Dostupni linkovi

logo-print

Srpsko-albanska komunikacija na engleskom


KARABEG: Gospođo Ognjenović, da li postoje ikakvi kontakti između srpskog i kosovskog Pen centra?

OGNJENOVIĆ: Za sada direktni ne, osim što se mi viđamo na kongresima Pen centra. Videli smo se prvo u Tromseu u Norveškoj pre dve godine i letos u junu na Bledu.

KARABEG: Da li je bilo pokušaja sa srpske strane da se uspostave i neki malo oficijelniji kontakti?

OGNJENOVIĆ: Mi smo o tome najozbiljnije razgovarali i taj ćemo razgovor sigurno nastaviti.

KARABEG: Gospodine Čaprići, da li je bilo pokušaja sa albanske strane?

ČAPRIĆI: Mi smo planiramo da u u Prištini organizujemo susret pisaca iz cijelog regiona. Nazvali smo ga "Pisci govore o miru iz Prištine". Iz Prištine je počela spirala ratova i nasilja na području bivše Jugoslavije, pa smo mislili da sada Priština bude mjesto dijaloga o budućnosti i miru. Za sada smo kontaktirali neke pisce iz Makedonije, Hrvatske i Crne Gore. Još nismo stupili u kontakt sa piscima iz Srbije, ali imamo neka imena.

KARABEG: A da li ćete pozvati i pisce iz Srbije?

ČAPRIĆI: Svakako.

KARABEG: Gospođo Ognjenović, hoćete li se odazvati pozivu?

OGNJENOVIĆ: Pozdravljam tu ideju, smatram da je odlična. To je bila i moja ideja. O tome smo gospodin Čaprići, drugi delegati i ja razgovarali i u Tromseu i na Bledu. Ne samo da ću se odazvati, već sam sasvim sigurna da neću biti jedina.

KARABEG: Gospodine Čaprići, da li ima srpskih pisaca sa Kosova u kosovskom Pen centru?

ČAPRIĆI: Za sad ih nema. Većina srpskih pisaca sa Kosova trenutno živi u Srbiji. Neki od njih su članovi srpskog Pena. Tu postoje i neke predrasude, pa nije za očekivati da će srpski pisci odmah prihvatiti da se priključe kosovskom Penu, ali mi smatramo da ćemo ubuduće nekako uspjeti da ih privučemo u kosovski Pen.

KARABEG: Gospođo Ognjenović, da li mislite da je srpskim piscima sa Kosova mesto u srpskom ili u kosovskom Pen centru?

OGNJENOVIĆ: Ne mogu na to pitanje da odgovorim sa da ili ne. Mesto im je u onom Pen centru gde smatraju da mogu bolje i sigurnije da rade. Ne vidim nikakvog razloga da ne budu članovi kosovskog Pen centra ako bi tamo živeli. Međutim, ako se ne misle vraćati u Prištinu ili u neki drugi grad na Kosovu gde su ranije živeli, nema razloga da insistiramo na tome da budu članovi kosovskog Pen centra na daljinu.

KARABEG: Gospodine Čaprići, da li je nakon rata ijedna knjiga nekog srpskog pisca prevedena na albanski?

ČAPRIĆI: Za sada nije, ali ima tekstova po časopisima, to su pjesme, pripovijetke, memoari.

KARABEG: Gospođo Ognjenović da li se knjige albanskih pisaca sa Kosova prevode na srpski?



OGNJENOVIĆ: Znam za pokušaj da se napiše zajednička knjiga. Vladimir Arsenijević i jedan njegov kolega, albanski pisac, napisali su zajedničku knjigu i objavili je, mislim i na srpskom i na albanskom. Za neke druge prevode ne znam, ali verujem da ih je bilo. Ako ih nije bilo, onda mi je zaista žao. Mi ne možemo da zatvaramo oči pred činjenicom da smo za ovih deset i više godina izgubili kontakte. Nimalo ih nismo negovali, nimalo se nismo trudili. Možda za to nije bilo ni uslova, ali uslove stvara sam čovek, niko mu ih ne daje, ne donosi mu ih na tanjiru. Ne mogu a da ne zažalim što su, na primer, međusobni pozorišni tokovi potpuno presahli. Ne mogu a da ne zažalim što više ne gledamo odlične predstave Prištinskog pozorišta koje su nekada pobeđivale na Sterijinom pozorju. Pomenula bih izvanredne režije, recimo, Muharema Ćene, i odličnu glumu Abdurahmana Šalje, Istrefa Begolija, Melihat Ajeti, Faruka Begolija, Envera Petrovcija i drugih. Znam da Enver Petrovci radi neke odlične stvari u studiju u svojoj kući u Prištini. Ja bih htela od sveg srca da ga pozdravim i da podržim to što on radi i da mu obećam da ću nastojati da napravimo pozorišni most i razmenjujemo predstave.

KARABEG: Gospodine Čaprići, mislite li vi da bi se mogla ostvariti razmena pozorišnih predstava između Beograda i Prištine

ČAPRIĆI: Može. Treba otvoreno reći da smo prekinuli veze. Prekinuli smo ih ne samo sa Beogradom nego i sa Ljubljanom, Zagrebom, Sarajevom, Skopljem, Podgoricom, Novim Sadom. Kad smo osnovali naš kosovski Pen centar, rekli smo da je jedan od njegovih zadataka da uspostavi prekinute veze sa centrima sa kojima smo nekada imali normalnu kulturnu saradnju. Ja mislim da se nešto može pokrenuti, ali ne znam da li je sada pravo vrijeme za otvaranje kulturnog dijaloga između Prištine i Beograda. Nisam siguran. Velike su tenzije, odnosi su zategnuti, i to nije najbolji trenutak za obnavljanje kulturnih veza.

KARABEG: Odnosi između albanskog i srpskog naroda dostigli su najnižu tačku za vreme Miloševićeve vlasti. Očekivalo se da će nakon pada Miloševića tenzije malo popustiti. Međutim, to se nije desilo. U svim anketama, i kod Srba i kod Albanaca, pripadnici onog drugog naroda su na čelu liste ljudi u koje se ne može imati poverenje.

OGNJENOVIĆ: Mislim da su na delu politički diskurs i politička retorika. Ta retorika stvara politički jaz između dva naroda, u toj vrsti diskursa nema nikakvog, da tako kažem, civilizovanog saobraćaja. Svaka strana misli da je ona druga počinila mnogo zločina, da ti zločini još nisu dovoljno prokazani niti kažnjeni, da su, kako se to simbolično, polupoetski kaže, rane još sveže i krvare. Ja imam mnogo zamerki tom diskursu, jer mislim da iz njega viri ona takozvana zver identiteta, kako kaže Amin Maluf, savremeni francuski pisac libanskog porekla, u svojoj knjizi "Ubilački identiteti". Politika je estradna praksa, služi sadašnjem trenutku, njoj je važno da neguje narogušenost naroda iz državotvornih razloga na jednoj ili odbranaških na drugoj strani. Kao pisac, pozorišni reditelj i profesor, osećam izvesni deo krivice što nismo malo robusnije narušili tu retoriku, što je nismo opovrgavali našom komunikacijom. Komunikacije je mogla biti ponovo uspostavljena i, sasvim sam sigurna, nije morala ni biti tako drastično prekinuta.

KARABEG: Gospodine Čaprići, mislite li vi da je politički diskurs glavni krivac zbog toga što postoji tolika netrpeljivost između dva naroda?



ČAPRIĆI: Ne. Mislim da su upravo pisci bili ti koji su pripremali tren za spiralu mržnje i mašineriju smrti. Treba otvoreno reći da su pisci bili ti koji su udaljavali ova dva naroda - Srbe i Albance. Treba se samo sjetititi memoranduma o iseljavanju Albanaca sa Kosova, Vase Čubrilovića, Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i drugih. Od početka svog političkog pa i književnog diskursa Dobrica Ćosić je bio konzistentan u tome da Albanci treba fizički da se odvoje. I poslednja Ćosićeva knjiga to zagovara. Na drugoj strani imate najpoznatijeg kosovskog književnika kojeg znaju u Beogradu - to je Adem Demaći koji je bio trideset i više godina u zatvoru. On je isto tako cijelog života imao cilj da odvoji Kosovo od Srbije, da udaljava Albance od kontakta sa Srbima. Iskustvo govori da su baš pisci pripremali konflikt, huškali, duvali u nacionalističku tikvu. Kad sve to imamo u vidu, ne vjerujem da će pisci biti ti koji će pokrenuti i uspostaviti kontakte između ova dva naroda. Mislim da će muzičari, ljudi iz pozorišta i drugi umjetnici lakše uspostaviti te kontakte. Sa piscima imamo jako loše i tragično iskustvo.

KARABEG: Gospođo Ognjenović, mislite li vi da su pisci najviše doprineli netrpeljivosti izmađu dva naroda?

OGNJENOVIĆ: Piscima se ne može zabraniti da imaju političko mišljenje, međutim to su pojedinačna mišljenja. Verujem da su neki ljudi pozajmili svoje pero nekoj političkoj doktrini ili nekom političkom opredelenju. Međutim, kad kažem pisci i kad kažem književnost, ja mislim na književni diskurs, na literaturu kao takvu. Uostalom, od nacionalnog samoljublja nije operisan nijedan mali narod. Čak bih rekla - što manji narod, to veći nacionalni naboj, da ne kažem nacionalistički. Književnosti je uspelo ono što nije uspelo ni nacionalizmu, ni religiji, a to je da bude univerzalna, da bude jedna za ceo svet, svetska književnost. Literatura okuplja razlike i različitosti i hrani se različitostima, to su njene vrednosti. Ako su pisci skrivili sve ovo što se događa, to bi značilo da su imali veliku moć. Oni, po mom mišljenju, nisu imali tu moć. Naravno, njihov uticaj se ne može zanemariti, naročito kada se od pisca traži da javno nastupa. Onda on može biti često i poguban jer pisci, kao što znamo, nisu najbolji političari. Ali samoljublje jedne pesme je potpuno bespomoćno i ranjivo. Njen je neuspeh samoubistvo. Samoljublje jedne nacije je raskošno u svojoj razmetljivoj retorici.

KARABEG: Gospodine Čaprići, mislite li da su pisci imali veliku moć?

ČAPRIĆI: Mislim da jesu. Neki pisci, kao, recimo Dobrica Ćosić, su bili predsjednici država. Ivo Andrić je napravio elaborat za iseljavanje Albanaca po naredbi Ministarstva vanjskih poslova Kraljevine Jugoslavije. Pisci su na ovim prostorima bili na čelu nacionalističkih projekata, najčešće su oni sami bili njihovi autori, i bili su jako moćni. Pisci su gađali Sarajevo, pisci su vršili smotru vojnika JNA kad su kretali u boj. Citiraću Jevrema Brkovića koji u jednom intervjuu kaže: "Ja bih predložio jedno odjelenje u Haškom tribunalu samo za pisce". Oni su huškali, oni su pripremali teren, oni su imali stvarnu moć.



OGNJENOVIĆ: Ako su pisci toliko krivi, onda ćemo lako jer, evo, više nemaju tu reč, nisu više politička avangarda, sad je sve u rukama političara. Uostalom i na Kosovu su najveći političari takođe pisci, doktor Rugova, recimo. Ja ne bih toliko pojednostavljivala tu temu. Činjenica je da politika izrabljuje pisce, da zloupotrebljava njihovu književnu slavu, da pokušava da ih pridobije da propagiraju određenu ideju ili doktrinu. Ali, naša dva naroda nisu u tome izuzetak, to se dešava i drugim narodima i u svetu i u našem okruženju.

ČAPRIĆI: Ja se nadam da pisci ubuduće više neće biti na čelu država i projekata u ovom regionu. Biću sretan, ako tako bude, jer ne vjerujem u pisce koji vode države i politiku. Pokazalo se da je to tragično. Slažem se da treba odvojiti književni diskurs od političkog. Književno djelo Ive Andrića je veliko, ali ne možete da ne osudite elaborat koji je taj veliki pisac napravio o iseljavanju jednog dijela stanovništva svoje države u Tursku. To je politički angažman koji je za svaku osudu.

KARABEG: U onoj bivšoj, nazovimo je Titovoj Jugoslaviji, iako je bilo tenzija između Srba i Albanaca, odnosi između dva naroda nisu ni izdaleka bili tako neprijateljski kao danas. Danas se govori da je ta slika bila lažna i da je ona bila proizvod ideološke propagande. Delite li to mišljenje, gospođo Ognjenović?

OGNJENOVIĆ: Ona jeste bila deo ideološke propagande, ali, može se reći, dosta uspele. Ta propaganda je dugo trajala, generacije su se rađale u njoj i one je nisu ni osećale kao propagandu. Tek kada je svest o tome da je to nametnuto proradila, videlo se koliko je ona zapravo bila stvar naredbe.



ČAPRIĆI: Nije bilo neke velike ljubavi, ali nije sve bilo ni lažno. Bilo je perioda kada su dva naroda više sarađivala i živjela jedan pored drugog bez većih konflikata. Ali period segregacije devedesetih godina doprineo je da se jaz produbi. Mislim da se sada, kada dva naroda praktično više nemaju kontakta, mržnja smanjuje, u svakom slučaju ne postoji u onoj mjeri kao prije rata.

KARABEG: Vi kažete da imate utisak da se mržnja i netrpeljivost smanjuju. Može li danas Srbin opstati u Prištini, može li normalno živeti?

ČAPRIĆI: Pa može živjeti, ali, da budem iskren, nisam siguran da može normalno živeti. Od rata je prošlo tek pet-šest godina, sjećanja su još sveža. Ako se sjećate, ni deset godina nakon završetka Drugog svjetskog rata Nijemci se u Americi nisu mogli predstaviti svojim pravim identitetom, a Amerika je zemlja demokratije. Nisam siguran da Srbin danas može baš slobodno da živi u Prištini.

KARABEG: Može li Albanac opstati i normalno živeti u Beogradu, gospođo Ognjenović?

OGNJENOVIĆ: Ja znam da trenutno mnogo Albanaca sasvim normalno živi u Beogradu. Ne kažem da nema incidenata. Ludaka i otrovanih nacionalista ima svuda. I mi smo u Beogradu imali takvih primera. Ali ja znam da je Beograd kao jedan megalopolis, ipak, znatno tolerantnija sredina.

KARABEG: Komunikacija između albanskih i srpskih intelektualaca je prekinuta, ali, koliko znam, privatni kontakti su ostali, oni nisu prekinuti.

OGNJENOVIĆ: I ja tako mislim. Dugogodišnji prijatelji su to i ostali. Nema te politike koja to može uništiti. Uostalom, reč je o kontaktima emotivne prirode koji ne podležu političkoj doktrini.

ČAPRIĆI: Prijateljske veze su očuvane, ali mislim da to, ipak, nije ogledalo odnosa između Srba i Albanaca. Pravo mjerilo tih odnosa je komunikacija između kulturnih institucija, između književnika i umjetnika, a ne privatni odnosi.

KARABEG: Kada će se, po vašem mišljenju, obnoviti ta komunikacija?

ČAPRIĆI: Mislim da će se to dogoditi nakon dogovora o konačnom statusu Kosova. Nakon što taj status bude utvrđen, bez obzira kakav on bio, neće biti više razloga za netrpeljivost i vjerujem da će komunikacija biti uspostavljena.

KARABEG: Mislite li vi, gospođo Ognjenović, da će početak kontakata sačekati definisanje statusa Kosova?

OGNJENOVIĆ: Moj kolega Čaprići to bolje zna jer tamo živi i bolje osluškuje situaciju. Verujem da za to treba vremena. Nas određuju istorijske prilike i istorija nam je donekle učiteljica života, ali i savremenost u velikoj meri diktira naše ponašanje. Navešću jedan primer. Čuveni nemački dirigent Wilhelm Furtwangler, koji je bio posle rata prokazan zato što je dirigovao za vreme Hitlera, pozvao je Daniela Barenboima, tada jedanaestogodišnjeg pijanistu, da bude solista na jednom koncertu sa Berlinskom filharmonijom. Danielov otac zabranio je sinu da svira pod dirigentskom palicom jednog simpatizera nacizma, čoveka koji je na izvestan način skrivio holokaust. Kad je Daniel Barenboim napunio osamnaest godina i postao punoletan prvo mu je bilo da ode u Nemačku i svira sa tamošnjim velikim orkestrima. Daniel Barenboim je bio veliki prijatelj Palestinca Edwarda Saida, poznatog književnog teoretičara i kritičara i borca za palestinska prava. Napisao je knjigu o tom prijateljstvu u kojoj govori o različitim putevima kulture i politike. Njih dvojica su inače 1999. godine, mislim u Vajmaru, osnovali orkestar od izraelskih i arapskih muzičara da proslave 250. godišnjicu rođenja Getea. U tom orkestru su nastupali mladi muzičari iz Palestine, Egipta i Izraela, družili se i rastajali se kao prijatelji. Ja nekako verujem u komunikaciju kulturom.

ČAPRIĆI: Ovakvih slučajeva o kojima govori gospođa Ognjenović svakako ima, ali su oni rijetki i spektakularni. Upravo zato se i pamte. Recimo, prije pet-šest meseci u Podgorici je gostovao orkestar Radio-televizije Tirana koji je nastupio zajedno sa podgoričkim muzičarima. Dirigent je bio iz Beograda. To je zaista bio izvanredan primjer kulturne saradnje u regionu. Ali takve saradnje još nema između Beograda i Prištine. Lakše je uspostaviti kulturne veze izmedeju Beograda i Tirane nego između Beograda i Prištine, jer Albanci u Tirani nisu doživjeli ono što su doživjeli kosovski Albanci.

KARABEG: Komunikaciju će u budućnosti sve više otežavati jezik. Ranije se komuniciralo uglavnom na srpskom, međutim mladi Albanci danas ne uče srpski, a Srbi, izuzev onih na Kosovu, nikada nisu govorili albanski. Znači, komunikacija će najverovatnije biti na engleskom.

OGNJENOVIĆ: Da, to je globalizacija. Komuniciraćemo na engleskom ili na nekom drugom svetskom jeziku, a po svoj prilici to će biti engleski. Nekada je taj zajednički jezik - lingua franca bio francuski, sada je to engleski.

ČAPRIĆI: Mislim da će komunikacija biti uglavnom na engleskom, jer mladi ljudi više ne govore srpski. Većina Albanaca na Kosovu je znala srpski, neki Srbi na Kosovu su znali albanski, ali ga nisu govorili jer je takav bio odnos - komunikacija je bila na srpskom jeziku. Ali, toga više neće biti jer današnji dvadesetogodisnjaci ne znaju srpski. Komunikacija će biti na isti način kao i sa Nijemcima ili Rumunima.

KARABEG: Ima li šanse da se uspostave kontakti između kosovskog i srpskog Pen centra, da recimo delegacija srpskog Pen centra poseti Prištinu i obratno?

OGNJENOVIĆ: Ja bih volela da ima. Ako naše kolege u Prištini smatraju da sada za to nije vreme, nemam nikakvog načina da to opovrgnem. Ponašaćemo se tako kako prilike nalažu.

ČAPRIĆI: Nisam neki veliki optimista. Ne vjerujem da u vreme pregovara o statusu Kosova, koji će biti praćeni porastom tenzija, možemo nešto napraviti. Ali, možda bi nešto i moglo da se dogodi, ko zna.

Bio je to Most u kome su naši sagovornici bili Vida Ognjenović, predsednica srpskog Pen centra, i Basri Čaprići, predsednik kosovskog Pen centra.
XS
SM
MD
LG