz totalitarnog u demokratski poredak. Tako da su ti ljudi prezentovali već jedno shvatanje moderno i civilizovano, ali ono ovde nije došlo do izražaja. Naše očekivanje, svakako nije bilo da će to oberučke da bude prihvaćeno, ali imamo utisak da se nešto menja u sadašnjoj vlasti, i da se menja, naravno u skladu sa tim, i u državnim medijima.“

Biti u opoziciji, prema ratnoj opciji koju je u Srbiji zdušno podržavala politička i intelektualna elita, nije moglo da prođe bez posledica. O tome koja je cena jednog takvog otpora, razgovaramo sa jednim od junaka filma „Oni su govorili drugačije“, Aleksandrom Popovom:

„Za većinu ljudi koji su bili u toj priči cena je često, i za njih i za njihove porodice, bila previsoka. Mnogi su ostali bez posla, mnogi su proganjani, izloženi raznim pritiscima i pretnjama, ali su izdržali i onda im sledi nagrada da je uz sve te rizike i cenu koja je plaćena, ipak vredelo ostati svoj i sačuvati svoj integritet, jer ovaj period je bio kao lakmus, tu se najbolje moglo videti ko je kakav čovek i koliko ko vredi.“

Početak prikazivanja ovog dokumentarnog serijala nije narušio utisak mnogih drugih reditelja, koji u svojim radovima preispituju traumatično i bolno razdoblje devedesetih, da RTS ima krajnje ignorantski odnos prema njihovim filmovima. Direktor produkcijske kuće „Arhitel“, Lazar Lalić:

„Vrlo odgovorno tvrdim da je to njihov stav, koji je, nažalost, nepromenjen i ne razlikuje se mnogo od onoga pre 5. oktobra, kada je u pitanju taj segment. Mi smo pokušavali u više navrata, nudili. Recimo, u poslednje vreme film „Lideri“, o Karadžiću i Mladiću, ili filmove o tzv. suočavanju s prošlošću. Međutim, nije bilo nikakvog odgovora. To je jedan generalan stav i ja čak mislim da se tu zakon ne poštuje, jer čini mi se da ih on obavezuje da surađuju sa nezavisnim produkcijama. Ni to im ne pada na pamet.“

Državni mediji su, sa druge strane, potpuno ignorisali čitav niz dokumentarnih ostvarenja, poznatog reditelja Lazara Stojanovića, koji se u svojim novim delima bavio Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Ovaj reditelj smatra da to prećutkivanje nije slučajnost:

„Mislim da moramo da shvatimo da se nalazimo, pre svega, nisko na listama slobode medija u svetu, bez obzira što o tome ne postoji svest lokalno. Mi mislimo da su mediji vrlo slobodni i da može da napiše ko šta hoće i da ne napiše ko šta neće, ali to nije tako. Mediji su pod veoma jakom kontrolom. Kada je reč o televiziji, mislim da je jasno da oni slede vladu, a s druge strane sastav te vlade, pa i sastav skupštine, ne izražava neku poziciju okretanja ka sopstvenoj prošlosti ili nastojanja da se razume nešto, u vezi sa tom prošlošću, nego označava jednu odbranašku poziciju, u suštini. Tako da mislim da je to fenomen sa kojim ćemo se suočavati mnogo, mnogo godina bez obzira na političke procese koji teku paralelno i koji približavaju Srbiju Evropi. Mislim da će ovi procesi u glavama ljudi ostati još veoma dugo.“

Urednik RTS Božidar Nikolić tvrdi, sa druge strane, da ova kuća mora da pokaže izbalansiran stav kada pušta materijale koji govore o jednom osetljivom razdoblju:

„Uvek se, naravno, može više, i uvek se može bolje. Televizija Beograd, onako kako je ja znam, je konzervativna institucija, na način na koji je Narodno pozorište ili Narodna biblioteka, sve što je nekakva institucija. Mi jesmo takvi zato što gledamo da budemo predstavnici svih. Emisija Lazara Stojanovića ili Lazara Lalića ili trećih i četvrtih reditelja, one su veoma autorske i imaju veoma jak politički stav. Nikada ne bih preporučio da se na RTS-u prikazuju emisije koje imaju jak politički stav. Ako želimo da imamo jednu televiziju, koja je institucija, onda ne može da prikazuje emisije sa ekskluzivnim političkim stavovima.“

Da li to otvara opasnost za jedan krajnje selektivan pristup izboru dokumentarnih filmova koji će biti prikazani na državnoj televiziji, upitali smo Božidara Nikolića:

„Tu nekog apriornog odbacivanja nema, naprotiv. Mogu da navedem samo da smo radili niz emisija, upravo gde su akteri bili ljudi Albanci koji su stradali od miloševićevog režima, muslimani iz Foče. Mi nemamo nijedan oblik predrasuda nacionalnih, ideoloških, itd. Dakle, postoji samo jedan oprez, to je da ekstremne stavove, bilo da su oni nacionalistički ili ekstremno anti-srpski, a ima takvih. Ako se ja pitam, ja takve stvari ne odobravam. Kada oni stignu i kada budem u kontaktu sa takvim materijalima, preporučujem direkciji da se to ne emituje, upravo zbog toga što mi treba da afirmišemo neku vrstu pomirenja. Nama stiže svašta na sto, stižu ljudi koji imaju neke svoje lične sujete, lične osvete, svoje ekstremne stavove. Mnogo toga što se nama nudi neće da emituje ni B92. Nacionalna televizija nije pravo mesto gde to treba da se prikaže. RTS ne treba time da se bavi.“

Direktor produkcijske kuće „Arhitel“, Lazar Lalić smatra da RTS na ovaj način samo dokazuje postojanje ideološke isključivosti prema autorima filmova koja govori o nekim stvarima sa kojima ovo društvo i dalje ne uspeva da se suoči:

„To su neki centri moći iz tame. Taj antihaški lobi. Šta god da uradite, čak i ako nije direktno vezano za tu temu, oni odmah zauzimaju gard. Činjenica je da državnoj televiziji ne odgovara put koji bi vodio ka katarzi, ka jednom mentalnom ozdravljenju celog naroda.“

*****

Serijal o ljudima koji su drugačije govorili emituje se i na crnogorskoj televiziji, na kojoj su prikazani, verovatno, svi dokumentarni serijali o onome što se dogodilo ranih devedesetih, na ovim prostorima.

Dokumentarni serijali, uglavnom strane produkcije, na crnogorskoj državnoj televiziji, počeli su se emitovati još prije 8-9 godina, odmah nakon što je državna politika raskrstila sa režimom Slobodana Miloševića. Glavna urednica TV Crna Gora, Snežana Nikčević kaže da je otvaranje takvih tema na javnom servisu jedna od konstanti uređivačke politike još od vrijemena dok je prvi čovjek te kuće bio Velibor Čović:

„Mi smo jedina televizija koja je prikazala gotovo sve što se na ovim prostorima uradilo od dokumentarnih serijala. Počeli smo sa filmom „Ubijanje Sarajeva“, beogradskog autora Lazara Lalića. Mislim da to tada niko nije htio da prikaže. Naravno, BBC serijale „Ubijanje Jugoslavije“, zatim Baletićev serijal, koji je uradio u to vrijeme, mislim da se takođe zvao „Raspadanje Jugoslavije“. Dakle, sve do čega smo mogli doći i što je tada urađeno, mi smo emitovali bez kompleksa i želje da nešto sakrijemo.“

Razloga zbog kojeg su na TV Crne Gore najviše prikazivani dokumentarci strane produkcije, prema rečima Nikčevićeve, je više, od nedostatka sredstava do zrelih autora, kakve takvi filmovi zahtijevaju, a posebno zato što je iz tog medija nestao ključni kompromitujući materijal o ulozi kako političke elite, tako i samih novinara tog medija koji su bili udarna pesnica tog vremena, danas najčešće nazivanog po poznatoj kovanici „Rat za mir“, Svetozara Marovića. Nema, na primjer, čuvenih ratno-huškačkih dnevnika Emila Labudovića, ili Božidara Čolovića. No, Snežana Nikčević, međutim podsjeća da je, i pored toga, TV Crna Gora na prošlogodišnjem četrdesetogodišnjem jubileju smogla snage da podsjeti na tu mračnu stranicu svoje istorije:

„Odlučili smo da u taj film, u priču o istorijatu televizije uključimo i ružne stranice naše kuće. Da priznamo kako je među izvještačima sa ratišta bilo i onih koji su taj posao obavljali neprofesionalno.“

U sopstvenoj produkciji TV Crne Gore uradila je još dokumentarce o zločinima u Bukovici i Štrpcima, a o svojoj ulozi u ratu za mir ponovo su progovorili u dokumentarnom serijalu, u pet nastavaka, o dubrovačkom ratištu, čiji je autor poznati reditelj Branko Baletić. Taj film javnost je propratila sa budnom pažnjom i reakcijama.

„Emitovanje tog serijala Branka Baletića je eksplicitniji gest i najjasniji pokazatelj da je spremna da prizna greške koje je činio jedan dio njenih novinara. Nama su najdraže reakcije gledalaca iz Hrvatske, odnosno iz Dubrovnika. Recimo, jedan Dubrovčanin, kome je zapaljena kuća, nas je zvao, jer je osećao potrebu da se zahvali zbog toga što smo konačno priznali da je tamo bilo pljačke, da je bilo zlostavljanja, maltretiranja ljudi, jer kaže da sada više i ne osjeća ni bijes, ni ljutnju, da mu je to jedna satisfakcija, jer mu je to ono što ga je najviše vrijeđalo, to što su mu mnogi ovdje u Crnoj Gori i dalje negirali da je toga bilo.“

Baletićevom filmu, „Veliki rat“ najviše se zamjera to što su u njemu prikazani isključivo snimci sa ratišta. Nema dnevnika, kao i nalogodavaca ratnog pohoda. Sam autor je u više navrata objasnio da je odabrao isključivo arhivsku formu sa materijalom do kojeg nije lako došao. Bez obzira što su izostali političari, uloga TV Crna Gora u podstrekivanju ratnog pohoda, sasvim je jasno prikazana. Evo primjera tadašnjih novinara-urednika Vaska Kneževića i Labuda Jovanovića. Riječ je o susretu sa ljudima u zaleđu Dubrovnika, nakon što je vojska JNA, zauzela to područje. Branko Baletić nam je kazao da iz država u regionu za ovaj, drugi po redu, dokumentarni serijal o uzrocima raspada Jugoslavije, vlada veliko interesovanje:

„Pet-šest stanica se javilo televizijskih, iz Hrvatske, zatim iz Bosne i Hercegovine, mislim da su u toku i neki kontakti sa beogradskim televizijskim kućama. Uskoro kreće i jedna mala lokalna televizija u Dubrovniku pa su se oni javili da bi želeli da to emituju. Ali, ono što je za mene važno, je da se to gledalo u Crnoj Gori i da je procenat gledanosti bio izuzetno veliki. Ja sam to pravio, pre svega, zbog naših gledalaca i suočavanja sa tim.“

Što se tiče uticaja takvih dokumentaraca na javno mnijenje u Crnoj Gori, te koliko su oni u funkciji sagledavanja onoga što se dogodilo, kao i sopstvene uloge i odgovornosti, mišljenja su različita. Ali, niko ne spori da su takvi filmovi potrebni. Milica Piletić, dramski pisac:

„Ja ne znam tačno šta doprinosi otrežnjenju. Ima onih ljudi koji se neće nikada otrezniti, nikada neće shvatiti šta se izdešavalo na ovim prostorima, pa makar i javni servis emitovao dokumentarne serijale kao latino-američke serije u 200 epizoda. Međutim, to je više pitanje etike, a ne politike. Odnosno, javni servis ovakvim serijalima mora da se ogradi od one uređivačke politike koju je onda zastupala ta kuća. Znači, ti serijali su obaveze. Samo oni mogu biti i kontraproduktivni, ukoliko su tendeciozni.“

Književnik Budimir Dubak, smatra da je nužna istorijska distanca da bi se takvi dokumentarci napravili nepristrasno i bili u funkciji istine. O do sada emitovanim, izražava ovakvu sumnju:

„Jako je teško generalizovati, ali smo pratili mnoge domaće i strane serijale na tu temu. Svjedoci smo kako se vrši svojevrsna cenzura i kako ponovo tajni režiseri sede nevidljivi, i plasiraju istine onakve kakve one opet nisu bile.“

Od burnih reakcija koje je izazvao film „Veliki rat“, glavna urednica TV Crna Gora, Snežana Nikčević, komentariše i to što se, nakon emitovanja, u dijelu javnosti plasirala teza da je urednički kolegijum javnog servisa prikazivanjem tog dokumentarca želio da opere sopstvenu prljavu prošlost.

*****

Sve donedavno Hrvatska državna televizija bila je gotovo sasvim zatvorena za dokumentarne projekte koji su o devedesetim godinama govorili drugačije od zvanične politike. Čelni ljudi najvećih televizijskih kuća, HTV i komercijalne Nove televizije, tvrde da su se stvari izmenile. No, sami autori ne dele njihovo mišljenje.

Profesor na zagrebačkoj akademiji umjetnosti Nenad Puhovski osnovao je 97. produkcijsku kuću „Faktum“, neovisnu produkciju u Hrvatskoj:

„Pa ja moram reći da naša iskustva sa HTV, pogotovo kada su u pitanju filmovi koji se bave ratnim godinama, a i ratnim događanjima, i prije svega koji se bave hrvatskim ratnim zločinima, da zapravo su ta iskustva veoma loša. Od filmova koje smo mi napravili do sada, samo se jedan, „Oluja nad Krajinom“, emitirio. Emitiran je nakon velikog pritiska predsjednika republike Stjepana Mesića. Nakon toga, kao što vjerojatno znate, došlo je do reakcije i u Saboru i u javnosti. Televizija je, vjerojatno, nakon toga odlučila da je previše pametna da se u to upušta i nikada više nikakav film te vrste mi nismo mogli emitirati na HTV.“

Urednik dokumentarnog programa HTV Miro Branković, potvrđuje da je HTV nedavno odbio emitirati Faktumov dokumentarac o ratnim zločinima u splitskom vojnom zatvoru „Lora“:

„Ja sam bio protiv prikazivanja „Lore“ iz samo jednoga razloga. Zato što je to stvar koja još nije sudski dovršena. Sve druge stvari jesu. Dakle, i prije mene, od gospodina Kneževića, objavljen je taj dokumentarac. Da bi se više trebalo raditi o tome da bi autori i ovdje isto trebali ponuditi neke teme, a ne samo ovi, slažem se. Zločin je zločin.“

Gledatelji su zreliji od aktuelne političke i medijske elite u Hrvatskoj, tvrdi profesor Puhovski:

„U slučaju „Oluje nad Krajinom“, gledatelji u emisiji „Latinica“, u kojoj je film emitiran, preko 70% su bili za kažnjavanje svih zločinaca, bez obzira na kojoj strani su bili. Tako imamo iskustva i sa prikazivanjem naših filmova na malim, lokalnim televizijama, kao što je, recimo, emisija „Cenzura“, gdje su reakcije na prikazivanje takođe bile izuzetno dobre. Prema tome, usudio bih se reći da se radi, prije svega, o oprezu rukovodstava tih kuća, u ovom slučaju HTV, i zapravo na neki način izbjegavanju situacija u koje bi se moralo ulaziti u neke rasprave koje su očito rukovodstvima tih kuća nepoželjne.“

Urednik dokumentarnog programa HTV, uvjeren je da se stvari bitno mijenjaju:

„HTV je sve više otvoren prema takvim temama. Jedno vrijeme je sigurno bio zatvoreniji, kada je politika isto tako bila drugačija. Međutim, kako se stvari razvijaju u Hrvatskoj, ipak smo mi mlada demokracija.“

U prilog tezi da se državna televizija otvara, Branković najavljuje i veliki serijal, pod radnim naslovom „Smrti Jugoslavije“, koji priprema novinar Luka Mitrović:

„Raspad Jugoslavije od, mislim čak, 15 epizoda. Godinu dana se već radi na tome. Budimir Lončar je jedan od savjetnika za tu cijelu priču. Tu se misli na sve koji su živi, u svim republikama bivše Jugoslavije, koji su u devedesetim godinama funkcionirali u politici, i plus svi ovi predstavnici stranih nevladinih udruga, vlada, pregovarača.“

Kad ga planirate završiti?

„Već je u fazi montaže. Nekoliko epizoda je već montirano. Mislim da bi on kroz sljedeću godinu mogao ići u emitiranje.“

Direktor programa Nove TV, najveće komercijalne televizije u Hrvatskoj, Siniša Svilan nije čuo za serijal o antiratnim aktivistima u regiji:

“Baš nitko do sada sa mnom nije kontaktirao. Zainteresirani smo, iako je drugo pitanje čovjeka s komercijalne televizije: koliko to košta?“

Profesor Nenad Puhovski napominje da je producentska kuća „Faktum“, mnoge svoje dokumentarce o devedesetima uspješno plasirala nekim TV postajama u regiji, te ih je više ljudi vidjelo u susjednim državama, nego u samoj Hrvatskoj:

„Da, naši filmovi se redovno prikazuju na televiziji B92, i sada upravo imamo pregovore sa BiH televizijom da i oni prikazuju jednu seriju filmova. Neki su filmovi pokazivani i u Bosni, prema tome regija naše filmove poznaje mnogo bolje nego Zagreb.“

Koji su to filmovi?

„Prije svega su to filmovi „Oluja“ i „Lora“, ali i neki drugi filmovi kao „Dečko kojem se žurilo“... Dakle, niz filmova. Ne radi se samo o nekim filmovima koji bi prikazivali Hrvate kao krvoločne zločince, nego se jednostavno radi o toj našoj recentnoj produkciji koja je u regiji vrlo dobro prošla. Moram reći da su u toku razgovori sa Hrvatskom televizijom da i ona prikaže naše filmove. Međutim, u posljednji čas sa te liste je ispala i „Lora“ i „Paviljon 22“, ja još uvijek zapravo ne znam zašto, ali sada pregovaramo o nekim drugim filmovima.“
XS
SM
MD
LG